Svedočanstvo

 

Ekskluzivno: Georg fon Hibbenet, Podstanar kod Tita i Slobodana Miloševića (6)

 

U slavu poraženog

 

Nemački novinar Georg Fon Hibbenet (Jorg von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk (Deutschlandfunk) i  Dojče Vele (Deutsche welle) iz Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan Nemačkim ordenom zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više nastavaka iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u Jugoslaviju, preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve do atentata na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven dokument, iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa i vladalaca.

 

Georg fon Hibbenet

 

Srbima, ali posebno Crnogorcima, obično teško pada da se u normalnom životu izvinjavaju, jer su zbog svog ponosa ubeđeni da bi im čast i svijetli obraz na taj način bili povređeni ili ukaljani. Tim više je nerazumljiva činjenica da se jedan živ izvinjava mrtvom. Za to je Mihajlović sigurno imao „debele" razloge.

Usred celog ovog galimatijasa glasina o mestu na kome će se Milošević sahraniti, i o učešću Mire Marković i ostalih članova „porodice" na sahrani, Marko Milošević se pobrinuo za iznenađenje. On je sam otputovao za Hag da preuzme telo svog oca. Od 5. oktobra 2000. on je bio u bekstvu negde po Gruziji, Azerbejdžanu, Kirgiziji, možda i u nekoj drugoj sovjetskoj republici, recimo na Kavkazu ili u Aziji. Ali, očeva smrt nije zatekla u Moskvi samo njega već i njegovu majku. Ona je svoje kofere spakovala na brzinu oko dve nedelje pre atentata na Dinđića, i nestala u nepoznatom pravcu iz Beograda.

 U jugoslovenskom parlamentu joj je tada istekao poslanički imunitet. Sada, tek tri godine nakon ovih događaja, svetska javnost je saznala gde se zapravo nalaze begunci. Mira, naučnik, sociolog, kritičar i romantična pesnikinja, više je volela da ostane u Moskvi, iz straha od mogućeg hapšenja, i da preko telefona diriguje tokom sahrane svoga supruga, koja je ipak trebalo da se obavi u Srbiji.

Ali ni Moskva sa istorijskim grobljem zaslužnih ličnosti Novo Devičje, gde se nalazi pisac Oktobarske revolucije Aleksej Nikolajevič Tolstoj, a pored njega bivši šef partije i prvi naslednik diktatora Josifa Visarionoviča Staljina, Nikita Sergejevič Hruščov, gde je inače sahranjena cela elita sovjetskih komunista, niti Beograd sa svojim Novim grobljem, gde je u Aleji velikana sahranjen, između ostalih, i premijer Zoran Đinđić, nisu bili spremni da pokojnom Slobodanu Miloševiću pruže poslednji počinak. Hitno se postavilo pitanje: kuda sa pokojnikom?

Niko nije hteo da ga ima na mestu gde su prominentne ličnosti, ni komunisti u Moskvi ni novodemokrate u Beogradu. Sahrana na istorijski nevažnom groblju u Požarevcu, rodnom mestu Mire Marković i navodno Slobodana Miloševića, za porodicu nije dolazila u obzir. Na kraju je Mira Marković, romantična pesnikinja i profesor estetike, odlučila da svog Slobu sahrani pod lipom u maloj bašti koja se nalazi na njihovom imanju u Požarevcu, a ograđena je tri metra visokim zidom od spoljašnjeg sveta.

 

Slobodanov poslednji let

 

Marko je tako došao u Hag kao statista. Padao je u oči svojim izgledom, jer ne samo da je bio obučen s ukusom i konačno izgledao kao ponosni sin jednog predsednika, već je i njegov spoljni izgled izmenjen na bolje. Šiljate uši, koje je pre deset godina hteo da podvrgne estetskoj intervenciji, tokom njegovog egzila, hirurzi su popravili i napravili ih manjim i okruglastim. U ono vreme njegov otac Slobodan bio je protiv hirurškog zahvata, jer se plašio neočekivanih posledica. To je bilo normalno nakon neuspele operacije liposukcije njegove supruge Mire, koja je, za nevolju, morala da bude ponovljena.

Mirin prvi pokušaj da svoje sve starije telo učini atraktivnim medicinskom procedurom mršavljenja, umalo ju je koštao života. Jedan praktično drugačiji Marko od onog koga je znala Srbija, koji je inače jednom sugrađaninu pretio da će ga obrađivati motornom testerom ukoliko mu se suprotstavi, ili Marko koji je pokušao u redakciji jednih beogradskih novina pištoljem da prisili novinare da pišu bolje tekstove o njegovoj porodici, taj isti Marko je sada stajao pred svetskom javnošću u Hagu.

