Dejtonka

 

Istočno i bliskoistočno Sarajevo: Dvoglava država na putu demokratskog centralizma

 

Bog daleko, Iran nedaleko

 

Petnaest godina od potpisivanja mirovnog sporazuma u američkoj vojnoj bazi Dejton (Ohajo), Bosna i Hercegovina i dalje predstavlja nerešiv problem i stranim i domaćim arhitektama ove države pod protektoratom. Desetine milijardi dolara potrošenih za očuvanje mira i stvaranje građanske države izgledaju danas kao uzaludna investicija, a hapšenje nekadašnjeg člana ratnog predsedništva BiH Ejupa Ganića na samom početku odbrane Radovana Karadžića pred sudom u Hagu, nedvosmisleno govori o tome da je spoljni saučesnik u komadanju Jugoslavije nezadovoljan ishodom. Jer, žrtva ni do danas nije sasvim ubijena...

 

Nikola Vlahović

  

Nikada za proteklih osamnaest godina, otkako je jednostrano proglašena nezavisnost Bosne i Hercegovine, političke vođe u Sarajevu (sa izuzetkom Srba) nisu tako svečano pominjale ovaj jubilej kao 1. marta 2010. godine. Zašto je tako važno u ovom trenutku naglasiti datum 1. mart 1992. godine?

Sledbenici politike nekadašnjeg versko-političkog vođe bosanskih muslimana Alije Izetbegovića, ali i pristaše pripadajuće koalicije bosanskih Hrvata, i danas ističu kako je 1. marta 1992. godine 64 odsto građana BiH potvrdno odgovorilo na referendumsko pitanje o nezavisnosti svih njenih građana i ravnopravnih naroda. Šta bi se zaista desilo da su i Srbi tada glasali za nezavisnost?

Prema tumačenju Radovana Karadžića i čitave političke škole ratnog predsedništva Srpske demokratske stranke, sve je bilo zamišljeno tako da Srbi u parlamentu Bosne i Hercegovine dobiju status manjinske grupe koju je lako preglasavati, i principijelno i neprincipijelno. Odgovor na ovu zamisao bio je više nego jasan. Srbi pod takvim okolnostima naprosto nisu učestvovali ni u referendumu niti u proglašenju nezavisnosti BiH, uvereni da je fraza o ravnopravnosti svih građana ipak samo fraza. Ostalo je istorija...

Ali, kao i svaka istorija, tako je i ova dopisana novonastalim okolnostima. Takozvani Dejtonski mirovni sporazum već duži niz godina nikako ne odgovara bošnjačkim političarima u Sarajevu. Razlozi su više nego jasni. Zahvaljujući propagandi pojedinih zapadnoevropskih država, pa kasnije i SAD, brzim priznavanjem otcepljenih republika bivše SFRJ od Nemačke i njoj srodnih zemalja, sva krivica za ulazak bivše braće u rat pala je na Srbe.

Istovremeno, u duhu te propagande, jedine žrtve etničkog obračuna u BiH bili su Bošnjaci-muslimani. Na isti način je protumačeno da su oni jedini pravi čuvari Bosne i Hercegovine, te da Srbi ne žele zajedničku državu. Istine radi, treba reći da je i zaista nisu hteli pod okolnostima koje im je tada ponudio Alija Izetbegović, autor versko-političkog manifesta pod nazivom "Islamska deklaracija".

Zahvaljujući tome, u nekoliko koraka je savladana lekcija stalnog ispiranja mozga svetskoj i domaćoj javnosti o Srbima kao remetilačkom faktoru i o Bošnjacima-muslimanima koji su predstavljeni kao jedine žrtve građanskog rata u Jugoslaviji. Sarajevski politički papagaji zelene boje, tu su lekciju odlično naučili i u svakoj prilici je recitovali.

Dugo godina je ovaj obrazac bio vrlo funkcionalan. Na osnovu njega je i stvorena ideja nove centralizacije BiH, sa ciljem da upravljanje državom bude u celini vraćeno u Sarajevo.

 Ni to ne bi bio problem da Dejtonski sporazum nije priznao neoborivu činjenicu da je u BiH bio rat, da su se tri naroda ratom međusobno podelila, te da je potpisivanjem mirovnog akta priznato i "faktičko stanje na terenu". U tom sporazumu nigde ne piše da je Republika Srpska "genocidna tvorevina". Naprotiv, može biti govora samo o jednom posrednom međunarodnom priznanju srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini.

Na taj način je i konačno sahranjena ova AVNOJ-evska republika socijalističke Jugoslavije, a prema svečanim izjavama tadašnje američke administracije, stvorena je mogućnost za jedno dugoročno razvijanje podeljenih entiteta sa nadom da će život i ekonomija spojiti ratom ograđene narode.

