(P)likovi

Šizmatici Srbije i Crne Gore u rukama američke politike na Balkanu

BRAĆA PO ZAVERI

U danima kad Crna Gora nakon niz godina dobija od strane Evropske komisije takozvani "pozitivan IBAR" (signal da je prva velika prepreka u savladavanju poglavlja za pridruživanje EU), politička scena u Podgorici i dalje je podeljena. Režim Aleksandra Vučića, zainteresovan da "popuje" gde god može, i dalje sve čini kako bi tu scenu još više kompromitovao. Bivši crnogorski režim se raspao na vrhu ali ne i iznutra, novi režim novog "mladog rukovodstva" nema identitet i traži ga na pogrešnom mestu, u Vučićevim stranačko kriminalnim jazbinama u Beogradu. Što se tiče američke strategije za Srbiju ona više ne postoji ili, ako postoji može biti samo kolonijalnog tipa, u okolnostima kad 1. jula 2024. godine i zvanično stupa na snagu Zakon o slobodnoj trgovini Srbije i NR Kine i u trenutku kad je i formalna granica između Kosova i Albanije prestala da postoji, a dve vlade nakon aktiviranja onih 120 potpisanih strateških ugovora Prištine i Tirane, postaju jedna. U tom smislu treba posmatrati i pad Aleksandra Vučića. Njegov veleizdajnički posao je završen, a suđenje mu tek sleduje.

Nikola Vlahović

Život je zbir božanskih ironija, splet simboličnih poruka i nenaučenih lekcija. Potvrdilo se to i na godišnjicu nekadašnjeg državnog praznika, Dana mladosti, 25. maja, ove 2024. Tog dana, mladi ministar pravde Crne Gore (u ostavci), Andrej Milović, sastao se sa Džeremi Longom, visokim zvaničnikom Saveta za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Američkih Država (NSC), koji predstavlja glavni forum predsednika SAD za razmatranje pitanja nacionalne bezbednosti i spoljne politike.

Tokom tog sastanka, kako zvanični izveštaji govore, razgovarano je o "konkretnim koracima za unapređenje institucija koje su ključne za očuvanje bezbednosti i stabilnosti Crne Gore".

Tom prilikom, Milović je isticao "važnost kontinuirane saradnje sa SAD-om u jačanju unutrašnje bezbednosti Crne Gore jer je saradnja sa SAD, kao ključnim međunarodnim partnerom, od suštinskog značaja za očuvanje stabilnosti i sigurnosti zemlje".

Tokom sastanka, iz Ministarstva pravde, nisu navedeni koji su to konkretni koraci "za unapređenje institucija koje su ključne za očuvanje bezbednosti i stabilnosti Crne Gore, ali je Milović isticao "važnost kontinuirane saradnje sa SAD-om u jačanju unutrašnje bezbednosti Crne Gore, jer borba protiv malignih uticaja, posebno onih koji dolaze sa adresa koje su izvan NATO sistema bezbednosti, a koji pokušavaju da destabilizuju Crnu Goru, mora biti prioritet".

Treba na ovom mestu napomenuti ono što je javnosti "prošlo ispod radara", da je Milović, prvi crnogorski zvaničnik koji je nakon Mila Đukanovića bio u Vašingtonu, i bio primljen u Beloj kući, te da je potrošio "značajnu energiju" u dogovaranju "krovnog sporazuma", sa posebnim akcentom na značajno proširenje "crne liste SAD" na kojoj se nalaze razni "poslovni partneri", prevashodno iz Crne Gore, Srbije i BiH, ali i drugih zemalja takozvanog Zapadnog Balkana.

Tri nedelje kasnije, 16. i 17. juna 2024., došao je u Crnu Goru i glavni Koordinator za globalnu borbu protiv korupcije Ričard Nefju, pa je opet u kratkom zvaničnom izveštaju rečeno da je "njegova poseta dokaz posvećenosti SAD borbi protiv korupcije na Zapadnom Balkanu, jačanju vladavine prava i rešavanju tekućih zajedničkih izazova".

