Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana "Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države" (139)

VUNU U SRBIJI NIKO NEĆE DA KUPI!

Branislav Gulan (6. mart 1953), je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista, novinar i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je četvorostruki dobitnik nagrada za životno delo. Tri međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. Branislav Gulan je 7. januara 2024. godine od ,,Štajerskih novica'' u Mariboru (Slovenija) dobio priznanje ,,ZLATNO PERO'', nagradu, koja je četvrto njegovo priznanje za životno delo! U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', objavljena je i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicista Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav GULAN

Nekad se od vune zarađivalo, danas nikom ne treba!

Zakon o upravljanju otpadom zabranjuje i strogo kažnjava paljenje i nekontrolisano bacanje vune!

Ovce se moraju jednom godišnje šišati. Njihovo šišanje po jednoj ovci košta oko 400 dinara. Posle šišanja od jedne ovce se dobija oko tri do četiri kilograma vune. Vlasnici ovaca sad ne znaju šta da rade sa vunom. Na zalihama imaju vune od poslednjih pet godina šišanja! Niko neće vunu da kupi. Ne treba mu ni na poklon!

U našim današnjim uslovima u Srbiji, ovce se uglavnom koriste za proizvodnju mesa i vune. Ali, nekad se i od vune dobro zarađivalo, a danas ona nikom ne treba, čak ni da je poklonite džabe nije potrebna!

Vuna se na ovcama striže jednom godišnje, a nastupom toplijeg vremena obično maja ili juna. Vuna je bila nekad među neprevaziđenim i vodećim sirovinama tekstilne industrije u Jugoslaviji. U agraru Srbije ovčarstvo je danas jedina grana koja nema pad proizvodnje, prema Strategiji proizvodnje donetoj 2014. godine, a čija validnost ističe 31. jula 2024. godine. Već decenijama u torovima ovaca u Srbiji broj ovog blaga se kreće oko 1,7 miliona komada!

Iako uzgajivači ovaca u Srbiji imaju dvostruko manja stada nego nekada oni polovinu proizvedene vune ne uspevaju da prodaju. Stručnjaci sad ovcu gaje isključivo zbog mesa, jer je to put brze zarade. Sad od vune nema vajde, tvrde stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem! Stočari imaju stada ovaca i kažu da bacaju vunu! Jedan od njih je Svetozar Toza Murgaški sa Čeneja kod Novog Sada, koji ima stado od 400 pa do 700 ovaca. Vunu koju ima niko neće da kupi! On kaže niko neće da otkupi vunu. Ističe da je skladišti, baca, poklanja ali niko neće da je uzme. Vuna je bila toliko jeftina da se transport do otkupnog mesta nije isplatio. Nekad mi je i žao da je bacim pa je spakujem u džakove i ostavim. Čeka bolja vremena kao i sva druga proizvodnja kod malih proizvođača u agraru, a ta bolja vremena, za proizvođače hrane, nikad da stignu. Sad imamo na zalihama vunu od pet godina!

Bez obzira na to što niko neće da kupi vunu, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim runom teškim dva ili tri pa i više kilograma, ovce teško preživele leto. Za ovčijeg frizera mora da se izdvoji najmanje 350 dinara do 400 dinara po jednoj ovci. U najbolja vremena za kilogram vune dobijalo se po 30 dinara.

ZANATLIJSKIH RADNJI koje su češljale i drndale vunu za ručne radove, gotovo da i nema, jer nema tražnje za njihovim uslugama. U selima su tkalje retkost, a pletilja je sve manje. Pored toga što je vunu teško prodati nije je lako ni baciti, iz više razloga. Ona jeste laka, ali je otporna i teško gori. Ipak stočari koji ne vide drugo rešenje pa je pale, a oni koji to ne čine zakopavaju je ili bacaju na javne i divlje deponije.

A, da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrebno je da prođe pola veka! Zbog toga je ovo i ekološki problem!

U Privrednoj komori Srbije kažu da je proizvodnja vune u Srbiji neophodna, ali da je potrebna pomoć države koja bi subvencionisala otkup vune. Potrebno je da se napravi strategija. Podsećaju da je srpska vuna u svetu još uvek poznata. Sve do devedesetih godina prošlog veka, do vremena ratova i sankcija, vunarska industrija Srbije izvozila je 95 odsto proizvodnje.

OD VIŠE STOTINA NEKADA, DANAS SE NA PRSTE JEDNE RUKE MOGU NABROJATI PREDIONICE VUNE. ONE POSTOJE SAMO U ZLATIBORSKOM KRAJU, PIROTU I DIMITROVGRADU. NAJVEĆA KOSTEKS DOO, IMA POSEBNU MISIJU JER PROIZVODI PREDIVO ZA PIROTSKE ĆILIME, DOMAĆE PROIZVOĐAČE TEPIHA, ALI I VUNICU ZA PLETENJE, VUNENIH JORGANA;

MEŠTANI NEPRISTUPAČNIH SELA NA PEŠTERU, pored brige kako da napoje stoku, imaju problem i šta uraditi sa vunom! Zimski kaputi ovcama smetaju leti, a posle šišanja već godinama čuvaju se na tavanima ili završe na smetištu;

Na pešterskoj visoravni uzgaja se oko 40.000 ovaca. Posle sezone šišanja ostane oko 80 tona vune koja stočarima zadaje glavobolju. Kupaca skoro da i nema, a vuna se gomila na tavanima;

Za ručno šišanje jedne ovce, kažu potrebno je oko petnaestak minuta, pa je lako izračunati koliko vremena treba domaćinu za stado od 300 ili 400 ovaca. Vuna je u selima bila 10 dinara po kilogramu. To je tužno. Mi imamo neku vunu od četiri godine. Stoji na tavanu, niko je neće. Ovce moraju da se ošišaju, jer stvarno na ovu vrućinu koja stiže one da nose to runo, isto je kao da mi nosimo kaput, kaže Edina Baltić, iz sela na Pešterkoj visoravni;

PEŠTERSKI KOMBINAT NEKAD JE ZAPOŠLJAVAO 3.000 TKALJA. Dragocena tekstilna sirovina nekada se izvozila čak u Englesku, ali tepisi od pešterske vune krasili su i carske odaje u Turskoj;

,,Pre je neko i dolazio ovde. Menjali smo vunu za kocke soli. Sad nema nikog. Ima pet godina niko se nije pojavio. Nekada je vuna bila na ceni u tu su se i pare zarađivale'', dodaje Želimir Paunović sa Peštera.