Ali, kako se taj proces do današnjeg dana nije desio na pravi način, ili, ako se dešavao, bio je veoma spor, tako i nije imao bitnog uticaja na ostvarenje ideje BiH kao moderne države naroda u Evropi. Uložene milijarde dolara i evra u najvećoj meri su otišle na održavanje međunarodnog vojnog i administrativnog protektorata, a najmanje na podizanje lokalnih ekonomija.

 

 

Rahmetli babo i pokojno Sarajevo

 

 

Dugoročni sukob između Harisa Silajdžića, kao najvažnije preostale političke figure među Bošnjacima-muslimanima, sa svakim srpskim rukovodstvom u Banjaluci zbog toga što "Dejton opstajava", ima veze isključivo sa šovinističkom patologijom iz ranih devedesetih godina prošlog veka.

Problem je u tome što Silajdžićev koncept jedinstvene Bosne i Hercegovine nije ni "dejtonski" ni "evropski". On jasno zagovara hegemoniju Bošnjaka-muslimana, kao što ju je zagovarao i njegov nekadašnji politički babo, Alija Izetbegović.

Sa druge strane Milorad Dodik, kao najznačajnija političko-preduzetnička ličnost srpskog entiteta u BiH, pretrčao je put od zagovornika građanskih ideja do ustavobranitelja što nezavisnije  Republike Srpske, dokazujući svakodnevno da Bosna i Hercegovina ne može biti centralizovana država nego da mora i može opstati prema entitetskoj teoremi Dejtonskog mirovnog sporazuma.

 Uloga ruskog kapitala u energetici Republike Srpske još više je ojačala pozicije entiteta, pa je to pitanje produbljeno zbog stalnog nezadovoljstva bosanskohercegovačkih Hrvata, kojima je od federacije sa Bošnjacima ostalo samo "F".

Može li se u ovakvoj atmosferi stvoriti energija nekog novog zajedništva bosanskohercegovačkih naroda? Moguće, ali sa nekom drugom političkom elitom, novom ekonomskom politikom i snažnom voljom za boljim životom u novom veku. Kako BiH nema nijedan od ta tri faktora, ideja je još uvek utopija malobrojnih.

Ali, ako to ne mogu da urade narodi BiH, može nekoliko obaveštajnih službi par velikih sila, ako ni zbog čega drugog, onda zbog ogromnih troškova održavanja vojno-administrativnog protektorata...

Ukoliko hapšenje Ejupa Ganića u Londonu u trenutku kad Radovan Karadžić u Hagu počinje svoju odbranu pred sudom za ratne zločine nije ni slučajno niti iz ljubavi prema Srbima, onda su američki i britanski motivi sasvim jasni: Zapad ne voli propale investicije. Bosnu i Hercegovinu čeka nova prekompozicija. Počela je seoba preostalih entitetskih nadležnosti u Sarajevo, a protivnici ove ideje biće isterani iz svojih etničkih kaveza.

Ejup Ganić za koga postoje dokazi (audio-snimci) da je rukovodio zločinom u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu ("...Alija, ti si zarobljen, mi preuzimamo komandu"), svakako bi mogao da bude i optuženik i nezgodan svedok pred nekim nepristrasnim sudom, ako takvog uopšte ima kad je u pitanju bosanskohercegovačka predratna i ratna drama.

 Takvo suđenje bi s lakoćom moglo da otvori i pitanje eventualnih ratnih zločina pojedinih bošnjačkih političara koji i danas upravljaju Bosnom i Hercegovinom. Konačno, samo Ganićevo hapšenje u Londonu, bez obzira na epilog, dovoljan je signal za uzbunu u Sarajevu. Jer, suđenje Radovanu Karadžiću će potrajati, a izvođenje svedoka odbrane može politički da kompromituje makar jednog od nekoliko vodećih bošnjačkih političara.

Izvesno je da zapadnjački koalicioni protektorat u Bosni i Hercegovini želi da ukloni i Milorada Dodika sa mesta najpovlašćenijeg Srbina. Njemu je već izmaknuta stolica, a on sam je Banjaluku već pretvorio u rodne Laktaše, zavodeći provincijalizaciju ovog dela Republike Srpske. U tome mu i takozvani predstavnici međunarodne zajednice zdušno pomažu stalnim insistiranjem na daljoj seobi upravljačke birokratije u Sarajevo.

Uskoro će postati jasno da li američka i britanska diplomatija i obaveštajne službe rade na poslednjem velikom pokušaju prekompozicije BiH u jedinstvenu državu bez entiteta, ili će Dejtonski sporazum i dalje ostati kao jedini dokument koji garantuje održivost ovog protektorata. Namere ove dve velike sile biće vidljive tek kad i ako Radovan Karadžić dobije davno obećanu zaštitu od američke tajne diplomatije, ovom prilikom u svrhe odbrane pred sudom u Hagu. Jedan od oblika američke pomoći Karadžiću može svakako biti i eventualno Ganićevo izvođenje pred sud.

