Feljton

Radikalni islamizam od Homeinija do Usame ben Ladena (2)

 

A od Alije Izetbegovića - pasoš Osami bin Ladenu

 

Iz knjige Zorana Petrovića Piroćanca "Mali pojmovnik geopolitike" u ovom broju prenosimo odrednice koje se odnose na ekspanziju radikalnog islamizma kako bi i neke aktuelne pojave u savremenom srpskom društvu bile jasnije 

 

Zoran Petrović Piroćanac

 

Islamikaze. Profesor Rafael Izraeli sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu skovao je ovaj pojam za islamske samoubice koji po Izraelu već godinama seju smrt u spektakularnim akcijama. Izraeli je napisao i istoimenu knjigu. Ovom prilikom citiramo analizu islamista-samoubica poznatog francuskog psihoanalitičara, stručnjaka za sektarističke grupe Mišela Monroa.

"Najradikalniji, poput terorista, nisu shizofreničari, manijaci, niti čak perverzni u medicinskom smislu, to jest mentalni bolesnici kojima bi odgovarajuće lečenje omogućilo da se izleče.

Terorizam se tiče, naravno, otuđenja, ali ne mentalnog otuđenja: alijenacije ideološkog i grupnog tipa. Tiče se jednog psihološkog disfunkcionisanja koje je istovremeno kolektivno i individualno, koje se samoodržava. Ako se smestimo u okvir prevencije civilizacija na duži rok, treba tražiti na strani mehanizama kolektivnog jakog uticaja. Tamo se otkrivaju brojne analogije između terorista i sektarističkih grupa.

U oba slučaja reč je, za pristalice, da jednom za svagda završe sa jednim poretkom sveta. Ovaj zahtev za radikalnom alternativom oslanja se na dodavanju apsolutnog odbijanja stvarnosti i nezadovoljenih aspiracija. Ulazak u grupu je reakcionarno i idealističko: reč je o aspiraciji za promenom. Na nižoj stepenici, na primer, ličnosti razočarane zvaničnom medicinom obrušiće se ka grupi iscelitelja koja će predložiti nametanje, ruku ili molitvu. Sa Al-Kaidom, organizacijom Ben Ladena, odbijanje sadašnjeg poretka je očevidno. To odbijanje je zajedničko svim sektarističkim grupama. Nivo sredstava koja su upotrebljena varira od nula do sto. Terorizam je u suštini krajnji stepen sektarizma. Prilaženje se sastoji u neoborivom uverenju individue i praćeno je veoma širokim darivanjem sebe (raspoloživost i danju i noću, besplatni rad, poslušnost), jedna predanost koja može da vodi do žrtvovanja.

Iz pristupanja proističe, gotovo automatski, isključivanje spoljnih referenci: jedino je grupa kadra da ispostavi jedno tumačenje sveta. Ona predlaže skup saznanja, to jest selektivnih i filtriranih informacija, kao i sredstva analize, rešeto čitanja.

Ovoj progresivnoj perverziji misli neophodan je prolazak preko procesa inicijacije. Ne postaje se smesta pristalica, ili terorista.

Transformacija individue lambda u bezuslovnu osobu, pretpostavlja tehnike modelovanja duha. To ide preko stvaranja jednog kulturnog izolata: odbijanja informacija koje stižu spolja, ograničavanje poseta osoba stranih grupa, doktrinarno čekičanje seansama ponavljanja tekstova, ponovo pisanje istorije koje ima cilj slabljenja sopstvenih starih verovanja.

U putnom listu kamikaza od 11. septembra rad na istoriji upada u oči: traži se ukotvljavanje u prošlosti koliko i u večnosti stvaranja i raja. Što se postignute koncentracije na nevažne gestove tiče ("podesi svoju odeću", "dobro zapertlaj cipele") i tehnike "molitvenica" koje preporučuje isti taj tekst ("svuda gde budeš krenuo, izgovori ovu molitvu i nasmej se i budi spokojan"), one kamikazi omogućavaju, kada jednom ostane sam suprotstavljen strahu, da učini operativnim u trenutku prethodno uslovljavanje. Identifikovanje sa grupom i stvari mora da bude totalno. Na kraju ovog dugog procesa inicijacije individua nema više vrednosti, osim u meri u kojoj se saobražava, transformiše i poriče sebe. Ona je sredstvo, a ne cilj."