Iako je organska vuna u svetu sve skuplja i traženija kao sirovina u proizvodnji odeće i proizvoda za domaćinstvo, runo sjeničke ovce najčešće završava na deponiji;

Dakle, ovaca za šišanje je uvek bilo, ali je sve manje onih koji to rade iako je tu plata oko 1.000 evra;

Iako tehnologija nije zaobišla ovaj posao pa su neki majstori ovce počeli da šišaju električnim mašinicama, Milan Marković, iz sela Gornja Gorevnica kod Čačka, kaže da je jedan od retkih majstora koji svakog maja oštri svoje makaze i šiša ovce po svim selima. Imam i svoje stalne mušterije. Tokom sezone stignem da ošišam oko 500 ovaca, kaže Milan. Ali sve je manje onih koji se odlučuju za ovaj posao da biste zaradili oko 1.000 evra. Za mesec dana potrebno je da imate volju za radom, oštre makaze i laku ruku. Milan ima volje da svoje znanje prenese i na druge, ali nema na koga. Makaze se naoštre jednom godišnje i one mogu da vam posluže tokom čitave sezone. Posao može lako da se savlada, a najteže od svega jeste da uhvatite ovcu i vežete je dok traje friziranje. On ističe da se ovce i plaše električnih mašina, stvaraju im i stres i tako se unervoze. Dešava se da ih često i vrh mašinice ,,ugrize'', pa ostaju ožiljci. Stoga je ipak najbolje raditi sa starim proverenim makazama;

Na kraju radnog dana, šišati ovce možda i nije toliko atraktivno. Kao i pojedina druga zanimanja i friziranje rasnih pasa, ali ono što je najvažnije, vezano je upravo za ovaj posao jeste činjenica da ruke često možda jesu prljave, ali obraz je uvek čist!

Posle dve i po ili tri decenije od kada drži vunavlačarsku radnju u Osečini Mirko Gavrilović nikad nije imao manje posla! I pored toga što je sve više ovaca u torovima i kolubarskim selima, za vunu retko ko mari. Sve je manje prelja pa i vunovlačari teško dolaze do zarade. Mirko za javnost kaže da je došlo vreme da radnja radi samo jedan dan u sedmici!

Po njegovim rečima od ovog posla nema više ni profita ni zarade! Kilogram uređene vune je 300 dinara, dok za bojenje treba izdvojiti još 200 dinara. Ova vunovlačara je do Ljubovije jedina u regionu! Vuna koja je pored mesa i mleka odgajivačima ovaca nekada bila dobra zarada, sad je postala breme i teret jer ne može da se proda, a smeta u kući.

Godinama seljaci kada ošišaju ovce ne znaju šta sa vunom! Prelja je sve manje, skoro da nema otkupljivača pa se tone ovog proizvoda bacaju ili spaljuju. Porodice koja imaju ovce još uvek ni ove godine ne znaju šta sa vunom kada ih ošišaju. Dakle nema prerade vune u Srbiji!

Sad se za 10 kilograma prljave vune daje jedan kilogram sređene, bele predene. Sad je najtraženija vuna od vitemberg ovaca i il de frans rase. Manje tražena vuna je od ovce pramenke. Kilogram vune u otkupu kreće se najviše do 50 centi. Ako se nađe ino kupac!

Pustovanje vune

Dobro je da se kaže da je više od 20 žena iz Srbije Bosne i Hercegovine uspostavilo saradnju, pa zajednički obavljaju izradu rukotvorina s drevnom tehnikom pustovanja vune. To obavljaju tokom Diplomatskog dana upriličenog u sklopu kolonije pustovanja koje se održava u Carskoj palati u Sremskoj Mitrovici. Cilj je čuvanje korena nasleđa i tradicionalnih zanata i njihove primene. Postoji podrška EU ovom projektu. Dakle, zaboravljeni zanati se ponovo oživljavaju. Postoji mokra i suva tehnika pustovanja vune. Samo jedna loptica pravi se četiri sata, za ukrašavanje treba hlađenje novih uboda. Problem je što se još uvek vuna baca umesto da se koristi u kreativnoj industriji. Sve to treba uklopiti u turističku ponudu;

Prof dr Ivan Pihler sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta ističe da po statistici u Srbiji imamo 1,7 miliona ovaca, a da je o tod tog broja u Vojvodini oko 250.000 grla, uglavnom pramenke i il de frans. Imamo dosta napuštenih sela i neiskorišćenih pašnjaka u brdsko planinskim krajevima i u delovima Banata, mada u ravničarskim područjima pašnjaci nisu pravilno raspoređeni po mestima, ali ih ima dovoljno da se mogu koristiti za ispašu. Prvo se malo ponadamo kada krene izvoz, ali kratko traje. Imamo male količine jagnjadi za izvoz. Samo za jednu turu brodom jagnjadi koja su odlazila u Izrael trebalo je po 5.000 jagnjadi. Problemi su kad ih ima, to su viškovi, a kada ih treba nema ih. U Izrael su odlazila jagnjad težine 23 do 25 kilograma, a za Bliski istok težine 28 do 35 kilograma. U izvoz u EU ide krupnija jagnjad, od 40 pa do 50 kilograma.

Rast broja ovaca koje su obuhvaćene odgajivačkim programom, a koje se gaje kod nas mogu se svrstati u nekoliko grupa. Najzastupljenije su kombinovane rase ovaca trojnog sistema proizvodnje, mesa mleka i vune. Specijalizovane rase za proizvodnju mesa i rase dvojnog pravca proizvodnje mesa i vune.

