Feljton

Stogodišnjica ujedinjenja Srpske pravoslavne crkve (4)

Tragična sudbina patrijarha Lukijana

Svečano proglašenje obnovljene patrijaršije 1920. godine održano je u sabornoj dvorani Patrijaršijskog dvora u Sremskim Karlovcima, koja je za tu priliku bila posebno ukrašena slikama iz novozavetne i nacionalne istorije. Bilo je tu i originalno Miroslavljevo jevanđelje, kao i srebrni pehar kneza Lazara i kneginje Milice. Na stolu, za kojim je sedelo petnaest arhijereja, stajao je krst cara Dušana iz Visokih Dečana. Saborsku odluku o vaspostavljanju Srpske patrijaršije saopštio je mitropolit Dimitrije, a pročitao je tuzlanski mitropolit Ilarion. Svečanost je završena blagodarenjem u patrijaršijskoj crkvi, Sabornom Hramu Svetog Nikolaja u Sremskim Karlovcima. Time je Srpska pravoslavna crkva postala jedna od prvih velikih crkvenih organizacija koja je prilagodila svoju unutarnju svetovnu organizaciju novouspostavljenom svetskom poretku nakon Prvog svetskog rata.

Stevan Zivlak

Neopravdano napadan za života, nedovoljno podržan od tadašnjih političkih partija srbskog naroda u Austrougarskoj monarhiji, neprihvaćen od dobrog dela episkopata, patrijarh Karlovačke patrijaršije Lukijan Bogdanović je dostojno zastupao interese srbskog naroda, štitio istorijska prava i privilegije srbske, učvrstio ustrojstvo Karlovačke patrijaršije a njegov doprinos pobedama srbske vojske u Balkanskim ratovima je bio nemerljiv i dragocen, to je upravo bio razlog njegovog zverskog ubistva od strane ugarskih vlasti.

Lukijan Bogdanović (Lazar Bogdanović), rođen je 10. maja 1867. u Baji u današnjoj Mađarskoj, od oca Aleksandra, trgovca, i majke Milice, rođene Letić.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Baji, a Karlovačku bogosloviju 1889. godine. Zatim je studirao prava na Mitropolitskom liceju u Jegri i položio ispite sa odličnim uspehom. Zamonašio ga je po činu male shime u manastiru Beočinu 16. jula 1891. protosinđel Nikanor Popović, kasnije episkop temišvarski.

Rukopoložen je 21. jula iste godine za jerođakona u manastiru Rakovcu. Prilikom osvećenja hrama u Sremskoj Mitrovici, 6. oktobra 1891, proizveden je u čin protođakona, a za arhiđakona proizveden je u Dalju na Cveti 1894. Sledeće godine rukopoložen je u čin prezvitera sinđela u Sabornoj karlovačkoj crkvi. Na Sv. Nikolu iste godine proizveden je za protosinđela, a 29. decembra za arhimandrita beočinskog. Rukopoloženja i sva proizvodstva izvršio je patrijarh Georgije (Branković).

Od monašenja pa do 1. decembra 1891, bio je konzistorijalni podbeležnik eparhije bačke u Novom Sadu i u isto vreme predavao je veronauku u gimnaziji, višoj građanskoj, trgovačkoj i devojačkoj školi. Početkom decembra iste godine postavljen je za katihetu u Sremskim Karlovcima, gde je službovao do kraja školske 1893/4. izvesno vreme predavao je crkveno pojanje u Karlovačkoj bogosloviji. Prvog aprila 1894. postavljen je za konzistorijalnog beležnika arhidijecezalne uprave i u isto vreme za aktuara gimnazijskog patronata u Sremskim Karlovcima.

Posle smrti episkopa budimskog Jeremije (Mađarevića) imenovan je 10. novembra 1896. za patrijaraškog mandatara Eparhije budimske, a krajem januara 1897. za administratora. Za episkopa budimskog izabran je jednoglasno 6. decembra 1897. Hirotonisao ga je 13. marta 1898. patrijarh Georgije (Branković) sa episkopima: gornjokarlovačkim Mihailom (Grujićem) i vršačkim Gavrilom (Zmejanovićem). Njegovim zauzimanjem za nekoliko godina utrošeno je na izdržavanje škola oko 100.000 kruna. Uskoro se pokazala potreba za osnivanjem odbora za prikupljanje priloga za podizanje novih škola i prilogom od 10.000 kruna on postaje najveći priložnik. Hram u Čobancu je obnovio svojim ličnim sredstvima. Kada je srpskim veroispovednim školama zapretila opasnost da budu zatvorene, episkop Lukijan je, kao član Gornjeg doma, ustao protiv povreda prava srpskog naroda u ime celog episkopata Karlovačke mitropolije i glasao protiv predloženog zakonskog predloga.

