Kontranapad

Povodom povlačenja Ivana Ćurkovića na izborno skupštini OKS

Legendo, zašto nas prljaš

Izbor Vlade Divca za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije, uz kršenje izborne procedure, i povlačenje kandidature Ivana Ćurkovića i njegova ''lekcija o moralu'', isnspirisali su uglednog sportskog radnika i novinara Miroslava Vislavskom da mu postavi nekoliko pitanja

Miroslav Vislavski

Minula izborna skupština Olimpijskog komiteta Srbije bila je prilika za proveru kredibilnosti onih koji su pre nepune četiri godine zauzeli poziciju u najeminentnijem forumu iza kojeg stoji institucija najvećeg međunarodnog ugleda, kakav je Međunarodni olimpijski komitet.
Da li je mučna debata o izboru predsednika koja je dominirala na sednici najvećeg sportskog ugleda, pokazatelj odnosa prema pitanju kredibilnosti dosadašnjih funkcionera u Olimpijskom komitetu Srbije, ili je projekcija perioda koji sa novim rukovodstvom relativizira pravne norme? Mučna debata je uvek tamo gde je na sceni interes suprotstavljenih strana koje ne vodi princip, program i sadržaj, već personalno rešenje. Tada po pravilu izostaje sadržajna i ozbiljna debata o suštinskim pitanjima položaja i funkcionisanja određene delatnosti i sistema, a u ovom slučaju sporta pod okriljem olimpijskog pokreta. Na žalost, tako je to bilo i na prošlim isforsiranim izborima kojima je na istoj sednici prethodila protivzakonita odluka o smeni legitimno izabranog Filipa Ceptera.
Principijelno bi se mogao osporavati izbor novog predsednika Vlade Divca, s obzirom da je prekršeno statutarno načelo o načinu izbora predsednika OKS koje garantuje tajnost izjašnjavanja, a koje je inače primenjeno u slučaju izbora Predsedništva i Nadzornog odbora OKS. Ironično zvuči poziv na odbranu statutarnih načela koja uređuju pitanje izbora i na zaštitu demokratičnosti postupka i procedure od Ivana Ćurkovića, koji je na identičan način zauzeo mesto koje je pripadalo Filipu Cepteru. Doduše, svedoci su tvrdili da je i prilikom izbora Filipa Ceptera "lobiranje" prekoračilo granice do pretnji i ucena, kojih je, kako se čulo i ovom prilikom bilo i u slučaju izbora Vlade Divca, odnosno pre nepune četiri godine kada je biran Ivan Ćurković.
Dakle, "lobiranje" na srpskom bi moglo da se nazove pretnjom i ucenom. Zbog toga nastaju i mučne scene i mučne debate, a od onoga što bi trebalo da predstavlja izborna Skupština kao protokolarni gospodski čin manifestovanja pređenog puta, za sada u srpskom sportu izgleda nema ništa. Uostalom, svedoci smo nespretnih i prostačkih ponašanja silnika na skupštinama granskih saveza.
Podsetimo se samo vremena kada su na rukometnoj pozornici defilovali mnogi prethodnici današnjeg gospodstvenog predsednika Velimira Marjanovića, kao što su bili Rade Đurđić, Snežana Aleksić, Milorad Vučelić ili Zoran Mićović ili na fudbalskoj kada su se birali Zvezdan Terzić ili posle njega trka između Tomislava Karadžića i Dragana Ace Bulića, ili pre nekoliko godina u Odbojkaškom savezu Srbije kada je ugrožena despotija crne trojke Boričića, Golijanina i Miloševića koji su pogazili sva zakonska i demokratska načela koristeći pretnje i ucenu kao jedini argument da se zadrže na poziciji. Ništa drugačije nije bilo ni u najtrofejnijem kolektivnom sportu kakva je košarka u višedecenijskom periodu, ceneći da su i tu radile razne kuhinje koje su sprečile nesporno najsposobnijeg košarkaškog stvaraoca u novijoj istoriji našeg sporta kakav je Nebojša Čović, da upravlja i eventualno vrati košarku na staze slave i uspeha. O nekim drugim "manjim" sportovima poput Bokserskog saveza Srbije kada je dolazio na poziciju Slobodan Kačar, ili kada je smenjivan pa biran Velizar Đerić, u Rvačkom savezu Srbije kada je odlazio Lalević, a ustoličavan bio Željko Trajković... Ili u atletici u kojoj je magistar Velja Ilić tek u popravnoj Skupštini za jedan glas dobio svog rivala Krstića.
Ko zna kako i da li danas protagonisti presije za pobedu ministra kapitalnih investicija misle na isti način kao pre godinu dana. Dakle, svuda je bilo mučno, nelagodno i neprijatno normalnim ljudima. Pobednici su trijumfovali, a kada je dolazio red da budu likvidirani ili terani sa funkcije, žilavo su se opirali tražeći dlaku u jajetu ne bi li se zaštitili egzekucije "izlobiranih zaverenika"
Kada su pristalice Filipa Ceptera ili neutralni, a u suštini zagovornici principijelne primene normativnih rešenja i akata insistirali na tajnom izjašnjavanju oko razrešenja tadašnjeg predsednika OKS i izboru onih koji su nasledili Cepterovu ekipu, upravo je Ivan Ćurković, obilato potpomognut od Snežane Stojačić Lakićević i grupe autoritativnih među kojima je bio Žarko Zečević, isforsirao javno glasanje. Tvrdili su tada da je to najdemokratskiji (!!!) način ispoljavanja svog stava, odnosno izborne volje. Šta se to promenilo u ove četiri godine, pa takav karakter javnog glasanja poprima kvalifikaciju pravne torture!?