Svoju porodičnu obavezu, Marko je obavio bez primedbe. Preuzeo je kovčeg sa mrtvim ocem i završio sve formalnosti potrebne za transport avionom u Beograd. Za neke pristalice ovo je bilo gorko razočaranje. Kovčeg je doneo JAT-ov avion zajedno sa preostalim stvarima, ali bez Markove pratnje. On je više voleo da bez posebnih problema odleti nazad u Moskvu kod majke Mire, što mnoge pristalice nisu očekivale. Dok je ona svoj izostanak i strah pravdala rečima: „...Kriminalci koji su te ubili u tvojoj haškoj samici sada hoće i moju glavu...".

Marko je napisao malu laž kao opravdanje za svoj povratak u Moskvu: „Tata, ispunio sam ti poslednju želju i doveo te tu gde si želeo i gde ti je mesto." Njegov strah je bio na mestu. Još uvek nije razjašnjeno ko je, neposredno posle pada Slobodana Miloševića 5. oktobra, ubio biznismena Vanju Bokana koji je bio u poslu sa cigaretama sa Markom Miloševićem, ali i u najtešnjoj poslovnoj saradnji sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem. Ćerka Marija koja je živela na Cetinju, psovala je tu „stranu zemlju" Srbiju i ostala kod kuće. Slobodan Milošević je trebalo da bude sahranjen sam, samo od strane svojih ranijih partijskih drugova.

Tek nakon iznošenja iz aviona kovčeg je prekriven srpskom crveno-plavo-belom zastavom i stavljen u srebrni mercedes jednog beogradskog preduzeća za pogrebne usluge. Ovaj pogrebni auto je od tada postao obavezan za one građane koji su imali dosta novca i držali do toga da budu u trendu prilikom pogreba svojih bližnjih. Taj auto se u narodu zove Slobina mečka ili Slobin merila...

 Srpsko rukovodstvo se ponašalo korektno prema Miri i Marku, iako je odbilo da Miloševićevoj sahrani dodeli državni nivo. Predsednik Srbije Boris Tadić i šef Vlade Vojislav Koštunica preneli su saučešće porodici i na određeno vreme stavili van snage raspisanu Interpolovu poternicu, kako bi članovima porodice garantovali sigurno učešće na pogrebu u Požarevcu. Miloševićevim socijalistima je, osim toga, bilo dozvoljeno da na proputovanju ka Požarevcu naprave oproštajnu ceremoniju u Beogradu, pred saveznom skupštinom, gde je nakon upada u nju pao i Miloševićev režim 5. oktobra.

2000. godine, šef SPS-a Ivica Dačić bio je na čelu počasne straže pored javno izloženog kovčega Slobodana Miloševića.  Skoro 100.000 građana se oprostilo od Slobodana Miloševića u Beogradu. Nasuprot tome, preko telefona, Mira je tvrdila u Moskvi: preko tri miliona pristalica ukazuju poslednju počast njenom suprugu. Tom prilikom ona nije samo računala ljude koji su se tamo sakupili, i ne samo one automobile koji su pratili srebrni auto do Požarevca, već i one Slobine pristalice koji su, po Mirinim informacijama, u isto vreme na sličnim komemoracijama, navodno, uzimali učešća u ostalim jugoslovenskim republikama. Tvrdila je: čak i narodi bivše Jugoslavije oplakuju gubitak njenog muža!

 

Bog na nebu zna šta je Srbin

 

Mira nikako nije mogla a da ne prevari svoje zemljake, ljude, političare, crkvu i sav ostali svet. Osim toga, sve je jasnije da za Miru Marković još uvek postoji njen stari svet.

U suprotnom, drugačije bi izgledala sahrana njenog muža u Požarevcu. Breme staljinističkog ateizma je u Srbiji zauvek gotovo. Ali pred kovčegom sa Miloševićevim telom i kolonom ožalošćenih ipak se nosi - kako je u narodu zovu - „lopata", koja liči na izduženu piramidu i zamenjuje hrišćanski krst.

Na „lopati" stoji, kao što je uobičajeno i na krstu, njegovo ime, prezime i datum rođenja i smrti. Naravno, pri tom, ne bi trebalo zaboraviti, kako se u narodu kaže, da ime a ne prezime, predstavlja zapravo vezu sa religijom i garantuje mu ulazak u raj. A Slobodan takođe izražava ponosnu osobinu svakog Srbina, kao i hrišćansko ime Sava. Pri tom ne bi trebalo zaboraviti ono u šta su uopšte Srbi ubeđeni; Bog na nebu je Srbin, on zna samo imena svetaca, samim tim onih Srba koji imaju naročito narodna hrišćanska imena, a ne one Srbe sa imenima ateističkog i komunističkog porekla kao što je Zvezdan kod dečaka ili Mašinka kod devojčica.

