KiM

Sin Fahri Musliua oterao je Srbe iz kosovske policije, iz institucija i ostavio ih na milost separatistima i međunarodnim protektorima

Kosovo je oteo

Barikade su pale. Kao i svaki put do sada kada se radi o vitalnim srpskim interesima i ove barikade nisu pale pod pritiskom ili napadom kosovskih separatista, kako se očekivalo, niti pod naletom nebrojeno puta jačeg KFOR-a, što takođe ne bi bio prvi put, već po komandi ''vrhovnog komandanta'' i veleizdajnika, predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Ovaj put barikade iako iscenirane po unapred utvrđenom planu čak predstavljenom u Deklaraciji iz Tirane sa Samita EU - Zapadni Balkan od 6. decembra, kako smo u prošlom broju opisali, nisu predstavljale puki dekor već su bile od izuzetno velikog značaja. Nakon pojačanih pritisaka na Srbe od strane separatističkih struktura sa centrom u okupiranoj Prištini, one su bile iznuđene kako bi Srbi jasno stavili do znanja da neće tpeti nasilje i zulum koji su očigledno u pripremi da se vrše sve agresivnije i sistematski i da tako pokažu da imaju i sredstva kojima to mogu da spreče. Samo kada bi se narod uopšte pitao...

Taj značaj prepoznali su i "veterani" borbe protiv veleizdaje Aleksandra Vučića. Jedan od njih, Tomica Živković iz Zvečana, nekadašnji član Skupštine Opštine Zvečan do njenog rastakanja za račun formiranja "opštine" po sistemu albanskih separatista, došao je na unapred najavljen kao "najveći skup Srba" održan 22. decembra u Rudaru kod Zvečana, kraj sada već čuvenog krsta.

Važno je reći i to da je skup organizovan od strane Kriznog štaba a "zbog najnovijih pretnji premijera privremenih prištinskih institucija Aljbina Kurtija, koji je pozvao na nestanak srpskog naroda i na ubijanje Srba na barikadama". Krizni štab čini, naravno, Vučićeva "Srpska lista". No, u datoj situaciji nije se moglo birati ni delovati drugačije. Upravo zbog toga ovom skupu su prisustvovali i oni kojima je do nedavno bilo mnogo važnije boriti se protiv veleizdaje u kojoj su Vučiću baš organizatori tog skupa, glavni pomagači, a Živković se naročito ističe u tome.

No, kako je za Magazin Tabloid rekao "ponovo me ima na ovom protestu koji bi trebao po svom sadržaju, porukama i formalnosti i svemu... da bude poslednji u nizu protesta do sada održanih. Mi moramo prestati da više protestujemo, moramo preći u akciju na srpskoj strani. Mir ima svoju cenu ali sloboda ima još veću cenu.

Mi im moramo jedno staviti do znanja: i dalje držati stikere na kolima, usput sam video 99% tablica sa stikerima (preko državnih obeležja Republike Srbije, prim. aut.) kojima je već prekrivena svoja država, poštovati to i dalje? Ne! Ako tzv. "republika Kosovo" ne poštuje ništa, ako KFOR, međunarodne snage, ne poštuju ni jedan međunarodni sporazum, niti osnovno iz mandata koji im je poveren, pa zašto m ito moramo da radimo? Mi moramo da uputimo poruku svetu da u sastavu mirovne misije na Kosovu, moraju biti pripadnici onih zemalja koje imaju neutralni status prema Kosovu.

Ne može to biti mirovna misija sastavljena od članica zemalja koje su nas bombardovale. To je apsurd. To ne smemo više da dozvolimo. Time se mi odričemo svih međunarodnih sporazuma, time Ujedinjene nacije stavljamo u drugi plan.

