Top of Form 1
Oproštaj
Pokušaj političkog
očajnika da preživi: umesto da hvataju lopove, traže državnog neprijatelja
Panika i poslednji dani
Dok Savet Evrope, ali i
Evropska unija traže od Vlade Srbije da se hitno izjasni o tome kome je i kako
prodavala velika državna preduzeća, ko je od toga uzeo milionske provizije, i
na čijim se računima taj novac nalazi, u trenutku dok predsednik Srbije dobija
još jedan šamar iz Brisela a pred vratima mu stoje izbori i smena, uznemirena
lopovska manufaktura iz te familije pokušava da oživi mrtvi zemunski klan,
slučaj "političkog inspiratora" Đinđićevog ubistva i slučaj pobune
JSO...
Nikola Vlahović
Vlastodršci iz redova samozvanih demokrata troše
poslednje dane, nedelje i mesece svoje vladavine. Teška bolest ove korumpirane
i na svaki način kompromitovane vlasti, već je u odmaklom stadijumu i
neizlečiva je.
Ali, bez obzira na to što je potrošio svoje vreme i
prilike, ovaj politički pokojnik pokušava svim silama da se odbrani od odlaska
u istoriju! Snažno je, sa vrha države, nanovo pokrenuta inicijativa da najveće
hulje pljačkaške tranzicije, njihova partija i imovina, nekako prežive.
Međutim, kako kad nemaju nijednog bitnog saveznika u
svetu, kad su upropastili sve, od ekonomije do diplomatije? Kako, kad ih i u
domovini preziru?
Vrhovnik i njegovi ćosavi savetnici, u nameri da umaknu
sudu istorije, a posebno redovnom sudu, odlučili su da podgreju priču o
žrtveniku, o raspeću, da ponovo potaknu emocije kod naroda. A narod, to su
glasovi! Glasovi su poslanička mesta, glasovi su ministarska mesta, javna
preduzeća, javne nabavke, glasovi su milioni i milijarde evra...
Što su izbori bliži to je potreba ovdašnjih lažnih
demokrata za adekvatnim neprijateljem sve veća. A provereni neprijatelj svake
diktature je onaj skriveni, nepoznati neprijatelj, onaj koji može biti svako.
Tako je najlakše širiti strah među ljudima, držati ih na lancu, upravljati
njima...
Samo zato, i ni zbog čega drugog, nanovo je pokrenuta
priča o potrazi za "političkim inspiratorima" ubistva
nekadašnjeg srpskog premijera Zorana Đinđića i pobuni jedinice za
specijalne operacije (JSO), od kojih su svi do sada uhapšeni do današnjeg dana
bili revnosni službenici i ove sadašnje vlasti, zaposleni u MUP-u i BIA! Zašto
se ta vlast setila da ih hapsi danas, a ne pre godinu, dve, pet ili sedam?
Samo zato, i ni zbog čega drugog, licemerna družina
lažnih demokrata opet vrši istragu i lije suze nad čovekom, koji, da je danas
živ, većinu njih ne bi želeo da vidi ni u svojoj stranci, ni u državnim ustanovama, ni u privatnom životu...
Mnogi su i bili njegovi otvoreni protivnici, glasali
protiv njega kad je jednom davno postojao i drugi kandidat za predsednika
stranke (Slobodan Vuksanović). Ima ih podugačak spisak i svi su odreda u
Demokratskoj stranci ili oko nje, i svi su dokazani prevaranti ili besprizorni
lopovi.
Svedok-saradnik odlično sarađuje
Odlazeća vlast Borisa Tadića čini
stvari koje su činili i raniji gubitnici: traje tiha mobilizacija vojnih
rezervista, traje medijska magla, traje beznadežna diplomatija bez saveznika...
Gadni simptomi za jednu vlast koja je, koliko juče, oholo
i komotno nastupala na sve četiri strane sveta, nudeći se
"partnerima".
