Zakonopravila
Amateri opšte prakse pozivaju na herojski obračun sa
organizovanim kriminalom
Sumnjivo lice i još dvojica
Koga
plaši republički javni tužilac Zagorka Dolovac i ko se nje plaši, ima li smisla
obmanjivati javnost da postoje dovoljno stručni ljudi za obračun sa
organizovanim kriminalom, znaju li samozvani stručnjaci šta je u stvari
organizovani kriminal, mogu li zaista građani Srbije imati koristi od imovine
oduzete kriminalcima? Na ova i druga pitanja odgovara Tabloidov urednik
Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog
kriminala i stalni konsultant OEBS-a.
Josip Bogić
Predsednik Republike sve češće govori kako
je došlo vreme da se konačno raskrsti sa organizovanim kriminalom i korupcijom.
To isto govori i Zagorka Dolovac, republički javni tužilac.
Dolovčeva u stvari ide korak dalje, pa
objavljuje totalni rat mafiji!
Ali, ko imalo poznaje stručne kvalitete ove
gospođe i problematiku koju je tokom dosadašnje karijere obrađivala, lako je
zapaziti da nikada pre nije imala kontakte sa predmetima iz oblasti
organizovanog kriminala. Jer da je imala, znala bi da savremeni pravni sistemi
u razvijenom svetu pod organizovanim kriminalom pre svega podrazumevaju spregu
korumpiranih državnih institucija koje se pretvaraju u servis mafijaških
gangova. Nažalost, gospođa Dolovac nikada do postavljenja na ovu
funkciju nije videla ozbiljnog kriminalca, ali je to ne sprečava da pred
javnošću objavljuje rat mafiji. Sa druge strane, sigurno je više puta imala
prilike da vidi korumpirane predstavnike vlasti, ali joj, verovatno, niko nije
skrenuo pažnju na tu okolnost. Vojnički rečeno, Dolovčeva je objavila rat a da
ne zna ni ko je protivnik, ni kakav je a kamo li čime će da puca!
O kakvom se ratu radi najbolje govori podatak da se nije
ni pojavila na sednici Odbora za bezbednost Skupštine Srbije na kojoj je
trebalo da se raspravlja o aktuelnim događajima. Ipak, i pored svega, u našem
krivičnom zakonodavstvu, bar kada je u pitanju klasični organizovani kriminal,
stvorene su kakve-takve pretpostavke da se ta borba uspešno vrši.
Predsednik Republike a i gospođa Dolovac kažu da je
prioritet borba protiv organizovanog kriminala. Ali, kog? Klasičnog? Da li je
taj kriminal najveća pretnja po državu? Treba razlikovati klasični organizovani
kriminal od organizovanog finansijskog kriminala. Jer, zaplet oko uspešne
borbe protiv finansijskog kriminala je u tome što ne postoje, što bi
rekla ministarka Malović, adekvatni alati, tj. zakonske odredbe.
A to mafijaši vrlo dobro znaju.
Slučaj
naivnog tajkuna: uzmeš veš i opereš
Najpre, kad je reč o pranju novca, do 1.
januara 2006. godine važio je Zakon o sprečavanju pranja novca. On je namerno
tako donet da ne bude primenjiv, jer je njegova krivičnopravna odredba
podrazumevala pranje novca, što po ovom zakonu obuhvata samo polaganje novca na račune kod banaka i drugih finansijskih organizacija
u Srbiji, dok druge dve faze, tzv. raslojavanje i integracija,
nisu obuhvaćene.
Osoba koja je sa teritorije Srbije iznela
36 miliona evra u gotovini i položila pomenuti iznos na bankovne račune
u Republici Srpskoj (novac je delom poticao od poreskih utaja kineskih
državljana, prim. aut.), nije moglo biti krivično gonjeno za pranje novca već
je gonjenje preduzeto po članu 77a. Zakona o bankama i drugim finansijskim
organizacijama! Iz analize čitavog slučaja evidentno je da je na ovakav način
omogućen prenos prljavog novca i omogućena njegova integracija
polaganjem na račune u stranoj državi. Ko je toliko naivan da vrši krivična
dela u Srbiji i tu polaže pare na račune banaka? Možda neki naivni tajkun?
