Razaranje

Pančevo: Dan stidnog mesta u Narodnom muzeju

Proslava na F odeljenju

Šta je psihijatrija, kakva je veza psihijatrije sa zlostavljanjem na poslu, ko su glavni zlostavljači u Narodnom muzeju Pančevo, kakav je rezultat njihovog maltretiranja, šta je konstatovano 2001. godine, koliko je radnica muzeja istovremeno bilo u ludnici, kakva je situacija danas i kakvu je pičkovdansku čestitku zaposlenima priredio vd direktor? Kakvo je zlostavljanje priredila Velika moberska loža Svetlane Mesicki i šta je posledica toga, kakav je pedigre nekih od zlostavljača i koliko je do sada straćeno para na nepostojeće radnike na nepostojećim radnim mestima, da li se očekuje preseljenje muzeja u zatvor i gde bi trebalo urediti odeljenje za one sa šiframa? Odgovore na ova pitanje nudi Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Psihijatrija (grčki: psyche - duša, iatrea - lečenje) klasično je određena kao medicinska struka koja se bavi nastankom, razvojem, manifestacijama bolesti čovekove ličnosti koji proizlaze iz subjektivnoga individualnog života ili njegova odnosa s okolinom. Na žalost sve se više vidi da danas više ništa nije izvesno u psihijatriji pre svega jer nema saglasnosti kako treba zvati duševni poremećaj odnosno ludilo, a takođe se sve više potvrđuje činjenica da je najveći broj ludaka umesto u bolnicama, zapravo van njih.

Posebno je teška situacija kada se nečije bolesno duševno stanje, odnosno ludilo u kombinaciji sa bahatošću i alkoholizmom preliva na okolinu koja htela ne htela trpi posledice svega toga, a još je gore kada se ovakvom ponašanju svesrdno pridruže i drugi zlostavljači. Naime ako nekoga na poslu neko sistematski maltretira, vređa, ponižava, zastrašuje, svađa s kolegama, seksualno uznemirava, omalovažava nečiji rad, neopravdano nameće uslove rada ili radne zadatke koji ne važe za druge, ili na bilo koji način namerno ugrožava zdravlje, pokušava da nekoga izoluje od drugih kolega ili da nekoga navede da da otkaz, odnosno raskine ugovor o radu, onda je ta osoba bez sumnje žrtva zlostavljanja na radu, poznatog i pod engleskim nazivom mobing.

Ovakvo ponašanje je zabranjeno i postoje različiti načini zaštite od njega. Zlostavljač može da bude poslodavac, šef, direktor, kolega ili grupa kolega, a žrtva može da bude pojedinac ali i grupa radnika. Mobing je i podsticanje ili navođenje drugih na zlostavljanje. Sam izraz mobing (mobbing) inače dolazi od engleskog glagola to mob, što znači bučno navaliti ili nasrnuti u masi!

Kada bi u masi raznoraznih slučajeva mobinga odabrati jedan onda bi najidealniji primer za ovako nešto svakako bili ostaci Narodnog Muzeja Pančevo koji je u totalnom kolapsu zahvaljujući svojoj bivšoj direktorki i njenom trogodišnjem štetočinskom radu i bulumenti štetočina i uvlakača koji su se tamo nakotili...

O tome koliki je mazohizam u pitanju najbolje govore brojne pritužbe koje su upravo njeni ljudi izneli nakon odlaska iz Muzeja što se sve otprilike moglo sažeti na to da tzv "njeni" ljudi trpe mnogo više od ostalih, a ako neko trpi bahatost, bezobrazluk, diletantizam, alkoholizam histeriju i ostale prateće sadržaje, to samo još jednom potvrđuje da se sve zapravo svodi na pravi mazohizam što je takođe psihičko oboljenje!

Inače što se muzejskog ludila tiče, to nije ništa novo jer je još 2001. godine na jednom sastanku Upravnog odbora konstatovano da je tada u muzeju bilo dvoje sa šifrom a i nekoliko njih bez šifre što se sve kasnije iskomplikovalo pa je tako u jednom trenutku u kovinskoj ludnici bilo čak tri radnice od kojih se jedna kasnije spetljala i sa psihijatrom. Ovde je važno napomenuti da je pijana direktorka Svetlana Mesicki svojevremeno u kovinsku ludnicu lično smestila radnicu zbog navodnog alkoholizma a da pri tome nikome ni najmanje nije zasmetala već tada opšte poznata činjenica da je Mesicka tokom radne nedelje u radno vreme tamanila najmanje dve litre rakije koje je kupovala od jednog od zaposlenih!