Zlatnom medaljom odlikovana braća sa Peštera, a oni imaju i najveće stado ovaca na Balkanu! Obaveze oko farme ovaca zahtevaju prisutnost svaki dan i tokom cele godine, bez godišnjeg odmora i slobodnog dana, zbog čega se većina mladih ne odlučuje na ovaj životni poziv!

Zlatnom medaljom za izuzetne zasluge u oblasti stočarstva, predsednik Aleksandar Vučić, na Sretenje, odlikovao je i braću Kurtagić iz okoline Sjenice, koji u svom domaćinstvu gaje najveće stado ovaca na Pešterskoj visoravni, ali i na Balkanu. U surovim uslovima, u nedrima Pešteri, upornim i poštenim radom braća Kurtagić, ostvarili su svoj san. Ostali su da žive na očevini, nastavivši porodičnu tradiciju, uzgoj ovaca, čime se bavio i njihov otac. Prvo stado brojalo je oko 120 ovaca, dok sada tokom leta imaju čak i 2.000 grla. Posla u domaćinstvu, kažu, uvek je na pretek, ali kada se voli, to što se radi, nikada nije teško. Njihov dom je u selu Čitluk, tu se nalazi i farma, a pod krovom Kurtagića najstariji je devedesetogodišnji deda Ćerim, otac braće farmera, koji ima osam sinova, od kojih četvorica žive u inostranstvu, i jednu ćerku, koja je udata obližnjem selu. Od ovog starine je sve i počelo, a njegovu misiju nastavili su naslednici. "Drago mi je što su sinovi nastavili mojim stopama, posluju dobro, zadovoljan sam. Nijedan posao nije lak, pa ni ovaj kojim smo mi odlučili da se bavimo, ali najvažnije je raditi časno i pošteno, čime se možemo podičiti. Svi živimo složno u zajednici, na okupu, i šta ima lepše od toga'', kaže Ćerim.

Obaveze oko farme ovaca zahtevaju prisutnost svaki dan i tokom cele godine, bez godišnjeg odmora i slobodnog dana, zbog čega se većina mladih ne odlučuje na ovaj životni poziv. Braća Kurtagić, doživljavaju lepšu stranu stočarskog posla, obaveze obavljaju sa elanom, a svaki dan na farmi ispunjen je ljubavlju prema ovčarstvu. Iako dan u njihovom domaćinstvu počinje u zoru, a završava se u večernjim satima, oni nisu želeli da ovakav život zamene životom u gradu, ističu, ovako su svoj na svome i sami svoje gazde. Tokom leta, a i tokom zime na farmi imaju pune ruke posla. Leti kada se "sređuje" letina, a zimi kada je sezona jagnjenja. Dan nam počinje oko sedam sati, prvo namirujemo ovce, sada u zimskom periodu, pistamo jagnjad da doje, pa im dajemo žito, pa seno, onda isto tako ovcama. Na podne opet namirujemo, polažemo, hranimo, pojimo, pa opet isto uveče, i tako u krug.Na ruku nam ide blaga zima, pa ovce dosta vremena provode na polju, po visovima i pašnjacima, kaže jedan od braće Ramo Kurtagić. Posao na farmi ukućani dele međusobno, svako ima svoj zadatak koji obavlja, a najvažnije je na kraju da bude odrađeno sve kako treba. U posao su uključeni svi, pa kada je raspust tokom leta i najmlađi čuvaju stado. "Ovca je vrlo zahtevna. Veliki je posao oko njih, veliko odricanje i ulaganje truda i rada. Kod nas postoji izreka, koja kaže: "Ovce su gospoda, koju moraš da dvoriš 24 sata, 365 dana u godini". I zaista je tako, ali kada zajedničkim, udruženim snagama odrađujemo posao mnogo je lakše'', rekao je Saladin Kurtagić. Treći brat, Šefćet, završio je Fakultet političkih nauka, diplomirani je politikolog, ali obrazovanje i diploma ga nisu naveli da napusti ognjište i bavi se nekim lakšim poslom, već je rešen ostao sa braćom u porodičnom biznisu. - Od ovčarstva nas je otac školovao, borio se i živeo u selu. Sticajem okolnosti, nakon završetka studija u Istanbulu, poželeo sam i ja da se vratim u rodno selo, jer, gde ima lepše nego gde si rođen? - priča nam Šefćet. Pod njihovim krovom vlada sloga, zajedništvo i poštovanje. Kuća broji 20 članova, u rasponu starosti od jedne do 90 godina. Drže se one stare "Sloga kuću gradi", kao i "Kad čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna", što je i zaslužno za njihov uspeh.

Na Sretenje, povodom Dana državnosti, Vučić je na svečanoj ceremoniji u zgradi Predsedništva, Zlatnom medaljom odlikovao Saladina Kurtagića, u ime njega i braće, za izuzetne zasluge u oblasti stočarstva. Nakon odlikovanja domaćini su istakli posebnu zahvalnost predsedniku i tadašnjoj ministarki poljoprivrede, koji su ih ovom medaljom podstakli da napreduju i prošire stado.

Ova nagrada nam puno znači, a tek kada ga uruči predsednik države, to priznanje nema cenu. Kao najbolji stočari u Srbiji dobili smo priznanje, koje nam je i uručeno. Ovo je prvi put u istoriji da se odlikuje neko iz Sjenice, i to da ga odlikuje predsednik lično. Nismo samo mi radosni, već ceo naš kraj. Iz sveg srca se zahvaljujem Ministarstvu poljoprivrede i ministarki, koji su me i predložili, ali i predsedniku Vučiću na lepom prijemu, naglasio je Saladin. Farma Kurtagića, koja se nalazi u Vranotiću, prostire se na 900 kvadrata, a u planu im je da je prošire i uvećaju stado. Na po nekim mestima imaju još torova, u koje ovce zatvaraju po potrebi. Teško da se u kom domaćinstvu na Pešterskoj visoravni može naći brojnije stado od njihovog, sloga i više ukućana pod jednim krovom.