Sastao se Nefju u dva dana boravka u Crnoj Gori sa vladinim zvaničnicima i predstavnicima civilnog društva. Američka diplomatska služba izvestila je svoju vladu da su "Razgovori bili fokusirani na napore Crne Gore u borbi protiv korupcije, nastojeći da identifikuju oblasti za dalju saradnju i podršku SAD u tekućim naporima u borbi protiv korupcije".

I koordinator Nefju, posebno je istakao "strateško partnerstvo Crne Gore sa SAD i status pouzdane članice NATO saveza, kao ključ za otpornost Crne Gore na te pretnje".

U međuvremenu, neposredno nakon što je dočekao i ispratio Džeremi Longa, visokog zvaničnika Saveta za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Američkih Država (NSC), Milović, (inače ranije isključen iz PES "Pokret Evropa sad") otvara "karte" i kaže da je došlo vreme da vođa tog pokreta i aktuelni premijer, Milojko Spajić i on, svedu političke i institucionalne račune, i to: "Prije negoli njegovo toksično okruženje, a onda i on povuče sve ka ponoru, kako PES koji je počeo da vuče ka ponoru, tako Vladu i cijelu Crnu Goru".

Čuli su se tada i neki gorki tonovi ovog crnogorskog ministra pravde (u ostavci), pa je između ostalog rekao i ovo: "Tako sam i zato oćutao mučko protivstatutarno isključenje iz PES-a od strane presjedništva i to u trenutku kada sam bio avionu na putu za Brisel i pripremao svoj nastup pred evropskim komesarima i visokim predstavnicima Evropske komisije sa zadatkom da koliko sam najbolje znao i umio utičem da Crna Gora dobije pozitivan IBAR do kraja belgijskog presjedavanja što je i urađeno. Dakle, u Podgorici održana je sjednica presjedništa PES-a bez mog prisustva iako je o meni u tom trenutku kao o njegovom punopravnom članu odlučivano".

Šta se zapravo dešava u dve Crne Gore (jednoj koju kreiraju SAD i Evropska unija u nadi da ovde imaju većinsku političku podršku), i onoj drugoj, koja potpuno negira njenu državnost i radi protiv nje udruženo sa službama režima Aleksandra Vučića, ali koja trideset godina odlično živi na budžetima njenih institucija?

Crna Gora nema "Plan B". To "dugo putovanje u Jevropu" je jedini pravac kome godinama već stremi, uprkos tome što je EU daleko od idealnog i što je upitan i njen opstanak. Ipak, i tako sporo i neznatno napredovanje, naišlo je na otpor. Treba podsetiti i na to da je, bez obzira na zvaničnu politiku, Đukanovićev režim često izigravao mnoge suštinske promene po zakonima EU. Samozvanog vojvodu Mandića i njegovu strančicu, držao je kao pretnju tri decenije u crnogorskoj skupštini i "poklonio ga" Aleksandru Vučiću. Poruka Crnoj Gori je bila jasna: "Ako vam ja ne valjam, evo ko će vam biti buduća vlast".

I ta "ljubav" između Đukanovića i njegovog "strašila" u Skupštini CG, bila je dobro nagrađena, sve do čuvene afere "državni udar". Ta stvar još nije razjašnjena do kraja, a bivši tužilac Katnić, sada u zatvoru, još nije progovorio. Svedoci će tek da pričaju, Vojvoda Mandić takođe.

I, u sred srpsko-crnogorskih plemenskih, porodičnih i stranačkih obračuna, oko vlasti, para i privilegija, stigla je vest (proverena na najvišem nivou EU) da će Crna Gora morati da otvori tajne dosijee ako želi da uđe u Evropsku uniju, jer će to pitanje biti postavljeno odmah nakon dobijanja Izveštaja o proceni ispunjenosti privremenih merila za poglavlja 23 i 24 (IBAR). Dakle, sledeći korak koji crnogorsko društvo i država treba da naprave, jeste suočavanje sa "leševima iz ormana", "avetima prošlosti", a kako sada izgleda, sledi i zahtev za procesuiranje ratnih zločina, tačnije, počinilaca tih zločina.