Takvih ovde, izvesno je, nema.
Sa druge strane, Uprava
za sprečavanje pranja novca nije osnovana
tako da obuhvati sve napred navedene faze pranja novca. Ona analizira samo
jedan deo. Da bi se radilo o pranju novca najpre moraju da postoje dokazi da
novac potiče od krivičnog dela, zatim da se taj novac negde plasira ili
raslojava, da dobije privid legalnosti, pa da se tek kasnije integriše u
određenoj oblasti.
Uprava za sprečavanje pranja novca nije ni kvalifikovana za to,
ali ni bilo koja druga institucija. Zapravo, sve institucije koje imaju dodira
sa prljavim novcem taj prljavi novac sagledavaju samo iz svog ugla i ne mogu
utvrditi da li je on prljav ili nije, jer sagledavaju samo jedan segment. Na
taj način ne može ništa da se utvrdi. Samo sagledavanje celine može da utvrdi postojanje pranja novca. Kod nas bi to
trebalo da radi tužilac odnosno istražni sudija, ali organizacija tužilaštva i pravosuđa nije adekvatna realnom životu i zato nema uspeha.
Nekih ozbiljnijih
pokušaja bilo je dok je postojao UBPOK, ali je bivša srpska vlada donela suludu
odluku o ukidanju ove institucije. Treba na ovom mestu reći da ozbiljne istrage
u uređenim zemljama traju po nekoliko godina, a ne kao kod nas gde istrage duže
traju u novinama nego u institucijama sistema. Pa i te medijske istrage
vode ljudi koji uglavnom ne znaju o čemu
govore.
Pored toga,
neusaglašenost domaćih propisa sa međunarodnim konvencijama takođe ne pruža
adekvatne mogućnosti za pravu borbu...
Težak zločin malog značaja
U članu 194. Ustava od 8. novembra 2006.
godine se kaže da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa
Ustavom, a da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike
Srbije.
Dalje, potvrđeni
međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom.
Zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u
suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim
pravilima međunarodnog prava.
I u ovoj oblasti postoji haos.
Naime, država Srbija što
kao samostalna država, kao sukcesor bivše SFRJ i SRJ potpisala je i
ratifikovala mnoge međunarodne konvencije koje su samim tim postale sastavni
deo našeg pravnog poretka. Međutim, to nije slučaj sa Zakonom o organizaciji i
nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i
drugih posebno teških krivičnih dela.
Naime, Zakon o potvrđivanju Konvencije
Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih
protokola ("Sl. list SRJ - Međunarodni ugovori", br. 6/2001) ili kako
se popularno zove Konvencija iz Palerma, u svom članu 2, pod
korišćenjem termina navodi da:
a) "Grupa za organizovani
kriminal" označava organizovanu grupu od tri ili više lica,
koja postoji u izvesnom vremenskom periodu i koja deluje sporazumno u cilju
činjenja jednog ili više teških zločina ili krivičnih dela utvrđenih u skladu
sa ovom konvencijom, radi zadobijanja, posredno ili neposredno, finansijske ili
druge materijalne koristi;
b) "Težak zločin"
označava radnju koja predstavlja krivično delo kažnjivo maksimalnom kaznom
lišenja slobode u trajanju od najmanje četiri godine ili nekom težom kaznom;
c) "Organizovana grupa"
označava grupu koja nije slučajno formirana radi neposrednog izvršenja
krivičnog dela, i koja ne mora da ima formalno definisane uloge svojih članova,
kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu.
Dakle, ovde
treba posebno naglasiti da kvalifikacija težak zločin označava
radnju koja predstavlja krivično delo kažnjivo maksimalnom kaznom lišenja
slobode u trajanju od najmanje četiri godine ili nekom težom kaznom. A šta su
naši prepametni zakonodavci smislili?
U članu 3. našeg famoznog Zakona o
organizovanom kriminalu piše da organizovani kriminal predstavlja vršenje
krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe ili njenih pripadnika.