Posle smrti episkopa temišvarskog Nikanora administrirao je temišvarskom eparhijom sve do izbora episkopa dr Georgija (Letića).

Smrću patrijarha Georgija Brankovića ostao je upražnjen patrijaraški presto u Sremskim Karlovcima. I pored mnogobrojnih spekulacija i nagađanja, na izbor novog prvojerarha Karlovačke mitropolije se čekalo dosta dugo. Imenovanjem budimskog episkopa Lukijana Bogdanovića za administratora Mitropolije 3. marta 1908., počelo je razrešenje ove krize koja je dovela do zastoja poslova vezanih za finansijsko i administrativno funkcionisanje Mitropolije. Uskoro je pod predsedništvom Administratora održana i prva sednica Mitropolijskog saveta. Takođe 28. marta 1908. stigla je i potvrda Manastirske uredbe, koja je doneta na Crkvenonarodnom saboru 14. februara 1907.

Administrator Bogdanović je za 2/15. maj sazvao sednicu Mitropolijskog saveta sa ciljem da se organizuje izborni Crkveno-narodni sabor.

Nešto ranije početkom februara episkopi su se sastali na konferenciji na kojoj se raspravljalo o izboru patrijarha i saziva Crkveno-narodnog sabora. Predsednik Vlade Ugarske Šandor Vekerle je akt potpisao sa danom 6. aprilom 1908. nalažući Administratoru Mitropolije da preuzme sve lične stvari i dragocenosti pokojnog patrijarha Brankovića.

Imenovanje ministra pravde Antala Gintera za komesara Crkveno-narodnog sabora išlo je u prilog tezi da se država vrlo ozbiljno bavila pitanjem izbor Karlovačkog prvojerarha.

Komesar Ginter je otvarajući Sabor naglasio ljubav Vladara prema svojim podanicima i dodao da saziv Sabora iz 1906. ima mandat da izabere novog mitropolita - patrijarha. Takođe uz pomnu analizu svih pristiglih predmeta, došlo se do zaključka da se na prvom mestu mora voditi računa o Crkvi i da se prvo mora izabrati novi crkveni poglavar. Tek posle izbora patrijarha može se rešavati čitav niz pitanja, ili se može sazvati novi Sabor. Jasno je rečeno da se nijedna odluka ne može smatrati punovažnom dok se ne izabere patrijarh. Određen je rok za izbor od tri dana. Vladika Miron Nikolić je posle toga kao najstariji episkop po posvećenju otvorio Sabor, pozivajući na mir i slogu, naglašavajući da su Srbi za dva veka Mitropolije birali svega 17 arhipastira i da se izbor mora učiniti staloženo i mudro.

Prilikom prvog glasanja 19. jula / 1. avgusta 1908. većinu glasova je dobio vršački vladika Gavrilo Zmejanović, kandidat radikalne stranke sa 40 glasova, dok je pakrački Miron Nikolić dobio 30 glasova. Nešto posle toga sa komesarom Ginterom su za Budimpeštu otputovali Đorđe Krasojević i Mita Mušicki, kojima se priključio i Nikola Marković- Erdeljan. Radikalsku delegaciju su primili Vekerle, Košut i Aponji, a Krasojević je lično izneo molbu da se potvrdi Zmejanović. Komesar Ginter je podržao predlog, a kasnije će slično učiniti i grof Teodor Baćanji, Arpad Teleki i veliki župan Aladar Bala. Vekerleov odgovor delegaciji bio je pun simpatija za Srbe, ali bez direktnog odgovora.