Po svemu sudeći, EU bi mogla da podrži (ako već nije) akciju podgoričkog advokata Nikole Angelovskog, koji je Skupštini Crne Gore 18. juna ove 2024. godine, podneo inicijativu za potpisivanje peticije za donošenje Zakona o otvaranju dosijea i dokumenata civilnih i vojnih obaveštajnih službi Crne Gore, pa je tim povodom kazao: "Crna Gora se mora suočiti sa svojom prošlošću. To je morala da uradi svaka država koja je trebalo da uđe u EU, naravno uz potpunu restituciju i obeštećenja svojih građana".

Angelovski je, inače, pravni zastupnik jednog broja građana koji su tužili državu u slučaju portala "Udar", jer je taj portal imenom i prezimenom označio 235 građana Crne Gore kao špijune, saradnike raznih bezbednosnih službi iz regiona. Ako inicijativa za potpisivanje peticije za donošenje Zakona o otvaranju tajnih dosijea prikupi dovoljno potpisa građana (6.000), i formalno postane peticija, kako bi postala predlog zakona, mora je podržati barem jedan poslanik.

Ovo se, s obzirom na raspoloženje javnosti, čini realnim. Takođe, Parlamentarna Skupština Saveta Evrope (PSSE) svake godine poziva Crnu Goru da pristupi donošenju Zakona o otvaranju tajnih dosijea.

Angelovski je otišao korak dalje pa umesto javnog poziva, javno ohrabruje sadašnju generaciju onih koju odlučuju u Crnoj Gori: "Ne treba da se izmišlja topla voda, neka uzmu iskustva Nemačke, Češke, Poljske, Slovačke, da vide kako su se ljudi sa tim suočili"

Ali, šta ako su u proteklih trideset ili pedeset godina polako menjali svoje sadržaje, nestajali, ili jednostavno bili spakovani u razne elektronske "eksterne" memorije i slične stvari. I ko ih ima? Ko koga ucenjuje njima?

Tokom trajanja jugoslovenske države, Crnogorci su zauzimali istaknute državne funkcije u federalnoj vladi, a o njihovoj lojalnosti toj velikoj zajednici, a posebno vodećoj državnoj ideologiji onoga vremena, napisani su tomovi knjiga. Mnogi od njih, koji su dočekali pad Jugoslavije, nestali su i sa javne i sa životne scene.

Oni koji su ih "svrgavali", u vreme "događanja naroda" koje je predvodio Slobodan Milošević, a u Crnoj Gori u njegovo ime Milo Đukanović (danas u neizvesnosti), Svetozar Marović (danas u srpskom "azilu", zapravo u bekstvu) i Momir Bulatović (umro), takođe su svrgnuti (Đukanović na izborima, Marović kompromitacijom zbog krivičnih dela, pokojni Momir Bulatović, padom Miloševićevog režima) te, kao što se vidi, to nekada "mlado rukovodstvo" imalo je različite sudbine, mada im je politički ideal na početku bio isti.

Sa druge strane, današnji diktatorski režim Aleksandra Vučića, nekadašnjeg "omladinca" jedne suprotne ideologije, to je stvar "kontinuiteta", to je drugo (ili prvo) "oko u glavi", kako se nekad govorilo, kad je Milošević, na rukama podivljale Službe postao figura nacional-socijalizma, mada nije bio ni jedno ni drugo. Autokratija i korporativni kapitalizam u rukama jedne partije, to je bio temelj njegove ratne ekonomije u ratu koji nikad nije priznao.

Danas, skoro četvrt veka od kako su Savez komunista Crne Gore i Savez komunista Srbije promenili imena u Demokratska partija socijalista i Socijalistička partija Srbije, može se slobodno reći da su ta "dva oka u glavi" odgovorna za sva zla koja su zadesila obe ove danas samostalne države. Naime, od potpaljivanja ratnog požara u ostatku Jugoslavije, pa do biblijske pljačke građana, organizovanog kriminala i stvaranja odnarođene, primitivne nove klase, ove sestrinske partije čiji je nesrećni "otac" bio Savez komunista Jugoslavije, sve do danas vrše "maligni uticaj" na život, kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori.

