Tabloid istražuje
Grupa opasnih kriminalaca,
pristiglih devedesetih
godina u Novi Sad, danas potpuno vlada Vojvodinom, njenom privredom, politikom,
pa čak i sportom
Dno dna na vrhu vrhova
Večno
zabrinuti za svoju ekonomsku sudbinu, vojvođanski autonomaši ("di su naši novci") mogli bi za promenu da se osvrnu na svoje
dvorište i pogledaju ko ih i kako pljačka usred Novog Sada. Pošto su većinu
njih, nažalost, ti pljačkaši već odavno kupili, Tabloid je, uz osvrt na
neka prethodna istraživanja, sam ponudio odgovor na pitanje u zagradi
Mile Ješanov
Arpad Nađ
Vojvodinom danas haraju
najgore barabe i najcrnja ološ, svi odreda primitivni i bez obrazovanja, ali
prepuni para i mitomanije o sebi i svojoj važnosti. Njima su u najponiznijoj usluzi
sve pokrajinske institucije, njima se daju najbolji poslovi i nabolje lokacije
za gradnju, sa njima je dobro biti dobar, a za mnoge kukavičke podanike ovih
bandita - bez njih nema života.
Ne postoji danas niko u
Vojvodini ko nije u njihovim rukama i koga oni nisu potkupili ili stavili u
svoju službu, direktno ili indirektno. Došli su iz severnodalmatinskih
vukojebina ranih devedesetih godina kao liferanti koji zarađuju na tuđoj krvi,
registrovali u Srbiji nova preduzeća, pa još dok je trajao rat varaju i
pljačkaju svoje izbegle sunarodnike, uglavnom sirotinju, sve govoreći kako su
baš oni velike patriote i veliki Srbi, da većih nema, te da svojim biznisom
samo potpomažu tu nacionalnu stvar. Sa druge strane, ološ je prepoznala
ološ, pa je ova grupa kriminalaca potkupila ondašnje inače trulo i primitivno
političko vođstvo Republike Srpske Krajine, što je i ubrzalo kraj jedne krvave
avanture.
Odatle pa do Novog Sada nije bilo daleko.
Narod nije znao da čita mape, ali je, srećom, naučio da vozi traktor.
Organizovana kriminalna grupa u sastavu Mirko Dubroja, Slobodan Dubroja,
Predrag Matijević i drugi, sa svojim satelitima, vazalima, potkupljenim
policijskim službenicima, političarima, sudijama, tužiocima i ostvarenim vezama
sa sebi srodnim mafijašima, za manje od jedne decenije potpuno je zavladala
Novim Sadom i Vojvodinom.
Ni ćureći smrad nije za otpad
Osnivač i vlasnik
industrije mesa i mesnih prerađevina Matijević, vojvođanski
"kralj bataka", široj srpskoj javnosti postaće poznat tek kad
ga je policija privela, saslušala i pustila da se brani sa slobode zbog sumnje
da je pri kupovini akcija Ugostiteljsko-turističkog preduzeća Sloboda
iz Novog Sada (bungalovi na Ribarskom ostrvu, restorani Mandarin, Šaran,
Zlatna greda...), a uz pomoć bivšeg i tadašnjeg direktora te firme Zdravka
Atlagića i Milisava Grujića, u zabludu doveo ostale zainteresovane
kupce. Njih trojica su prilikom procene vrednosti firme prikrili postojanje dva
vredna objekta, čime je atraktivnost firme bila znatno umanjena, pa na taj
način i broj učesnika na njenoj aukcijskoj prodaji. Naravno, osim potencijalnih
kupaca, oštećeni su bili i mali akcionari koji su Predragu Matijeviću prodali
svoje akcije.
Ali, da bi sagledavanje
Matijevićevog poslovanja bilo jasnije, treba krenuti od njegove poslovne
ideologije...
Naime, Petar
Matijević i njegova porodično-poslovna dinastija od početka je čvrsto na
temeljima patriotskog kapitalizma i nikada nije odstupila
od najprljavijih metoda takozvanog liberalnog profita. Jasnijim rečnikom, sve
su igre bile dozvoljene. Sa državom i njenim potkupljivim institucijama pre
svega.