Ipak, Šandor Vekerle je smatrao da vršački vladika Zmejanović nije pogodna ličnost za patrijarha. On je odbio njegovu potvrdu jer je tvrdio da patrijarh mora smiriti sukobe, a pošto je Zmejanović radikalski opredeljen da će se sukobiti samo produbiti. Takođe Vekerle je otvoreno govorio da patrijarh mora znati mađarski, što nije slučaj sa Zmejanovićem. Stoga je on predložio da se glasa za episkopa budimskog Lukijana Bogdanovića.

Novi saziv Crkveno-narodnog sabora je potvrđen za 2/ 15. septembar 1908. U reskriptu koji je pratio poziv, naglašeno je da se vladika vršački Zmejanović isljučuje iz mogućnosti za izbor zbog neznanja mađarskog jezika (što je definisano za velikodostojnike odlukama Ugarskog sabora iz 1840 i 1843/1844). Pomen Aponjija o mogućnosti stvaranja Mađarske pravoslavne crkve bio je još jedan od vidova pritiska uoči nastavka srpskog Crkveno-narodnog sabora.

U samom reskriptu od strane Franca Jozefa je stajalo da je 1. avgusta dobio molbu da se potvrdi izbor Gavrila Zmejanovića za srpskog patrijarha, ali da u sebi ne oseća pobudu da potvrdom odobri taj izbor. Takođe isključivanjem pomenute osobe iz mogućnosti ponovnog izbora, naređuje se nova izborna sednica (datum 16. avgust 1908.). Isti tekst je na mađarskom pročitao i komesar Ginter.

Na sednici 6. septembra 1908. (peta sednica) je vladika bački Mitrofan Šević dobio potrebne glasove, ali je on odbio da se prihvati patrijaraškog zvanja. Za Ševića je glasalo 40 poslanika (radikala), za Mirona Nikolića 27 (samostalci i Polit -Desančić) i za budimskog Lukijana 3 glasa (Evgen Dumča, prota Nedeljković i Miloš Đorđević).

U svom obrazloženju potpisanom 6/ 19. septembra, bački episkop Mitrofan Šević je tvrdio da je izbor obavljen bez njegovog pristanka i volje, pa stoga ne može da se prihvati patrijaraškog zvanja. Istu izjavu je pred Saborom pročitao i komesar Ginter na mađarskom.

Konačno 9./ 22. septembra 1908. (6 sednica) izabran je budimski vladika Lukijan, koji je na glasanju dobio 39 glasova, dok je pakrački vladika Miron Nikolić dobio 25 glasova.

Patrijarh je obećao 20% (140 000 kruna) svojih prihoda za svešteničke plate i penzije. Dodatnu senku na izbor patrijarha Lukijana je bacala činjenica da episkopi nisu hteli da glasaju za njega i pored pretnji koje je uputio komesar Ginter. Nijedan vladika nije glasao za srpskog patrijarha, što govori samo za sebe o podelama u jerarhiji toga doba.

Prilikom rešavanja pitanja penzionog osiguranja sveštenika, patrijarh Lukijan je obećao stalni godišnji doprinos iz svojih ličnih sredstava, a kada je doneta Mirovinska uredba za srpske pravoslavne sveštenike u Srpskoj pravoslavnoj mitropoliji karlovačkoj prilagao je svake godine 20% svog čistog prihoda svešteničko-udovičkom fondu, čime je časno ispunio dato obećanje.

Još 1909. godine patrijarh Lukijan je osnovao Sinodski fond u koji je prilagao 50.000 kruna godišnje za sinodske i crkveno-prosvetne ciljeve. Sveti arhijerejski sinod je na njegovu inicijativu 1911. doneo Uredbu za dvorsko monaško sveštenstvo u pravoslavnoj Mitropoliji karlovačkoj. U status pridvornih monaha mogao je biti primljen samo akademski obrazovan mladić pravoslavne vere i srpske narodnosti. Ovo je bila škola u kojoj su školovani mladi monasi za više položaje u crkvi.

Kada je hrvatsko-slavonsko-dalmatinska vlada krajem januara 1909. oduzela pravo javnosti srpskoj učiteljskoj školi u Pakracu, patrijarh Lukijan je preduzeo odgovarajuće korake i školi je vraćeno pravo javnosti.

