Stav

„Majdanski" jadi Aleka Biserko

Vučić je suverenista i branilac srpskih nacionalnih interesa taman koliko su to Sonja Bisreko ili Nataša Kandić. Nazovimo ga zbog toga Alek Biserko-Kandić. To najbolje opisuje njegov „patriotski" lik u kombinaciji za „nacionalnim" (ne)delom! Samo što su pomenute gospođe poštenije. One ne kriju ko su i šta su. Vučić krije. I zato je jako opasan. U okolnostima kada je stvorio neverovatan sistem hipnotičke propagande, mafijaškog zastrašivanja i sistemske korupcije - nemali deo Srbije i dalje ne shvata o čemu se radi. Sve su ređi oni koji mu veruju, ali mnogi su zbunjeni i nikome ne veruju. Oni koji sada protestuju protiv raznih vidova kulminacije zla u ovoj zemlji, iz Vučićevog ugla prete da navedu i one koji još kao nojevi drže glave pod zemljom, da ih konačno podignu. To je za Aleka politički kraj.

Piše: Dragoljub Anđelković

Posle 11. septembra 1973. Pinoče je postao svetska zvezda. Doduše - crna. Mediji su ga loše tretirali i u državama čije su specijalne službe omogućile njegov puč. Moćnici i javnost „razvijenih demokratija" vole korisne zločine ali ne i zločince. Znaju šta im je interes u perifernim zemljama i bez mnogo skrupula igraju na njega, što ne znači da im se ne gade tamošnji opskurni izvršioci radova. To je ono što boli Vučića. Dobro zna da je „njihov" (evroatlantski) ali da će ipak ostati tuđa kost. Doveden je na vlast u zemlji u kojoj oni koji su vrednosno bliski „finim" Zapadnjacima nisu mogli da okončaju davanje Kosova. To može da uradi samo neko ko ima tzv. patriotski imidž i kapacitet da vara većinsku Srbiju koja je protiv fatalnih nacionalni ustupaka. I uz to je agresivan, bez elementarnog osećanja stida, spreman da učini bilo šta.

Posle procene da zadovoljava uslove - izabran je. Ne kao javni saveznik, već„nezavisni" balkanski autokrata. Dobio je ulogu. On je kao „lider" koji će da vodi svoju politiku, da igra razne (geo)političke igre, ali se unapred zna u koju luku treba da dovede srpski brod. Sve što se od 2012. godine događalo, sada se jasno vidi, bilo je u skladu sa tim. Albanci su 2011, kada je Vučić bio u opoziciji, pokušali da pokore sever Kosova. Tamošnje srpske snage uspešno su odbranile taj deo naše teritorije. Postojala je vojno-policijska jedinica koja se eufemistično zvala Civilna zaštita a koju je „Aca Srbin" ukinuo 2016. i tako dao Prištini da okupira četiri svernokosovske opštine. Sistem je bio dobro postavljen i funkcionisao je šta god o tome mislili oni koji su imali vlast u Beogradu.

Kada je KFOR ustanovio da je veći sukob na pomolu, smirio je situaciju. Zapad ne želi novi balkanski rat. Bar ne onaj koji nije potpuno kontrolisan. Nije protiv sile već ga plaši neizvesnost. A pozicija na severu Kosova nam je bila lagodna. Ništa nismo morali da pokrećemo, nikoga nismo morali da napadamo. Imali smo privilegiju da se branimo i to tako da sve predstavimo kao samoorganizovanje naroda. Civilna zaštita je uspešno delovala i kada skine uniforme, kao što Vojska Srbije sada ne funkcioniše i kad je pozerski dovedu na administrativnu liniju!

Vašington, Berlin, Brisel, morali su to da promene. Hteli su da definitvno prekreče ono što svedoči o zločinu protiv međunarodnog prava koji su počinili 1999. Cilj je da Kosovo zaokruži svoj tzv. teritorijalni integritet, a Beograd počne da se prema njemu ponašao kao da je država. Da bi tako i bilo izabran je „sizifovski metod". Vučić se stalno za nešto kao bori. Kriminalnim i drugim pritiscima mobiliše Srbe na Kosova da ga brane, a kosovski kamen sve dublje pada dole. Sizif je u grčkom mitu morao da gura kamen do vrha brda da bi se onda skotrljao na drugu stranu i ostao na istom nivou. Vučić obavlja posao tako da Kosovo svaki put padne sve dalje. A naš narod se zverski umara i mnogi počinju da misle sve je uzaludno. Rvemo se, pomisle ljudi, sa mnogo većom silom od nas. Ali zaboravljaju da je tako, ona bi nam Kosovo odavno bilo uzeto u celini. Da su to mogli ne bi na vlast doveli Vučića!