 

 

Američki hadžiluk

 

 

Jer, ako je upletenost, pa samim tim i odgovornost za rat u BiH podjednako velika i na teretu je takozvanih velikih sila, onda je realno očekivati da te sile i danas proizvode istine i neistine prema sopstvenim političkim potrebama. A da su se vremena od devedesetih promenila uveliko, ne treba posebno naglašavati. Dovoljno je bilo da teroristička organizacija Al Kaida sruši dve zgrade u Njujorku pa da svet dobije drukčiju fizionomiju. Čak i građanski rat u Bosni i Hercegovini, te razlozi za njegov početak, danas izgledaju drugačije.

Uprkos svemu što SAD, Velika Britanija i ostatak evroatlantske koalicije spremaju u Bosni i Hercegovini, Milorad Dodik u Republici Srpskoj vodi svoju politiku. Nedavno je otišao u Moskvu (u Sarajevu kažu samoinicijativno) jer je planirana izgradnja čak 480 kilometara gasovoda u severnoj BiH. Planirana trasa gasovoda ide uzduž reke Save, sve do Banjaluke, čime bi povezala Republiku Srpsku sa deonicom "Južnog toka" u Srbiji. Hrvatska je već obavila pregovore u Moskvi o uključenju u ovaj energetski projekat epohe.

Ruski gigant "Gasprom" tražio je Dodiku studiju o izvodljivosti i potpisivanje sporazuma o tom projektu sa ostalim zemljama u regionu, na šta je on spremno odgovorio da Republika Srpska želi da izgradi jedan krak gasovoda do Federacije BiH i da se poveže sa gasnom mrežom Hrvatske.

Ako je sve tako, a nesumnjivo jeste, onda je pregovarački položaj i Milorada Dodika i svakoga ko bude upravljao srpskim entitetom u BiH, potpuno superioran u odnosu na ponude koje stižu iz Sarajeva. Jer, iz administrativne bosanskohercegovačke prestonice u pravcu srpskog entiteta ne stižu nikakve investicije. Stižu samo zahtevi za predajom preostalih nadležnosti Banjaluke.

Ovakva politička, administrativna, nacionalna, obaveštajna i svaka druga podela Bosne i Hercegovine najvidljivija je u samom Sarajevu. Ono je već dugo vremena nepopravljivo istranžirano na istočno i bliskoistočno.

 Kolika je dubina te civilizacijske provalije najbolje znaju oni Srbi koji su nakon rata, prilikom seobe iz sarajevskih predgrađa palili sopstvene kuće kako u njima niko ne bi mogao da živi.

Ako je tada sve izgledalo kao čin kolektivne destrukcije, samo neku godinu kasnije paljevina je dobila smisao. U Sarajevo je ušao veliki kapital, uglavnom iz islamskih zemalja, pre svega iz Saudijske Arabije, ali strogo namenjen za gradnju džamija i verskih škola. Na taj način je predratni olimpijski grad izgubio svoje evropsko lice, a dobio mnogo više orijentalno nego što to može da podnese i prosečan bosanski musliman koji pamti dobru staru Jugoslaviju. Došlo je devedesetih godina do uvoza islamskog ekstremizma, opravdavanog kao nužne međunarodne pomoći od četničke agresije. Kad je rat završen, nužna međunarodna islamska pomoć dobila je svoju evropsku bazu. U međuvremenu se desio 11. septembar (2001. godine) u Njujorku.

Počela je i Amerika da deli muslimane u svetu na dobre i loše, onako kako je i Slobodan Milošević delio "poštene Albance, poštene Mađare...". Na kraju, stigla je i ekonomska kriza u Americi pa je počelo štampanje dolara, baš kako je i Slobodan Milošević štampao. Ali, jedno je biti mali balkanski satrap, a drugo velika sila, mada je i Miloševića i administraciju u Vašingtonu snažno vezivala jedna neobična vrlina: obe strane su umele da poklone državu nekome ko je nikad nije imao.

Za ono što je Milošević radio najskuplju cenu plaćaju sami Srbi, a za ono što Amerika radi,  platiće svi pomalo. U bosanskohercegovačkom slučaju takođe.

 

 

 

 

Problem je u tome što Silajdžićev koncept jedinstvene Bosne i Hercegovine nije ni "dejtonski" ni "evropski". On jasno zagovara hegemoniju Bošnjaka-muslimana, kao što je zagovarao i njegov nekadašnji politički babo, Alija Izetbegović.

 

 

Ruski gigant "Gasprom" tražio je Dodiku studiju o izvodljivosti i potpisivanje sporazuma o tom projektu sa ostalim zemljama u regionu, na šta je on spremno odgovorio da Republika Srpska želi da izgradi jedan krak gasovoda do Federacije BiH i da se poveže sa gasnom mrežom Hrvatske.