Ovčarstvo se brže razvija nego druge grane stočarstva

Jednostavan tov ovaca bez velikog predznanja, međudržavni izvozni ugovori sa zemljama Bliskog istoka i subvencije doprinele su da se ovčarstvo sada bolje razvija nego druge grane stočarstva. Od 2024. godine ovčari će dobijati 10.000 dinara za glavni matični zapat po grlu, a 2023. godine podsticaj je bio 7.000 dinara, a sad je povećan na 10.000 dinara po umatičenoj ovci. Ali, nisu zadovoljni. Jer neki dobiju pare odmah od ministarstva, a većina posle više godina čekanja. Neki ne dobiju nikad, a ko će dobiti - i kada nikada se ne zna. Kriterijumi zvanično postoje, ali u životu se nikad ne zna, kao na lutriji.

Po rečima profesora dr Ivana Pihlera sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, za domaće ovčarstvo je najznačajnije to što je zaustavljen pad grla i što se beleži rast stada, doduše samo 1,5 odsto, po podacima Republičkog zavoda za statistiku iz prošle godine. "Ovaca imamo, po statistici, oko 1,7 miliona, od tog broja u Vojvodini je daleko manje grla, od 240.000 do 250.000, uglavnom pramenke il de frans i vitenberg", kaže prof. Pihler.

Kako dodaje, za ovčarstvo se ljudi opredeljuju, jer ono zahteva daleko manje tehnološkog znanja ukoliko se tovi zbog mesa, ali tov podstiču i domaće prilike. Imamo dosta napuštenih sela i neiskorišćenih pašnjaka u brdsko-planinskom krajevima i u delovima Banata, mada u ravničarskim područjima pašnjaci nisu pravilno raspoređeni po mestima, ali opet ih ima dovoljno da se mogu koristiti za ispašu. Pihler smatra da su i međudržavni ugovori sa zemljama Dalekog istoka o izvozu ovčetine i ovaca doprineli da ova grana stočarstva zabeleži skroman rast, ali i da takvi ugovori daju osnovu da se pokrene snažniji razvoj ovčarstva. "Sada, nažalost, nemamo toliko grla koliko bi mogli prodati za potrebe Bliskog istoka", napominje Pihler. "Veći je problem malih količina koje imamo u izvozu jer kada nešto ugovaramo sa mnogoljudnim zemljama, onda se te količine i brojevi mere u hiljadama pa i stotinama hiljada tona. Samo za jednu turu brodom koja je dva puta godišnje odlazila već nekoliko godina iz Temerina za Izrael trebalo je 5.000 grla jagnjadi. To su ozbiljne cifre, koje na naš broj ovaca i organizaciju društava ovčara predstavlja ozbiljan broj", naglašava Pihler. Po njegovim rečima, ovčari su za Izrael prodavali jagnjad od 23 do 25 kilograma, koje su se u Izraelu dotovljavale. Kod nas dominiraju ovce težine od 28 do 35 kilograma i njih će, verovatno, i tražiti kupci sa Bliskog istoka. U izvoz za EU ide krupnija jagnjad od 40 do 50 kilograma i za te zemlje nismo pogodni jer oni rade konfeksioniranje trupova.

Kvalitet vune nam zavisi od nasleđenih faktora od uticaja spoljne sredine (ishrane i nege).

Vuna se sa ovaca striže ili šiša jednom godišnje s nastupom, toplijeg vremena. Po pravilu ovce se pred jagnjenje ne šišaju. Pravilna ishrana, može uticati na povećanje prinosa vune. Ukoliko je runo zaprljano ili ima drugih nečistoća poželjno je ovce i okupati pre šišanja. Posebno je poželjno da donji delovi ovaca budu nezaprljani. Ošišanim ovcama treba osigurati topliji prostor.

Šišanje može da da se obavlja: ručnim makazama i makazama na električni pogon. Ručnim makazama jedan strižač može da ošiša dnevno do 100 ovaca, dok se mašinski može ošišati i do 150 ovaca. U zavisnosti od broja ovaca koja se šišaju, odnosno, strižu, posao je najbolje obavljati u posebnim prostorijama kod većih stada, ali i kod manjeg broja grla. Ukoliko je vreme kišno strižu treba obavljati u zatvorenim ili natkrivenim prostorima. Mokro runo se ne šiša, jer se teško suši i može doći do promena na fizičkim osobinama vune.

Ošišana vuna se nakon šišanja meri da se utvrdi prinos vune od svake ovce i sortira se. Razdvaja se mokro runo od runa sa ekstremiteta i posebno pakuje. Ručno se umotava, odnosno pakuje, tako da unutrašnja strana bude spolja da bi se bolje ohladilo. Prostorija gde se skladišti runo mora biti zaštićena od sunčeve svetlosti, hladna i promajna. Vuna sa svojim fizičkim svojstvima (finoća rastegljivost, boja, elastičnost i sjaj) daju joj mesto među vodećim neprevaziđenim sirovinama tekstilne industrije!

I Miloš Duković iz Donje Bele reke kod Nove Varoši pripremio je alat za šišanje ovaca i po pozivu krenuo i 2024. godine kroz planinska sela. Zaradu na ovčijem runu pronašao je pre dve i po decenije. Njegov alat sad je električna mašinica koja košta 500 evra, i ona je zamenila čuvene nožice pomoću kojih su se u ovom kraju donedavno šišala stada. U senci šumovitih gudura, pod skutom Murtenice, kilometrima udaljen od asfaltnog puta, nalazi se dom Dukovića. Vrednih časnih i poštenih gorštaka. Pored šišanja ovaca oni se bave i poljoprivredom, uzgajaju i obrađuju malinu i krompir, imaju krave od čijeg mleka prave planinski sir i kajmak, tove bikove, a domaćin i pored svih poslova u domaćinstvu stigne da obavlja i građevinske radove, zida, betonira, moleriše...

Porodica Vesin iz Crepaje kod Kovačice uzgaja stado od 200 ovaca i 60 jaganjaca. Ovaj posao je izuzetno važan, je od njega zavisi i kako će ovce kasnije napredovati. Šišanje ovaca nekada je bio veoma isplativ posao, jer je vuna bila cenjen ali i tražena i najviše se koristila u tekstilnoj industriji, a danas niko neće ni besplatno da je uzme. Vesini kažu da godišnje dobiju po 1.600 kilograma vune A i B klase. "Slušao sam od starijih da se od jednog stada od 150 ovaca kada se ošiša moglo da se kupi pola hektara obradive zemlje, što je danas oko 15.000 evra. Danas to nije isplativo i mi ćemo je kao i do sada - baciti'', navodi Borivoje Vesin, mladi stočar iz Crepaje.