Gospodin Džeremi Long i vlada SAD i Evropska komisija, da istinski žele dobro srpsko-crnogorskom narodu, tražili bi gašenje ovih "malignih" korporacija (kad već narod ovdašnji ne može) kao i zabranu rada za njihove klerošovinističke satelite poput Srpske radikalne stranke i Srpske napredne stranke, te gašenje njihovih "filijala" u Crnoj Gori pod drugim imenima.

Umesto toga, vlada SAD i Evropska unija, ne samo da mirno posmatraju nego i podstiču Vučićev režim na mnoga nedela, uključujući međunarodni šverc oružja, kontrolu narkotika, pranje novca preko građevinske i putarske mafije, i mnoge druge "delatnosti" koje hrane postojeći kriminalni i diktatorski režim u Srbiji.

Iz nekog razloga, kultni britanski list Fajnenšl Tajms (Financial Times), nedavno je objavio "senzacionalno", ono što je na stranicama ovog magazina u više navrata objavljivano, da su Vučićeve vojne fabrike izvezle municije svih kalibara u vrednosti od 855 miliona dolara, indirektno u Ukrajinu. Ta, skoro jedna milijarda dolara (američkog novca, jer ga Ukrajina nema), stavljena je na raspolaganje najgorem režimu koji savremena Evropa poznaje, a koji ostvario "puni kontinuitet" sa režimom Miloševića i još se "usavršio" u pljački, kriminalu, širenju mržnje i izazvanju na nove ratne sukobe.

Dakle, piše Fajnenšl Tajms kako je "predsednik Srbije Aleksandar Vučić nazvao Ukrajinu prijateljskom zemljom i prethodno potvrdio da su Krim i Donbas ukrajinske suverene teritorije". Dalje, ovaj list raspolaže podacima koji pokazuju da je izvoz municije u vrednosti od oko 800 miliona evra (855 miliona dolara) stigao do Ukrajine preko trećih lica. List se onda obratio Vučiću, redakcija je zatražila intervju i dobila ga. U njemu, Aleksandar Vučić javno priznaje: "Ovo je deo našeg ekonomskog oživljavanja, važan za nas. Da, mi izvozimo našu municiju!" Pa je dodao i ovako nešto: "Čak i ako znam gde završava municija, to nije moj posao. Moj posao je da obezbedim činjenicu da se legalno bavimo municijom, da je prodajemo. Moram da se brinem o svom narodu i to je to. To je sve što mogu da kažem. Imamo prijatelje u Kijevu i Moskvi. Oni su naša braća Sloveni."

A, kad su ga pitali za cifru od 855 miliona dolara, Vučić je rekao da je ona "široko tačna" u periodu "možda... dve ili tri godine, tako nešto."

Samozvani "Aca Srbin" sa ruskim ordenom Aleksandra Nevskog, koga je pre njega dobio samo Nikola Pašić, fino "brine" za svoju sveslovensku braću, tako što je za manje od milijardu dolara prodao i srpsku čast i srpsku istoriju i obraz naroda koga navodno predstavlja.

Mnogo pre ove njegove "poslovne akcije", informacije iz američkog Pentagona iz aprila 2023. godine, ukazivale su na to da se Vučićeva vlada u Srbiji obavezala da će snabdevati Kijev smrtonosnim naoružanjem, odnosno da ga je već isporučila. Kad ga je krajem prošle godine Putiniova diplomatija "otpisala", Vučić se oglasio ovom povodom rekavši da se "ne protivi" da njegova zemlja prodaje municiju posrednicima koji bi je poslali Ukrajini.

Mada su svi Vučićevi "rani radovi" vezani za vlade u Londonu i Vašingtonu, pa su odatle dirigovane i njegove prisne veze sa svakom vladom Mila Đukanovića, odakle je dobijao "direktive", treba reći da je stvar "eskalirala" kad je na političkoj sceni SAD najglasnija i najdrskija postala Viktorija Nuland, danas u penziji, a ne tako davno, na čelu jata "jastrebova" koji su hteli da izazovu krvave sukobe i objave rat Rusiji. Nešto od toga joj je uspelo, bila je glavni inspirator događaja na kijevskom "Majdanu" i svega što je usledilo.