Primera ima bezbroj, ali
jedan, tako karakterističan, svakako treba pomenuti. Matijević uvozi 500 tona
ćurećih bataka iz Italije. Roba je stigla u smrznutom stanju, i to sa perjem na
koži! U tadašnjem Institutu za meso izveštaj o analizi pokazuje da je
rok upotrebe istekao 30. juna 2001. godine, znatno pre uvoza iz Italije, te da
je zdravstveno neispravna. Međutim, ona se ipak pojavljuje na tržištu. Stručna
analiza je rekla svoje: "...Kad pokušate da skinete perje sa
odmrznutog bataka, čitava koža otpada".
Ovaj problem je rešen tako što
su bataci dimljeni! Naravno, kriminalna zarada podrazumeva uvoz neispravne
robe, ali tek ako postoji prolaz kroz državne institucije. U ovom
slučaju, Italijanima je bilo skupo transportovanje i spaljivanje 500 tona
neispravne robe, pa je Matijević dobio skoro poklonjeno smeće, koje je prodavao
u Srbiji za tadašnjih nemačkih 5,5 maraka po kilogramu u maloprodaji. Od tog
novca finansirao je potkupljivanje svakoga ko mu je bio potreban da obavi
prljavu transakciju. Ovo je samo jedan od brojnih prljavih poslova kojima se
Matijević bavio, mada ne treba zaboraviti i skandale koji su ga pratili u vezi
sa zagađivanjem okoline, kad je najveći deo otpada zakopavao uz opasnost od
prodiranja do podzemnih voda, i pored toga što je formalno potpisao ugovor sa
kafilerijom Proteinka iz Sombora, čiji je posao zbrinjavanje tog
otpada.
Koliko vešto barata
tranzicionom terminologijom, treba videti na primeru kupovine poljoprivrednog
preduzeća Galad iz Kikinde. Na posredan način, sa izvesnim Živanom
Pejićem iz Rume, koji je posedovao 56 odsto kapitala, i Perom
Gašićem iz Nakova, potpisuje dokument o preuzimanju većinskog paketa
akcija ove kikindske firme. Matijević je tada javno saopštio kako će pokušati
da sanira dugove koji iznose 285 miliona dinara i da obezbedi normalno
poslovanje preduzeća. Pokušaću, bio je precizan u izražavanju. I tako,
ni na šta se ne obavezujući, ovaj akrobata dobija u ruke planski osiromašeni
kombinat i 2.600 hektara najplodnije zemlje na Balkanu. Da bi gorka ironija
bila još gorča, Matijević se u ovoj priči pojavljuje kao spasitelj, istina
dovoljno oprezan da ne obeća ništa veliko.
Brzo je gospodin
Matijević napravio novac i imperiju, ali su i nevolje došle još brže. Njegovog
sina Bojana Matijevića otela je 19. aprila 2001. godine grupa bivših
pripadnika srpsko-crnogorske vojske i policije. Oslobođen je nekoliko dana
kasnije, na crnogorsko-albanskoj granici (23. aprila, prim. red.) uz otkup od
980.000. maraka. Otmičari su kasnije uhapšeni.
Već tokom 2003. i 2004.
godine poljoprivrednici su blokirali i puteve u Vojvodini, sa zahtevom da cena
pšenice bude deset dinara. Ključni čovek-razlog te pobune, Petar Matijević,
novopečeni milioner i vlasnik čak 15.000 hektara najbolje vojvođanske zemlje, složio
se tada da pšenica košta tri dinara. Njemu je ovo bilo sasvim prihvatljivo jer
je besplatno koristio poljoprivredno zemljište, iako je, u ovom slučaju, kupio
samo društveni deo jednog agrokombinata.
Da ovo Špiro vidi, pa da se zastidi...
Polupismeni mesar Petar Matijević, izbeglica
iz Knina, uprkos svojoj seljačkoj drskosti (on to čita kao originalnost), u
nečemu je nalik svim srpskim tajkunima. To su njegove kumovske veze. Tu je već
poznati ratni i posleratni profiter Mirko Dubroja, vlasnik preduzeća Karin
Komerc, srebroljubivi i beskrupulozni primitivac dostojan uloge u dobroj klasičnoj komediji, i kumov kum
Vojislav Gajić, takođe priprosta i nezasita ličnost. Dubroja se proslavio,
odmah po dolasku u Novi Sad, tako što je u početku preorao dva-tri srpska
groblja, zarad širenja svojih poslovnih interesa, a sve uz saglasnost
potkupljene DS-DZVM koalicije. Dubroja nabavlja vozni park bagera tako
što je prodao tridesetak ukradenih mercedesa koji su stigli sa
pogrešnim ključevima iz Nemačke!