Pod organizovanom kriminalnom grupom podrazumeva se grupa od tri ili više lica,
koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više
krivičnih dela radi sticanja posredno ili neposredno finansijske ili druge
koristi, za koje je propisana kazna zatvora od četiri godine ili
teža kazna. Dakle, ne kao što to postoji u Konvenciji iz Palerma
(najmanje četiri godine ili teža kazna), već propisana
kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna.
To u praksi
znači da gotovo sva krivična dela mogu da budu dela organizovanog kriminala ili
teški zločini ali isto tako i dela malog značaja! Jer, na primer, ako je za
neko krivično delo propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina ono u
zavisnosti od tumačenja tužioca može da bude i delo organizovanog kriminala,
dakle težak zločin (osim ako nije neprijatelj u pitanju) jer je za njega
propisana kazna od četiri godine, ali može biti i delo malog značaja jer je po
novim izmenama delo malog značaja delo za koje je propisana kazna zatvora do
pet godina (pod uslovom da je prijatelj u pitanju).
Ko je kome predmet
spakovao
Kada je u
pitanju korupcija, stanje nije ništa bolje. Nada stručne i laičke javnosti da
će se nešto promeniti i da se državni organi zaista spremaju na odlučnu borbu
protiv organizovanog finansijskog kriminala i korupcije, rođena je nakon izmena
Zakona od 31. avgusta 2009. godine, gde su pored dela organizovanog kriminala u
nadležnost specijalnog tužilaštva i suda pridodati i korupcija i druga posebno
teška krivična dela.
Ali,
pažljivijom analizom vidljivo je da od toga neće biti ništa...
U članu 2, stav 3. i 4. stoji da se ova
krivična dela odnose samo na službeno ili odgovorno lice koje
vrši javnu funkciju na osnovu izbora, imenovanja ili postavljenja od
strane Narodne skupštine, Vlade, Visokog saveta sudstva ili Državnog veća
tužilaca. A sva ova pobrojana lica uživaju imunitet!?
Kod zloupotrebe službenog položaja situacija je
takva da vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od 200.000.000
dinara, ili dva miliona evra.
Pa ko može toliko para da ukrade a da ostane neopažen i da nije u sprezi sa
aktuelnom vlašću!?
Osim toga, ovim izmenama zakonodavac je
represivnim organima smanjio polje delovanja, a tekuće predmete je razvodnio, preveo u
redovnu nadležnost. Prostije rečeno, nema ništa od toga.
A kako imunitet štiti ova lica? Šef poslaničkog kluba DS-a Nenad
Konstantinović upinjao se da objasni kako imunitet važi za poslanike, sem u
slučaju ako su zatečeni u izvršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna
zatvora od najmanje pet godina ili teža kazna. To znači da narodni poslanici ne
treba da se plaše hapšenja ako izvrše neko krivično delo iz oblasti privrednog
ili finansijskog kriminala, budući da u ovoj oblasti postoje svega dva krivična
dela koja podležu ovoj sankciji, a to su falsifikovanje novca (stav 3) i
odavanje službene tajne (stav 3).
Naravno, samo ne bi smeli da se
upuste u klasična krivična dela, jer tamo je situacija veoma oštra. U ovoj oblasti gotovo da nema ozbiljnog dela
za koje nije predviđena kazna zatvora od pet godina ili teža. Zato poslanici mogu mirno
vršiti krivična dela iz oblasti privrednog,
odnosno finansijskog kriminala. Tu ih štiti i Zakon i koalicioni dogovori.
U članu 103. Ustava piše da narodni poslanik uživa imunitet. Narodni poslanik ne može biti pozvan na
krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju
svoje poslaničke funkcije. Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može
biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u
kome se može izreći kazna zatvora, bez odobrenja Narodne skupštine. Narodni
poslanik koji je zatečen u izvršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna
zatvora u trajanju dužem od pet godina može biti pritvoren bez odobrenja
Narodne skupštine. U krivičnom ili drugom postupku u
kome je uspostavljen imunitet, ne teku rokovi propisani za taj postupak.
Nepozivanje narodnog poslanika na imunitet ne isključuje pravo Narodne skupštine da uspostavi imunitet. Isto pravilo važi i za pomenuta lica za koruptivna krivična dela.