Patrijarhovom inicijativom Blagodjejanje mitropolita Stefana (Stratimirovića) preuređeno je u moderni gimnazijski internat „Stefaneum" u kojem je oko četrdeset gimnazijalaca imalo besplatan stan i hranu. Velikom zaslugom patrijarha Lukijana generalno je obnovljena Saborna crkva Sv Nikole, koja je ponovo osvećena 1910, o čemu svedoči i spomenploča u samoj Crkvi. Na inicijativu patrijarha nastala je i čuvena slika Uroša Predića „Uzburkano more", koja prikazuje Svetog Nikolu koji blagosilja patrijarha Lukijana koji kleči pred njim tražeći blagoslov za spas crkve.

Slika se danas čuva u Srpskoj patrijaršiji u Beogradu. Portret Bogdanovića iz 1925. takođe je delo Uroša Predića.

Ustoličenje patrijarha Lukijana u najvećoj meri bilo je u senci dešavanja vezanih za aneksiju Bosne i Hercegovine. Sve otvorenije se pisalo da se zna datum aneksije i da se više ne može sakriti činjenica da ove srpske pokrajine dolaze pod vlast Dvojne monarhije.

Datum ustoličenja je obnarodovan za 25. septembar/ 8. oktobar 1908. Uskoro je svaka vest počinjala pričom da se očekuje aneksija Bosne i Hercegovine, pa se sva javnost okretala ka ovoj gorućoj temi u rešavanju srpskog pitanja. U svom govoru prilikom ustoličenja patrijarh Lukijan je rekao i da se nada na prvom mestu u Boga i svoje vernike da će teško breme patrijaraškog dostojanstva nositi smireno i na korist Mitropoliji i za boljitak crkveno-školska autonomije.

Dana 24. septembra / 7. oktobra zvanično je pročitan reskript cara Franca Jozefa o potvrdi patrijarha Lukijana Bogdanovića. Kraljevski komesar Ginter takođe je pročitao saopštenje i proglas na mađarskom jeziku.

Pohvaljena je mudrost i trezvenost saborskih poslanika, a saborske sednice su odložene do daljnjeg. Narod je hladno pozdravljao patrijarha. Atmosfera objavljene aneksije i samog načina izbora patrijarha doprinela je ovakvoj situaciji. Govor komesara Gintera na mađarskom u srpskoj crkvi posebno je bio negativno prihvaćen. Ulaznice za ustoličenje takođe su bile na mađarskom. Zakletva je pročitana i izgovorena na latinskom jeziku.

Svi su pozdravili blag i pomirljiv govor novog patrijarha. Dan kasnije održana je i prva sednica Crkveno-narodnog sabora pod predsedništvom patrijarha Lukijana.

Na sledećoj sednici (devetoj 10. oktobra) proglašeno je da se Sabor odgađa na neodređeno vreme. Tako je simbolički aneksijom Bosne i Hercegovine počelo upravljanje Mitropolijom patrijarha Lukijana Bogdanovića. Još nekoliko važnih događaja se desilo u nekoliko godina koliko je Bogdanović bio prvojerarh. Tokom njegovog upravljanja Mitropolijom održana su dva Crkvenonarodna sabora 1910. i 1911. godine, a Crkveno-školska autonomija je u velikoj meri sužena čuvenom Naredbom cara Franca Jozefa uz podršku Ugarske vlade 11. jula 1912. godine.

Ministar Lukač je dao uputstvo patrijarhu Bogdanoviću 17. jula da se ova naredba sprovede u delo, o čemu je Bogdanović uputio poslanicu 26. jula 1912 sa svojeručnim pismom cara Franca Jozefa i Lasla Lukača, uz propratna pisma episkopima od strane patrijarhovog sekretara dr Laze Sekulića.Sledeći primer patrijarha Georgija Brankovića, pokušavao je da pomaganjem prosvete i siromašnih đaka stekne ugled i autoritet u poslovima upravljanja Mitropolijom.

Patrijarh Lukijan nije žurio sa dolaskom u Sremske Karlovce. Kako je zabeležio prota Stevan Čamprag "patrijarh je inače više voleo život u prestonici nego u palanci Sremskim Karlovcima, pa se teškim srcem rastao sa Budimom, tek onda kada je novi episkop ustoličen." (Stevan Čamprag, Uspomene, Sent Andreja 2001, 57-59). Zanimljive opise o patrijarhu Lukijanu ostavio je i Dejan Medaković u svom Efemerisu.