Ovi na nebu će imati problema, kako se to dvosmisleno narodski kaže. Jer u Srbiji ni za matičara, niti u registru sa imenima nije jednostavno da razdvoje imena verujućih hrišćana, narodnih heroja ili izmišljenih nadimaka. Samo zato Bog na nebu mora da bude Srbin. Zašto? - upitaće neki stranac. Na primer: Ivica je nadimak izveden od posebno omiljenog imena Ivan kod Slovena, ali takođe može da znači i ivični deo, deo litice pred ambisom na kojoj stoji neki čovek ili narod. Uz pomoć reči Ivica može se proceniti duhovno i moralno stanje jednog čoveka, ako se kaže da on radi na ivici vlastitih kapaciteta ili da se poverenje u njega nalazi na samoj ivici.

Međutim, iza lopate, koračali su zvanični gosti koji su odranije bili odani partijski drugovi. Neki od njih su se krstili već nakon 5. oktobra. Ipak, nije svako od njih imao hrabrosti da ovo javno prizna. Tu su i oni poslušni drugovi koji su pod Miloševićem, zbog partijske discipline, čekali pred crkvom, dok su unutra njihovi roditelji ili žene prisustvovali nekom religioznom obredu.

Zvanični gosti iz Moskve, general Leonid Ivašov, koji je pre više od deset godina savetovao Miloševića da ne pravi vojni puč protiv establišmenta Titove Jugoslavije, i drugi gost iz Rusije, predsedavajući KP Genadij Zjuganov nisu kao „stari" borci bili upoznati sa talasom rehristijanizacije svojih drugova u Srbiji, uostalom kao što očigledno to ni Mira nije bila. A ko ide u povorci iza lopate dobija privilegiju da dođe do unutrašnjeg sveta porodice, zaštićenog tri metra visokim zidom od spoljašnjeg. Ko je od gostiju hteo da doživi ovu idilu trošadžijskog socijalističkog realizma važnih drugova, taj je usput morao da upozna i jedan drugi svet, zahvalni svet onih podređenih.

On je očigledno bio mešavina komunističkog nasleđa i često prikazivanog koncepta slavljenja moćnika nakon njihove smrti.

Zvaničnoj povorci nije bilo lako da se probije kroz masu ljudi koja se skupljala na trotoarima. Svuda na trotoarima ljudi su tapšali kao da pored njih prolazi povorka pokladnog ponedeljka za vreme karnevala a ne pogrebna. Tapšanje puno entuzijazma bilo je praćeno temperamtentnim skandiranjem: „Slobo, Slobo, Slobo"! „Tako se Srbi opraštaju od svojih diktatora od Nemanje do Dušana Silnog, od kneza Lazara do Karađorđa, i tako je ostalo od kralja Aleksandra do današnjih, Miloševićevih dana. Stoleća prolaze, istorijski dekor se menja ali arhetipi ostaju nedirnuti," komentarisao je takve scene oduševljenja prilikom oproštaja sa mrtvim moćnikom beogradski nedeljnik NIN.

Uz tri metra visok zid iza leđa na Miloševićevom grobu sve se odvijalo kao u pozorištu. Moglo bi se reći da je komad koji je Mira Marković režirala „Oproštaj od velikana" imao dva čina. Tokom direktnog prenosa sahrane Slobodana Miloševića, dok je kovčeg spuštan u grobnicu od belog mermera, svi prisutni pevali su rusku pesmu „Podmoskovske večeri" koju je Milošević posebno voleo.

Profesor estetičke sociologije, kritičar i romantični pisac, Mira Marković pobrinula se u prvom činu za još jednu romantičnu simboliku. Kovčeg je u grob pratilo crveno štofano srce, Mirino srce. Usledila su glasna zaklinjanja u srpsko-rusko prijateljstvo, dok je na kraju pogrebne ceremonije polako spuštana velika ploča od belog mermera nad Slobinim kovčegom i crvenim štofanim srcem Mire Marković. Sasvim malo podataka o pokojniku je bio ispisano zlatnim slovima i brojevima: Slobodan Milošević 1941-2006. Na nadgrobnoj mermernoj ploči nedostaju uobičajeni simboli vere ili ideološke i političke pripadnosti - krst ili crvena zvezda.