Ove 2024. godine, krajem aprila i početkom maja, zbog izuzetno visokih temperatura u Srbiji, šišanje ovaca se obavljalo ranije nego obično. To je ovčare dovelo u veliku nedoumicu i ćorsokak. Prema poslednjem popisu u poljoprivredi imali smo 1.702.682 ovaca. Od toga je najveći deo u centralnoj i istočnoj Srbiji.

Samo za njihovo šišanje ovčari su morali da plate od 350 do 400 dinara po grlu. Odnosno, to je bilo oko 600 miliona dinara ukupno. Sa prosekom da svaka ovca u proseku daje po tri kilograma vune, a neke rase i više, računa se da će i ove godine biti dobijeno ukupno više od 5.000 tona vune koju stočari zovu ,,zimska odeća'' ovaca!

Od raspada Jugoslavije i nestajanja domaće tekstilne industrije srpsku vunu niko neće! Neki ovčari imaju sreće da je prodaju, a većina je lageruje čekajući bolja vremena. Nije retkost da se vuna baca na deponije, nije retkost i pored zabrane da se pali.

Meso i sirevi kao i mleko su dragoceni proizvodi ovce, ali se vuna, iako važna nekada i koja i do nedavno donosila značajan prihod, sad se - baca! A, ovca se šišati mora!

Primer iz Vojvodine je da se nekada vuna u njoj prodavala industriji tepiha ,,Proleter'' u Zrenjaninu. Fabrika je imala velike kotlove za pranje te sirovine. Od te vune su se dobijali tepisi ili novac. Ali, tepihare su nestale u zemlji Srbiji, prestale su da rade, a kotlovi su otišli u staro gvožđe.

Nestale su i velike štofare u Kuli, Staroj Pazovi, Beogradu, Paraćinu, Leskovcu, Vučju...

I ovce su se šišale, svake godine, a vlasnici su tada znali ša sa njom da rade, ali danas ne znaju. Povremeno su se pojavljivali kupci, odnosno nakupci iz Valjeva, Raške i drugih mesta, kilogram vune plaćali od 10 do 30 dinara po kilogramu. Ranije se ona izvozila u Rusiju, Tursku pa Bugarsku, Ali, već pola decenije ovčari iz ovčarski predsednik Udruženja ,,Bikara'' Kankaraš, kaže nema prodaje vune. Dok stočarstvo propada, ovčarstvo se jedino održava, a vlasnici sada imaju gubitke.

Svojevremeno su zemljoradničke zadruge otkupljivale ponuđenu vunu, prodavale tekstilcima i oni opet zapošljavali radnike. Kojih je samo u Vojvodini bilo oko 30.000, a još nekoliko puta toliko i u drugim delovima zemlje.

U Srbiji sad nema ni vunovlačara! Po jedna postoji u Osečini, Leskovcu, a ni one nemaju posla. Isto stanje je i u Vojvodini. Sredinom prošlog veka u Šajkašu su postojale dve vunovlačare. Analitičari beleže da je tokom 1997. godine Dušan Milošev iz okoline Kanjiže, kupio polovnu vunovlačaru da bi ispunio očevu životnu želju. Ubrzo se pokazalo da je to bilo pogrešna investicija. Jer, nije bilo onih koji su donosili opranu vunu. Tek po koje domaćinstvo je donosilo vunu i bilo spremno da plati češljanje kilograma vune 300 dinara. Ni žene više ne predu vunu na preslici ili tokom druženja. Nekada su se bavili rukotvorinama i stvarale dodatni prihod. Ta tradicija se tek ponegde zadržava i obnavlja, kao što udruženje žena Srbije i Bosne i Hercegovine.

Stigla veštačka vlakna!

U međuvremenu su veštačka vlakna ovladala tržištem. Novac je menjao i navike ljudi, jer svaki kilogram vune za jastuke ili jorgane košta oko 1.000 dinara, a veštačka sirovina je jeftinija za pet puta.

Stručnjaci kažu da i pored zatvaranja svih tih fabrika, vunu ne treba potcenjivati jer se od nje dobija kvalitetna tkanina, poboljšava cirkulacija u ljudskom organizmu;

Da bi vuna nestala u prirodi potrebno je pola veka. Sporo se razgrađuje, teško gori, ne podleže buđi i ne raspada se, može da bude značajan izolacioni materijal;

Ali, i država ne pokreće, a treba da podstakne i pokrene ove poslove, jer sami ovčari to ne mogu uraditi. A, kada bi se država probudila i podstakla otkup i korišćenje vune, pokrenula bi i tekstilnu industriju, uz izvesne stimulacije otkupa vune, krenuli bi i mali pogoni pa bi se i oživelo 1.100 novih malih zadruga u selima, stvorile i otvorile bi se male fabrike tamo gde ima ovaca, vratila bi se i tekstilna industrija, koja je bila poznata u svetu.

Kvalitet vune

Nije ni svaka vuna istog kvaliteta!

Pramenka ima oštru i čvrstu vunu, dlaka je prava i deblja. Pa je pogodna za pletenje čarapa, priglavaka i drugih vrsta odeće;

Vuna od cigaje je meka i tvrda. Koristi se za pletenje džempera, jorgana, dušeka;

Tovne rase ovaca poput il de frans i vitembrg, imaju lepu meku vunu, ali njihova dlaka u sebi sadrži nešto više masnoće pa ju je teže prati, što je i problem.

Velikih industrijskih pogona nema da kupuju vunu, pa gazdinstva koja poseduju stada ovaca i nemaju interesa da peru vunu. Tokom pranja vune nema korišćenja deterdženata, sve se uglavnom ručno radi. A, nema ni zainteresovanih vunovlačara da je kupuju. Da bi dlaka od ovce bila spremna za tretman u vunovlačari, potrebno je ručno čišćenje od čičaka i slame. Dobijene rolne, nakon mašinske obrade, duge su 2,10 do 2,20, a široke oko 1,78 metara, i imaju oko tri kilograma. Otprilike toliko je potrebno materijala za izradu jorgana i dušeka.