Ovo s povratkom do hiljadu policajaca, ne možemo to da tražimo a da istovremeno kažemo i 'mi znamo da nam to neće dozvoliti'. Pa, to je poruka koju šaljemo. To ukazuje na neozbiljnost takvog zahteva. S time se mora prestati. I u medijima se mora naglašavati da srpski narod na Kosovu i Metohiji, i država Srbija, moraju zauzeti takve stavove a ne da se bavimo time ko je šta rekao... Od nas tako prave neku medijsku formu koja više liči na zabavu. Ovo je poslednja poruka u stilu 'Urbi et Orbi', naredna mora biti poslata u silu Miloša... 'Evo nas. Eto vas' A dalje..."

Živković ni malo nije jedini niti od retkih koji tako misle. Naprotiv, Srbi su bili ujedinjeni u tome da se mora istrajati do kraja i da nema povlačenja. Na barikadama se snažno osećao duh ponovnog zajedništva i čak spremnosti na žrtvu, kakva god da je neophodna, da bi se istrajalo jer drugog puta nema. Kako su mnogi govorili "ako ovaj put popustimo, više nas neće biti".

Međutim, tako misle Srbi ali ne i oni koji se bez ikakvog prava predstavljaju kao njihovi predstavnici, Vučićeva "Srpska lista". Upravo na tom skupu su govorili isključivo oni, a osim sina uhapšenog policajca Pantića ali i on očigledno poštujući smernice koje su mu date, i oni za koje se znalo da će govoriti u skladu sa Vođinim narativom mlakonje. Svima njima zajedničko je to da su aktivni učesnici u radu separatističkih kvazi-institucija.

Takvi su bili i govori. Osrednji, bez žara koji je i te kako svojstven pojedinim govornicima ali i koji trenutak nameće, bez suštine ili određenog kursa osim onog koji ukazuje na poniznost prema separatistima i isključivo pozivanje na poštovanje zakona tzv. "republike Kosovo". Nigde pomena da su Kosovo i Metohija deo Srbije, da srpski narod nije nikakva zajednica, to mogu da budu pripadnici LGBT ideologije ali Srbi na Kosovu i Metohiji to nisu, ali tako izgleda jer ih vodi upravo Vučić koga je narod i prepoznao kao svojevrsnog pripadnika baš te nakaradne ideologije.

Vođu to i ne zanima. On je na igranku upao koristeći se obimnim lažima i na njoj sve vreme ostao zahvaljujući baš takvim lažima. Jedino što je njemu bitno jeste samopromocija pa se među transparentima našao i onaj na kome je pisalo "Predsedniče Vučiću, u tebe se uzdamo". Taj, pored još jednog natpisa primetno slabe vidljivosti u odnosu na ovaj, bio je napadno žute boje kako bi privukao više pažnje i istakao se među svim ostalim. Oni na kojima Srbi vape za slobodom, mirnim životom, pitaju šta je sa njihovim najmilijima i dokle će trpeti teror, bili su manje važni. I to je najbolja slika trenutne situacije i odnosa vlasti prema kosovskometohijskim Srbima.

Baš tog dana, na taj skup, svim nadređenima u firmama po sistemu Republike Srbije, a to su pre svega prosveta i zdravstvo, bilo je naloženo da kao nikada ranije nateraju svoje zaposlene da pođu na ovaj skup. Kao da se nije n irazmišljalo o tome hoće li oni uopšte biti ugroženi. Tačnije, to nikome nije ni bilo bitno a upravo to se dogodilo.

Srbe sa centralnog Kosova, okolina Prištine, na putu su zaustavili pripadnici tzv. "Kosovske policije", legitimisali i preteći im jasno rekli "oni (na severu KiM) nam nisu dostupni ali ako se bilo šta desi, znamo gde vas da nađemo".

Izolovani i bez zaštite Vođinih falangi koje ni Srbe na seeru pokrajine ne štite već "prevaspitavaju", legitimisani su se osetili izdano, prevareno i ozbiljno ugroženo. Oni za koje se niko nije zalagao, za koje se čak tvrde da ni ne postoje, ugroženi su da bi Vođa na svom besmislenom piru pokazao kao ih "ima" a da ih istovremeno njegovi ljudi tretiraju kao stoku.

