Knjige

Zaboravljena pravila iz čestitog života ili kako odbraniti kućni prag i porodične vrednosti

 

Roman o nevremenu

 

   Porodično-istorijski roman Slaviše Pavlovića pod imenom "Zavet" (Književna omladina Srbije, 2010), inspirisan tematikom sa početka XX veka, a napisan nakon svih književnih i neknjiževnih eksploatacija Prvog svetskog rata (i mnogih drugih ratova), apsolutno zaslužuje pažnju u ovom vremenu okrenutom nejasnoj sutrašnjici

 

Nikola Vlahović

 

Ono što je stalo u jedan vek srpske istorije, mnogim drugim narodima nije se desilo za više vekova, a nekima nikada.

 Prvi roman mladog autora Slaviše Pavlovića "Zavet" i jeste delo nastalo na osnovu istinitih događaja, a njegova je radnja smeštena u vreme Prvog svetskog rata i prati život glavnog junaka, Milića Itanića, koji je u stvari sinonim za srpsku vojničku tradiciju postavljenu na ideji da nema predaje ni kad je gubitak neizbežan.

Takođe, Prvi svetski rat je nesumnjivo bio najskuplje plaćena sloboda u savremenoj istoriji Srba.

U tom ratu izginuo je cvet ondašnje inteligencije, pobijena je trećina celokupnog stanovništva, a o njemu se govorilo i govori manje nego o Drugom svetskom ratu.

U vremenu kad je moderno govoriti o srpskoj agresiji, a potpuno demodirano o srpskoj tragediji, roman Slaviše Pavlovića "Zavet", napisan čvrstim, jednostavnim i jasnim rečenicama, govori u stvari o časti, viteštvu, moralu, nepokolebivosti, hrabrosti, i svemu onome čega su danas žedni i srpska zemlja i srpski čovek.

Uprkos istorijskoj matrici koju je autor postavio, život, ljubav i ratovanje Milića Itanića, stalno je podstican primerom njegovog oca Andrije, bivšeg armijskog pukovnika.

Roman "Zavet", kao i ceo život uostalom, prepun je simbola i metafora. Pismo u kome Andrija, otac Milića Itanića, ispoveda njihov prirodni konflikt (sukob otac-sin), obeleženo je rečenicom: "...Ti i ja smo puno ratovali, najviše između sebe", i govori zapravo o svesrpskom sukobu raznih ideologija, generacija, pa čak i različitih navika.

No, Andrija sinu piše to pokajničko pismo neposredno pred svoju smrt, i to u romanu dobija na snazi. Jer, umetnik, slušajući život, uspeva da poslovičnu naknadnu pamet i njene posledice, opiše kao antičku tragediju: ne volim, govori Andrija sinu post mortem, izazvanu sreću, prouzrokovanu nečim, volim prirodnu, od Boga datu, pa čak, iako nije velika, nekako mi najlepše pristaje.

Autor romana "Zavet" Slaviša Pavlović i sam je rođen pokraj mitske reke Drine, u Ljuboviji ("...gde god da odem, šta god da radim, sva uzvišenja i sve reke nekako uvek upoređujem sa brdima i rekama mog detinjstva..."), što mu daje za pravo da ambijent u kome su se odigravale ključne bitke Prvog svetskog rata verno opiše i da još verodostojnije čitaocu prenese negdašnji karakter ljudi ovoga kraja, koji je, kao i drugde, sačuvan još samo u tragovima.

A glavni junak romana, Milić Itanić, ratujući protiv osvajača, branio je u stvari svoju domovinu, svoj kućni prag, svoju porodicu, ali se stalno preispitivao: da li je dovoljno dobar i da li bi se dopao ocu Andriji čija je glavna poruka uvek bila: "Nemoj se predavati".

Na kraju, ne treba ni to zaobići, roman "Zavet" napisan je u jednom dahu na više od 300 strana i sigurno je poduhvat kojim mogu da se podiče i autor i njegov izdavač, Književna omladina Srbije, koja bi mogla, nakon skoro dvadeset godina, da doživi svoj kreativni vaskrs ovakvim i sličnim delima.

Ovakav roman "o nevremenu" sa početka prošlog veka, čije su poruke zapravo poziv na povratak večnim vrednostima, zaslužuje da se nađe pred čitaocima usred savremenog nevremena. Možda će nekome biti putokaz kojim treba da krene. A šta je piscu veća misija od toga?