Predizborna panika vladajuće stranke je otišla predaleko. Ona danas i ovde nanovo poteže Sablju,
stvara atmosferu sličnu onoj koja je nastala posle 12. marta 2003. godine, zavodi
na indirektan način jedno vanredno stanje i sprema se za obračun sa toliko
potrebnim neprijateljima. Jer, nema drugog izlaza, niti može na drugi način da
politički preživi ono što je čeka. Vlast ovdašnja je krenula da zavođenjem
straha, stvaranjem predstave o stalnoj ugroženosti demokratije (koju su baš oni
sahranili nezapamćenom pljačkom, medijskom kontrolom, i prevarama koje se
graniče sa naučnim eksperimentima nad zdravim razumom), nekako preživi i
potraje.
Ali, u brzini, dok pokušava da zatre tragove svojih
nedela dižući dreku oko "političkih inspiratora" ubistva Zorana
Đinđića, sve će učiniti da ih ne nađe ili da ih, ustvari, izmisli
i tako dokaže" da je žrtva i da je bila u pravu. Ako je to put ka
osvajanju glasova na sledećim izborima, onda taj put direktno vodi u deveti
krug ovog demokratskog pakla, u kome će na kraju oni sami goreti! Jer nema
nikakve sumnje da će na taj način samo ubrzati procese unutrašnje nestabilnosti
koja je odavno vidljiva na svakom koraku.
Proces odumiranja izvornih principa Demokratske stranke,
koji je počeo danom njenog osnivanja, bio je završen danom ubistva Zorana
Đinđića u martu 2003. godine. Naime, to je bio trenutak u kome počinje ogorčena
borba za vlast u stranci koja više nije imala nijedan autoritet. Na njen vrh
jurnuli su marginalci, gladni i vlasti i para. Ako je za vreme mandata Zorana
Đinđića još i bilo i ideje i ideologije, nakon njega je nastupila čista
otimačina, i promocija jednog lažnog elitizma male grupe članova Demokratske
stranke, iz koga je rođeno ovo što danas davi celu Srbiju: bahatost, glupost,
banditizam, haos...
Ali, on sam bi se danas "prevrnuo u grobu" kad
bi video ko i na kakav način koristi njegovo ime, njegove ideje, i ko pravi politički
kapital od njegove likvidacije.
Mada ima više činjenica koje ukazuju da su, nažalost,
"poslovni saradnici" ove vlasti uticali na tok događaja oko ubistva
tadašnjeg premijera Đinđića, jedno svedočenje svakako zaslužuje posebnu
pažnju...
U vreme kad je
bivši ministar policije Dušan Mihajlović saslušavan kao svedok u istrazi koja se u Specijalnom sudu vodila
protiv nekadašnjeg beogradskog okružnog tužioca Radeta Terzića, doslovno
je kazao: "...On (Terzić) nije znao da mu je neko, iza leđa, iz zatvora
pustio uhapšene kriminalce, koji su kasnije učestvovali u Đinđićevom ubistvu...
Iz mera prisluškivanja smo videli da je najveći zagovornik da se zemunci
puste iz zatvora bio Ljubiša Buha Čume".
Mihajlović je tom prilikom dodao da je premijeru Đinđiću u jesen
2002. godine "prekipelo", nakon čega je doneo odluku da
"raščisti sa bandom" Milorada Ulemeka Legije i Ljubiše Buhe Čumeta.
Ponovio je to Mihailović i u vreme kad je trajao medijski
obračun između njega i Vladimira Bebe Popovića, gostujući na Radio-televiziji
Srbije, kad je takođe rekao da zna da je Rade Terzić bio protiv toga da se iz
pritvora puste zemunci, ali da je "problem u onima koji su naterali
sudije da ih puste".
Kako je "g. Čume" i danas na sceni kao
"poslovni partner" ove države u gradnji puteva, kako ulaže u visoko
obrazovanje i druge, njemu daleke delatnosti, jasno je zašto Savet Evrope pita
srpsko pravosuđe i tužilaštvo: "Čije su ovo firme, gde su pare od
prodaje..."