 

Islamski mini pojmovnik

 

Arapin: Arapi su muškarci i žene koji govore arapski i potiču iz zemlje u kojoj se govori arapski. Jesu li svi oni muslimani? I tu postoje neverovatne konfuzije. Ako većina Arapa vrše islamski obred (i dakle za njih kažu da su muslimani), neki su hrišćani... a neki čak i laici.

Islam: Značenje islama je "prepuštanje Bogu". Islam niti jamči, niti opravdava rat, terorizam... Kao u drugim glavnim religijama poruka koja se pronalazi u svetim tekstovima je poruka mira, tolerancije. Tumačenje koje daju neke vodi u ekstremizam, integrizam. To je slučaj islamista.

Kuran: Kuran je sveta knjiga muslimana. On kodifikuje obaveze čoveka naspram Boga (Alaha) i, takođe, u odnosu na svoje okruženje.

Musliman: Onaj ko veruje u islam je musliman. Nije dakle apsolutno reč o pojmu koji označava teroriste, fanatike... U islam veruje 1,2 milijarde ljudi.

Integrista (ili fundamentalista): Bilo da je Jevrejin, hrišćanin, musliman, fundamentalistički vernik je osoba koja, u ime poštovanja verskih tradicija, odbija svaku evoluciju, prilagođavanje savremenom životu. Dakle, čitav život mora da se organizuje prema tekstovima Kurana, u slučaju islama.

Ekstremista: Osoba koja je da bi nametnula svoj način mišljenja spremna da koristi sve načine, uključujući nasilje. Ekstremisti nisu samo religiozni: ima ih i u politici, obrazovanju, ekologiji...

Islamista: To je ekstremista (želi da nametne svoju viziju stvari, čak i ako treba koristiti nasilje) i integrista (fundamentalista), jer je ubeđen da jedino primena kuranskog zakona do poslednje reči može da reši probleme nezaposlenosti, siromaštva... Pazite, musliman i islamista apsolutno nisu sinonimi! ("Sveske malog ligaša", no 11, Arapski svet, Liga Porodica, Brisel)

 

Izetbegović - bakljonoša evropskog kalifata

 

U Sarajevu, Beogradu, Zagrebu vrlo je aktivna, već od dolaska Homeinija na vlast, iranska obaveštajna služba VAVAK, naslednica SAVAK-a, šahove službe. Vođa revolucije, ajatolah Ruholah Homeini, nalaže širenje islamističke borbe širom sveta, neprestani napor da se svuda gde je ikad kročila muslimanska stopa, povede ponovo sveti rat. Jedan od zadataka je i pomaganje ljudi i pokreta za takvu borbu. Alija Izetbegović je čovek kome treba pružiti bezrezervnu podršku. Njegova biografija je sjajna, jer već posle Drugog svetskog rata kao mladić postaje član islamističke grupe Mladi muslimani, koja je branša Muslimanske braće. Svoj verski žar mladi Izetbegović je čak izrazio u nepotpisanoj pesmi U džihad, u kojoj su i stihovi:

"Kucnuo je čas, napred braćo,

napred braćo, napred junaci,

u džihad, u džihad, krenimo...

... Sa našim ratnim pokličom Alahu ekber

Uništimo stari korumpirani svet

na radost i spas čovečanstva,

hrabro, junaci, krenimo u bitku!"