Pojedinci su pomešali
pravnu sigurnost i nesigurnost ko će biti uhapšen i kada, ali ne zato što se
plaše pravde već zbog toga što ne znaju šta će biti zapakovano u
predmetu.
Zakon o otimanju imovine
Gromoglasno najavljivan zakon
o oduzimanju imovine stečene kriminalom kojim će državi biti vraćeno
stotine miliona evra nije ispunio očekivanja jer je naprosto neustavan!
Za poslednjih godinu dana, sud je samo (konačno) oduzeo plac takozvanog zemunskog
klana u sad već čuvenoj Šilerovoj ulici, možda deo Legijine kuće, i
ništa više.
Ako sam Zakon kaže da se
oduzima imovina koja potiče od krivičnog dela tada se logično mora dokazati i dokazivati to delo. Istovremeno, i imovina
proistekla iz njega mora najpre da bude zamrznuta, ili
privremeno, a kasnije i konačno - oduzeta.
Po ovakvom zakonu osumnjičeno lice mora indirektno dokazivati svoju krivicu? To
jednostavno nema nigde u civilizovanom svetu. Tvorci ovakvog zakona, za koji su
italijanske kolege rekle kako bi ga rado i oni imali, očigledno su pomešali
upravni i krivični postupak i napravili mešavinu kakva nigde ne postoji.
Italijani su svesni da sve greške moraju da plaćaju, što kod nas nije slučaj.
Zbog svega toga, ne bi bilo nikakvo čudo da ovaj naš zakonodavni mutant bude
uskoro nazvan zakonom o otimanju imovine.
Ukupna vrednost privremeno oduzete imovine, prema rečima državnog sekretara u Ministarstvu pravde iznosi nekoliko desetina miliona evra, dok se imovina koja se nalazi pod finansijskom istragom meri stotinama miliona! Neki objekti su dati na korišćenje, a neki se iznajmljuju, tako da Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom mesečno prihoduje oko 20.000 evra. Najveći deo tog novca odlaziće za narodne kuhinje. Ali, kako stvari stoje, neće se narod najesti tog hleba ni u narodnim kuhinjama.
Prema ovoj utopiji, ispada da ćemo se
obogatiti od oduzetih vila. A šta će biti ako sve odrade šeprtljavo kako inače
rade (biranje sudija, na primer), pa budu morali sve da vraćaju i to sa
kamatom.
O
mrtvima sve najlepše
Najnovija odluka naših državnih organa da obešteti porodicu ubijenog Ivana
Stambolića sa 250.000
evra krajnje je cinična i bezobrazna, jer ako je ova država bila spremna da za jednu bahatu
bitangu isplati čak milion evra da bi mu se sudilo u Srbiji, gde će taj postupak prouzrokovati
još troškova, na osnovu čega je
određeno obeštećenje za ubijenog Stambolića, i kako se u njegovom slučaju država pravda da nema para? Zašto nije,
kada se već hvali poduhvatima o oduzimanju imovine stečene krivičnim delima, od
te imovine dodelila pristojnu odštetu Stambolićima?
Krivda protiv pravde
Ako se najnovije akcije porede sa akcijom Sablja to nikako ne sluti na dobro jer je epilog te akcije bio
katastrofalan. Od oko 11.000 privedenih lica svega je desetina lica osuđeno. Sa druge strane, država Srbija je isplatila i još uvek isplaćuje
basnoslovne sume novca na ime obeštećenja zbog nezakonitog postupanja državnih
organa. Bilo bi pametnije da se državni organi puste da rade na osnovu zakona,
a ne po preporukama niti predsednika Republike niti predsednika političkih
partija, da se istima stvore mogućnosti za normalan rad a ne da se istrage vode
preko medija, a sve u cilju promocija određenih političkih opcija. I dalje državnim organima u borbi protiv kriminala nije nalogodavac zakon nego
neko drugi tako da će oni i dalje
selektivno primenjivati pravdu.
koja je sa teritorije Srbije iznela 36 miliona evra u gotovini i položila pomenuti iznos na
bankovne račune u
Republici Srpskoj (novac je delom poticao od poreskih utaja kineskih državljanja, prim. aut.),
nije mogla biti krivično gonjena za pranje novca već je gonjenje preduzeto po
članu 77a.
Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama!