Postdemokratija
Imamo
li mi robovi sličnih dilema i griže savesti kao robijaši
Godina
će proći, šta ćemo sa danima
I
ova godina će
nam proleteti, ako uspemo da preživimo svaki naredni dan.
Na njenom kraju, negde u decembru, čeka nas propast sveta, kaže horoskop
nestalog naroda Maja, koji nesumnjivo zna šta to znači. Pitanje je samo da li
su znali da će baš u to vreme kod nas biti predsednički izbori i da će njihovo
proročanstvo od toga zavisti. Ako naš predsednik tada padne, oni će biti u
pravu, ali ako on ostane, jok. Onda nismo zaslužili ni pristojan smak sveta
Piše
Mile Isakov
Naslov ovog teksta je inspirisan naslovom sjajne
knjige Žarka Lauševića "Godina prođe, dan nikad", koja me se duboko
dojmila, ne samo zbog potresne priče koju iskreno i vešto pripoveda iz zatvora
već i više zbog mudrosti koju otkriva, a do koje se ne može doći tek tako, da
sedneš pa razmišljaš. Mora se, brate, to duboko doživeti. Žarku se nažalost to
dogodilo, a boraveći s one strane Velikog zida imao je dosta vremena da bude sa
sobom, čekajući da dan prođe. Suštinska i večna, a tako aktuelna životna
pitanja koja knjiga otvara, jednako su naša kao i njegova, bez obzira na to što
mi nismo iza rešetaka. Samo što mi o tim stvarima nikad ne razmišljamo živeći u
zabludi, u pogrešnom uverenju da smo slobodni samo zato što nismo uhapšeni. A
od apsane je mnogo gore to čekanje, ma gde se čovek nalazio. Čekanje istine,
čekanje pravde, čekanje slobode, čekanje života. U tom čekanju prođe nam život.
Na
jedan dim
od života
Čitajući knjigu, našao sam se u čudu kako mi je
robijaška filozofija, kao što je recimo i ta rečenica "Godina prođe, dan
nikad", toliko bliska kad sam u zatvoru boravio samo dva-tri puta po
nekoliko sati, više onako, kao vaspitno-pokazna vežba i beleg na biografiji.
Jeste jedared bilo baš strašno, utamničili su me sasvim iznenada, sa samo pola
pakle cigareta, a demonstranti koji su tamo stigli pre mene već su bili
ispušili svoje. Da im nisam dao još uvek bi me robijali. A onda sam i ja bio na
jedan dim od doživotne. Sva sreća, bio sam već donekle utreniran na nestašice
duvana, jer bivalo je toga i na slobodi u to vreme, kad nisam imao da kupim.
Taman ja, bez posla i plate, napabirčim milionče za paklu "Drine", a
ona skoči na dva. Tada smo svi u Srbiji bili uhapšenici, cela je zemlja bila
jedna velika tamnica pod upravom suludog režima i stražom međunarodnih snaga,
koje su nam zavele ekonomske sankcije i blokadu. Sasvim je moguće da su nam
time reaktivirani nasledni senzori viševekovnog ropstva. I sad ova svetska
kriza proizvodi slične efekte, mi čekamo da prođe a oni obećavajući još teže
posledice u novoj godini, koja se samo tako zove. A nije isključeno da je kod
mene to i refleksno, taj osećaj neslobode, već i zbog toga što je SPS ponovo na
vlasti.
Nije robijanje i robovanje isto, pa ipak kao da jeste,
jer nije mi samo naslov poznat i razumljiv, nego celokupna ta situacija, ta
zatvorska atmosfera memljivog trajanja u beskonačnom vremenu koje kasni čitav
vek za spoljnim svetom. I ta upitanost nad svojom sudbinom. Ta potreba da kopaš
po sopstvenoj utrobi u potrazi za preostalim korenima ljudskosti i za semenom
zla istovremeno. Vidim i Žarko puši sve u šesnajst, al' ne pomaže, ne možeš
toliko ni da popušiš koliko u apsu imaš vremena koje ništa ne vredi. A nemaš ni
toliko cigareta koliko dan ima minuta, ni toliko kutija koliko ima sati u
jednom jedinom danu. A gde su tek noći. I gde su odgovori na sva pitanja koja
mu se motaju po zadimljenoj glavi.
O životu i smrti, o zločinu i kazni, o krivici, o
pravdi i pravičnosti, o slobodi, a pri tom o svemu tome odlučuju dve države
koje su oduzele život stotinama hiljada ljudi u svojim besmislenim ratovima i
prljavim poslovima. U takvim državama pravdu dele sudije koje se nepravedno
nalaze na tom mestu i lekari iz ludare koji su i sami inficirani. Naravno, to
saznanje njemu ništa ne pomaže u donošenju sopstvene presude svojoj savesti. On
je ubio dva mladića.
Istina u samoodbrani i pomućene svesti od batina, ali ubio. Da li je on sad ubica
i kriminalac? Da li već hronično boluje od jevrejskog sindroma koji je najbolje
formulisala Golda Meir obraćajući se Palestincima: "Oprostićemo vam što
ste nas ubijali, ali vam ne možemo oprostiti što smo mi vas ubijali". Baš
kao i većina
nas sa druge strane duge, ni on nije imao izbora. Ubio je da ne bi bio ubijen,
a ne da bi živeo. Što god da je u tom trenutku uradio bio bi na gubitku. Živ
je, ali to nije život. Osećaj krivice je toliko snažan da očekuje kaznu kao
spas, duboko svestan da pravde više ne može biti ni za njega, ni za njegove
žrtve. Traži pravičnu
kaznu koju zna da je zaslužio,
ali ne pristaje da mu život bude kazna. I ne
pristaje da čeka na kaznu duže
nego što bi ona trebalo da traje. Očekuje slobodu i strepi
od nje sećajući se stihova Dušana Vasiljeva "Hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj"?
Pomilovanje za pomilovanje
Imamo li mi robovi sličnih dilema i griže savesti kao
robijaši. Muče li nas pitanja sopstvene slobode, krivice i kazne. Pitali mo se
- Gde smo to tako pogrešili da nas snađe ovakvo zlo. Ili prosto prihvatamo
život kao kaznu, za sve loše što smo učinili, a da toga možda nismo ni svesni,
i sve dobro što nismo uradili a mogli smo. Morali smo. Ne pamti se zalud stara
mudrost koja kaže: "Da bi zlo pobedilo, dovoljno je da dobri ljudi ništa
ne učine"!
"Naravno, ja nisam slobodan čovek",
kaže Žarko. "Čovek koji je ubio nikada
više ne može
biti slobodan. Sloboda nikada više ne može biti moja reč. Sloboda je pravo
drugih da kažu šta misle o meni, sloboda je da me 'slobode' svojataju, mrze i
mrcvare. A ja više
i ne znam šta
uopšte
znači
ta reč?
Je li to možda samo sećanje da sam jednom kao dete trčao oko Biljarde i bio
srećan, ili je sloboda onaj trenutak kad sam odlučio da napišem ovu
knjigu"?
Očigledno da je Žarko Laušević dugo bio odsutan, pa ne
zna da ni sloboda nije više ono što je bila. Ona zapravo više ni ne postoji u
onom smislu kako je on pamti i zamišlja. Žalosni Žarko, da te obavestim,
Sloboda je pravo drugih da odrede meru tvoje slobode. Ti možeš da pišeš, zato
što su ti to dozvoli. To je tvoja mera slobode, a ne sloboda. I nije to neki
naš specijalitet, to je svetski proces, to je sama suština globalizacije.
Sloboda se svakodnevno ograničava sa tendencijom da se potpuno poništi. Čak se
i definicija slobode prazni od svake sadržine, tako da se polako zaboravlja šta
to zapravo beše, a ljudi sve manje razlikuju ropstvo od slobode. To je krajnji
cilj, da se između ropstva i slobode stavi znak jednakosti. Stoga nije čudo što
ne možeš da odrediš šta ta reč znači, jer to se pitaju i filozofi koji se time
naučno bave. Jedno je sigurno, kad odslužiš svoje nećeš izaći na slobodu.
Osvanućeš u stvarnosti, u realnosti kako to vole da kažu naši lideri kad im
ponestane boljih izgovora. A realnost je gora od robije.
Na osnovu utisaka iz njegove knjige i našeg iskustva,
moglo bi se čak reći da je Žarko Laušević u zatvoru bio slobodniji nego što će
biti kad se vrati u stvarnost. Tamo je mogao bar da puši kad god hoće i mogao
je lakše da pobegne od realnosti. Naša realnost je da je svet nepravedan, da u
njemu vladaju zakoni jačeg, korupcija i dvostruki standardi, ali mi ipak
gradimo pravnu i pravičnu državu po ugledu na taj svet. Biti realan danas znači
pristajati na nepravdu, na neslobodu, na nepoštenje i neistinu, na glupost i
primitivizam, na korupciju, na neznanje, neukus, nemoral i nekulturu, na jadan
i bedan život nedostojan čoveka. To je sloboda, moj Žarko, kojoj se toliko
nadaš. To je demokratija. To je realnost. Realno, tako se ne može živeti,
realnost je da mi ipak možemo. Spasa nam nema, propasti ne možemo.
A onda ga je naš predsednik pomilovao. Ne mora nazad u
onaj zatvor. Postao je ravnopravan sa ostalim robljem. Nije više važno da li je
kriv i koliko, u ovom zatvoru svi su za nešto krivi, a kazna im je da ne budu
kažnjeni. Kad bi dobili kaznu, kakva god da ona bude, jednom bi je i odslužili,
a onda bi bili zaista slobodni. Mogli bi čak da traže i neka prava.
Dajući pomilovanje Žarku Lauševiću, koje on ne želi,
predsednik mu oduzima pravo da jednom bude istinski slobodan. Ne sme on da
jednog dana postane slobodniji od ostalih podanika. To bi mogao da bude opasan
presedan. Ovako, od toga ima korist samo humani i osećajni predsednik. Malo će
se ogrebati o Žarkovu harizmu i muku da bi nam poručio kako je sistem
nepravedan, a on jedini koji to može ispraviti. Uprkos katastrofi koja nam
preti, ne treba da brinemo jer imamo njega pravednog i saosećajnog. Zato treba
i mi njega da čuvamo. I da ga pomilujemo na izborima, za sve grehe koje su
njegovi ljudi počinili uprkos njegovim upozorenjima. A on će njih kazniti tako
što će im dati još odgovornije zadatke i funkcije. Nas neće. Naprotiv, nas će
pomilovati. Pomilovaće i Maje.