Sever Kosova smo 2012. kontrolisali potpunije nego delove opštine Preševo u centralnoj Srbiji, a danas nam je manevarski prostor u Zvečanu manji nego u Gračanici pored Prištine. Uprkos svemu tome Vučić nam sada drsko kaže da stranci njega napadaju zbog Srbije a ne Srbiju zbog njega. „Nisam ja meta - meta je Srbija". „Neću da dam Kosovo." Bezočno do kraja. Kao da je Džek Trbosek tvrdio da je borac za prava marginalizovanih londonskih žena sa kraja 19. veka. „Aca Srbin"je doveden na vlast da krnji Srbiju ali obavlja posao onom brzinom koja obezbeđuje „održivu nacionalnu destrukciju". Nisu ga ustoličili da napravi ispravljiv eksces, već okonča posao tako da Srbija bez Kosova postane članica NATO, a Republika Srpska po zapadnim standardima adekvatno integrisan deo Bosne i Hercegovine.

Ovako ili onako, cik-cak, Vučić stvari gura u tom pravcu. Kada ga sa Zapada kritikuju, to ne rade jer su nezadovoljni njegovim učinkom. Shvataju dobro šta se realno može. Drugo je pitanje što i njima iskreno zasmeta kada neko pravi Kolumbiju u Evropi, a politička nekultura koju zastupa na nivou je ponašanja „kapoa" (logoraša koji su radili za naciste u koncentracionim logorima) prema običnim zatočenicima. Gadno je to svakome ko je makar salonski pristojan. Uz to prozivanje Vučića je i korisno za primarni posao. Svaki napad sa Zapada ga jača!

Njemu i čoporu njegovih medijskih kojota to daje priliku da arlauču:„Vučić je sprski Orban, Putin, Erdogan". „U svetu se odvija borba između suverenista i mondijalista, i svako ko nije po meri poslednjih izložen je raznim vidovima obojenog rušenja." Verovatno su delimično u pravu! Ali mešaju babe i žabe. To bi bilo isto kao kada bi se Zelenski tretirao kao drug Prigožina i zajedno sa njim šef Vagnera. On to nije. Radi se o američkom kvislingu, kao što je to i Vučić. On je suverenista i branilac srpskih nacionalnih interesa taman koliko su to Sonja Bisreko ili Nataša Kandić. Nazovimo ga zbog toga Alek Biserko-Kandić. To najbolje opisuje njegov „patriotski" lik u kombinaciji za „nacionalnim" (ne)delom!

Samo što su pomenute gospođe poštenije. One ne kriju ko su i šta su. Vučić krije. I zato je jako opasan. U okolnostima kada je stvorio neverovatan sistem hipnotičke propagande, mafijaškog zastrašivanja i sistemske korupcije - nemali deo Srbije i dalje ne shvata o čemu se radi. Sve su ređi oni koji mu veruju, ali mnogi su zbunjeni i nikome ne veruju. Misle Vučić je sinonim za politiku. Iz te otužne mentalne učmalosti ljude može da izvuče samo primer. Ono što se dešava na ulicama ponese mnoge. Imitacija je uvek bila ključ za velike društvene promene. Oni koji sada deluju protestujući protiv raznih vidova kulminacije zla u ovoj zemlji, iz Vučićevog ugla prete da navedu i one koji još kao nojevi drže glave pod zemljom, da ih konačno podignu. To je za Aleka politički kraj.

Zato se Vučić toliko plaši „Hoda normalne Srbije". Ako se nastavi, oduvaće ga iz trona a nije do kraja obavio evroatlatnski zadatak koji bi mu obezbedio neko sigurno utočište. Kuda će, gde će? Digli su se protiv njega i ljudi kojima nije do politike ali shvataju da je sve manji prostor da se bezbedno živi u zemlji u kojoj se stvara bolesna atmosfera verbalnog građanskog rata, inkvizicionog progona neistomišljenika, opšte kulture nasilja i prostitucije. Ko tu još osnovano može da se nada da će strahote zaobići njega i njegovu porodicu? Niko osim onih u najužem Alekovom krugu, što se videlo i po smrknutim licima ljudi koji su stajali već u trećem redu severnokorejskog okupljanja koje je nedavno organizovao u Beogradu.

Svestan toga, Vučić ubrzano pokušava, kako jedino zna, da anulira proteste. Nudi lažne ustupke, njegovi emisari nose razne ponude opozicionim liderima, moli Vašington i Brisel da posreduju. I nastaviće sa tim. Da li je Pinoče mogao da postane 1990. šef nove demokratske države? Nije. Morao je da ide svojim putem do kraja. Samo što je Vučić mnogo veštiji u prljavim propagandnim igrama od pomenutog generala. Da bi sa svojim kartelom potrajao, još intenzivnije će plasirati sve moguće stvari koje služe deobama i zagađivanju srpskog društva.