Dolaskom Svetlane Mesicki na mesto direktora situacija je izuzetno eskalirala, pošto je dotična najveći deo radnog vremena bila pijana a kako bi se bolje uklopili u moberski ambijent, gotovo svi zaposleni su postali zlostavljači na poslu koji su se takmičili u dva pravca: prvom ko će se više uvući u pozamašno dupe Svetlane Mesicki a drugo ko će se više istaći u mobingu i pakovanju svega i svačega nekima od zaposlenih. Konkretno među moberima su se pre svega istakli mr Vojislav Đorđević i njegova žena Jelena Đorđević koji su uzurpirali arheološku zbirku i već deceniju sprečavaju obradu materijala svojoj koleginici arheologu antičaru pri čemu materijal bez kontrole daju na obradu svom pajtašu Stanku Trifunoviću, a Đorđević se kasnije svesrdno uključio u pakovanje otkaza istoj koleginici koje je režirala Mesicka i to tako što je provalio u kancelariju kako bi prijavio nestanak knjige, laptopa i arheološkog materijala, pa je onda lepo napisao prijave ministarstvu kulture i Srpskom arheološkom društvu da bi nakon Bembarine smene pojeo ono što je posejao i rekao da sve to nije tačno. Druga garniture mobera okupljena je oko Aleksandre Jakovljević kustosa etnologa koja je u zamenu za podnošenje prijave na konkurs Ministarstva kulture u 2017 godini takođe pakovala otkaz istoj koleginici i čak tražila od Mesicke da je zaštiti od nje, da bi nakon Mesickine smene vikala kako sve to nije tačno! Ipak među svim muzejskim moberima, iako je Mesicka smenjena 17. marta 2017. i dalje je veoma aktivna Mesickina Velika moberska loža sastavljena redom od nepostojećih i nestručnih radnika koje je dovukla Mesicka kako bi uopšte mogla da funkcioniše.

Sadašnji moberi pod vrhovnom komandom Svetlane Mesicki su: Vanja Radenković Rakinić zaposlena na nepostojećem radnom mestu PRa muzeja koja je u muzej došla direktno iz preduzeća za reciklažu Božić I sinovi a njena jedina zasluga je činjenica da je njena majka frizerka kod koje se slučajno frizira Mesicka, a sama Vanjica je poseban primer "produhovljenosti" pošto su o njenim intelektualnim kapacitetima biranim rečima govorili i njeni profesori.

Drugi po redu mober je izvesna Gordana Đurađević Stojanov po struci pozlatarka radova a po Mesickoj vrhunski konzervator koja je direktno odgovorna za urnisanje Seobe Srba Paje Jovanovića kao i za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu pranju para preko projekata Ministarstva kulture koje je podnosio kustos Dimitrije Jovanov. Naime iako Muzej formalno ima slikara konzervatora, tj Đurađevićku Jovanov je tražio i dobio pare da se konzervacija plaća penzioneru Jovanu Pantiću a da Đurađevićka u medijima sve predstavlja kao svojih ruku delo pri čemu je čak uhvaćena u laži! I sama Đurađevićka ima nekoliko zajedničkih imenitelja sa drugaricom direktorkom a to su birtija i piće pošto je dotična daleko više poznatija po organizovanju birtijskih kulturno zabavnih programa u birtiji "Dukat" nego po bilo kom slikarsko konzervatorskom radu a to iz prostog razloga jer je jedino pozlaćivala ramove za pančevački Srboprc!