U "Islamskoj deklaraciji", koju je napisao još 1970, Izetbegović kristalno jasno najavljuje svoju životnu stazu. To je borba za islam i panislamizam. Uzmemo li u obzir vreme pisanja ovog ozbiljnog islamskog teksta jasno je zašto Izetbegovića ubrajaju u intelektualne stubove borbe za svetski kalifat. On je među prvima, u svakom slučaju prvi u Evropi, govorio o "nekompatibilnosti islama i neislamskih sistema". "Ne može biti ni mira, ni koegzistencije između "islamske vere" i "neislamskih" društvenih i političkih institucija", pisao je Izetbegović. I još jedan anticipacijski stav: "Panislamski instinkt muslimanskih masa je u savršenoj harmoniji sa imperativom istorijskog trenutka. I ovde su modernisti ti koji su zaslepljeni svojim nacionalizmom."

Kada je u Iranu pobedio koncept ajatolaha Homeinija, umnogome sličnih pogleda na najvažnije civilizacijske probleme i budućnost panislamizma, Izetbegović u potpunoj diskreciji jača svoje panislamske veze.

Istovremeno, Alija Izetbegović je u Bosni i Hercegovini okupio intelektualnu muslimansku ekipu koja je i dušom i telom preuzela islamsku baklju na Balkanu. Skromni službenik iz Sarajeva i vrlo disciplinovani vernik nema dileme da će doći do rata između islama i ostalih. Izetbegović posle robije nastavlja organizovanje priprema, a da nikome u javnosti nije jasno da je upravo on projektovana ličnost vođe žestokog i gromkog nastupa islamista u Evropi na početku poslednje decenije drugog milenijuma.

Dok su naivni i širokogrudi levičari-opozicionari raspadajuće Jugoslavije organizovali poslednje pokušaje umrežavanja svih slobodnomislećih ljudi zemlje (poput sjajnog novinara Dušana Bogavca), ratoborniji političari, u širokom rasponu od nacionalista do fašista i islamista, učvršćivali su svoje položaje.

Naročito lukavi i prepredeni, sa sjajnim talentom da u dubokoj tami drže istinske namere, bili su Izetbegović i njegov tim. U Sarajevu sam krajem osamdesetih prisustvovao jugoslovenskom skupu aktivista za ljudska prava. Skromno obučeni naočiti gospodin, sa starom službeničkom torbom u rukama, punom sudskih akata, predstavljen je na skupu kao Alija Izetbegović, žrtva komunističke represije. Nijednom rečju u svojim smirenim žalbama za nepravde koje su mu načinjene Izetbegović ne pominje nikakve islamističke aktivnosti, ništa što je toliko suštinski različito od zapadne ideologije ljudskih prava koja je kucala i na vrata Jugoslavije. On je odavno krenuo paralelnim, a najčešće suprotnim pravcem, ka totalitarnom religioznom konceptu isključivosti prema svemu što je inoverničko, što time, tvrdio je, negira islam. Izetbegović je već davno, gotovo dve decenije ranije, zacementirao svoju isključivu filozofiju islamističkom knjigom "Islamska deklaracija". Njome je uvršćen, još početkom devedesetih, među najvažnije mislioce savremenog islamizma i borbe za svetski kalifat. Izetbegovića su najpre "overili" Iranci i sveti grad Kom, rasadnik islamske svetske revolucije. Amerikanci i Izraelci dobro znaju šta se kod Izetbegovića u ekipi događa, pokušavaju da ga omekšaju, jer je znatno lakše "svariti" ponovno tursko prisustvo na Balkanu, nego duboku i dalekodometnu infiltraciju Irana. Ilustracija za američku zabrinutost je podatak da je američki ambasador u Jugoslaviji početkom devedesetih, Voren Cimerman, od svih političara i javnih ličnosti Jugoslavije, ubedljivo najviše puta primio, što na Dedinju što u Ambasadi - Izetbegovića.

A vođa ove, 1991. godine još uvek prikrivene islamističke ekipe, čvrsto je gazio u saradnju sa islamističkim zemljama. Osnivajući Stranku demokratske akcije (SDA), Izetbegović jača poziciju u medijima i indoktrinira sve više mladeži ka islamističkim ciljevima borbe. Kao pravi orkestar, razni listovi - Ogledalo koje izlazi u Zagrebu, a onda i brojni sarajevski mediji, Bosanski pogledi, Muslimanski glasnik, Preporod, naročito Vox - naglašeno islamski obojeno intoniraju političku atmosferu u BiH. Veliki islamski praznici agresivno se slave, skupovi SDA su kolektivni islamistički trans, a islamska zajednica pruža sve otvoreniju podršku svojim porukama preko molitvi petkom u džamijama.

