Italija
Zdravlje: Kad si dužan k'o Grčka ne možeš da budeš zdrav ni u Italiji
Ako nemaš para, ni Beograd
nije daleko
Lepo zamišljena ustavna
obaveza - da svako u Italiji mora da
bude obuhvaćen sistemom zdravstvene zaštite - u vremenima opšte ekonomske krize
svela se na to da svako ko ima para može da bude i lečen. U međuvremenu vlada
Silvija Berluskonija, koja je "doterala cara do duvara", planira
dalja kresanja investicija u zdravstvo, a besni sindikati najavljuju još
masovnije izlaske na ulice. U međuvremenu, običan narod gleda u koju bi od
okolnih zemalja da utekne na lečenje
Bernardo Vitulano
dopisnik iz Rima
Posle Drugog svetskog rata u Italiji je svaki esnaf imao
svoje sopstveno zdravstveno osiguranje. Bio je to neviđeni haos, jer su ne samo
doprinosi bili različiti, već i usluge koje su time bile plaćene.
Godine 1978. sprovedena je jedna od najobimnijih
posleratnih reformi u Italiji, kada je uveden nacionalno jedinstveni
zdravstveni sistem (italijanski: servizio sanitario nazionale), koji je
premijerno konkretizovao u članu 32. Ustava garantovano pravo svih građana, po
kome je svako od rođenja automatski obuhvaćen zdravstvenom zaštitom. Ovaj
sistem se finansira iz opštih poreskih prihoda, posebno kroz porez na dohodak i
iz fiskalnih obaveza preduzeća.
Bez obzira što se ovakvo osiguranje izdržava od države,
za njegovo upravljanje su zaduženi regioni, kojih u Italiji ima 20. U okviru
regiona postoje teritorijalne upravne jedinice nazvane ASL (azienda
sanitaria locale), koje su zadužene sa upravljanjem sistemom zdravstvene
zaštite u svojoj oblasti. Broj ASL jedinica varira od regiona do regiona, u
zavisnosti od njegove veličine. Tako region Lacio, koji obuhvata
Rim i još četiri grada sa ukupno pet miliona stanovnika, ima ukupno 12 ASL-ova,
dok Lombardija sa devet miliona stanovnika ima proporcionalno više ovih
jedinica.
Ove ASL jedinice su prava stecišta partijskih kadrova.
Iako formalno izbor predsednika, direktora i članova
upravnih odbora treba da podleže
kriterijumu kompetentnosti,
faktički o kandidatima odlučuju stranke na vlasti u dotičnom
regionu. Tako menadžeri u oblasti gde su desničari
na vlasti u džepu imaju stranačku
knjižicu desnice, a tamo gde je levica
na vlasti njenu stranačku knjižicu.
U
osnovi ovakve zdravstvene zaštite nalazi se lični lekar koga
mora da ima
svaki građanin u Italiji, računajući tu i strance. To je lekar opšte prakse koji
je zadužen i za izdavanje eventualno
potrebnih uputa za specijalistu. Prvih godina po
uvođenju reforme izbor ličnog lekara
je bio potpuno slobodan. Vremenom se, međutim, uvidelo da pojedini
lekari imaju preveliki broj pacijenata, dok drugi, prvenstveno oni na početku
karijere, gotovo da su bez
pacijenata. Zbog toga je kasnije uvedena gornja granica koja trenutno iznosi
1.500 pacijenata po lekaru, što će reći da lekar koji
ispuni ovu kvotu više ne može da prima nove pacijente.
Prvo što svaki Italijan uradi kada se preseli u drugi grad ili drugu zonu istog
velegrada jeste da ode u ASL da pribavi spisak raspoloživih ličnih lekara.
Specijalistički pregledi
se sprovode u takozvanim ambulatoriama, odnosno ambulantama, koje se uglavnom nalaze u okviru neke bolnice.
U zavisnosti od vrste ispitivanja, pacijenti plaćaju
participaciju koja se kreće od 15 do 120 ili 150 evra. Ovoga
su pošteđene
osobe koje malo zarađuju, odnosno socijalni slučajevi i lica
starija od 70 godina.
Svi hirurški zahvati koji
zahtevaju boravak u bolnici, oslobođeni su bilo kakve
naplate. I kada
su u pitanju lekovi vremenom se menjala situacija. Prvih godina svi su lekovi
bili besplatni pod uslovom da je recept izdao ovlašćeni lekar.
Od pre nekoliko
godina lekovi su podeljeni po kategorijama:
U kategoriji A su svi životno neophodni
lekovi koji se uz recept dobijaju
besplatno, u kategoriji B
su neophodni, ali ne i za život značajni lekovi, kod
kojih je participacija 30 odsto, dok su u kategoriji C svi ostali lekovi koji
se dobijaju samo uz recept i koji
se plaćaju po punoj ceni.
Problem koji je posebno primetan u oblastima južno od Rima jeste
dugo čekanje na specijalistički pregled ili dobijanje
termina za operaciju u bolnici. Zato se i dešava da se pojedini pacijenti iseljavaju iz svog
u drugi region, samo da bi što pre došli na red za operaciju.