Nestanak Patrijarha je izazvao pravu lavinu komentara i senzacionalističkih pretpostavki na stranicama štampe, od kojih veliki broj nije odgovarao odnosu prema srpskom patrijarhu. Na prvu vest o nestanku koja se javila u patrijaršijskim krugovima u Sremskim Karlovcima oglasila se novosadska štampa sa raznim nedoličnim komentarima. Poslednji put je viđen 1. septembra u banji Bad Gaštajn gde je bio na oporavku, kada je otišao u šetnju iz koje se nije vratio. U bečkom listu Neue Freie Presse se pisalo o ovom događaju uz sumnju da je Bogdanović ubijen. Pitanje bečke štampe, "ko bi imao koristi od njegovog ubistva" nije do danas dobilo zvaničan odgovor.

Sinod je na svojoj sednici doneo tim povodom konfuznu odluku da se pozove patrijarh Bogdanović da se vrati u roku od šest meseci i šest dana ili će u suprotnom biti biran novi poglavar Mitropolije.

Za privremenog upravitelja imenovan je najstariji vladika po posvećenju episkop pakrački Miron Nikolić. On je dobio sva ovlašćenja crkvene prirode koja mu pripadaju da upravlja Mitropolijom do pronalaska patrijarha Lukijana. Odluka Sinoda morala se javiti sveštenicima, uz obavezu da se u molitvama na Liturgiji i dalje pominje ime patrijarha Lukijana i da su sveštenici u obavezi da se mole za njegovo ozdravljenje. U prilogu je dat i tekst molitve. Zapisnik su potpisali svi članovi Sinoda.

Dana 22. septembra / 4. oktobra 1913. vladika gornjokarlovački Mihailo Grujić je i zvanično potvrđen za Administratora Mitropolije.

Sam vladika Mihailo Grujić po stupanju na mesto Administratora je istakao da neće biti na strani političkih stranaka i da se kao konzervativac uvek zalagao da se na pravi način urede odnosi Crkve i Države.

Uskoro je u ponedeljak 13/ 26. oktobra objavljena je vest da je nesumnjivo pronađeno telo patrijarha Bogdanovića.

Patrijarhov leš je pronađen 26 kilometara od Gaštajna, obmotan oko stuba omanjeg mosta. Voda je u potpunosti osakatila leš, od glave je ostala donja vilica, po kojoj je identifikovan. Veliki deo tela je bio potpuno uništen. Pronađena je i cipela na desnoj nozi. Bečki prota Mihailo Mišić je bio zadužen da prenese njegovo telo u Budimpeštu a odatle u Sremske Karlovce na sahranu.

Administrator vladika Grujić je posle toga poslao okružnicu sveštenstvu i monaštvu o smrti patrijarha i proceduri koja će uslediti na sahrani i prilikom opela . Arhijereji i sveštenici su po određenoj proceduri i poretku morali da uzmu učešća u sahrani karlovačkog prvojerarha. Štampan je i poseban raspored ceremonijal i raspored stajanja u Sabornoj crkvi Sv Nikolaja.

Sahrana Karlovačkog patrijarha je bila dostojanstvena. Opelo je odslužio Administrator Grujić uz sasluženje vladika Zmejanovića i Letića, jedino je bio odsutan vladika Miron pakrački. Kralja Petra na sahrani je predstavljao general Boža Janković. Patrijarh Bogdanović je sahranjen u Vavedenjskoj crkvi u Sremskim Karlovcima pored svog ujaka patrijarha Georgija Brankovića.

Prema opisu patrijarh je potom obučen u arhijerejsku odeždu zlatne boje, dok je mitra stavljena iznad omofora na mesto gde je bila glava, a prvo opelo služili su prota bečki Mihailo Mišić, prota Stevan Čamprag i arhiđakon Irinej. Telo je položeno u kovčeg, preliveno vinom i vodom i potom je sanduk zatvoren. Sutradan je opelo služio vladika budimski Georgije Zubković.