Jedna od njih, srećom neuspešna, bila je u toku pre neki dan kada je organizovan, uz pozive i onih koji ni ne znaju da se prekrste, umesto regularnih beogradskih litija,instrumentalizovani molitveni hod. Režim želi da se narod podeli tako da ispadne da normalna patriotska Srbija ne želi da ide sa normalnog građanskom Srbijom, kako bi ova zemlja po SNS titoističkom receptu bila nenormalna. Zato se, kažu, jedan režiser koji savetuje patrijarha po Vučićevom nalogu, setio da se dramski upečatljivo iskoristi Sveti vladika Nikolaj Žički. Polazilo se od toga da je on za deo građanski orijentisane Srbije svojevrsna crvena marama te će kivot (kovčeg) sa njegovim moštima na čelu Spasovdanske litije doliti ulje na vatru. Kulminiraće svađe i prepucavanja koja će uneti razdor u narod koji protestuje.

Među tim svetom ima i onih kojima su Kosovo i SPC bitni, i onih koji smatraju da je vreme da se Srbija okrene Zapadu. Ali nesumnjivo dominira nacionalno orijentisano građanstvo. Sva istraživanja pokazuju da preko 80 posto stanovnika Beograda i Srbije ne želi sankcije Rusiji, protiv je odricanja od Kosova i Metohije, smatra da je vojna neutralnost naše zemlje najbolje rešenje. Ti ljudi su ovih dana na ulicama. Ne primarno zbog velikih nacionalnih tema, već zbog erupcije nenormalnosti, ali nema sumnje da su mnogo iskrenije nacionalno orijentisani od Aleka Biserko-Kandić i njegovih lažni patriota koji mu tapšu dok daje Kosovo i, da stvari budu gora, sada hoće da dodatno u Beogradu zaigraju na kosovsku kartu. Ne tako što bi ga branili kako je to jedino moguće, zajedno sa svim drugim građanima koji žele normalnu Srbiju, već skoro pa nasuprot onima koji već nedeljama odbacuju Vučićevu sistemsku uzurpaciju.

Tako se zapravo brani samo Vučić. Pa on daje Kosovo, ne neko drugi. On se dogovora sa NATO i Kurtijem. Rušenjem njegovih autoritarnih konstrukcija brani se nacionalni interes koliko i priziva demokratija. Zato je od Aleka bez Kosova mnogo nacionalnija u srpskom smislu, po posledicama onoga što sada čini, i toliko napadana Marinika Tepić. Ona ima pravo na svoje stavove, na građanima Srbije je da demokratski odluče da li će ih podržati. Ali nije ona ta koja je bilo kome dala i santimetar severa Kosova. Uradio je to Vučić. Opet, pomenuta političarka i svi drugi koji sada doprinose da se odvija buđenje normalne Srbije, sprečavaju, hteli to ili ne, konačno stavljanje tačke na kosovsku izdaju. Alek je u dogovoru sa Stejt departmentom planirao da se do kraja leta održi donatorska konferencija na kojoj bi Srbija dobila neku (nominalnu) pomoć zbog „kosovske kooperativnosti", a preko prateće dokumentacije zvanično prihvatila Francusko-nemački plan. Potpis je Amerikancima i te kako bitan. A sada, gle čuda, ne mogu da ga dobiju jer su navodno organizovali „Majdan".

Dok je narod na ulicama- to je nemoguće. Otuda, više sa patriotskog stanovišta brane Kosovo oni koji su anacionalno opredeljeni a podržavaju opštenarodne proteste, nego BIA patriote koji u njima neće da učestvuju ili učestvuju pozerski jer su tu oni koji im idejno nisu po meri! Sve to ne smemo da zaboravimo sada kada se zauzimaju pozicije za celovitu društveno-političku borbu koja treba da dovede do urušavanja režima koji razjeda Srbiju! Pinoče je, uz loše, i ne malo dobrog učinio (pre svega u ekonomskoj sferi). Vučićev bilans biće mnogo gori! Zato ne sme da bude trulih kompromisa. Sada kada postoji ogromna narodna energija, režim mora da se iscrpljivanjem urušava do pucanja.

To je realna stvar a ne samo lepa želja! Da ne bi bila ostvarena, perfidni Vučić sada sa Kurtijem a pod plaštom zajedničkih NATO prijatelja, imajmo to stalno na umu, izaziva sukobe na severu Kosova. Možda bude i malog rata. Ne da bi ga istinski povratili, već kako bi pokušao da eliminiše narodni otpor u ostatku Srbije. Ne smemo da mu dopustimo da nas sa svojim fejk patriotama ponovo tako žedne prevede preko vode!

(Autor je publicista i politički analitičar)