Ali, dok se pokreću priče o korišćenju vune, ističe se samo da je naša vuna tražena za izradu odeće za pokretanje seoskog turizma. Sad se ponovo svi okrećemo i nadamo se da će doći Kinezi i tu da nam pomognu. Pa da im izgradnju auto puteva plaćamo sa junećim mesom i sa vunom.

Poznavaoci prilika kažu da su sredinom prošlog veka u Kinu bila poslata dva probna kontejnera sa po 20 tona vune. Ali, tamo je i velika konkurencija od proizvođača iz Australije, Novog Zelanda drugih zemalja sa mnogo više ovaca nego što ih ima Srbija.

Dakle, zbog niske otkupne cene godišnje bacamo na stotine tona vune. Iako uzgajivači ovaca u Srbiji imaju dvostruko manja stada nego nekada, oni polovinu proizvedene vune ne uspevaju da prodaju! Ovce se, kažu stručnjaci, gaje zbog mesa, jer je to sad put do brze zarade.

Od vune nema vajde, tvrde stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem. U selu Kozelj, Milodrag Petrović, mašinski inženjer, koji je po odlasku u penziju na očevini zapatio stado od 50 ovaca i dvostruko više jaganjaca, kaže da vunu baca. "Niko neće da je otkupi, ranije je vuna bila toliko jeftina da se transport do otkupnog mesta i ne isplati. Pre neku godinu odvezao sam je do Uba, gde su je uzimali u zamenu za nešto stočne soli, a kada se uzme u obzir i gorivo do tamo, ovo je neisplativ posao. Ove godine sam je spakovao u džakove, žao mi je da opet bacim više od 120 kilograma vune". Bez obzira na to što niko neće da otkupi vunu, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim runom, teškim dva do tri kilograma, leto teško preživele. Stočari koji sami nisu vični šišanju, za ovčijeg frizera treba da izdvoje od 350 dinara po frizuri, pa naviše, dok će za kilogram vune, u najboljem slučaju, dobiti 30 dinara. Zanatlijskih radnji koje su češljale ili drndale vunu za ručne radove, gotovo da nema, jer nema ni tražnje za njihovim uslugama. U selima su tkalje retkost, a i pletilja je sve manje. Pored toga što je vunu teško prodati nije je lako ni baciti, iz više razloga.

Ona jeste laka, ali je otporna i teško gori. Ipak, stočari koji ne vide drugo rešenje je pale, a oni koji to ne čine zakopavaju je ili bacaju na javne i divlje deponije. A, da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrebno je da prođe najmanje 50 godina, zbog čega je ovo i ekološki problem. Iz Privredne komore Srbije kažu da su proizvođači saglasni - da bi opstala proizvodnja vune u Srbiji, neophodna je pomoć države koja bi subvencionisala otkup vune!

Neophodno je da se napravi strategija. Dok se čeka već zakasnela strategija, podsetimo da je srpska vuna svetu poznata. Sve do devedesetih godina prošlog veka i sankcija, naša vunarska industrija izvozila je 95 odsto proizvodnje. Upravo zbog zavisnosti od izvoza i međunarodnih sankcija, tada su mnoge moćne firme iz ove delatnosti propale. Od više stotina nekada, danas se na prste jedne ruke mogu nabrojati predionice vune. One postoje samo u Zlatiborskom kraju, Pirotu i Dimitrovgradu. Najveća, Kosteks DOO, ima posebnu misiju jer proizvodi predivo za pirotske ćilime, domaće proizvođače tepiha, ali i vunicu za pletenje, vunene jorgane...

Sve što treba da znate o uzgoju i nezi ovaca!

OVČARSTVO: „Najzastupljenije su plemenite rase Virtemberg. Neću da kažem da je to idealna rasa ovog područja, ali kada smo počeli da se otvaramo prema inostranstvu to je rasa koja je masovno ušla iz uvoza kod nas. Iza nje ide Il de Frans. Iako je do pre 30 godina u Vojvodini Cigaja bila rasa broj jedan, a u centralnoj Srbiji to je bila Pramenka. Sada je to generalno Virtemberg, a iza njega Il de Frans", kaže dr Ivan Pihler, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.

Prema njegovim rečima, životinje su se dobro aklimatizovale na naše uslove i ljudi su veoma zadovoljni. Kada ulazite u nešto gde je subvencionisan segment kvalitetnih priplodnih grla, odnosno taj viši segment stočarske proizvodnje, vi morate da znate i kome da prodate. Ipak, ne možete puno prodavati ako takvih grla ima malo, odnosno ako ima malo odgajivača koji su zainteresovani za takva grla. Obzirom da Virtemberga i Il de Fransa ima jako puno - takva grla se i lako prodaju. Tržište je šire za takva grla, pa svaka roba nađe svog kupca.

"Neke rase koje su usko specijazovane, kao što su Safolk, što je izrazito tovna rasa, nažalost nalaze se u tragovima iako je jako kvalitetna rasa - jedna od najkvalitetnijih tovnih rasa u svetu", navodi profesor Pihler.

"Nažalost, nalazimo se u periodu kada je radna snaga postala vrlo problematična na farmama, ne samo u ovčarstvu, i kvalitet radnika je opao. Najbolje prolaze porodične farme. Nažalost, malo je farmi kojima je ovčarstvo glavna delatnost. Najčešći broj ovaca koji ljudi drže je 50-120 grla", kaže Pihler. Prema njegovim navodima potrebno je oko 4-5 godina rada u ovčarstvu da bi se savladala ova vrsta proizvodnje.

Koje rase ovaca i koza su najpopularnije kod nas?

Zajednička ispaša različite stoke je osmišljena kao oblik upravljanja stokom, koji podseća na ono što se događa u divljini. Ako pogledate na poslednjih nekoliko divljih stada na svetu, oni se sastoje od više različitih vrsta životinja. Na primer, u Keniji biste pronašli zebru i bivole ili u Poljskoj jelene i divlje svinje.