Inače i Đurađevićka ima interesantan pedigree pa se se idealno uklopila u muzejski psihijatrijsko moberski šifarski prosek pošto je u Muzej dospela sa već postojećim pedigreom i pozamašnim cugom pošto u Pančevu još uvek živi sećanje na čuvene tri sestre Đurađević ( od kojih je jednu u međuvremenu ubio dečko drogoš) a inače u pitanju su dostojne naslednice pančevačkog legendarnog "ludog Milojka" izvesnog Slavka Đurađevića koji je bio stalni inventar kafana Slavina i Stari Ribar, koji je inače imao pozamašan cug, lep staž u zatvoru, a proslavio se po tučama i pokušaju parkiranjaVartburga na dno pančevačkog bazena za plivanje, zatim po lepom običaju da živoj ribi otkine glavu i konačno prosipanju kazana pasulja na glavu policajcu! Sve u svemu kada je Đurađević umro Mesicka je sa dva vozila odvela zaposlene na sahranu člana kako je to rekla pančevačke ugledne porodice! Treća po redu moberka je takođe nepostojeća radnica na nepostojećem radnom mestu, izvesna Ivana Bubnjević po vokaciji pravnica bez položenog pravosudnog ispita, u muzeju iz milošte poznata kao Krmača čiji je glavni zadatak bio i ostao dovlačenje njenog svekra Rajka Bubnjevića na nepostojeće radno mesto portira i tehničkog lica pri čemu dotični ne zna apsolutno ništa i ne radi apsolutno ništa, osim što je sneg sa snajkinih kola odnosio 20 metara da bi namerno zatrpao nečija kola. Nešto kasnije u muzej je takođe na nepostojeće radno mesto treće čistačice dovedena izvesna Ruža Delić koja za razliku od druge dve čistačice ne radi apsolutno ništa, upravo kao i Bubnjević pa tako popodne zalutali posetilac može videti vrlo živopisan prizor u muzejskoj portirnici ravan prizoru iz ludnice jer nepostojeći Rajko Bubnjević bulji u veliki televizor koji inače stoji prekriven crnom krpom da se kao ne bi video, do njega nepostojeća Ruža Delić redom turpija nokte čupa obrve i stavlja maskaru na trepavice koje jedva otvara od starijih naslaga a tu je još i izvesna retardirana osoba koja bulji u monitor koji je povezan sa kamerom koja gleda u prazan zid! Inače važno je napomenuti da je direktorkina velika moberska loža dodatno genetski opterećena recimo ciganskim poreklom iz Velikog Laola ili retardinošću pošto jedna od moberki ima brata retarda!

Sve u svemu veliko je pitanje da li u Muzeju uopšte ima radnika bez šifre, tim pre pošto se pre jedno godinu dana jedan eminentni pančevački psihijatar javno zapitao šta ta tamo radi kada su svi potpuno pošašavili. Uglavnom nakon smene Svetlane Bembare Mesicki, stanje se promenilo samo utoliko što muzejem više ne odjekuje histerična vriska drugarice direktorke ali je njena kamarila vrlo uspešna u tome da sadašnjem vd direktoru konstantno podmeće klipove u točkove a sve sa ciljem kako bi se Mesicka ne daj bože ponovno pojavila kao spasitelj na konkursu za direktora. Naravno nikome ni najmanje ne smeta što je Mesicka non stop pijana, baš kao i Đurađevićka i Bubnjevićka koje non stop izvlače flaše sa pićem iz gepeka svojih kola a u nekadašnjem muzejskom salonu su napravile priručni depo svih mogućih vrsta pića, a o tome koliko se loče najbolje govori nedavno slučaj kada se smrad džibre za Mesickom toliko osećao da je čak i vd direktor konstatovao kako se iza Mesicke širi miris džibre a bilo mu je teško da pozove Inspekciju da svima uradi alkotest, a čini se da dotična u poslednje vreme ima još nekih problema pošto se recimo danima pojavljivala obučena u maskirne pantalone sa ranflom na nogavicama iz kojih je dobrano kipela a ranfla je verovatno bila tu da spreči da nešto izleti ako se drugarica direktorka slučajno uneredi!

U svakom slučaju, vd direktoru se sve ovo očito defitivno popelo na perčin pa je svojim podređenima pripremio posebnu čestitku upravo pred svečanu proslavu Pičkovdana, pardon dan žena 8 mart i to tako što je sve zaposlene bez izuzetaka poslao na sistematski pregled a prema rečima nekih od očevidaca lekari su se krstili i levom i desnom kada im je prodefilovao čitav niz različitih pacijenata: nekih sa, a nekih u očekivanju adekvatne šifre: recimo neki neoprani što mirišu na pse, onda dvojica mazohista sa fratarskim ćelama koji obožavaju da ih neko kinji, nekoliko doktora alkoholnih nauka, zatim po jedan krezavi, zrikavi, retardirani, nekoliko usvinjenih, zatim jedan provereno suicidalni, jedan slučaj pareze facijalis, nekoliko neuroišijalgija, par komada rahitisa, ali se pokazalo da je upravo u to vreme jedna radnica nakon višegodišnjeg zlostavljanja I šikaniranja redom od strane Mesicke, Bubnjevićke, Đurađevićke i Radenkovićke smeštena na lečenje u ludnicu pošto su je ove spodobe pretvorile u ličnu služavku koja je morala da dođe pola sata pre početka radnog vremena da im provetri kancelariju, ode da kupi doručak, skuva i servira kafu, servira dorućak, opera šolje i tacne hladnom vodom pošto nema tople zatim bude pri ruci za svakovrsno istresanje i ponižavanje i potom da skuva drugu i treću kafu i još da dopusti da se preko nje peru pare. Ovde se stoga sa pravom postavlja pitanje: šta rade i upravni odbor i osnivač ako se stanje u Muzeju ne sređuje nego njime zapravo rukovodi Mesicka preko svojih nepostojećih pajtašica? Drugo pitanje glasi: koliko još ljudi u Muzeju treba da oboli što psihički što fizički od zlostavljanja koje ove četiri spodobe provode nad nekim od radnika muzeja koji su za njih niža bića. Da li će se neko smilostiviti da u Muzej dovede inspekciju zaštite na radu kako bi se sve gorenavedene spodobe primorale da daju uzorke krvi na alkotest i duvaju u balon?

