Uvodnik
(Pr)osudite sami
Prijatelji
Milovan Brkić
Ovih dana bio sam okupiran brigom za
sudbinu direktora štamparije Grafoprodukt iz Novog Sada, kome je
vojvođanska mafija zapretila ''preduzimanjem mera'', ako već odštampani, prošli
broj, pusti u distribuciju.
Znao sam da je gospodin Rađenović častan
čovek, da samo radi svoj posao. I ja sam mu demonstrirao pokaznu vežbu podrške,
uveravajući ga da nije usamljen, da nije bez zaštite.
Prijatelj iz Švajcarske, Mustafa Hodža,
koji je pre desetak godina sa ženom i detetom napustio Beograd i dobio azil,
zamolio me je za neku uslugu za nekog svog rođaka, koja se ticala rešavanja
papirologije i dokumenata.
Izvinjavajući se prijatelju što ne mogu
biti ekspeditivan, naveo sam da sam u problemima, opisujući ih na način koji će
mu biti razumljiv.
Istog dana iz Švajcarske mi je poslao
internet-poruku da mu hitno pošaljem bankovni račun; hoće, kaže, da mi ''vrati
dug'', nije red da mi duguje franke, a on ih, hvala Bogu, ima za prijatelja, te
ne želi da odlaže vraćanje duga.
Dok sam čitao Mustafinu poruku jedva sam
uspeo da se suzdržim da ne zaplačem. O, Bože, da li na planeti još ima ljudi
koje možete smatrati prijateljima, koji će se sami javiti da ti ponude pomoć.
Mustafa mi ne duguje nikakav novac, zahvalnost možda. Kao doktor nauka, on je
godinama, da bi izdržavao porodicu, prodavao đinđuve i belenzuke na Bulevaru
Revolucije. Kada je odlučio da se skloni u Švajcarsku, ja sam ga ohrabrio, mada
mi je istinski bilo žao što odlazi.
Čudni su putevi Gospodnji. Mustafa je iz
Beograda otišao na Kosovo, za direktora jednog preduzeća. Baš u to vreme, a
bilo je to pre trideset godina, ja sam dotakao dno. Bio sam prokužen, omražen,
na svim crnim listama. Najavljujući da dolazim u Prištinu, Mustafa me sačakao
na stanici. Ti si svima potreban, kakva Priština, nego, evo,
uzmi ovo, rekao je tutkajući mi poveći koverat, i vrati se da se boriš
preko novina. Dok sam se vraćao vozom, u toaletu sam otvorio kovertu i
video lepu svotu para. Uvek kada sam imao novca, ja sam bio spreman da objavim
rat svakom vlastodršcu.
Nekoliko meseci kasnije pozvao me je u TV
Novosti, gde sam tada radio, Mustafin brat Januz. Rekao je da je Mustafa
uhapšen, jer je jednom radniku, Srbinu, prodao rashodovani motor, bez komisije!
Trčeći koliko me noge nose, stigao sam na železničku stanicu, i krenuo ka
Prizrenu. Znao sam da dobar čovek, kao što je Mustafa, mora biti oslobođen.
Radnici srpske nacionalnosti seli su, umesto njega, na optuženičku klupu, i
sudija nije imao izbora.
I danas se hiljade radnika koji su radili u
GP 7. juli u Beogradu sećaju sekretara preduzeća Mustafe Hodže, kao
čoveka koji je svakom izašao u susret.
A onda je došla agresija Nato alijanse.
Mustafa i ja smo se dopisivali, mereći reči da emocije sačuvamo za sebe, a da
se ravnamo prema večnim vrednostima.
Raspadom bivše SFRJ stotine hiljada ljudi
izgubilo je živote, porodice, ostali su invalidi, bez kuća, imovine... Postali
su begalci, izbeglice, prognanici, svejedno je kako su ih zvali. Razoreni su
mnogi brakovi, brat je udario na brata, sin na oca, i sve to u ime Hrista, u
ime Alaha...
Ove redove ispisujem da pokažem da kada
ljudi veruju u večne vrednosti, i prijateljstva su jača od svih zala, koja nas
svakodnevno iskušavaju.