Hvatanje "inspiratora" umesto hvatanja lopova
Ali, dok se Tužilaštvo za
organizovani kriminal bavi već poznatim poslovima o "političkim
pozadinama" ubistva Zorana Đinđića (i to prema potrebi vladajuće vrhuške,
to jest, kad njoj zagusti), administracija Savet Evrope je još u junu 2011.
godine poslala hitan nalog Vladi Srbije da utvrdi kome je prodala preduzeća Sartid,
odnosno Ju-Es stil, Jugoremediju, Veterinarski institut,
poslovne prostora Zavoda za opšte plaćanje ZOP (Nacionalna štedionica),
Mobtel, Šinvoz, Tehnohemija, Srbolek, Keramika
iz Kanjiže, Zastava elektro i još puno njih. Dok se to ne bude utvrdilo,
rekoše u Briselu, niko neće ozbiljno razgovarati s predstavnicima srpskih
vlasti ogrezlih u prevarama i korupciji. Materijal o tom šta administracija EU
zna o svemu ovome, dostavljen je takođe i Tužilaštvu za organizovani kriminal!
Evropska Komisija (EK) zahteva da Beograde istraži potencijalno ilegalnu privatizaciju 24 srpska preduzeća!
"Rezultat takvih privatizacija bili su nezadovoljni
radnici, vlasnici koji su povukli kapital iz preduzeća ili su jednostavno prodali
kupljene firme, posle čega su radnici izlazili na ulicu da se tuku sa
policijom, demonstriraju ispred zgrade vlade ili blokiraju neku prugu. To ne
sme da bude efekat dobre privatizacione politike", dodao je tih dana i
potpredsednik vlade Dačić, očito praveći otklon od kriminalnog
poslovanja svojih političkih koalicionih partnera.
Srpsko pravosuđe do današnjeg dana nije odgovorilo ni na
jednu optužbu koja je na njen račun stigla ovim povodom. Upućeno je Savetu
Evrope jedno pismo u kome piše da će "sve biti ispitano", što je još
više razbesnelo administraciju celokupne Evropske unije. Propale reforme
pravosuđa na delu su pokazale i zašto su propale...
Naravno, između potrage za "političkim
inspiratorima" ubistva Zorana Đinđića i međusobnog hapšenja lopova na
najvišim državnim funkcijama, znatno je lakše baviti se potragom za nevidljivim
neprijateljem. To je poslastica koju nijedan pravi politički hohštapler ne bi smeo da propusti.
Osetivši valjda da je stvar više nego providna, državni
sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen potrčao je da kaže kako
istraga o oružanoj pobuni Jedinice za specijalne operacije (JSO), "koja se
čekala godinama", ne treba da se politizuje i glavnu reč u njoj treba da
vode pravosudni organi: "...Pošto je to bila tema više godina i pošto se
nagađalo čiji je neki nadimak ili nije, smatram da tu prvu reč treba da vode
pravosudni organi".
Ovako trapav pokušaj da se prikriju namere jedne odlazeće
vlasti koja hoće da skrene pažnju sa realnih problema na hvatanje državnog
neprijatelja, otvaranje sezone lova na neutvrđenog inspiratora Đinđićevog
ubistva, samo je dokaz više u kakvom bednom stanju se nalaze sve srpske državne
institucije.
Da ne bi bilo dileme, ako ovaj pokušaj propadne ili se
desi nešto nepredviđeno, Homen je "...odbacio mogućnost da postupak protiv
pripadnika JSO zastari, ističući da tužilaštvo sigurno ne bi ušlo u postupak
ako on može da zastari, jer je samo tužilaštvo kvalifikovalo krivično delo za
koje ih tereti."
Srpski imam ustvari je mula
U međuvremenu, dok brod tone a
vrh Demokratske stranke i njeni sateliti pokušavaju da zabave narod novim
prepadima u vezi sa "političkim inspiratorima 12. marta", predsednik
Srbije Tadić, uveren u svojstvo koje je nekada u Iranu imao verski vođa imam Homeini,
dobio je još jedan šamar od Evropske unije posredstvom lejdi Ketrin Ešton,
koja mu je jasno stavila do znanja da je vreme njegove politike isteklo i da bi
bilo ozbiljnije kad bi se obratio svojoj naciji i kazao kakva je prava istina,
nego da ih ta istina opet neprijatno iznenadi. Naravno, odmah su režimski
mediji u Srbiji umesto toga objavili da su "razgovori bili teški" i
da "predsednik Tadić "nije odstupio od principijelne politike".