Umesto da se pre godinu dana raščisti muzejska Augijeva štala, vd direktora je očito bio toliko očaran gracioznošću ovog moberskog tima koji ga sav isceren dočekuje što mu očito imponuje, pa se čini da se on ne meša u svoj posao, pošto mu je ovo prvi radni odnos u službi zaštite, već sve poslove prepušta Bubnjevićki i ekipi što rezultira pravljenjem nemerljive štete o čemu najbolje svedoči najnoviji primer: naime Kompanija NIS a.d. Novi Sad je u okviru programa Zajednici zajedno 2015. godine, podržala završetak konzervacije i restauracije Svečane sale Narodnog muzeja Pančevo.

Prepoznajući važnost očuvanja nepokretne kulturne baštine, na konkursu Zajednici zajedno 2017. godine, obezbeđena su sredstva za rekonstrukciju mozaičkog poda aule Narodnog muzeja Pančevo što samo po sebi govori da neki pojma nemaju o čemu govore pošto je autor svih nebuloza na muzejskoj Fejsbuk strani upravo stručnjakinja Vanja Radenković Rakinić koja je mrtva hladna napisala kako je aulu nekadašnjeg Magistrata krasio je mozaički pod postavljen u prvoj polovini XIX veka, koji se tu nalazio do 2006. godine što samo po sebi govori o intelektualnim dometima dotične koja očito pojma nema ni šta je mozaik ni šta su drvene kocke za koje je NIS iskeširao preko dva miliona dinara , a tako obnovljeni pod će u bliskoj budućnosti biti sjeban pošto se u normalnom gradilištu podovi ugrađuju I sređuju nakon završetka građevinsko instalaterskih i molersko farbarskih radova a ne pre njih kao u slučaju Muzeja gde tek predstoji podizanje susednih kamenih podova, štemovanje zbog zamene instalacija, zamena dela stolarije, struganje, gletovanje i bojenje zidova a sve će to ići upravo preko ovog obnovljenog poda pošto on povezuje glavnu sa dvorišnom kapijom i predstavlja jedini način da u aulu muzeja uđu viljuškari i druga vozila i unese se građevinski materijal! U krajnjoj liniji o tome koliki su Rakinićkini intelektualni dometi najbolje govori mali izbor njenih lupetanja na Tviteru: Biće da sam upravo doživela prelazak iz devojke u ženu. Krenula sam u šetnju u haljini i dlakavim nogama...

Inače nepostojeća radnica PR menadžer Vanja Radenković Rakinić za nepostojeće poslove od jula 2014. dobija platicu od od svega 45.000 odnosno 57.600 dinara bruto, a u principu je plaćena da vodi muzejsku Fejsbuk stranu tako da ispade da je to neki preskupo plaćeni fejsbuk jer je za Vanjicu država za proteklih 45 meseci do sada calnula oko 2.592.000 dinara što samo pokazuje da je ovde itekako veća dara nego mera. Naime za nepune 4 godine od kako je nakačena muzejska Fejsbuk strana nju je lajkovalo jedva 3000 posetilaca što samo po sebi govori kakva je medijska prisutnost Muzeja na društvenim mrežama (za razliku od toga jedna manifestacija koju je delom organizovao autor ovog teksta imala je 18. 000 lajkova za 24 sata). Inače pravnica Ivana Bubnjević, baš kao i dve prethodne nagrađena sa sitnicom od svega 84.000 dinara mesečno, odnosno 107.520 u bruto iznosu iz čega se vidi da je za nepostojeće i nezakonito zaposlene pravnice muzeja u periodu od oktobra 2013. pa do marta 2018. isplaćeno najmanje 5.806.080 dinara za navodno pravno savetovanje.