Bela mermerna ploča sa malo podataka o pokojniku nije samo u Srbiji već u čitavom svetu neobičan izuzetak. Kao da svakom građaninu širom sveta mora biti poznato ko je pokojnik, dolazi i Mirina pretpostavka da nikakvi drugi podaci osim imena i datuma nisu potrebni na nadgrobnoj ploči. Jedino je partizanski maršal Josip Broz Tito, osnivač SFRJ, koji je umro 1980. počastvovan na ovaj način. Njegovo ime i zvanični datum rođenja i smrti stoje ispisani zlatnim slovima i brojevima na belom mermeru, ovekovečeni za naredne generacije.

Ni na njegovoj ploči nema ni krsta ni zvezde, kao što se vidi i kod Slobodana Miloševića.

Istovetnost grobnih ploča Tita i Miloševića svakako nije slučajnost. U svojoj mladosti, dok Sloba i Mira još nisu bili venčani, a dok je on služio vojsku, Mira je šetajući gradom Splitom, na Jadranskom moru, zastala pred jednim izlogom u kome je bila istaknuta Titova slika. Posmatrala ju je nekoliko trenutaka, a onda svojoj drugarici rekla: „Znaš, Radmila, jednog dana će i moj Sloba dotle da dogura."

 

Bog i genije

 

Na Balkanu, posebno u Srbiji, supruge su mnogo jače od svojih muževa, što je inače poznato. Po svemu sudeći, Mira je interno doprinela da Sloba pokaže ambiciju da krene Titovim tragom. I njen san se ispunio na jedan morbidan način.

Slobodan Milošević je, uz Mirin podsticaj, makar nakon smrti bio izjednačen sa Titom, kada se posmatraju njihove grobne ploče od belog mermera sa zlatnim slovima. Naravno, u ovom režiji stvaranja velikana, ona ni sebe nije zaboravila. Na desnoj polovini bele mermerne ploče stoji već i njeno ime upisano zlatnim slovima.

Nedostaje samo datum smrti. I ona, po sopstvenom mišljenju, spada u velikane, te bi želela da počiva jednog dana pod lipom u Požarevcu, pored svog supruga Slobe, ispod belog mermera. Verovatno će Mira tek nakon svoje smrti u Požarevcu naći svet koji danas kao pravi komunistički ateista još uvek sasvim odbija da prihvati. Neposredno pored groba, koji će deliti sa Slobom, sada ne stoji više „lopata" već krst. Međutim, to nije nikakva garancija da će nakon Slobine smrti antireligiozni komunizam „porodice" utihnuti.

Verovatno je ovaj naknadno formulisani prelaz mrtvog komuniste ka hrišćanstvu samo trik Mire Marković ne bi li zajedno s partijom svog muža ponovo došla u Srbiju na političku scenu. Sa svojom bivšom političkom partijom JUL-om, koje zvanično u političkoj svakodnevnici više nema, jer je dospela na zao glas kako ima dva lica zbog korupcije, sa tom partijom Mira svakako ne bi imala nikakve šanse da se ponovo vrati u politiku. SPS se,međutim, nalazi na povoljnom političkom vetru i zato joj mnogo znači da se pokaže kao partija koja je bliska narodu.

Ateizmom se među Srbima ne može osvojiti nijedan glas. Srbija se, naime, vraća tradicionalnom načinu života, u šta spadaju i običaji srpske pravoslavne religije, koja je suštinski deo srpske kulture i nacionalnog bića.

Miloševićevi socijalisti će koristiti njegov grob od belog mermera sa drvenim krstom, koji se lako može ukloniti, radi svoje političke promocije, ako ništa drugo u izbornoj borbi svog kandidata za predsednika Srbije, Milutina Mrkonjića, 20. januara 2008.

Međutim, on tada osvaja jedva 6% glasava, i pored toga što na Miloševićev grob umesto ateističke lopate stavlja hrišćanski krst, premda je Mrkonjić tokom predsedničkih izbora na Miloševićevom grobu ponovio poznate izjave ljubavi srpskom narodu na koje je samodržac ranije, licem u lice, sa gromkim ovacijama mase „Slobo, slobodo, Slobo mi te volimo!" lukavo odgovarao: "Volim i ja vas." Za Mrkonjića je Sloba i danas: "Bog i genije-genijalac".

Ali Mira Marković će morati da sačeka ostvarenje svog sna da u mesecu sreće julu sedi u hladu u senci pod „njenom" lipom na Slobinom grobu i skrivena od sveta meditira o prošlim vremenima, kao i na povoljnu konstelaciju zvezda, na sve to, dakle, čekaće mnogo duže iz drugih razloga nego što je do sada pretpostavljala.