Ta i takva Viktorija Nuland, našla je u Aleksandru Vučiću najboljeg saradnika za prljave poslove na Balkanu, a kad je trebalo i šire. Ne treba zaboraviti slučajni ili namerno snimljenu Nulandovu koja sa pozicije ključne osobe za saradnju sa EU, poručuje; "je...eš EU!" Kad je nekoliko meseci kasnije izbio oružani sukob na istoku Ukrajine, Nulandova je bila jedan od glavnih zagovornika pružanja snažne podrške novim, prozapadnim vlastima u Kijevu. I, nedugo zatim, sastala se u svojstvu podsekretarke za političke poslove u Stejt departmentu sa srpskim diktatorom Aleksandrom Vučićem. Tu je odmah dogovorena pomoć u municiji i opremi za režim u Kijevu i njegov rat sa Rusijom.

"Pozdravljamo dobre odnose Srbije sa susedima i dalji napredak na evropskom putu", govorila je Nuland u trenutku kad Vučić sve radi da zavadi Srbiju sa prvim susedima i priča sve najgore u Evropskoj uniji.

Ubrzo, na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Viučićeva Srbija podržala je rezoluciju kojom se oštro osuđuje Rusija zbog rata koji vodi u Ukrajini. Tom rezolucijom je takođe Moskva pozvana da odmah povuče svoje vojne snage iz susedne države. Njegov režim se izjasnio da smatra pogrešnim kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali odbija da se pridruži sankcijama koje su Evropska unija, Sjedinjene Države i druge zapadne zemlje uvele Rusiji zbog invazije na Ukrajinu. Tog 9. marta 2022. godine, Viktorija (Victoria) Nuland zahvalila se Srbiji na podršci Ukrajini tokom razgovora sa srpskim diktatorom Aleksandrom Vučićem.

Ubrzo, objavila je da je sa Vučićem razgovarala "o tekućim naporima u rešavanju humanitarne krize i posvećenosti regionalnoj stabilnosti", a ustvari, o vojnim fabrikama u Srbiji i regionu koje treba da se stave u službu režima u KIjevu... Kad je Vučić čuo cifru koju će SAD da plati, pristao je bez pogovora. I Nuladnova je bila oduševljena pa se sprdala sa Srbijom u EU ovako: "Pozdravljamo dobre odnose Srbije sa susedima i dalji napredak na evropskom putu".

Vučić je odmah po povratku u Beograd izdao saopštenje da Srbija smatra pogrešnim kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali odbija da se pridruži sankcijama koje su Evropska unija, Sjedinjene Države i druge zapadne zemlje uvele Rusiji zbog invazije na Ukrajinu.

Prvom sledećom prilikom, Vučić i Nuland su razgovarali tokom Generalne debate 77. zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i tom prilikom, Vučić se zahvalio Viktoriji Nuland na "ozbiljnom, racionalnom i otvorenom angažmanu i razumevanju prilika na Zapadnom Balkanu", tačnije na dolarima koje je vlada SAD uplatila režimu u Beogradu za snabdevanje municijom režima u Kijevu. "Razmotrili smo najbitnija globalna i regionalna geopolitička pitanja, ali i dodatne mogućnosti sa jačanje partnerskog dijaloga sa SAD, kako u ekonomskom smislu, tako i u kontekstu sveobuhvatne bilateralne saradnje", hvalio se Vučić ovim "poslovnim poduhvatom".

Veza Aleksandra Vučića i Viktorije Nuland ostvarena je mnogo ranije, 14.07.2015. godine, kad je ona kao pomoćnica američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju boravila u Beogradu gde se sastala sa tadašnjim premijerom Aleksandrom Vučićem, predsednikom Tomislavom Nikolićem i ministrom spoljnih poslova Ivicom Dačićem. Nulandova je već tada „nacrtala" smernice „energetrske bezbednosti Srbije" i odredila da će „jedan zapadni saveznik, preuzeti brigu o tome". Kasnije je postalo jasno da je to Norveška.

Početkom ove godine, 7. marta, Nuladnova je postala previše težak teret za vladu u Vašingtonu, pa je i bivši američki obaveštajac Skot Riter, rekao da je došla do kraja zbog njenih radikalnih neslaganja sa aktuelnom američkom politikom, te da njeni stavovi više nisu u skladu sa politikom koju vode predsednik (Bajden) i državni sekretar (Blinken) i dodao da su "njeni stavovi isuviše ekstremni, a njen status u politici isuviše visok", te da njena retorika ne održava trenutne potrebe Vašingtona u odnosima sa Rusijom.