Sadašnja slikarka konzervatorka Gordana Đurađević Stojanov došla je na radno mesto slikara konzervatora i ima bruto platu od 88.000 dinara što za period od jula 2014 iznosi 3.960.000 dinara a uopšte se ne zna šta ona radi za platu koju prima, osim što cevči zajedno sa smenjenom drugaricom direktorkom i učestvuje u pranju para u dilu sa Dimitrijem Jovanovim. Jedan takav primer dilova svakako je slučaj tzv. prekorednog krečenja svečane sale na spratu gde je opet izmuzen novac od NIS-a navodno za konzervaciju i restauraciju dekoracije na zidovima, koja umesto da je očišćena i restaurisana, naprosto bila prekrečena a sve to je plaćeno preko 800.000 dinara jer se sve svelo na to da jedan moler ponovno oslikava mramorizaciju na pilastrima i nišama pošto su čišćenje konzervacija i restauracija originala prekrivenog slojevima boje verovatno daleko skuplji pa se molovanje pokazalo kao daleko efikasniji metod prezentacije a sve je opet urađeno prekoredno jer tek predstoji štemovanje zbog rekonstrukcije elektroinstalacije, i ugradnje projektovanog sistem protivpožarne zaštite!

Naravno poslednjih dana desila su se još dva interesantna događaja: prvi je bila izvrsna izložba fotografija „Moja slovačka priča"koju je posetila i ambasadorka Slovačke, ali se odmah sa pravom postavilo i pitanje: šta bi sa tzv projektom smenjene drugarice direktorke koja je pre dvadeset godina u izveštaju o radu koji je dostavljen osnivaču napisala da je sa fotografom beležila slike iz životnog ciklusa Slovaka i naravno od svega nije bilo ništa.

Doduše postavlja se pitanje kakve su scene zapravo beležene te da li je možda u pitanju bilo neko etnoatropološko proučavanje poput njenog nedavnog odlaska na Jahorinu gde se osim lokanja svakako posvetila i proučavanju bosanskih ćevapa i kobasica! Drugi događaj svakako je muzejsko davanje autogola slanjem žalbe na presudu kojom je zbog krađe autorskih prava trebao da fotografu Zoranu Jovanoviću Mačku plati gotovo milion dinara što za odštetu, što za troškove što za objavljivanje presude od 21 strane u Politici!

Elem Muzej se na ovu presudu žalio a kada se pročita žalba čovek naprosto ne zna da li da se smeje ili da plače pošto su tamo izneta neverovatna lupetanja poput tvrdnje da muzej ne koristi druge nazive predmeta osim sopstvenih jer se isti ne uklapaju u koncept izložbe, kojeg kao državna ustanova kulture dužni da se pridržavaju, zatim da nijednom zakonskom odredbom nije propisana obavezna pisana forma ugovora , odnosno da isti može biti zaključen i usmenim putem a posebna bizarnost je konstatacija da je samo tuženi pokrenuo sudski postupak zbog navodne povrede prava pri čemu su očito zbog potpune demencije zaboravili činjenicu da drugi autor fotografija čija su autorska prava takođe bila povređena, naprosto nije stigao da podnese tužbu jer je nakon kraće bolesti umro. Ipak ako bi sve sve ovo gledalo kao nekakva torta, onda bi svakako šlag na njoj bila vest da je nedavno u okviru procesa restitucije zakonitim vlasnicima trgovca Fišgrunda vraćena i zgrada u Vojvode Mišića 4, odnosno da Kulturni centar Pančeva u doglednoj budućnosti ostaje bez velikog dela svog prostora.

Ako se zna da je već najavljena selidba Muzeja u prostorije okružnog zatvora u Njegoševoj ulici eto načina da se jednim udarcem reši problem više muva odjednom: Muzej pravo u zatvor, a odeljenje za one sa šifrom pravac u podrum sadašnje muzejske zgrade gde je nekada takođe bio pritvor koji je i sada dobro prozračen i u kome akrepe memla davi, pa ako i to ne bude dovoljno dobro na raspolaganju ostaju i sobe u Kovinu, apartmani u Vršcu, i rezidencija u Gornjoj Toponici! Sve u svemu čini se da će se u naskorije vreme potvrditi reči pokojnog Taška Načića, gradonačelnika u filmu "Sabirni centar" koji se naglas zapitao: Muzej, šta će nam muzej?