Mešajući različite vrste zajedno, istraživanje u SAD-u je otkrilo da životinje tako bolje i raznovrsnije jedu, koriste mnogo više pašnjaka i stočne hrane, i da se ne takmiče jedni sa drugima zbog različitih sklonosti ukusa.

Na primer, svinje vole mahunarke, detelinu i slično, ovce će pasti travu i biljke, a koze vole da brste lišće od grmlja. To rezultira zdravijim životinjama, boljim mesom, boljim mlekom, većom otpornošću na parazite, te povećanjem raznolikosti pašnjaka, što se vremenom pretvara u poboljšanje zdravlja zemlje.

Stočarstvo? U pitanju je dugoročno upravljanje resursima zemlje, pašnjaka i vode, kako bi se sačuvali i unapredili, kako bi stoka što duže imala daost na bolesti.

Šta su benefiti zajedničke ispaše i kretanje stoke između pašnjaka?

Ravnomeran raspored đubriva, izmeta i urina, što doprinosi zdravijim pašnjacima;

Životinje pasu dostupne biljke, svaka ono što voli i ravnomerno ih troše;

Životinje se često kreću što stimulište njihov razvoj, bolju prokrvljenost, zdravije meso;

Ujedno, njihovo kretanje stimuliše vegetaciju;

Razvijaju se jače biljne zajednice, koje životinjama pružaju bolju ishranu;

Produktivnost životinja je višestruko poboljšana;

Na kraju, biljke i zemlja konačno imaju koristi od ovog sistema upravljanja;

Zašto je dobro voditi koze, krave, ovce i svinje zajedno na ispašu?

Kada je u pitanju ovčarstvo, sve što važi ovde, može se tumačiti generalnim pravilom i za celu granu stočarstva. "Ko nije naučio teško mu je sve. Nekome je teška samoća, što nesreće puno naroda i što si izolovan u prirodi. Ja ne volim ni velike gužve. Navikneš se nekako. U ovom poslu nema klasičnog odmora, ali svaki dan je odmor ako ga znaš pravilno iskoristiti. Isplaniraš dan i onda prođe lagano. Naiđe nekad neko, drvoseče, šumar, pogranična policija, porazgovaramo malo i tako skratim vreme", priča čobanin.

Nomadski ovčari Trebinja: Iskustvo od pradedova do Miroslava i Marka.

"I moji pradedovi su se bavili stočarstvom i bili nomadi. Pričali su mi da je u kući bilo 63 člana i da nikad u životu nisu zajedno proveli Božić i Jovanjdan, koja je naša krsna slava, jer nisu mogli zbog stoke. Na četiri mesta su držali stoku u Nevesinju, Hutovom blatu, Hrgudu i u Kozicama. Imali su preko 50 tovarnih konja", priseća se Dimitrije.

I njegov otac živeo je od stočarstva, nije imao penziju. Veliko je, kaže Dimitrije, bilo imanje, dosta šume, koju je sekao, nabavio kamione, prodavao drva, imao para dovoljno, ali je volio i ovcu. "Imam običaj reći - i kad spavam probudi me, ja znam šta ovca misli. Kako se živi dok se nomadi? Na selu imam 300 ovaca. A, što se tiče toga, pola će Trebinja krepati o' gladi dok ja ogladnim. Hrane imaš, ali život je težak!", pričao je Dimitrije.

Koje rase ovaca su najpopularnije u našoj zemlji?

Iskusni stočari ističu, da danas nema zarade na ovom poslu ako nisi u vezi sa vlastima. Jer, nemožeš prodati, a još teže je naplatiti svoj znoj, odnosno proizvodnju. To se posebno odnosi na mlade, ako kreću u ovaj nazovi biznis. Jer, teško je naći i ljude da budu čobani! Plata uz 800 evra da imaju stanu i hranu ne može da privuče mlade. Može ponekog penzionera! Eto, teško da ovde kod nas, pogotovo u selu nešto ne može da se nađe jedan radnik da ti pomaže. Niko neće, možeš da im ponudiš dnevnicu koliko hoće. Ljudi ovde žive od socijalnog. Znači bolje da žive skromno, ali da ne rade ništa. Pa ima dosta mladih kod nas, ne kažem da nema, ali tu šta oni rade je u polju, privredu to jest, ali i stočarstvo bogami je teško. Posao čobana, kad čovek gleda, rekao bi to je kao ležiš odmaraš i to. Baš mora i to treba svaki dan, nebitno ti je pada li kiša ili je slava ili bilo šta ti moraš da budeš tu kod stoke, nema praznika. Nije sjajna situacija, ali ja mogu da ti poželim da se boriš i da nekako koliko možeš održiš tu tradiciju. Otac, deda, pradeda i čukun deda, možda sin malo nastavi, a ja sam od malena kod ovaca, radim i zemlju i stoku i hranu za stoku.

Tradicije koje izumiru: nema KO da radi, a država OVDE greši!

Porodica Ristić, čije se gazdinstvo vodi na oca našeg sagovornika Luke Ristića iz sela Mudrakovac, koji danas praktično veći deo posla drži u svojim rukama, kakao je ispričao za jvnost, oduvek se bavi poljoprivredom. "Mi smo u Mudrakovcu starosedeoci. Poljoprivredom se bavimo od kada znam za sebe, a naravno i mnogo pre toga. Nije to uvek bilo samo stočarstvo. Sada se, pre svega, bavimo ovcama", ispričao je za portal Agromedia.rs Luka Ristić, koji na porodičnom gazdinstvu radi sa roditeljima i suprugom. Ono što mu je pre deceniju i po bio hobi, nešto što je radio iz ljubavi i entuzijazma, preraslo je u ozbiljan posao. "Nekada smo čuvali ovce za svoje potrebe. Pošto imamo veliko imanje, a ne volim da dajem drugima da to rade ili da zemlja stoji da se ne obrađuje, odlučili smo da krenemo ozbiljnije sa tim poslom. Stigli smo do toga da imamo više od 450 grla ukupno. Gajimo vinterberg i sjeničku rasu. Ovaj posao jeste isplativ, ali tek ako se ima više grla, oni koji čuvaju oko sto grla mogu da funkcionišu", objašnjava on.

