Kontranapad

Između sporta, politike i socijale: Ugasi televizor i vile u ruke

 

Krivični ljudi na krivim mestima

 

Ovih nedelja ni prve vesti u medijima nisu bile one koje govore o brojnim nepravdama kroz koje prolazi naš život. Stres koji je drmao naciju, imao je svoju amplitudu koja se kretala od očaja do delirijuma radosti

 

Miroslav Vislavski

 

 

Kamo lepe sreće da tokom cele godine naši vrhunski sportisti imaju takmičenja poput tenisera, odbojkaša, vaterpolista, košarkaša, fudbalera, veslača, kao što je to bilo u periodu od kraja avgusta do druge trećine septembra. Naši političari, "nejaki Uroši" na spoljnopolitičkom planu, a "surovi despoti" na unutrašnjem planu, bili bi još spokojniji nego inače. Ne bi morali ni da foliraju odgovornost i bilo kakav pokušaj da nešto učine za narod i zemlju mimo svojih halapljivih i nezajažljivih apetita. Naprosto zbog toga što je nacija, kao omađijana u transu preživljavala drame koje su joj priređivali naši sportisti na međunarodnom planu.

Svoju dramu života, građani Srbije nisu osećali, nisu je primećivali. Koga je tih dana bila briga za to što je narod sve siromašniji, a političko-tajkunska koalicija sve bogatija? Ili što su glavni šefovi kriminalno-mafijaških gangova, uprkos Tadićevim pretnjama i zakletvama da će se država obračunati sa njima i Dačićevim akcijama i dalje na čelu kolone ubijanja Srbije i naivnog građanina? Što se teritorija države smanjuje na očigled i po volji svetskih bitangi kojima naši izabranici pokorno zanose muda!? Što sem revolucije nema šanse da čovek ostane ljudsko biće u današnjoj Srbiji?

 

Lamentiranje nad žrtvama

 

Ovih nedelja ni prve vesti u medijima nisu bile one koje govore o brojnim nepravdama kroz koje prolazi naš život. Čak ni o Kosovu pa, na žalost evropejaca, ni o pederastiji i njenom defileu, egzilima za napuštene kućne ljubimce ili narodnim kuhinjama. Počinjale su sa tenisom, košarkom, fudbalom, odbojkom... Stres koji je drmao naciju, imao je svoju amplitudu koja se kretala od očaja do delirijuma radosti. Podsetimo se kada je 20. augusta nepobedivi Novak, zbog povrede predao finale u Sinsinatiju. To je u našoj javnosti primljeno sa nevericom i tugom.

Zatim, usledile su pobede i vaskrsavanje fudbala. Vraćene su šanse da se možda domognemo baraža za evropsko prvenstvo, nakon što su "orlovi" izvojevali pobede u Severnoj Irskoj i nad Farskim Ostrvima.

Obradovali su nas i naši predstavnici na Univerzijadi u Kini, potom juniorska vaterpolo reprezentacija koja je poput seniorske selekcije osvojila planetu, kiteći se "otrcanim" atributom svetskih prvaka!

Usledio je trijumf neverovatnog Novaka Đokovića i treći gren-slem turnir u ovoj za njega i svetski tenis, čudesnoj godini! Narod je bio srećan i ponosan na svog nacionalnog heroja! Moram priznati da sam u danu posle decenije obaranja "njujorških bliznakinja" i zločina koji mi je naneo Miodrag Kostić likvidiravši me iz srpskog sporta, poželeo da na tlu agresora naš Novak, u poruci nakon trijumfa bude obojit kao što je u igri. Poštujući solidarnost koju je ispoljio sa žrtvama terorističkog napada Bin Ladenovih egzekutora, očekivao sam i poruku Amerima da su i naše rane koje su nam učinili pre dvanaest godina sa "Milosrdnim anđelom" i dalje otvorene i još dublje od njihovog bola i povređenog ponosa. Ako bi se naš Novak zbog tog dela poruke smatrao politikantom, a ne pobednikom Ju-es opena, onda je i lamentiranje nad žrtvama terorističkog napada nad terorističkom politikom najveće vojne sile, jednako politici, a ne teniskom turniru. Dakle, ja bih to kao srpski Rusin učinio, ma koliko se to ne dopadalo kapitalistima koji se naslađuju sa Đokovićem, Nadalom, Federerom i svetskom ergelom u belom sportu. Možda bi takav primer podstakao Jeremića i Tadića, koji se na njegovim uspesima nadahnjuju, da budu određeniji, odrešeniji i jasniji oko Kosova, sa koga inače potiču Đokovići. Možda bi u tom slučaju svojim stavovima predupredili diplomatski skandal koji je učinio ruski ambasador Konuzin, braneći srpske interese i srpsku teritoriju na Kosovu i pitajući se ima li Srba na Prvom beogradskom bezbednosnom forumu na kome se raspravljalo o aktuelnostima u južnoj srpskoj pokrajini.