Slične stavove je sredinom prošle godine izneo i proslavljeni američki novinar Simor Herš, koji je nakon postavljanja Nulandove na mesto zamenika državnog sekretara pisao da je to dovelo do panike u Stejt departmentu. On je, pozivajući se na svoje izvore, tvrdio i da su razni biroi Stejt departmenta žale kako Nulandova "divlja" dok je državni sekretar Entoni Blinken na putu. Portparolka ruskog MSP Marija Zaharova dočekala je konačnu smenu Nulandove konstatacijom da je američka antiruska politika propala, što činjenice na terenu potvrđuju.

Istovremeno, poruku Nulandovoj uputio je i nekadašnji glavni strateg Bele kuće u vreme Donalda Trampa, Stiv Beno "Neće vam reći razlog njene ostavke. Ali to je jednostavno - neuspeh antiruskog kursa Bajdenove administracije. Rusofobija, koju je predložila Viktorija Nuland kao glavni spoljnopolitički koncept SAD, je kao kamen koji vuče demokrate na dno".

Stiv Benon, nekadašnji Trampov čovek za medije, rekao poručio joj je da "spremi advokate", jer „dolaze po nju". "Sačuvaj svoje dokumente i spremi advokate, zato što dolazimo po tebe. Ti si glavni izvor cele ove situacije u Ukrajini", rekao je on. Smena Viktorije Nuland aktuelizovala je temu dubljih sukoba unutar Stejt departmenta, ali i između tog tela i Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC).

Ali, izazvala je i paniku i brigu među onima koje je Nulandova vrbovala gde god je stigla, između ostalog i u Srbiji, Aleksandra Vučića, za koga je utvrdila je bio među „najlakšim za dogovor".

Novi izaslanik Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, Džeremi Long, sa kojim se sastao Andrej Milović, ministar pravde Crne Gore (u ostavci), svakako je došao da upozori da Vučićev režim više nije u milosti te američke vladine institucije. Naprotiv, označen je kao „recidiv" sa kojom će angloamerička diplomatija „videti šta će".

Amerika se okreće prema dalekom istoku, troškovi „subvencija" režima i Kijevu su postali preteški, a sasvim druga opasnost preti Evropi, od divljanja islamskog fašizma i masovnog dolaska afro azijskih imigranata.

Bajdenov kandidat za novog zamenika državnog sekretara, Kurt Kembel, do skoro je obavljao funkciju koordinatora za Indo-Pacifik u NSC-u, a reč je o čoveku kog često nazivaju "arhitektom strategije za Aziju" Bajdenove administracije.

Što se tiče američke strategije za Srbiju ona može biti samo kolonijalnog tipa, u okolnostima kad 1. jula 2024. godine i zvanično stupa na snagu Zakon o slobodnoj trgovini Srbije i NR Kine, u trenutku kad je i formalna granica između Kosova i Albanije prestala da postoji, a dve vlade nakon aktiviranja onih 120 potpisanih strateških ugovora Prištine i Tirane, postaju jedna.

U tom smislu treba posmatrati i pad Aleksandra Vučića. Njegov veleizdajnički posao je završen. Od Amerike jedino još može da traži advokatsku pomoć za predstojeće suđenje. Njegov poslednji pokušaj zloupotrebe "srpskog pitanja" i držanja Srba u regionu kao taoca njegove kriminalne politike, uz pomoć njegovih razbojnika sa političkim ambicijama, propao je i nema nikakvog efekta na šira politička dešavanja.

Jer, svet se iznova deli, Balkan se već podelio, ali je Vučića kao podeljenu ličnost nemoguće razgraničiti. On računa na ovu dijagnozu kao alibi, ali njegova nedela nadilaze i njegovo evidentno ludilo. Nešto je ipak radio pod "čistom svešću i zdravoj pameti" što govori da je kao osvedočeni zlotvor, loš čovek koji treba da snosi zakonske posledice svojih nedela.