Nakon nekog vremena ljudi su na protestu počeli da se smrzavaju. Neki su pošli da zatraže zaklon i da se ugreju a tada su im prilazili, ne retko i sa fantomkama na glavama, oni koj isu valjda obezbeđivali skup (nisu se predstavljali) i počeli da galame i da se izdiru na njih kao da sateruju stoku u tor. "Bilo je strašno, kao u logoru" kažu neki od tih Srba za Magazin Tabloid. "Ako samo varnica izbije na severu, mi ćemo tek da stradamo" dodaju sa punim uverenjem ali i pravom, što se već tog dana i potvrdilo.

Na protestu su, naravno, bili izloženi objektivima kamera i foto-aparata. Lica nekih od tih Srba južno od Ibra pojavila su se na televizijama u krupnom planu, zatim naslovnim i stranama štampanih medija na albanskom jeziku. Istog trenutka, onima koji su zbog posla ili bilo kog drugog razloga upućeni na Albance, kao i onima koji žive u većinski albanskom okruženju, počele su neprestano da stižu preteće poruke. Znajući da i tzv. "kosovski policajci" sa naklonošću gledaju na nasilje nad Srbima, i to naročito u ovom trenutku ali i inače, Srbi su "van pameti" od straha. Mnoge od njih ni strah od pogroma 17. marta 2004. godine, nie napustio. O tome nigde ni reči.

„Osećamo se ostavljeni i zaboravljeni, jer pričaju samo o severu, a o našim problemima se ćuti" kažu Srbi južno od Ibra koj ise ne usuđuju da imenom istupe u javnost ali pre svega u strahu od Vučićevih falangi i domaćih terorista koji neće imati milosti u slučaju da se zamere Vođi.

A mnogo je i težih događaja kome mediji nisu posvetili ni malo pažnje. Neposredno pre uklanjanja barikada, 28. decembra, dečaka S.U. iz Novog Brda pokušali su da kidnapuju nepoznati Albanci. Kako je njegova porodica jedina srpska koja živi u toj delu naselja, dečak se našao sam na putu negde oko 15 časova a krenuo je da sačeka sestru koja je trebala školskim autobusom da stigne kući.

Dok je čekao, opazio je džip sive boje u kome su bila četvorica nepoznatih mladića. Kada su ga ugledali vozilo se zaustavilo a zatim vratilo, skrenulo u ulicu i počelo da ga prati. Dečaku je odmah postalo jasno da se našao u opasnosti i krenuo je kući trčeći.

Kako se njegova kuća nalazila oko kilometar udaljena odatle on je nakon pretrčanih oko 300 metara ušao naglo u jedno od dvorišta u vlasništvu komšije Albanca. Očigledno misleći da je to njegova kuća, džip se naglo zaustavio i vratio nazad okrenuvši se na livadi iznad te kuće.

Kada je njegova sestra malo kasnije izašla iz autobusa, ugledala isto vozilo koje je njoj i njenim drugaricama delovao "čudno". U međuvremenu dečak je pozvao roditelje koji su odmah izašli po svoju decu. Slučaj je prijavljen tzv. "Kosovskoj policiji" u Novom Brdu ali se nije našao u 24-časovnom izveštaju te službe a tek nije ni u jednom mediju!

Ovako dramatično ugrožena bezbednost ali i bahatost Vučićevih predstavnika okupljenih oko "Srpske liste", neumorno goni Srbe na iseljavanje. Dva dana nakon ovog pokušaja otmice, iz Poneša kod Gnjilana iselio se Nikola Ivanović sa svojom porodicom. Nakon što se njegov otac, jedan od najstarijih radnika Opštine Gnjilane po sistemu Republike Srbije upokojio 2020. godine, on, sestra, majka i baka ostali su da žive od bakine penzije.