MIKOM, ovlašćeni
distributer mercedesa u Srbiji, nabavlja mu te ključeve pa se za slučaj
zainteresovala i policija,
ali je ova trojka izbeglica iz Hrvatske (Matijević, Dubroja, Gajić) i
ovom prilikom platila gde treba.
Novosadski radikal Milorad Mirčić je za uslugu zaštite, u vreme dok je njegova partija bila glavna vlast u vojvođanskoj
prestonici, od Petra Matijevića dobio plac da zida hotel u zoni
nacionalnog parka Fruška gora!
Ohrabren odličnom saradnjom sa vlastima, Matijević kreće u rušenje nekoliko
zgrada pod zaštitom države, u najprestižnijem delu Novog Sada, i gradi na istom
mestu arhitektonski neprikladna zdanja. Koliko je država ogrezla u saradnji sa
poslovođama ovdašnjeg kriminala govori i podatak da je Matijević ovaj posao
obavio uprkos tome što su vlasnici srušenih zgrada živi, te da zakonom još nije
rešeno pitanje imovine oduzete od 1945. godine i dalje.
Zavod
za izgradnju grada Novog Sada, a u duhu kriminalnih zakonskih rešenja ministra Olivera
Dulića, prema kojima su novoverni vlasnici onoga nad zemljom istovremeno i
vlasnici i zemlje i onoga pod zemljom, dao je i Petru Matijeviću takvu
mogućnost. Da otme već oteto, da uzme već uzeto, da privatizuje
nacionalizovano, čim je država prešla od zaštite kulturno-istorijskih objekata
na zaštitu rušitelja zaštićenog.
Ali,
nije ni mesar Matijević bez ambicija u kulturi. Osnovao je Fondaciju
Dr Špiro Matijević, iz koje svake godine dodeljuje istoimenu
književnu nagradu. Fondacija i priznanje nose ime i čuvaju uspomenu na njegovog
tragično nastradalog brata.
Špiro Matijević (rođen 1943.
u Kolašcu kraj Knina), bio je književnik i prevodilac, profesor univerziteta u
Tuzli, gde je i izgubio život tokom rata u BiH. Novčani iznos književne nagrade
je oko 10.000 evra, a njen prvi dobitnik bio je niko drugi nego Matija
Bećković, i to za knjigu poema pod nazivom Kad budem mlađi! I
novosadski književni kritičar Sava Damjanov beše angažovan za novčani
ekvivalent od dva litra špricera kako bi ova nagrada dobila na težini, a sama
Fondacija ima i pristojan internet-sajt.
Umalo Petar da zbog svog
sina Bojana kupi i Tehnološki fakultet u Novom Sadu, pa da otpusti sve
profesore zato što sin njegov nije umeo da položi ispit jer nema nijedan
intelektualni gen na pokojnog Perinog brata Špiru.
Ipak, za utehu je da Donja Bukovica
slavi svog junaka Špiru Matijevića, kojeg,
nažalost, nisu prepoznali rudari, muslimani iz Lukavca kod Tuzle, pa su ga
mučki ubili.
Da nije tako
bilo, Novi Sad bi imao još jednog intelektualca umesto njegovog brata Pere,
vlasnika jedne od tri nakriminalnije imperije, ne samo u Vojvodini nego u celoj
današnjoj Srbiji.
Nije ni tajkunima lako. Lako i brzo zaborave (ako su ikada i znali) da je u
novcu i sve i ništa. Da i bogati plaču. Matijevićeve porodične drame Novosađani
često dovode u vezu sa prokletstvom koje prati novoverne milionere. Činjenice
da mu je sin narkoman koji nikako nije mogao da završi poljoprivredni fakultet,
da njegova kćerka Lana (koja se pojavljuje i kao suvlasnik pojedinih firmi koje
je kupio) ima fobiju da izađe na ulicu bez telohranitelja, a supruga ima tumor
na mozgu, bacaju jedno drugo svetlo na ovog pohlepnog čoveka.
A
Dubroje pare broje
Da je Vojvodina postala
leglo opasnih kriminalaca pokazuju i detalji iz jedne od najprljavijih
poslovnih biografija koje neko na području bivše Jugoslavije uopšte ima.