Sahrana je bila 20. oktobra/ 2. novembra 1913. Sa mnoštvom detalja dat je opis najpre rasporeda opela, a potom i samog opela, koje je služio vladika vršački Gavrilo Zmejanović. U svom poznatom i citiranom govoru u štampi vladika gornjokarlovački Mihailo se oprostio od patrijarha rečima o tuzi cele Crkve i Sinoda, zbog smrti patrijarha golubinjeg srca, napomenuvši da je Božijim promislom patrijarh napustio Crkvu u najtežem momentu. Vladika Grujić je dodao pored mnogobrojnih pohvala i molitvenih izraza i da patrijarh nije učinio sve što se od njega očekivalo, ali ipak jeste mnogo učinio za školu, Crkvu i prosvetu.

Izraze saučešća na dan sahrane su poslali mitropolit dabrobosanski Evgenije Letica, mitropolit Crne Gore Mitrofan Ban, Mitropolit Srbije Dimitrije Pavlović.

Posle rata tokom 1922. u Glasniku srpske patrijaršije pojavio se tekst arhimandrita Georgija Vidickog koji je sadržao podatke o tome da je patrijarh Lukijan ubijen. Vidicki je prepričao svoj razgovor sa "neimenovanim ministrom ugarske Vlade" koji je smatrao da posle velikih pobeda srpske vojske, Srbi u Austro Ugarskoj moraju imati nov uzor i oslonac, "čoveka koga će smatrati maticom okupljanja, a da taj čovek mora biti novi patrijarh." Iz tog razloga Lukijan "mora da se povuče ili nestane sa lica zemlje."

Vidicki je inače bio u lošim odnosima sa patrijarhom, koji mu je onemogućio izbor za budimskog episkopa, a na njegovo mesto je izabran Georgije Zubković.

Arhiđakon Irinej Ćirić, svedočio je da je patrijarh posebno bio zabrinut posle sastanka sa Ištvanom Tisom, nekoliko nedelja pre smrti, pošto je govorio vrlo nepovoljno i loše o budućnosti Srba u Austro Ugarskoj. U dva pisma, patrijarh je pisao o tome da je stalno uhođen od nevaljalaca i da nešto lično želi da saopšti Caru.

Odmah se sumnjalo da je Austro Ugarskoj smetao Bogdanović uoči rata sa Srbijom. Sekretar patrijarha Laza Sekulić prvi je tvrdio da će bez obzira na rezultat obdukcije u kojoj nisu nađeni tragovi nasilne smrti, konačan sud reći tajni arhiv bečke policije. Smrću patrijarha Lukijana Bogdanovića završena je u velikoj meri zaokružena celina dvovekovne istorije Karlovačke mitropolije. Nov patrijarh nije izabran. Administrator Mihailo Grujić je preminuo 6. marta 1914. Za novog Administratora je izabran vladika pakrački Miron Nikolić.

Izbijanjem Velikog rata srpska crkva u Austro Ugarskoj je prešla u stanje pasivnosti i defanzive. Stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Karlovačka mitropolija je ušla u sastav obnovljene Patrijaršije.

Sastav episkopata iz 1913. u velikoj meri je dočekao kraj rata. Vladika bački Mitrofan Šević je umro pre kraja rata januara 1918. Vladika pakrački Miron Nikolić (rođen 1845) je živeo čak do februara 1941. Sahranjen je u Pakracu, a grobnica mu je devastirana od ustaša. Vladika temišvarski Georgije Letić (prvi vladika banatski) živeo je do 1935, a smatran je jednim od najuglednijih episkopa. Administrirao je Mitropolijom do ujedinjenja 1919-1920. Bio je jedan od ključnih episkopa prilikom pisanja Ustava SPC i stalni član Svetog Sinoda tokom dugog niza godina.

Georgije Zubković budimski je preminuo tek aprila 1951. Dva puta je bio kandidat za srpskog patrijarha (1938. i 1950). Poznati radikalski vladika Gavrilo Zmejanović je umirovljen godine 1920. po svojoj molbi, a preminuo je 1932. Vikarni episkop Ilarion Zeremski je 1919. bio član srpske mirovne delegacije na Pariskoj konferenciji. Godine 1920. je izabran za episkopa Gornjokarlovačke eparhije. Umro je 1931, a sahranjen je u Plaškom. Njegov grob je takođe devastiran od strane ustaša.

Episkopi Karlovačke mitropolije nastavili su da imaju značajnu ulogu u životu srpske Crkve u Kraljevini SHS/ Jugoslaviji.

(U sledećem broju: Zašto je ubijen patrijarh Lukijan Bogdanović)