"Bilo je tu raznih obećanja. Tražio sam bilo kakav posao samo da mogu da opstanem tu, molio sam sve nadležne da mi pomognu jer nisam više imao snage da nadničim po ceo dan za 10 evra. Tadašnji predsednik opštine, Saša Milošević (inače desna ruka Milana Radoičića za Kosovsko Pomoravlje o kome je Magazin Tabloid pisao u broju 470, prim. aut.) obećavao je posao kad god sam išao da molim za pomoć. Za te 3 godine od strane nadležnih Srba smo dobili socijalnu pomoć u ukupnoj vrednosti od oko 5.000 dinara" kaže Nikola za Magazin Tabloid, sada već iz centralne Srbije.

Početkom decembra se oženio i "tako sam sa svojom porodicom, sa svojih 20 godina, morao da razmišljam toliko zrelo i toliko se mučio da noćima nisam mogao da spavam zbog tolike nepravde. Drugi su dobijali i po dve, tri, četri plate u porodici, dobijali su i pomoć u drugom obliku kao graševinski materijal koj isu prodavali ipre nego što bi stigao na stovarište, dok mi nisam imali ništa. Sa Albancima nismo imali velike probleme u poslednje vreme. Najveće probleme imali smo sa Srbima zaposlenim u Opštinama" kaže Nikola rezignirano.

Jednog dana je "digao sidro", spakovao u kamion sve svoje stvari i sa porodicom otišao tiho, bez traga i naznaka da su tu uopšte živeli.

Važno je da Vučić ima plan, kako je rekao u razgovoru sa Srbima u Raški, glumeći da od njih čeka kakvu će odluku doneti:

"Morate da mi kažete šta je plan. Jer ja plan imam i rekao sam šta imam. A vi morate da mi kažete šta je vaš plan. Vi jeste junaci... Nije pitanje ima li neko strah ili nema. Pitanje nije kako da izginemo, nego kako da ne izginemo" rekao je Vučić.

"Albanci su protiv nas mnogo toga organizovali godinama, da ne kažem decenijama i čekali su pravi momenat. Mi treba da gradimo mir sa njima", rekao je između ostalog Vučić.

Graditi mir sa onima koji otvoreno žele da na Kosovu i Metohij iviše ne bude ni jednog Srbina, znači upravo to - da niko ne pogine a da Srba ima sve manje i manje. Njagov plan, bez sumnje, besprekorno funkcioniše. Južno od Ibra, Vučić je stanje već "rešio", uklanjanjem barikada nakon ni jednog ispunjenog uslova, taj plan se prenosi i na sever pokrajine.

Kako je u anketi pro-separatističkog portala na srpskom jeziku "Kossev" o uklanjanju barikada i rekao Jovo Nedeljković: "šta je rešeno? Da Srbi se gube odavde. To je poklon od našeg predsednika i naših predstavnika - veleizdajnika koji primaju po tri - četiri plate a ovde se narod mrzne tri nedelje" misleći na pri tom, naravno, na "Srpsku listu" kako je i rekao kasnije.

Suštinu je Nedeljković izneo u nekoliko rečenica: Nismo spavali dvadeset dana a sad' nam je još teže. Sad nam je nož pod gušu. Sad 'je sve u njihovim rukama. Šta traže Šiptari to dobiju. Zahvljaujući našim izdajnicima".

Vučić se ne osvrće na reči svog naroda a "glas naroda je glas Sina Božijeg" zapisano je odavno. Narod će, ukoliko se nešto naročito dramatično ne dogodi, u ovakvim uslovima postradati ali i kazna onome ko je kriv za stradanje će biti isto tako strašna ako ne i strašnija. Samo da Vođu zdravlje posluži pa da zadvoljenje pravde i narodu bude uteha za sva zla koja je od njega pretrpeo.

Simonida

MILAN RAKIĆ

(Freska u Gračanici)

Iskopaše ti oči, lepa sliko!

Večeri jedne na kamenoj ploči,

Znajući da ga tad ne vidi niko,

Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije smeo

Ni otmeno ti lice, niti usta,

Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,

Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,

U iskićenom mozaik-odelu,

Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,

Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje

Čoveku ipak šalju svetlost svoju,

I čovek vidi sjaj, oblik, i boju

Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,

Na iščađaloj i starinskoj ploči,

Sijaju sada, tužna Simonida, -

Tvoje već davno iskopane oči!