Naime, Mirko Dubroja, jedan od braće
Dubroja, koji u dobroj meri komanduju Novim Sadom i vojvođanskom privredom,
policijom i pravosuđem, pokušao je da sa Igorom Mirovićem iz SRS-a na
prevaru privatizuje jedno odmaralište u Makarskoj.
Dubroja se tom prilikom
predstavljao kao državljanin Republike Hrvatske koji želi da kupi odmaralište,
prikrivajući pravu prirodu privatizacije toga objekta u Hrvatskoj. Sarađivao je
Dubroja i sa bivšim gradonačelnikom Novog Sada Borom Novakovićem, koji
mu je postao i kućni prijatelj. Dok je DOS bio na vlasti u Novom Sadu,
Novaković mu je nameštao javne radove bez tendera. Tada se i desilo da je
Dubroja zgazio čak i pravoslavno groblje (poznato u Novom Sadu kao Almaško
groblje), tako što je mašinama svoje firme Karin Komerc otkopao grobove Srba
pobijenih u nacističkoj raciji 1942. godine, kao i grobove ruskih vojnika koji
su poginuli oslobađajući Novi Sad 1944. od fašističke okupacije! Porodice
pokojnika su telima branile grobove, ali nije pomoglo. Policija je
intervenisala, ali ni to nije pomoglo. Dubroja je i iz ovoga izašao još
bogatiji.
A svoj prljavi posao
započeo je ranih devedesetih godina švercom cigareta i nafte početkom
devedesetih, zajedno sa jednim od svojih kumova iz BiH. Usledila je i trgovina
ukradenim automobilima, kamionima, građevinskim mašinama... Firmu je iz
praktičnih razloga registrovao u Šidu, mada tamo nikad nije živeo, ali je imao
mnogo bolje veze za kriminalne poslove kojima se do današnjeg dana isključivo i
bavi.
Mirko Dubroja i njegov
brat Slobodan bili su vezani za svoga strica Jovana Dubroju, koji je
zbog kriminala bio izvesno vreme u zatvoru nekadašnje RSK.
Jedan znatno mlađi Jovan
Dubroja, sin ozloglašenog Mirka Dubroje, postao je vlasnik preduzeća
Inoks AD. Na zvaničnoj elektronskoj (i skandalozno nepismenoj)
prezentaciji ovog preduzeća, piše da su krstovi (na Dubrojinom sajtu piše -
krstevi!) hrama Svetog Save na Vračaru delo njegovih radnih
ljudi!
Mlađi Dubroja, za
razliku od starijeg kome je ratno krvoproliće donelo ogroman profit, ne voli
oružje. Vojni rok je služio civilno u JKP Lisje kod tatinog
prijatelja Milorada Buhe, predsednika vlade RSK u izgnanstvu, ali
nije zapamćeno da je na poslu proveo makar jedan dan.
Braći Mirku i Slobodanu
Dubroji samo zlo može da donese neko dobro. Recimo, u vreme potpunog beznađa,
kad je najveća hiperinflacija u ljudskoj istoriji počela da određuje pravila
života u Srbiji, oni su uz pomoć Strahinje
Gobeljića, prvog čoveka novosadskog Crvenog krsta, pod firmom humanitarne
pomoći u Krajinu i RS izvozili ogromne količine robe bez plaćanja
poreza i carine.
Otkupljivali su žito i
suncokret od poljoprivrednika iz SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem po
smešnim cenama, surovo pljačkajući svoj narod, a zatim ga uvozili u Srbiju bez
plaćanja carine i poreza. Nakon toga su brašno i ulje od tog istog žita i
suncokreta izvozili nazad u SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem i prodavali
istoj sirotinji po cenama koje su dostizale i po 500 DM za jedan džak brašna.
Nakon pada Krajine,
braća Mirko i Slobodan Dubroja uspostavili su veze u vojvođanskom
političkom vrhu, pre svega sa pokojnim Boškom Peroševićem. Odatle pa do
kupovine svih ključnih političkih stranaka nije bilo daleko. Taj običaj
kupovine političara zadržali su do današnjeg dana. Na kraju se ispostavilo da
ni jedan ni drugi nisu nikakve izbeglice, nego da su i zaista regularni
državljani Hrvatske koji sa pasošem te zemlje i putuju. Odmah nakon rata
uspostavili su saradnju sa kriminalcima sličnog (patriotskog) profila u
Hrvatskoj.
Ambicije Mirka i
Slobodana Dubroje idu u pravcu politike. Neko od njih dvojice će sigurno uskoro
ući i u ovaj brlog. Novac su već dali, a priliku čekaju.