Ruski pasoš joj neće omogućiti brži povratak u Požarevac - ona ima pravo da dobije rusko državljanstvo nakon isteka trogodišnjeg roka kao politički azilant u Moskvi od kraja januara 2008. godine - jer je, na zahtev Srbije, Interpol raspisao poternicu za njom i sinom Markom Miloševićem zbog organizovanog kriminala a ne, kao što se očekivalo, iz političkih razloga.

Još jedna prepreka niče na putu ka Mirinom romantičnom snu da meditira u bašti na klupi pod lipom kraj groba svog muža. Brojni građani Požarevca zahtevaju od gradskih otaca da ne zloupotrebljavaju zakon i da nalože „izmeštanje" Miloševićevih ostataka iz privatne bašte njegove supruge na požarevačko gradsko groblje, gcle počiva i njegova majka.

Njihov komentar je nedvosmislen: makar bi nakon smrti Slobodan Milošević i njegova porodica morali da se suoče sa pravnom državom u Srbiji koju su oduvek ignorisali. Sa posebnim „porodičnim" privilegijama je gotovo. Prema zakonu, svi građani moraju biti sahranjeni na javnim grobljima. Privremeni izuzeci dozvoljeni su u katastrofama kao što je rat, elementarna nepogoda ili epidemije.

 

Kuda sa pokojnikom?

 

 Milošević nije Josip Broz Tito iako ima grob od belog mermera kao što ga ima Josip Broz Tito u „Kući cveća" na Dedinju (u proširenom delu njegove ranije rezidencije gde su sahranjeni i njegova ljubav iz partizanskog vremena Zdenka (Davorjanka) Paunović i njegov maršalski belac). Ali ko još može sa sigurnošću reći šta će se desiti u budućnosti u jednoj zemlji u kojoj se duhovni incest ne može iskoreniti? Građani Požarevca očigledno još uvek čekaju na jednu jaku ličnost koja bi bila sposobna da ih probudi iz demokratske letargije.

Posle neuspele sahrane Slobodana Miloševića na groblju istaknutih građana Novo Deviče u Moskvi, ili u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, nakon što se dovelo u pitanje poslednje odredište na „porodičnom" imanju u Požarevcu, sada opet ostaje nejasno: kuda sa telom Slobodana Miloševića?

Mira Marković nije bila naročito zaslužna za njegovo poslednje boravište - Požarevac. On je i danas sličan srpskoj provinciji, gradu koji je u svom ukupnom razvoju zaostao na pretkomunističkom nivou. Zaštićeni tri metra visokim zidom oko svog imanja, kao u getu, Mira i Slobodan nisu primetili ovu sliku neutešne uspavanosti, niti im je takva životna okolina smetala kada bi tamo boravili. Za „njihov" Požarevac i Srbiju „porodica" je pokazivala malo smisla.

Ali ima sve više istaknutih gostiju koji se na njegovom grobu prekrste - međutim, ne samo zato što je u međuvremenu ukonjena komunistička lopata i sada drveni krst ukrašava njegov grob. Srbi se ne mogu zamisliti bez vere i religioznih rituala, nezavisno od njihovog odnosa prema crkvi. Ova posthumna, ljudska i hrišćanska hvaljenja kao u slučaju Miloševića, Tito nije doživeo, jer nije bilo nikog ko bi njegovu bezbožnu prošlost mogao da prilagođava narodnoj potrebi u postkomunističkoj eri. Ali, on je bio Hrvat koji je do kraja svog života pripadao rimokatoličkoj veri.

 

l.maj 2007.- 11. maj 2008. Kosovo - igra velikih sila

 

Samodržac Slobodan Milošević je već godinu dana mrtav i u ovoj „eri-sasvim-bez-Miloševića" koja je počela njegovim padom 5. oktobra 2000. ima jedno pravo iznenađenje. Naime, Milošević je posthumno postao prepreka, t.j. sukob sa njegovom zaostavštinom i njene konsekvence u političkoj svakodnevici ne mogu se više svesti na jedan imenilac. One iznova postaju sastavni deo javnog života. Zbog toga se obrnuo barometar opšteg raspoloženja.

 U Srbiji počinje da se raspada trend euforičnog proklamovanja demokratije, jer čak i „zapadne demokrate" poput EU ili SAD najednom prepoznaju u Miloševićevim ideološkim naslednicima snagu koja bi mogla da osigura čak i njihovu politički načetu egistenciju.