 

Igra na sve strane

 

Nekoliko Izetbegovićevih poseta Teheranu ostaje nezabeleženo od obaveštajnih službi, ali se ipak zna za onu iz maja 1991. godine.

Kada je francuski TV novinar Žak Merlino razgovarao početkom 1993. godine sa senatorkom iz Merilenda Helen Delić Bentli, ona mu je nabrojala detaljno Izetbegovićeve aktivnosti pred početak rata. Naravno, Amerikanci su znali apsolutno sve bitno. Nije zgoreg da se ponovo gospođa Delić Bentli citira iz Merlinove knjige "Istine o Jugoslaviji nisu sve za priču":

"Muslimanska Bosna je ulog za tri velike muslimanske sile regiona: Tursku, Saudijsku Arabiju i Iran. Izetbegović je pokušao da igra tri istovremeno i to nije učinio dovoljno diskretno. Jer, mi smo informisani precizno o njegovim kretanjima i susretima. U julu 1991, dok Bosna još nije nezavisna, Izetbegović boravi u trodnevnoj poseti u Turskoj i traži kumstvo-sponzorstvo od Turguta Ozala za učešće na Konferenciji islamskih zemalja predviđenoj u avgustu iste godine u Istanbulu. U novembru Turska je predložila da se formira bosanska armija. Drugog januara 1992. Turska uverava Izetbegovića da će priznati nezavisnost Bosne, čim ona bude proglašena. To priznanje biće brže no što je predviđeno, biće učinjeno 6. februara 1992. U martu 1992. predsednik Izetbegović je u Saudijskoj Arabiji. U avgustu 1992. Haris Silajdžić, ministar spoljnih poslova, u Iranu je, potom u Pakistanu. U oktobru 1992. Izetbegović je u Iranu. U januaru 1993, dok su pregovori na vrhuncu u Ženevi oko Vens-Ovenovog plana, Izetbegović napušta švajcarski glavni grad da bi učestvovao na islamskoj konferenciji u Dakaru. To ipak predstavlja puno putovanja, ne?"

Amerikanci su, kao i uvek, jedno govorili putem određenih kongresmena i senatora, a drugo radili u potaji... Beogradska novinska agencija Bina (autor teksta je tada glavni urednik Agencije, prim.) objavljuje u oktobru 1992. vest o diskretnom prisustvu Amerikanaca u regionu, koja je ostala potpuno marginalizovana u jugoslovenskoj i međunarodnoj javnosti, ali nikada nije bila demantovana. Bila je to vest o prisustvu američkih vojnih instruktora u Sloveniji. Ustupljena su im čak dva vojna kampa za obuku jedinica za specijalne namene na nepoznatim lokacijama, a Bina pominje jedan u Gorenjskoj.

Izetbegović je primenjivao klasično islamsko lukavstvo, igrao je na više razboja istovremeno, i dok je slao ljude u Iran, tražio je i američku pomoć. U trenažnim centrima nalazili su se američki, ali i nemački vojni instruktori. Njihov posao, govorili su izvori agencije bliski Stejt dipartmentu, bio je isti onaj koji su obavljali u raznim zemljama Centralne Amerike u proteklih petnaest godina. Stejt dipartment je za posao ovlastio CIA, koja je delovala pod maskom dve osiguravajuće kompanije koje imaju licencu ovog ministarstva za specijalne zadatke. Znalo se i to da su u ovim kampovima, osim lokalnih muslimana, obučavani i muslimanski internacionalci, dobrovoljci iz čitavog sveta. Među njima su, svakako, ljudi Usame ben Ladena, koji nije u to vreme još imao problema sa Amerikancima, a dobro su ga poznavali iz Avganistana, gde je tesno sarađivao sa CIA. Posle jednomesečne obuke, "američki đaci" su ustaljenim kanalima prebacivani preko Hrvatske na bojišta u Bosni.