Od čuvanja ovaca za svoje potrebe do NAJVEĆEG stada u kruševačkom kraju

Pastira Pauna smo sreli slučajno. On je sa nama podelio svoju priču. "Kada sam bio mali, još od desete godine, čuvao sam ove ovce i zavoleo ih, jer su najlepše." Zimi ovce čuva u oboru i hrani ih, što mu predstavlja veliki trošak, ali poslednje zime, kako kaže, imao je sreće jer ih je samo tri nedelje čuvao u oboru. Tokom cele godine napasa ih na pašnjaku, ali je sada zabrinut jer je selo prodalo nekome pašnjak i ne zna da li će moći više da ih tu napasa.

Stočarstvo, a u okvkiru njega i ovčarstvo je i zanimanje u izumiranju! Kući ima i četiri krave simentalke i čuva ih radi mleka. Ovaj posao, ovčarstvo, kako je rekao nije baš isplativ ali čovek nešto mora da radi.

Pse puline nabavio je iz okolnog sela Barice i kako kaže plaćao ih je 200 evra, a sada ih nikada ne bi prodao jer je vezan za njih. Jagnjad prodaje u selu po ceni od 350 dinara po kilogramu i nada se da će uvek biti 500 dinara po kilogamu. Ranije je svaka kuća imala krave, a sada pored njega ih ima tek nekoliko. Postojali su čobani, terali celo stado na ispašu. Kada se stoka uveče vraćala u selo, svaka krava je znala gde je njena kuća i sama je ulazila u dvorište ako je kapija bila otvorena. Ili ako nije, ostane ispred kuće i čeka da dođe gazda i da je pusti u dvorište!

Dodeljivanje praznih kuća

Ali, danas sve veći broj ljudi odlazi iz sela jer nemaju perspektivu i ne vide svoju budućnost u životu na selu. Ima i onih koji se vraćaju iz grada ali su još uvek u manjem broju. Boljitak se vidi u onom što radi Ministarstvo za brigu o selu koje vodi Milan Krkobabić. On kaže da čak trećina onih koji su se odlučili da idu u selo da žive, potiču iz grada! To je iznenađenje i za ljude koji vode ovu akciju, ali i za analitičare. Međutim, dobro je što postoji ova akcija, zahvaljujući ovoj akciji, neka sela dobijaju nove stanovnike pa se u nekim selima čuje i graja dece.

Ali, to je u odnosu na teškoće samo kap vode u moru. Bar kada je reč o popunjavanju praznih kuća u selima. Ovim tempom potrebno je da prođe više od pola veka da bi se sve kuće popunile! Kuće se dodeljuju po selima, svima koji ispunjavaju uslove konkursa. Ali, onaj ko dobije kuću treba mu i posao, od čega će i da živi na selu! Nije dovoljna samo okućnica. Prema podacima Ministarstva za brigu o selu do sad je dodeljeno ukupno više od 3.015 kuća u selima Srbije. Tako su sela dobila oko 12.000 novih stanovnika. Pošto jedna Crna Trava, koja ima ukupno 1.500 stanovnika, Srbija je onda zahvaljujući ovoj akciji, dobila 12 novih sela te veličine! Ali, u odnosu na 200.000 praznih kuća to je još uvek "kap vode u moru''. Ipak dobro je da se pokrenula ova akcija, koja vraća nadu onima koji se odluče da odu da žive na selu. Jer, svakom tom pojedincu znači kada dobije svoj prvi krov nad glavom. Pravo da konkurišu imaju ljudi, dame bračni, i vanbračni parovi do 45 godine života. Dobijene kuće, koje se traže preko bračnih zajednica, ne mogu da otuđe u prvoj deceniji života u njima. Svi koji ispunjavaju uslove konkursa u vreme njegovog trajanja, rešavaju svoj najveći životni problem, a to je da po prvi put dobiju svoj krov nad glavom!

Ali, postoji i upozorenje za one koji odlaze da žive na selo, pa počinju po prvi put da gaje stoku u životu. Jer, bilo koja vrsta stoke koja odlazi na ispašu u opasnosti je da naiđe i na otrovne biljke. Granice između ruralne i urbane sredine na nekim područjima nije jasna, a to može da dovede i ovce u veliki rizik. Čak i ako u okviru domaćinstva imate ograđeni prostor koji je namenjen za njihovu ispašu, ovce i jagnjad mogu da naiđu na biljke koje inače ne bi našli na pašnjaku i koje mogu da im naštete. Zato je bitno da budete proaktivni. Sa znanjem koje su biljke opasne lakše ćete ih prepoznati i ukloniti, ako se radi o maloj površini. Takođe, proveravajte ponašanje ovaca, a čim primetite da znakove trovanja obratite se veterinaru što je pre moguće. Između ostalog, nama su i zato potrebne dobre zadruge u selima. Ako su kvalitetne i služe seljacima, čitaj stočarima ali i drugim članovima zadruga, oni hoće da se u njih udružuju. Jer, samo ako su udruženi mogu da opstanu i ostanu. U suprotnom će ih pojesti velike multinacionalne kompanije. Odnosno, ne da će propasti, već će nestati. I postaće sluge onima koji su došli da ima budu rukovodioci, na nekadašnjim njihovim imanjima. U tom slučaju oni će imati samo prekarni rod kod svojih novih gazda. A, od takvog rada moći će samo da preživljavaju!

Znaci i simptomi na koje treba da pripaze novi žitelji sela, uključuju ponašanje životinja, pa treba odmah da obaveste seoskog veterinara:

Slabo jedu ili ne jedu uopšte;

Povraćaju;

Udaljavaju se od ostatka stada;

Drže glavu savijenu na dole, apatične su i deluju umorno;

Deluju zbunjeno;

Piju neobično veliku količinu vode;

Teško dišu;

Grče im se mišići;

Naduveni su im stomaci.

(Nastaviće se)