No, na žalost svih onih koji su slepo verovali u tu
"principijelnu politiku", administracija Evropske unije traži procesuiranje
oko 2000 ljudi u Srbiji, mahom instaliranih uz sam vrh vlasti ili oko nje.
Među njima se nalazi i bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević,
koga ova vlast u slučaju uvoza vakcina nije označila krivim, ali samo zato što
je došlo do intervencije iz Svetske zdravstvene organizacije (čiji je on
funkcioner i lobista njenih poslova). Ta okolnost nije mnogo zabrinula EU, te
će on za njih i dalje biti jedna protuva koja uživa privremenu zaštitu
farmaceutskog imperijalizma. Privremenu, a ne stalnu!
Sudnji dan Tadićeve vlade desio se već
odavno. Svaki dan njenog postojanja nakon toga bilo je puko političko
preživljavanje sastavljeno od kontrole novca do kontrole najvećih elektronskih
i pisanih medija. Novac je uglavnom sklanjan, kao i u prethodnom režimu, u
strane banke (što dalje od Srbije to sigurnije), a mediji su bili zaduženi da
pažljivo prate svaki predsednikov korak i da ga uzdižu do nebesa, ništa manje
nego što su uzdizali i neke prethodne vladare.
Sunovrat takve politike vidljiv je po tome što srpskog
"Homeinija" vozi najskuplji predsednički automobil u istoriji ove
namučene i opljačkane zemlje, što je za njegove vladavine na svakih 100 evra
donacije, investicije ili kredita, opljačkano 40 evra, što je omogućio da njegovi
ministri i na godišnji odmor odlaze službenim kolima i obezbeđenjem, što je
njegov zvanični predsednik vlade sve samo ne živ čovek, jedna sramota zbog koje
niko ozbiljan neće više da investira u Srbiju nijedan dolar, što je i sam jedna
problematična ličnost koja nema svoj stav mada tvrdi da "vodi
principijelnu politiku", što je spreman da proda i crnome đavolu državne
kompanije - samo ako nisu Rusi u pitanju!
Ne treba zaobići ni to da je, osim državnog kriminala
koga ima u svakoj instituciji, za njegove vladavine regularno
"poslovao" i onaj klasični kriminal, skoro
mnogo bolje i komotnije nego u nekim prethodnim režimima.
Sve su ovo dovoljni argumenti nekoj ozbiljnoj opoziciji
(koje u Srbiji nažalost nema), da svrgne vlast čija je on personifikacija. Da
je porazi i pre izbora.
Poseban je paradoks da će upravo institucije Evropske
unije suditi na redovnim sudovima onima kojima su usta danas puna te velike i
neizvesne zajednice naroda. Trčeći prema njoj, sve su bliže njenim sudovima i
tamnicama.
Neskrivene Sankcije Evropske unije
Fanatično
trčeći prema Evropskoj uniji bez ikakve nade da će u nju ući pod ovakvim
okolnostima, Tadićeva vlada je dovela Srbiju u stanje jedne vrste međunarodne
izolacije. Srbija jeste pod sankcijama u svakom smislu sve dok ne prizna
nezavisnost albanskog Kosova. Ovo su i Amerika i Evropska unija na više različitih načina saopštavali i članovima vlade Srbije i samom Tadiću, ali to ili niko nije
shvatio ili je laž do te mere postala manir ove vlasti,
da će prava istina izbiti na videlo tek kad ona bude sklonjena.
Činjenice govore same za sebe: Srbija više ne može
da povuče nijedan od značajnijih kredita sa odobrenjem iz Brisela, takozvani
pretpristupni fondovi su godinama daleko, sve dok to priznanje ne usledi, sve
agencije EU drže se prema Srbiji isto onako kako i za
vreme višegodišnje potrage za Ratkom Mladićem. Razlika je samo u tome što je ovaj ultimatum o priznanju Kosova malo teži ulog od Ratka Mladića.