Sa druge strane, gospodin Ćurković kaže: "Tvrdoglavim insistiranjem na primeni Statuta i zakonitosti, odlaganjem i zakazivanjem nove Skupštine, vas, veliku većinu, doveo bih do velikih neprijatnosti i pritisaka koje ste već osetili. Ne želim da pružim priliku pojedinim medijima da otvore rubrike o nekim bivšim sportistima, frustriranim profesorima, samoreklamerima, propalim sportskim funkcionerima i da izmišljotinama, lažima bez ikakve osnove i dokaza, na najvulgarniji način vređaju i omalovažavaju mene i moje saradnike "NAZDRAVLJE!
Koliko je kredibilan ovakav stav i nastup Ivana Ćurkovića kome Sud ove države osporava mandat koji je osvojio na sumnjiv, bezmalo nasilan način? U najmanju ruku radi se o cinizmu ex predsednika OKS, za koga Sud kaže da nije postojao kao predsednik, jer osporava legitimnost njegovog izbora pre nepune četiri godine. Sa druge strane, ako ga ne fascinira presuda državnog organa, kakav je on legalista kome nije stalo da se bori za primenu Statuta i zakonitosti, već napušta bojište. Takav predsednik i ne treba da ostane na čelu OKS, ako se povlači i javno priznaje da ne želi da se bori za primenu normi kao što su Statutarne odredbe ili zakoni ove države.
Kao što je Vlade Divac na putu do prestola OKS-a imao očiglednu podršku predsednika Republike Borisa Tadića i njegovog koalicionog partnera lidera SPS Ivice Dačića, kod koga je inače naš legendarni košarkaš, ništa više do - SAVETNIK U MUP (!!!), tako je i Ivan Ćurković podržan od državnog funkcionera, ministra Slobodana Vuksanovića, koji je sedeći do njega u Radnom predsedništvu i kontrolisao tok sednice i izborne radnje kojom je Ćure postao prvi predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, samostalne, nakon devedeset godina.
Kada to znamo, onda Legendo, nije korektno podviti rep u zadnjem trenutku i kukavički izdati one koji su se borili za odbranu principa. Kažu: otišao je džentlmenski! Ne, tako bi bilo da se potez povukao onda kada je bilo jasno da Tadić i Dačić igraju košarku sa Divcem, ili da je Divac u štabu Borisa Tadića i ujedno policijski savetnik. Jer, ako policija nije posebno efikasna u izgradnji i funkcionisanju bezbednosnog sistema, delovi bezbednosnih snaga veoma dobro znaju da razmeštaju figure ne samo na političkoj, već na svim pozornicama koje zadiru u interese građana.
Posebno je sramotno Legendo na kraju balade nipodaštavati ljude i medije koji su bez kompleksa i udvaračkog ophođenja, otvoreno govorili i kritikovali nezakonitu smenu tvoga prethodnika. Njemu, na žalost pravde, tek ovih dana kada su izbori u OKS bili u završnici, Sud daje satisfakciju. Sa druge strane tebi, velikanu sporta one Jugoslavije i Francuske, zveknuo je šamar koji je neizbrisiv u celoj karijeri. Zbog toga što neka buduća istorija rukovođena pravnim činjenicama može reći da Ivan Ćurković nije ni bio predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, a živeo je i tako se ponašao, kao da je skrojen za tu funkciju.
Zar nije sramotno i prizemno na odlasku govoriti o "samoreklamerima, frustriranim profesorima, bivšim sportistima ili propalim sportskim funkcionerima, onima koji su iznosili gomile laži"
I pored pijeteta koji imam prema tvojoj karijeri i zaslugama koje si imao u jugoslovenskom i francuskom fudbalu, ličnog odnosa koji imaš sa moji bratom Joakimom sa kojim si igrao u Partizanu, svestan da nikada nisi razumeo moju kritičnost prema nepravdi, nasilju i prevarama u sportskoj politici, u ime onih koje si najružnije podcenio poručivši im prizemne poruke, pitam te Legendo:
Zar ti nisi bivši sportista? Pa jesi, a svi bivši su isti - B I V Š I!
Zar ti nisi samoreklamer? Pa kako se zovu oni koji pored svog imena dodaju nepostojeću funkciju koja ih promoviše poput - Predsednik Olimpijskog komiteta Srbije?
Zar ti nisi propali sportski funkcioner? Zar ti nisi morao otstupiti sa mesta predsednika Skupštine FK Partizan ili predsednika OKS? Pa kako se kaže za one koji pod prinudom odlaze sa dužnosti - funkcija?
Ako postoje frustrirani profesori, oni su ipak p r o f e s o r i! Nadam se da se slažeš! A kako se zovu sportski funkcioneri koji misle da se sav demokratski i kritički sportski potencijal obrušio na njih, pa ih ne priznaju i sve ih svrstavaju među lažove, ili nemoralne samo zbog toga što im nisu poltroni i podanici i što ih javno kritikuju?
Konačno, i frustrirani profesori i propali sportski funkcioneri i samoreklameri ili bivši sportisti imaju svoj kredibilitet - makar i skroman! A kakav je kredibilitet Legende koja se lažno predstavlja u javnosti skoro četiri godine?