 

Kliširani scenario

 

Sedmica koju je započeo Đoković trijumfom u Americi, nastavljena je velikim razočarenjima koje su nam iz dana u dan priređivali košarkaši, gubeći svaku značajniju utakmicu, a od kojih smo očekivali medalju sa Evropskog prvenstva u Litvaniji. Na kraju, kao osmi, ostali su i bez plasmana na Olimpijske igre u Londonu 2012. Štaviše, moraće da igraju kvalifikacije za učešće na Evropskom prvenstvu 2013. u Sloveniji! Izneverena očekivanja nacije, produbljena su nakon epiloga u polufinalu Dejvis kupa i prinudnog odustajanja zbog povrede Novaka Đokovića u meču protiv argentinskog bombardera Del Potra, sa kojim se dobio finalista ovogodišnjeg najznačajnijeg ekipnog takmičenja u svetskom tenisu.

Ipak, nacija je istog dana dobila nove junake u odbojkaškoj reprezentaciji, koja je za sve neočekivano vratila naslov evropskog šampiona iz 2001. Selekcija koja je gotovo nečujno ispraćena na put u Beč, sa sopstvenim prognozama da joj je šesto mesto potaman, napravila je neverovatan podvig. Ivan Miljković, jedini iz trofejne generacije olimpijskih pobednika iz Sidneja (2000) i evropskog prvaka iz Ostrave u Češkoj (2001), bio je pravi vođa mladićima koji su se popeli na pobedničko postolje i složno zapevali Bože pravde, u svoju i čast Srbije! Ali i nedvosmislen u poruci rukovodstvu odbojkaške organizacije da će isplatiti reprezentativce za prošlogodišnju bronzu na Svetskom prvenstvu u Italiji, kada su istim rezultatom sa kojim su doneli evropsko zlato, likvidirali "azure" u meču za treće mesto - 3:1.

Njihov podvig, ponovio je kliširani scenario u zemlji: doček pobednika pred hiljadama razdraganih Beograđana, zahvalnost pobednika na podršci, telegrami državnih funkcionera... A, posle? Posle će biti isto kao i nakon decenije u kojoj je nacionalni tim ostvarivao najveće uspehe i kada je odbojka opravdano preuzela liderstvo u srpskom sportu. Klubovi i odbojkaški sport u celini će i dalje da se dovijaju u preživljavanju. Da prevrću džepove i pabirče  mrvice lokalnih samouprava. S druge strane, vešti manipulator i despot Aleksandar Boričić sa svojim pratiocima Golijaninom i Miloševićem, uživaće u plodovima uspešnih srpskih selekcija na putu do predsedničke pozicije u Evropskoj odbojkaškoj organizaciji. A, drugi odbojkaški glodari će i na dalje da grickaju po malo, ali sigurno, siromašnu srpsku odbojku od nameta koje oni sami propisuju klubovima koji žele da se takmiče.

 

Šta oni tu rade?

 

U Odbojkaškom savezu Srbije i dalje neće biti mesta za one koji su dodelili plemićku titulu, odbojkaškom papetu, Don Bori! Neće biti Tanaskovića, Brđovića, Kovača, Vujevića, Meštera, Bateza, Boškana, Đurića, Mijića, Jokanovića verovatno ni Gerića... Možda će se otvoriti mesto za Nikolu Grbića (ukoliko se vrati u Srbiju), uz njegovog brata Vladimira, koji nije presrećan sa potpredsedničkom pozicijom u Savezu koju mu opredeljuje Bora. Još manje je zadovoljan autoritarnim sistemom u kome svako mora da misli Boričićevom glavom. Ako su velikani srpske odbojke karakteri u životu kakvi su bili na terenu, trebalo bi da Boričića pošalju u Evropu, a preuzmu ono što im odavno pripada po osnovu minulih zasluga u odbojkaškom sportu.

Nekoliko nedelja je bilo dovoljno da pokažu da je Dragan Kapičić bio uspešniji predsednik od svog sledbenika Dragana Đilasa. Pokazalo se da ni Ivkovićeva spremnost da radi za džabe uz predsednika kakav je Đilas, kao ni Đilasova izvikana moć i naturena sposobnost, nisu garancija uspehu kakav je imao "nemoćni" Kapičić! Slično se može naslutiti i kada je reč o Teniskom savezu Srbije. Boba Živojinović je kao lider Teniskog saveza Srbije  doživeo da bude predsednik u čijem mandatu je osvojena "salatara", a da li će to poći Vuku Jeremiću za rukom?