A što se ambicija u
sportu tiče, već su se oprobali. Preciznije, Mirko Dubroja je poželeo da
bude prvi čovek fudbalskog kluba Vojvodina, i želja mu se ubrzo
ostvarila. Bio je izvesno vreme tu, držao je optimističke govore, psovao
igrače, siledžijski nastupao u svakoj prilici, oterao jednog trenera, pokušao "po
dalmatinskoj liniji" da dovede drugoga (Iliju Petkovića),
ali se ovaj nije dao u ruke kriminalcima.
Ljut zbog eliminacije iz
Lav kupa Srbije od Hajduka iz Kule, na sastanku sa igračima po povratku iz
Beograda, Dubroja je pred svima pocepao pozive igračima Vojvodine
Mrđi i Đuriću u nacionalni tim, koji im je uputio selektor Radomir Antić.
- Onim što pružate u
dresu Vojvodine vi ne zaslužujete poziv u reprezentaciju Srbije - odbrusio im
je Dubroja. Zna Dubroja bolje od Antića ko valja, smejala se čaršija. Srećom,
nije dugo trajalo, ali nije izvesno ni da je sasvim otišao iz ove priče.
Kako su Rodići digli kljun iz blata
Priča o braći Rodić u nečemu se razlikuje od
priče o braći Dubroja. Nisu Rodići iz Dalmacije nego iz BiH, nisu od juče u
Vojvodini kao Dubroje, nisu prosti i brutalni kao Dubroje, ali ih ipak nešto
vezuje. I jednima i drugima je stric (a ne otac) bio poslovna zvezda vodilja!
Posle Prvog svetskog rata porodica Rodić,
sirotinja iz Drvara, pristigla kao "dobrovoljačka kolonizacija", doselila se u selo Lipar kod Kule. Baveći se isključivo zemljoradnjom,
Rodići su tako preživljavali sve do 1987. godine.
Tada je Bogdan Rodić, stric današnjih vlasnika kompanije Rodić MB,
krenuo sa skromnom trgovinom što će svakako označiti preokret u životu cele
familije. Sa druge strane, njihov otac je bio kurir ondašnjih
društvenopolitičkih organizacija u Kuli.
Dakle, stric braće
Rodić, sad već pokojni Bogdan Rodić, bio je, između
ostalog, i predstavnik jednog društvenog preduzeća
tadašnje Jugoslavije u Moskvi, pa je nakon toga krenuo u privatni posao otvorivši
trgovačku firmu po imenu Univerpromet.
Njegov imenjak, sinovac Milan
Rodić (rođen 1962. godine, i nema nikakve
porodične veze sa nekadašnjim direktorom Srbijašuma Milanom
Rodićem, prim. red.), osnovao je
trgovačku radnju 1987. godine.
Kada je stigao do lanca
od desetak malih prodavnica, pokrenuo je i veletrgovinu, transportne poslove, i
počeo da preuzima i deo dobavljačke proizvodnje (osnovao klanicu Stork Ines, kupio Aromu u Futogu, izgradio
staklenike u Bačkom Petrovcu...). Počeo je da gradi supermarkete, pa onda i
megamarkete.
Ali, u poslovne visine
vinuo se tek kad je izgradio megamarket kod kvantaške pijace u Beogradu. Ostalo
je bila stvar volje i raspoloženja. Otvara najsavremenije megamarkete u Novom
Sadu (16.500 kvadratnih metara) i u Subotici (12.500 kvadrata). Usledila je
investicija u najsavremeniju pivaru.
Opremu je dobio na lizing preko Hipo-Alpe
Adria banke i Rajfajzen banke, a taj aranžman, napravljen sa
nemačkim proizvođačem opreme (Krones i Štajneker), podržale su
vojvođanske vlasti, dobro finansijski zbrinute od ove uspešne braće (od Milana
deset godina mlađi Bogdan danas vodi kompletne finansije kompanije Rodić MB
i on čuva svete tajne, "koliko kome ide", "koliko se
kome dođe" i slično).
Isus iz Bobote
Vojislav Gajić, jedan od
današnjih neprikosnovenih vladara Vojvodine, koga je rat doneo u Novi Sad isto
kao što komunalna havarija donosi sve pogano, rođen je u selu Bobota, opština
Vukovar.
U Novom Sadu je od
proleća 1991. godine. Tu osniva preduzeće nostalgičnog imena Bobota d.o.o., i to po dogovoru sa meštanima tog sela, kao
alternativu seoskoj kooperaciji, kako bi seljaci preko ovog preduzeća mogli da
prodaju svoje proizvode i nabavljaju
repromaterijal, jer se to zbog ratnih okolnosti nije moglo na onom
području.
Kako je sam sebi bio
jedini gazda, a druge kontrole osim sopstvene nije imao,
ubrzo će postati koza u kupusu. Naime, Gajić je za nekoliko godina pljačke
svojih sunarodnika (mnogima nikada nije ni isplatio otkupljenu pšenicu i
kukuruz!) zaradio velike pare.
Prisvojio je
i utovarivač
ULT velikog kapaciteta, vlasništvo Kooperacije Bobota. Doterao
ga je u Novi Sad i prodao. Na takve i slične načine
je sticao početni kapital za svoj biznis. U to vreme učlanio se u JUL, te je uz
pomoć poznatog novosadskog advokata Ljubomira Apra, predsednika
vojvođanske organizacije ove partije, radio doslovno šta je hteo. Dobijao je
gradsko građevinsko zemljište bez naknade i tako započeo građevinski biznis.
Potkopavao je temelje
kuća onih vlasnika koji nisu hteli da mu, radi proširenja placa, prodaju svoje
kuće. Uzimao je novac za stanove unapred, a mnogi su
ostali i bez novca i bez stana. Mnogima je
davao stanove manje kvadrature od one koja je plaćena. Podneto je mnogo tužbi i
krivičnih prijava protiv njega, ali zaštitnici Obrad Protić i Petar
Mohan zvani Pera Nejaki pomogli su da podnosioci tužbi ne
dobiju nijedan spor protiv Gajića.
Posle JUL-a, Gajić
postaje član i veći radikal od samog Šešelja. Nakon petooktobarskog prevrata
pristupa Demohrišćanskoj stranci i polako počinje da zapada u narcisoidno
ludilo. Naime, u svom salonu, preko celog zida, naručuje
sliku Tajna večera, na kojoj je
umesto glave Isusa Hrista naslikana glava Voje Gajića.
Kratko je boravio i u DSS-u. Pod veoma
sumnjivim okolnostima postao je vlasnik robne kuće Nork u centru Novog Sada, kao i ekskluzivne građevinske lokacije
na uglu Bulevara oslobođenja i ulice Novosadskog sajma.
Svom zaštitniku Petru
Mohanu, predsedniku Opštinskog suda Novog Sada, poklonio je nekoliko
stanova. Svojoj ljubavnici, zaposlenoj u NIS-u, poklonio je stan.
Poslovao je i sa dubljim
podzemljem od sebe, sa Milanom Narandžićem zvanim Limun iz
Beograda.
Vlasnik je firme Aleksandar,
predsednik društva Dobrotvor. Bio
je finansijer i predsednik FK Vojvodina. Za
njegovo ime vezuje se i nerazjašnjeno ubistvo jedne od njegovih bivših
ljubavnica... Jednom rečju, impresivna biografija, dostojna
svakog društvenog dna u sređenoj državi. Nažalost, takvi poput Gajića, Dubroje
i sličnih, u Srbiji se smatraju privrednom elitom. A njihovi potomci će, ako
dno nastavi da se produbljuje, biti uskoro jedina društvena elita.
Reč i misao Petra
Matijevića
Kada
su Petra Matijevića jednom
naivno pitali kako vidi budućnost naše privrede, spremno je odgovorio: Nama treba mesara,
a ne mašinskih inženjera.
Na
zabrinutost da će naše oranice pokupovati stranci, Matijević sugeriše: Kamo sreće da ih
kupe Nemci ili neko drugi, imali bismo od koga da naučimo kako se radi. Ušli
bismo u Evropu i više nas niko ne bi bombardovao! Zemlja je potrošna roba!
Kupio
sam pet poljoprivrednih preduzeća, govorio je Matijević ponosno: Bezdan (2.750 hektara), Ravnica u
Bajmoku (5.100 hektara), Vlatica u Vlatici (3.550 hektara), Kovačica (900 hektara), Galad kod Kikinde (2.600 hektara) i Ribnjak iz
Novog Kneževca (500 hektara).
Tu
nije kraj, imam nameru da kupujem još zemlje, nastavio je: Obezbedio
sam dobru radnu snagu i savremene agrotehničke mere, kombajni će ubuduće biti
navođeni iz satelita.
Braneći
sebe i svoju braću tajkune, Petar
Matijević staje na crtu novinarima, pa prkosno govori: Ja, Kostić i Rodić podigli smo svoja preduzeća iz temelja i dokazali se
evropskim rezultatima!
Ali
kad se naljuti na namere države da seljacima podeli male posede, ovaj nadahnuti
mesar opšte prakse i srednje usmereni demagog ovako zna da kritikuje:
Iluzorno je očekivati da neko može postići evropski prinos na malim
posedima, jer mu treba skupa, savremena oprema, a naš seljak nema te pare, jer samo
jedan moderan kombajn na satelitsko navođenje košta 300.000, a traktor 200.000 evra, a to nisu
ovi traktorčići i kombajnčići čije ključeve siromašnim paorima dele političari u predizbornim kampanjama.
Ali,
Petar Matijević, kao pravi Ostap Bender
srpske privatizacije, odlazi mnogo dalje od uloge mesara i mešetara, pa u tom
pravcu sam sebi daje sledeću izjavu:
"Da
bi uspeo na bilo kom polju, čovek mora imati viziju. Ja sam je imao pre 45
godina čuvajući dve svinje koje su bile pravo malo bogatstvo moje siromašne
porodice. Shvatio sam da bih bio bolje iskorišćen kada bi čuvao sto ili više.
Od tada pa do danas fasciniraju me velike brojke. Visoka produktivnost, niski
troškovi i optimalan kvalitet uz praćenje zahteva tržišta i prilagođavanje
istim, osnova su svega. Svi koji misle i ponašaju se drugačije završavaju na
smetlištu privrede.
Mnogi
me pitaju kada stati i uživati u plodovima svoga rada. Mišljenja sam da
stajanja nema. Ja se najbolje odmaram dok žurim napred, a najvažnije u svemu je
doneti odluku, pa makar bila i pogrešna. Sa stanovišta poslodavca koji ima
preko hiljadu zaposlenih, mogu samo reći da nema loših radnika, postoje samo
loši rukovodioci. Kada se sve ovo shvati uspeh je neizbežan."
Ore, štampa, trguje,
opslužuje...
Petar Matijević, danas već priznata poljoprivredno-industrijska
veličina u Vojvodini i šire, verovatno uskoro neće znati da nabroji čega je sve
vlasnik. Neće znati ni ona korumpirana vlast svih posleratnih koalicija, ali
treba da zna srpska javnost. Čega je sve vlasnik ovaj čovek i kako izgleda
dosadašnji bilans plasmana njegovog prljavog kapitala, izgleda ovako:
Poljoprivredna
preduzeća
Ekolab
d.o.o., preduzeće za
ispitivanje zdravstvene ispravnosti životnih namirnica,
Bezdan
a.d.,
Ravnica a.d.,
Bajmok -Zlatica
a.d.,
Lazarevo - Jednota
a.d.,
Kovačica - Galad
a.d.,
Kikinda, Ribar
a.d.,
Novi Kneževac - Mlintest a.d.,
Šid - Pobeda
a.d.
Ugostiteljska
preduzeća
Sloboda
UTP, Novi Sad
Vojvodina
UTP, Zrenjanin
Trgovačka
preduzeća
Tekstilpromet
a.d.,
Zrenjanin,
Uzor
a.d.,
Novi Sad,
Agrovojvodina-mehanizacija
a.d.,
Novi Sad,
Štamparsko-grafička
delatnost
Budućnost
a.d.,
Novi Sad
Petar Matijević je rođen 1951. godine u okolini Knina. U ranoj
mladosti doseljen je sa porodicom u Sremske Laze kod Vinkovaca. U zagrebačkom
Trgovinskom preduzeću Slavij
bio je rukovodilac prodaje. Početkom rata u Hrvatskoj, 1991. godine dolazi u Novi Sad. Ostatak njegove
biografije govori o munjevitom usponu ovog polupismenog poluinteligenta i
njegovom multimilionskom biznisu, načinu na koji je korumpirao državu, ali i o njegovim modelima prljavog profita. Tabloidovi
istraživači zaronili su u brlog Petra
Matijevića i njegovih kumovsko-poslovno-zemljačkih kompanjona Mirka i Slobodana Dubroje, Vojislava Gajića i drugih.