Uzgred, u to vreme je Izetbegović u javnosti davao utisak iskrenog člana trojnog opozicionog saveza SDA-SDS-HDZ u predizbornim aktivnostima naspram kolabirajuće komunističke vlasti. Ta koalicija je u novembru 1990. i pobedila na izborima.

Zanimljivo je da su, inače izrazito nesložne, arapske i druge muslimanske zemlje, poslovično vrlo složne u prilikama poput bosanskih, jer su mnogi sinhronizovano delovali na istom terenu, sa zajedničkim ciljem - uvođenje islamskog režima na Balkan.

 

Uloga pasoša

 

Od sredine osamdesetih, po Jugoslaviji, a pre svega po Bosni, muvali su se pripadnici "Hizb-Alah" organizacije libanskih šiita, pod kontrolom Iranaca. Isto tako, pokazuje se da su i bosanski muslimani prošli terorističku obuku među pazdaranima u Iranu, ili u Balbeku u Libanu, gde se nalazi centrala "Hizb-Alaha" (Božje partije)...

Muslimanske države su bile glavni finansijeri kupovine oružja, a za te poslove je Izetbegović slao svoje najpoverljivije ljude, Omera Behmena, Hasana Čengića, Silajdžića, Delimustafića. Sam Izetbegović povremeno bi išao u posete prijateljskim državama da traži novac. Na saudijskom radiju je u aprilu 1993. pominjao 17 miliona dolara tek dobijenih u akciji prikupljanja, kao i 20 miliona koje će uskoro dobiti za naoružanje svoje armije...

Izetbegovića niko za života nije uspeo da primora da oda identitet ljudi iz svog društva tom prilikom, jer tvrdim da je Usama sedeo sa njim posle smotre. Nije previše teško utvrditi koje su to ličnosti iz hijerarhije Al-Kaide na ovom snimku. Izetbegović je svakako znao ko se krije iza identiteta "šeika Anvera Šabana", "emira Abu AI-Harisa AI-Masrija", "emira Mustafe Al-Filistinija", "Al-Muatezu Bela Al-Merija", "Abu Veleda Al-Masrija", pored ostalih. Svi ti tragovi vode direktno ka "politbirou zelene Kominterne Al-Kaide".

Nedoslednost američke politike prema islamskom terorizmu, njihovi različiti aršini shodno interesima u određenom regionu, najočitiji su u slučaju Alije Izetbegovića. Kada bi konačno Amerikanci dozvolili da se debeli dosije ratnih zločina uz njegovu direktnu odgovornost nađe pred Haškim sudom, najverovatnije bi se Karadžić i Mladić sami predali sudu. Izetbegović je, ma koliko ga Amerikanci štitili zbog Saudijaca i Iranaca pre svega u nekoliko godina rada Tribunala u Hagu, morao da bude na dnevnom redu suda. Uz njegovo svedočenje sigurno bi se rasvetlilo i kako je i zašto stotinama mudžahedina, okorelih terorista, poklonio državljanstvo i dragoceni bosanski pasoš. Otkrilo bi se kako su ti pasoši igrali značajnu ulogu u pripremi svih terorističkih akcija u svetu, od vremena posle Dejtonskog sporazuma do Menhetna. I potvrdilo bi se i dugogodišnje sumnje autora ovih redova, kao i mnogih drugih, kao i lista Dani iz Sarajeva, iz juna 1999, da je Usama ben Laden među nosiocima i bosanskog pasoša. Po svoj prilici, pravi važeći pasoš poseduje još od 1993, kada mu ga je izdala bosanska ambasada u Beču. Najzgodnije mesto, uostalom, kada krenete preko Zagreba u Bosnu da se borite za islamski kalifat. Još jedno pitanje za bivšeg predsednika Izetbegovića na koje je odgovor takođe odneo tajnu u grob: pod kojim imenom je Usami izdat pasoš Republike Bosne i Hercegovine.