Kad se sve sabere, ova nazovi demokratska vlast, koja
nezaustavljivo odlazi u istoriju, došla
je do jednog zida koji ne može
ni da preskoči niti da ga zaobiđe, a još manje probije. Ukratko, Tadićeva administracija je izolovana na jedan
poseban način (nema zabrane prometa robe ali nema ni investicija, nema blokade
računa u svetu, ali ima istrage kuda pare idu), pa su te evidentne, neslužbene sankcije, istovremeno okačene o vrat i narodu u
Srbiji.
Kad je 1. juna 2011. godine u Zvorniku izašlo preko 2000 ljudi da poruči Tadiću da nije dobrodošao u Republici Srpskoj, ta je vest bila sakrivena u svim
velikim i kontrolisanim medijima u Beogradu. Ali, neke se stvari ne daju
sakriti. Došlo je dotle da su nedavno na stadionu Crvene
zvezde navijači horski tražili
njegov odlazak (zbog toga je klub ekspresno kažnjen od strane Fudbalskog saveza, a po nalogu jednog znatno manjeg ali ne i
beznačajnog sportskog diktatora).
Ovakvo stanje traje predugo pa je samo pitanje kada i pod
kakvim okolnostima će doći do incidentne situacije koju više niko neće moći da kontroliše.
Možda baš zbog toga ove jeseni traju prave policijske kontrole u studentskim
domovima, na snazi je najstrožija
zabrana držanja "ilegalaca" u sobama,
prebrajaju se i stanari i imovina, obezbeđenja su pojačana višestruko... Ko se to tako gadno uplašio pa ni studentima više
ne veruje, niti u večnu slobodarsku narav univerzitetskog grada kakav je
Beograd?
Ovo je samo deo razloga zbog kojih se Tadićeva vlast
nanovo uhvatila za "političke inspiratore" ubistva Zorana Đinđića i
za JSO, jer samo tako, podgrejavajući status večne žrtve, stvarajući atmosferu stalne zavere, ta vlast može još malo da opstajava. Ali, to su
kratkoročni rizici koji uglavnom vode još gorem epilogu od onoga koji bi u mirnijim okolnostima gledali. Jedno je
kad vlast smenjuju birači, a sasvim drugo kad ti birači uzmu motku i krenu u
obračun sa vlastima koje su same sebi bile dovoljne.
Keti ne preti, samo kaže...
Poslednji susret srpskog predsednika Borisa Tadića sa visokom
predstavnicom Evropske unije Ketrin Ešton, koji se desio u Njujorku i
trajao je skoro dva sata, bio je više nego mučan. Eštonova je rekla Tadiću da
ga njegov trud da spasi "tekovine" one vlasti iz 1999. godine sve
dublje guraju u propast, da je broj neprijatelja takve politike na Zapadu
veliki, da su sve najveće zapadne sile protiv skandaloznog ponašanja njegovog
ministra spoljnih poslova, da više niko neće uložiti nijedan evro u Srbiju dok
Srbija ne prizna Kosovo, da je opstanak njegove vlade dalje nemoguć, da bi bilo
pristojno da se obrat naciji i kaže kakva je istina...
Srpski
izvor iz Londona koji je bio u tih dana u Njujorku potvrdio je ono što je
Eštonova rekla, i dodao da je Tadić delovao "beznadežno izgubljeno"
pokušavajući da joj objasni kako je moguć i sporazum oko Kosova i Evropska
unija, što je ona odmah označila kao "nemoguću misiju" i preporučila
mu da na to zaboravi. Nije pretila, ali je stavila do znanja gde mu je mesto. I
njemu i takvoj politici.
Naravno,
svega ovoga ne bi bilo da je na vreme napravljen jasan dogovor sa Rusijom, ali,
to je priča koja još nije ispričana, a vreme ruskog faktora na Balkanu tek
dolazi. Tačnije, on je tu, ali neće da utiče na važne procese dok jedna propala
vlast ne ode sa scene.
U brzini, dok vlastodršci pokušavaju da zatru
tragove svojih nedela, diže dreku oko "političkih inspiratora"
ubistva Zorana Đinđića i čini sve da ih ne nađe ili da ih, ustvari, izmisli,
i tako "dokaže" da je žrtva i
da je bila u pravu. Ako je to put ka osvajanju glasova na sledećim izborima,
onda taj put direktno vodi u deveti krug ovog demokratskog pakla.