U svojoj borbi za demokratiju ni premijer Zoran Đinđić, niti njegov naslednik u DS-u i aktuelni predsednik Srbije Boris Tadić, čak ni predsednik Vlade dr Vojislav Koštunica nisu našli vremena za prepoznatljive socijalne programe da bi apolitične i bezobzirne „ranokapitaliste" ili kako se danas kaže „neoliberale", da ne spominjemo recimo Mlađana Dinkića, u početku guvernera Narodne banke sa Kalašnjikovim u ruci, da bi kasnije postao ministar privrede i šef G-17 plus. Novac radi novca - može od sada da bude način za političko predviđanje u Srbiji.

Održavanje na vlasti snažno odvlači koncentraciju političara. Nemaju vremena ni da pogledaju, recimo, posebne programe. Ali propuštanje jednog od najvažnijih elemenata demokratije, socijalne karte, samo koristi bivšim Miloševićevim komunistima SPS-u. Sef partije bivših partijskih drugova Ivica Dačić hoće više, iako trenutno ponavlja stare političke parole iz Miloševićevog vremena.

On je, naime, prepoznao ovu Ahilovu petu demokrata koji se zalažu za blagostanje, a koje toliko nedostaje Srbiji. Njegovi socijalisti se usuđuju da zbunjene Srbe demokratijom, sa provalijom između bogatih i siromašnih, koju dodatno produbljuje globalizacija, javno podsete na socijalnu i materijalnu pravdu koju su im komunisti verbalno obećavali. ,,Mi želimo ponovo da imamo državu sa socijalnom stvarnošću." Pojam socijalnog nije više dovoljan bivšim drugovima, koji gubitak svog političkog postojanja upravo imaju da zahvale nesocijalnom razvoju države pod Slobodanom Miloševićem.

 

Čeda plaćen da bude maher za štimung

 

I duhovni incest Srba počinje ponovo da donosi plodove i potvrduje opšte poznatu istinu: politička svakodnevica u unutrašnjoj i spoljnoj politici ne ide bez mrtvog Slobe, Crnogorca iz dijaspore. Ljudi ovde prebrzo zaboravljaju potrebni kvalitet „socijalnih" davanja bivših režima, posebno iz vremena samodršca Slobodana Miloševića i njegove supruge Mire Marković. Istovremeno, nisu još u stanju da razumeju da je za posedovanje robe i usluga, kojih sada ima na pretek u ponudi, potrebno mnogo više novca od onoga koliko se pod Miloševićevim socijalizmom naviklo da se zarađuje i što se sada poseduje.

Delovi stanovništva su iritirani i nezadovoljni, zahtevaju od države da i njima otvore kapiju kapitalizma doduše na socijalnoj bazi, odnosno prema mogućnosti bez posebnog napora pri radu. Upravni odbori velikih državnih i komunalnih preduzeća, oko kojih se političke partije nakon izbora više bore nego oko ministarskih mesta, jer ih na tim mestima država ne kontroliše, uzor su i ostalim građanima.

Svako se priseća devize: niko ne može onoliko malo da me plati koliko malo ja mogu da radim. Ali on bi hteo da ga makar toliko tolerišu koliko i članove upravnog odbora. Recimo krajem 2008. prosečna plata građana iznosi oko 400 evra mesečno (pri kvoti nezaposlenosti od 20%)dok je istovremeno naknada za upravne odbore neretko između 150. 000 i 350. 000 evra godišnje. Tako su darežljiva prema svojim direktorima i upravnim odborima nerentabilna državna i komunalna preduzeća.

Osim toga, počinje da biva sve veća zaduženost nepromišljenim, takoreći pohlepnim dizanjem kredita, koje Srbi uzimaju kod predstavništava stranih banaka u zemlji i koji pojačavaju socijalnu nesigurnost na način kao da je sama država kriva za to. Isuviše mnogo Srba još uvek ponavlja, gotovo sa ponosom, svoj odnos prema radu iz vremena socijalizma da niko ne može onako malo da ih plati koliko malo oni mogu da rade. Ali, s druge strane, ni privatni poslodavci nisu manje beskrupulozni.

Socijalizam ih je učinio pohlepnim. Oni zapošljavaju radnike samo na probno vreme, koliko god duže mogu, da bi izbegli plaćanje socijalnog osiguranja. Ne može se zaobići socijalni haos okružen novim automobilima i noćnim lokalima. Zemlji nedostaje jedan „superzakon", jedan rigorozan zakon koji bi sve Srbe, i vrhove vlasti bez izuzetka, prisilio da poštuju i primenjuju postojeće zakone. Pre svega morali bi da ga se drže „moćnici" sa svojim mogućnostima uvećanja kapitala i da prestanu tretirati radnike kao robove, okruživši se jatima pohlepnih savetnika.

Ovde visoki funkcioneri bivše komunističke i današnje socijalističke partije Srbije vide povoljnu priliku da postave nove temelje za restauraciju svoje političke moći. To se najavljuje kroz uklanjanje „lopate" i postavljanje hrišćanskog krsta na Miloševićev grob, već i u govorima političara iz SPS-a. Sada oni počinju da svoje govore formulišu - doduše samo u posebnim prilikama -ne više onako oprezno, prećutkujući pritom ime svog preminulog duhovnog vođe Slobe, već radikalno, kao što su to nakon 5. oktobra 2000. nekoliko godina radili kada bi javno nastupali. Opreznost je iskorišćena.

U najavama SPS-a prisutni se ponekad oslovljavaju sa „Drugovi, dame i gospodo", a ne samo sa „dame i gospodo". Poneki političari SPS-a su pri tom još jasniji, i ne brinu se pri tom za gubitak imidža u narodu: „dovešćemo Miru Marković ponovo u Beograd". Ili: „izborićemo se za oslobađanje svih drugova koji su iz političkih razloga u zatvoru".

Milutin Mrkonjić, jedan od jačih kadrova među Miloševićevim socijalistima išao je i korak dalje tražeći poništavanje sudskih postupaka protiv „porodice", Mire Marković i njenog sina Marka Miloševića.

S druge strane boljševistički jakobinac Čeda Jovanović, koji je pre atentata na premijera Đinđića bio njegov poverenik u oblasti saradnje sa „paklom", a danas je šef minipartije LDP-a, u stilu infantilnog dogmatičara pokušava da sprovede nešto što je Đinđić hteo da spreči i što ga je najverovatnije koštalo života, naime on podržava suverenitet Kosova kao države i njegovo odvajanje od Srbije. Ali i „politički veterani" iz vremena DOS-ove koalicije sa Đinđićem, koji danas nisu samo članovi kod Čede, već, između ostalog, i šefovi brojnih NVO, odjednom staju iza Čedine političke ideje o Kosovu.

Ko ih finansira - to se zvanično ne zna. Čeda izbegava čak i parlamentu da omogući pristup svojoj dokumentaciji o finansiranju! U njegovom okruženju priča se i o nužnosti osnivanja posebnih grupa koje bi imale zadatak da prave psihički pritisak za ostvarivanje demokratskih ideja. Sličnih udarnih trupa bilo je i u partiji Mire Marković.

Oni su bili u udruženju KOMET koje je kontrolisala DB. Ali one NVO, koje sa Čedom tesno sarađuju, odlikuje poseban talenat, poput uostalom i nezaposlenog -ali nikako ne bez sredstava -Čede, da pojam demokratije oblikuju po vlastitoj potrebi. Oni je definišu ili isuviše kruto, gotovo pruski usko, strogo dogmatički i bez puno mesta za drugačije duhovne horizonte, otprilike prema zapovesti Čede Jovanovića iz vremena intimnih kontakata sa zemunskim klanom srpskih kumova: nije reč o prljavim rukama već o čistoj savesti.

A šta je to savest, ja odlučujem. Naravno, ni NVO Slobodan Milošević nije ostavljao na miru, pre svega njegovo političko nasleđe, rezoluciju UN 1244 koju je on ovlastio da je potpišu, nakon kapitulacije u kosovskom ratu, u Kumanovu. Ona još uvek stoji na putu ideji SAD da bi Kosovo trebalo da bude suverena i nezavisna država i to što pre. Ako bi se aktivnosti NVO pratile nekritički, moglo bi se pogrešno tvrditi da su one duhovni otac međunarodne politike u Srbiji.

U vezi sa tim izgleda kao da SAD na licu mesta sprovode ono što su Čeda i deo NVO pre toga proglasili svojim političkim ciljem. U stvarnosti je sve bilo obrnuto. Čeda i neke druge NVO su u stvari štimung-maheri.

Interesantno pri tom jeste da skoro u istom trenutku predsednik Srbije i šef DS-a Boris Tadić Srbe solomonski priprema na ono što izgleda kao dopuna svemu što zahtevaju Čeda i NVO. Tadić ponavlja mantru na svojim javnim nastupima: Srbija će Kosovo uvek braniti, ali ne bismo smeli da zanemarimo i druge konsekvence tj. da kažemo da je realno računati i sa njegovim gubitkom. Međutim, ovo nije dovoljno populistički. Vašington je zapravo i inscenirao čitav ovaj scenario...

 

Branićemo Kosovo kao Staljingrad-ako Srbija hoće

 

Istovremeno su EU, SAD i zajedno s njima NATO počeli da materijalno i organizaciono stvaraju pretpostavke za izgradnju infrastrukture mini države Kosova prema svojoj zamisli. Misija EULEX-a, grupa stručnjaka za administraciju, pravosuđe, carinu i ostalo, trebalo je što je brže, i sa što manje buke, da bude angažovana na Kosovu. Eulex misija ima zadatak da stvori administrativne pretpostavke i državne institucije pri stvaranju ustava nezavisnog Kosova, koje uz to ima i poseban aspekt, nadziranu nezavisnost, skiciranu od strane Finca Martija Ahtisarija opet po nalogu SAD i EU.

Misija Eulex-a do sada nije dobila odobrenje Saveta bezbednosti UN, iako je već postala realnost na Kosovu. Rusija i Srbija su do sada bile u stanju da blokiraju odluku Saveta bezbednosti UN u korist Ahtisarijevog plana. Bez kontrole UN na Kosovu nije moguća nikakva nova interpretacija UN rezolucije 1244.

Ovaj prodor Eulex-a, tj prenos ovlašćenja sa Saveta bezbednosti UN na EU nije uspeo odjednom. Srbija i Rusija tesno sarađuju u UN. Moskva blokira u saradnji sa Beogradom prvo grube pokušaje da se zameni rezolucija 1244 drugim merama.

Oni su na početku uglavnom imali uspeha. Zato su uzeta u obzir i „mala vrata" za sprovođenje Eulex-ovog programa na Kosovu. Time je stvar samo odložena, rezolucija UN isprva zaobiđena, a onda stavljena van snage.

 Iz Rusije, iz okoline premijera Rusije Vladimira Putina je saopšteno: „Nema dileme: pri odbrani Kosova ostajemo onako tvrdi kao kod Staljingrada." Njegov ministar inostranih poslova Sergej Lavrov ga je dopunio: ,,Mi bismo pod novim okolnostima prihvatili i misiju EULEX-a da dobije mandat UN, a, naravno, da se Srbija sa tim složi!"

 Srbija nakon toga počinje da skicira smokvin list za nezavisnost Kosova. Ali Savet bezbednosti UN i nakon toga ostaje nadležan a Kosovo. Pa ipak „mala vrata" za slabljenje rezolucije 1244 otvaraju se nečujno, sve više, od nedelje do nedelje. I ovu okolnost uzimaju u obzir EU i SAD sa neviđenim strpljenjem. „Kreativno" rešenje kosovskog pitanja je njihov cilj, tj. nova kreativna definicija završnih akata iz Helsinkija koja bi prema SAD i EU otprilike glasila: Ona pretpostavlja pravo na samoopredeljenje naroda u zaštiti teritorijalnog integriteta države. I otvara novo pitanje: važe li još uvek evropske granice od 1945. godine?

 

(Nastaviće se)

 

 

O autoru

 

Georg von Hiibbenet (Jorg von Hiibbenet) rođen je u Varšavi 7. novembra, 1925. godine. Kao mladić, bez roditelja, deportovan je u Nemačku, u kojoj je imao tešku mladost. Bez ikoga od rodbine, sam i siromašan, obezbeđivao je svoj opstanak radeći razne poslove: od naplaćivanja stanarine do fizičkog rada na građevini. Studirao je slavistiku i ekonomiju. Prvi posao dobio je kao mlad novinar u listu „Deutsche Zeitung" u vreme Konrada Adenauera. Sposobnosti za novinarski posao preporučile su ga za dopisnika tih novina iz Moskve. Posle jednog „nepodobnog" izveštaja morao je da napusti SSSR i postao dopisnik sa Bliskog istoka. Odatle je 1968. godine premešten u Beograd, kao dopisnik nemačkog državnog radija „Deutschlandfunk". Na tom mestu je ostao do penzionisanja. Kratko vreme izveštavao je za "Deutsche welle", koji je napustio usled neslaganja sa njihovom kadrovskom politikom. Vreme do svoje smrti, a to je tri do četiri godine, posvetio je svojoj knjizi - testamentu. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u SFRJ, a kasnije u SRJ i  u Srbiji. Sve informacije o tim osetljivim pitanjima crpeo je i proveravao čitajući mnoge listove i kroz razgovore sa ljudima, kojima je mogao da veruje: bilo novinarima, bilo onima iz političkih krugova.