 

Izraelsko-palestinski zid

 

"Kad god porastu nade za mir između Izraelaca i Palestinaca nova krvoprolića ih ugase. Palestinske samoubilačke bombaške akcije prouzrokuju izraelske vojne napade, što izaziva još više samoubilačkih bombaških akcija, što izaziva nove vojne napade. Izraelci sada nastoje da zaustave nasilje gradnjom zida dugog 225 milja. To je kombinacija betona, bodljikave žice, elektronske žice, detektora kretanja, i rovova, koja će odvojiti jevrejsku državu od Zapadne obale. Radovi će biti okončani do kraja 2004. godine i duboko će izmeniti geografski i politički krajolik izraelsko-palestinskog sukoba. To je i najambiciozniji pokušaj Izraela da traži relativni mir koji je uživao pre Druge intifade, koja je počela septembra 2000. i od tada je podvrgla Izrael nezaustavljivom talasu samoubilačkog terorizma. Logika iza Zida je nepokolebljiva. Druge izraelske granice (sa Libanom, Sirijom, Jordanom, Egiptom i Gazom) dobro su zaštićene. Nijedna nema bezbednosne probleme sa terorističkim infiltratorima koji postoje na granici sa Zapadnom obalom. Gaza je, na primer, bila najčešće polazište za palestinske terorističke udare u Izrael pre no što je postavljena žica 1994. Otkad je intifada počela nijedan palestinski samoubilački bombaš nije ušao u Izrael iz Gaze.

Ankete su pokazale da barem 70 odsto Izraelaca podržava fizičko razdvajanje od Zapadne obale. Ipak, mnogi među 200.000 jevrejskih naseljenika koji tamo žive protive se Zidu, iz jednostavnog razloga: kada je dovršen, izraelska armija više neće pružati stupanj zaštite doseljenika koju sada uživaju. Nekolicina naseljenika žele da ostanu van Zida s obzirom na povećanu ranjivost od napada. Najveći broj će se vratiti u Izrael. Zid može i da označi smrt nastojanju uspostavljanja Velikog Izraela, koji uključuje biblijske zemlje Judeje i Samarije i uključuje Zapadnu obalu. To će stvoriti i de facto međunarodnu granicu.

Ideja Zida i mnoge Palestince čini nesrećnima, jer on neće tačno slediti Zelenu liniju. Izraelsku granicu pre 1967. sa Zapadnom obalom. Umesto toga, on će ući u Zapadnu obalu da obuhvati neka obližnja jevrejska naselja. Palestinci to smatraju otimanjem zemlje. Osim toga, Zid će dodatno oslabiti već teško oštećenu palestinsku ekonomiju na kratki rok, pošto će ulazak u Izrael postati teži. Kako su Palestinci primorani da se okrenu na drugu stranu za posao i dohodak, međutim, mogao bi da izroni impuls za samodostatnom i robusnijom palestinskom privredom.

Ali, Zid bi takođe mogao da produbi izraelski bes i neprijateljstvo, naravno, izazivajući minobacačke i zemlja - zemlja raketne napade na ciljeve unutar Izraela. Hamas je još 2003. lansirao takve napade iz Gaze, a u budućnosti može to da čini sa Zapadne obale. Zid može takođe da izazove dalje napade na izraelske prekomorske interese, poput napada na hotel u Mombasi, pun izraelskih turista 2002. To može da prati i nastojanje da se sruši neki izraelski čarter avion."(Brus Hofman)

 

 

 

 

 

Izetbegović odneo u grob odgovor na pitanje pod kojim imenom je Usami izdat pasoš Republike Bosne i Hercegovine.

 

 

 

Inače, izrazito nesložne arapske i druge muslimanske zemlje bile su vrlo složne i sinhronizovane u dostizanju zajedničkog cilja - uvođenja islamskog režima na Balkan.

 

 

 

GLOSA

 

Na kraju dugog procesa inicijacije individua nema više vrednosti, osim u meri u kojoj se saobražava, transformiše i poriče sebe. Ona je sredstvo, a ne cilj.