Ove seobe se po pravilu odvijaju u pravcu jug-sever, jer
tamo sistem bolje funkcioniše.
Zubarske usluge nisu obuhvaćene zdravstvenom
zaštitom. U pojedinim ambulantama lekar će pacijentu da izvadi bolestan zub ili eventualno
ugradi plombu o trošku osiguranja,
i to je maksimalno šta može da se dobije
bez ikakvog plaćanja.
Kada se ovo vidi, jasno je zašto Italijani sve češće odlaze u obližnje istočnoevropske zemlje na popravku zuba i druge dentističke zahvate. Trenutno
je za stanovnike severne Italije, posebno Lombardije, najinteresantnije putovanje u Hrvatsku, gde su zubarske usluge upola jeftinije.
Ni Srbija nije
potpuno nepoznata italijanskim pacijentima. Zahvaljujući ponudi jeftinih avio-karata
sve se više isplati iz srednje i južne
Italije doputovati u
Beograd na obimnu i zahtevnu
dentističku intervenciju. Postoje čak i organizovani odlasci u Bukurešt kod tamošnjih
zubara, ali se njihov broj drastično
smanjio poslednjih godina, ponajviše zahvaljujući kvalitetnijom ponudom iz Hrvatske
i Srbije.
U svakom slučaju Italija ne predstavlja drugačiju sliku od
onoga što se viđa u skoro svim evropskim
zemljama: ko nema para taj sebi ne može da dozvoli luksuz da se razboli.
Šta bi bilo kad bi bilo
Hronična besparica i
budžetski deficit najvažniji
su krivci što se u poslednje vreme značajno odstupilo od ustavne obaveze
zdravstvenog osiguranja za sve građane,
pa i one najsiromašnije.
U međuvremenu
se počelo sa daljim budžetskim uštedama kako bi se smanjio deficit i izbegao državni bankrot. Paket mera štednje koje
je predložio ministar ekonomije Đulio Tremonti iznosi 79 milijardi evra.
U petak 15. septembra, 316 poslanika je glasalo za štednju, njih
284 bila su protiv, dok su
se dvojica uzdržala. Senat je već dan pre glasao za mere štednje koje bi do 2014. dovele do izbalansiranog budžeta.
Ove
godine uštedelo bi se tri milijarde evra, sledeće bi ta suma iznosila šest milijardi, 2013. ušparalo bi se 25 milijardi, dok je glavni udar
planiran za 2014. sa 45 milijardi evra.
Planirano balansiranje budžeta zasniva se delom na povećanim
fiskalnim prihodima, ali najviše na uštedama. Planirano je povećanje poreza
na dodatu vrednost (PDV) sa
sadašnjih 20 na 21 odsto. Međutim, smanjenja izdataka, ponajviše onih u socijalnom sektoru, trebalo bi da donese čak 48 milijardi od planiranih 79 milijardi evra.
Opozicija, kao i mnogi ekonomski stručnjaci, smatra da će ove mere najnižim
slojevima društva i srednjoj
klasi, koji zajedno čine 80 odsto italijanskog stanovništva, izbrisati sve dosadašnje
poreske olakšice i da će isti još dodatno da plaćaju kroz
povećani PDV ili školarinu.
Najsiromašniji i srednji slojevi će takođe najviše osetiti povećanje doprinosa
za zdravstveno osiguranje, koje je takođe planirano ovim drakonskim planom štednje.
Ministar Tremonti, koji za razliku od
Berluskonija u inostranstvu
uživa ugled ozbiljnog političara, namerava da ovogodišnji deficit snizi
na 3,9 odsto BNP-a i da daljim
snižavanjima postigne uravnotežen budžet 2014.
Italija, koja je treća najjača privreda evrozone, ima drugi
najviši deficit u Evropi u poređenju sa bruto nacionalnim proizvodom (BNP), koji trenutno iznosi 120 odsto, iako je po dogovoru evro-zemalja
maksimalno dozvoljeno 60 odsto.
Drastična smanjenja socijalnih
davanja i poskupljenje ionako nedovoljne zdravstvene zaštite izvela su stotine hiljada demonstranata na ulice. Najveći sindikat Italije CGIL nedavno je uspešno izveo generalni
štrajk koji je potpuno blokirao gradski javni prevoz,
isto kao i vazdušni saobraćaj.
Trenutno vladajuća koalicija uživa podršku
tek 35 odsto birača i eksperti isključuju mogućnost
da i posle narednih izbora Silvio Berluskoni ostane na vlasti.
Kada bi
sutra bili izbori, Italija ne bi rekla arrivederci (doviđenja), već addio
Berlusconi (zbogom Berluskoni).
Zubarske usluge nisu obuhvaćene zdravstvenom
zaštitom. Zato Italijani sve češće odlaze u obližnje istočnoevropske zemlje na popravku zuba i druge dentističke zahvate. Trenutno
je za stanovnike severne Italije, najinteresantnije putovanje u Hrvatsku, gde su zubarske usluge upola jeftinije,
ali ni Srbija nije nezanimljiva.