Ma, pitanje je u stvari: zašto moraju Đilas, Jeremić i slični da budu predsednici u sportskim savezima? Ma, nije valjda da Đilas bolje razume i poznaje košarku od  Kapičića ili možda Bodiroge, Tomaševića? Ili, Jeremić da je bolji znalac teniskog sporta od Bobe Živojinovića? Zašto političari vole da su predsednici u sportu? I zašto se sportisti "otimaju" o političare u svojim savezima? Zašto sposobni i moćni političari ne podrže vrsne sportiste i budu njihova garancija u materijalizaciji njihovog statusa u sportu, znanja i iskustva? Zar Snežana Samardžić-Marković nije model u slučaju potpore koju daje Aci Boričiću! Ali model je i Boričićeva lukavost koja ga rukovodi da bez kompleksa pred velikanima srpske odbojke, povede ministarku da u sred Beča kači najvredniju medalju o vrat Miljkoviću, Podraščaninu, Stankoviću, Nikiću, Petkoviću, Kovačeviću i drugovima, stavljajući je u okvir večitog sećanja novi nacionalnih heroja.

 

Preuzeti odgovornost

 

Ali nisu zablude samo u rukovođenju savezima. Zar to nije i u slučaju vođenja selekcija. Odavno se sumnja i javno govori da selektorima u fudbalu neko drugi sastavlja tim. Bile su tvrdnje da su "menadžeri" ili podzemni bosovi imali uticaj na sastav selekcije. Tamo je to tako. U tenisu nije, ali su druge obmane u pitanju. Setimo se da je prilikom osvajanja Dejvis kupa, uz igrače uspeh pripisivan Bogdanu Obradoviću. Razboritiji ljubitelji sporta su smatrali da je "za sve kriv" Nikola Pilić! Doduše, nije išlo da Hrvat bude presudan za najveći uspeh našeg tenisa! Onda je izmišljen selektor Bogdan Obradović. A, možda je on takvu poziciju zaista zaslužio. Ako je on stvarni selektor, onda njemu ide na dušu odluka da Novak Đoković, rovitog zdravlja i nespreman nakon velikih napora na prethodnim takmičenjima, nastupi u Areni sa "gaučosima". Obradovićevo objašnjenje da on zajednički sa igračima donosi odluke o nastupu neprihvatljivo je za ozbiljne profesionalce. Javnost smatra da su teniseri i teniski stručnjaci upravo pravi profesionalci. To bi podrazumevalo da selektor donosi odluku ko će na šljaku, beton, travu. Pravedno bi bilo da je Bogdan preuzeo odgovornost na sebe i zabranio Đokoviću da igra protiv Argentine. Morao se odlučiti za kombinaciju sa ostalim igračima nacionalnog tima, po cenu očekivanog poraza! Nažalost, on nije kalibar jednog Nikole Pilića da bi naredio Novaku Đokoviću, bilo šta. A Novak, ko zna zašto nije imao snage da kaže istinu o svom zdravlju. Nije davno bilo pa dobro pamtimo iznuđenu predaju u Sinsinatiju zbog povrede i lekarske intervencije u finalu Ju-es opena sa Nadalom! Možda je pomislio da će nacija posumnjati u njegov patriotizam. Bezrazložno! Naprosto, svi znamo da je on ponikao na programu i žrtvama njegove porodice, a bez podrške države! Da je kao najbolji teniser na svetu, u velikim programima i novcu koji je u njegovom i interesu njegove porodice.

I tako: nacija ima satisfakciju u radostima i uspesima naših vrhunskih sportista. Na sreću, oni joj olakšavaju stege i okove koje nameće "pravna država" prepisujući evropske zakone. Oni joj pune srca, kada ne mogu stomake. Stomaci im služe da gutaju sopstveni čemer života koji joj kreiraju vagabunde. Dobro bi bilo da nacija  pomisli i na svoju svakodnevicu, situaciju beznađa, svom životu i siromaštvu! Pa, neka se dohvati alata kojim se rekonstruišu vlade, politike i sistemi!

 

 

Patriotizam je nešto lepo što promoviše i manifestuje. Ali, ne bi bilo patriotski da nije igrao na Ju-es openu, kao što nije bilo patriotski da izađe na teren povređen u polufinalu Dejvis kupa. Ako je svojim prisustvom ispred mreže pomogao Bogdanu Obradoviću ili Vuku Jeremiću, to nije trebao da čini. Bolje bi mu bilo da vrati Nikolu Pilića za savetnika, ako ne za selektora!