Feljton
Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama
genocida? (3)
Jevrejska
stradanja - ulog u igri moći
Stravično
stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu, poznato kao Holokaust, jevrejskoj
eliti u Sjedinjenim Američkim Državama je poslužilo kao moćno oružje
sopstvenog uspeha i promocije. U vremenima kada je Izrael još glasio za slabu
državu u okruženju moćnih neprijatelja, jevrejski establišment Amerike se
odricao ne samo te države i cionizma već i sopstvenog jevrejskog porekla. Kada
je Izrael postao značajni američki saveznik, isti taj establišment je preko
noći postao najvatreniji borac za Izrael. Da bi ovakav prelet bio
verodostojniji korišćeni su i falsifikati, kao i novac prikupljen od donacija
za pomoć Izraelu
Norman
G. Finkelstein
(za
Tabloid na srpski preveo David Levi)
Tačnije, iako ne naročito laskavo, objašnjenje glasi da se
jevrejska elita u Americi pre junskog rata 1967. samo sećala masovnog uništenja Jevreja od strane
nacista kada je to bilo politički
korisno. Izrael, njihov novi zaštitnik, izvukao je dobit iz progona Jevreja za
vreme procesa Eichmannu 1). S obzirom na njegovu dokazanu korisnost,
organizovani Jevreji iz Amerike su se posle Junskog rata poslužili
genocidom nad Jevrejima koji su sproveli nacisti. Ideološki preformulisan, Holokaust se pokazao kao idealno oružje kako bi se odbacila kritika Izraela. I to upravo na način
koji ću u nastavku da opišem.
Belo i crno
Ono što ovde treba naglasiti jeste da je Holokaust za
američku jevrejsku elitu imao istu ulogu kao i Izrael: on je bio još jedan
novčić u igri moći sa visokim ulozima. Izražena zabrinutost zbog sećanja na
Holokaust bila je isto toliko veštačka kao i izražena zabrinutost za sudbinu
Izraela.
Zbog toga je brzo oproštena i zaboravljena izjava Ronalda
Reagana iz 1985, data na vojničkom groblju u Bitburgu, po kojoj tu
sahranjeni nemački vojnici (podrazumevajući i pripadnike Waffen-SS) isto tako
spadaju u žrtve nacističkog režima. Jedna od najpoznatijih organizacija koja
čuva uspomenu na Holokaust, Simon-Wiesenthal-Centar odlikovao je
1988. Reagana za njegovu "nepokolebljivu podršku Izraelu" odličjem
"Humanitarac godine", a 1994. od proizraelskog Anti-Defamation
League (ADL - Liga protiv kleveta) dobija nagradu
"Baklja slobode".
Daleko stariji, iz 1979. godine, ispad sveštenika Jasse
Jacksona kada je rekao da mu je dosadilo da čuje još nešto o Holokaustu,
naprotiv, nije bio tako brzo oprošten i zaboravljen. U stvarnosti, napadi
američke jevrejske elite na Jacksona nisu nikada prestali, manje zbog njegove
"antisemitske izjave", a više zbog njegovog zalaganja za prava
Palestinaca 2). Još jedan dodatni faktor je postojao u slučaju Jacksona: on je
predstavljao birače sa kojima su američki organizovani Jevreji bili u ratu od
kraja šezdesetih godina. I u ovim sukobima se Holokaust pokazao kao moćno
ideološko oružje.
Nisu deklarativna slabost i izolacija Izraela, pa ni
strah od drugog Holokausta inspirisali jevrejsku elitu da posle Junskog rata
1967. pokrene industriju Holokausta, već su to bili izraelska dokazana snaga i
njegov strateški savez sa Sjedinjenim Državama. Iako nesvesno, Novick nam daje
najbolji dokaz za ovaj zaključak. Kako bi pokazao da je američka politika prema
Izraelu bila motivisana procenama snage, a ne nacističkim
"Endloesungom" ("konačnim rešenjem", izraz koji se koristi
za istrebljenje Jevreja u Drugom svetskom ratu - prim. prev.), on piše:
"Dok je Holokaust u sećanju američkog vođstva bio još vrlo svež - tokom
prvih 25 godina posle Drugog svetskog rata - podrška Sjedinjenih Država Izraelu
bila je na najnižem nivou... Američka pomoć Izraelu se od kapljanja
pretvorila u poplavu ne onda kada je Izrael glasio za slabu i ranjivu državu,
već pošto je u Šestodnevnom ratu pokazao svoju snagu." (istaknuto kao u
originalu) 3). Ovaj argument u istoj meri može da se odnosi i na američku
jevrejsku elitu.
Pošto su posle Drugog svetskog rata pala
antisemitistička ograničenja, Jevreji su u SAD stigli do izuzetnog značaja. Po
podacima Lipseta i Raaba prihod po glavi stanovnika kod Jevreja je skoro
dvostruko viši od onog nejevrejskog: od 40 najbogatijih Amerikanaca 16 je
Jevreja, 40 odsto američkih nobelovaca u oblastima prirodnih i ekonomskih nauka
su Jevreji, isto kao i 20 odsto profesora na velikim univerzitetima i 40 odsto
partnera u vodećim advokatskim kancelarijama u Njujorku i Vašingtonu. Lista
se nastavlja 4). Jevrejski identitet ne stoji na putu uspehu, on je kruna
uspeha. Kao što su mnogi Jevreji bili na distanci prema Izraelu, dok je on
predstavljao teret, i ponovo postali cionisti čim je to dobilo vrednost, tako
isto su odricali i svog etničkog identiteta dok je predstavljao teret, a ponovo
su postali Jevreji kada je to postalo vredno.
Svetovna priča o uspehu američkih Jevreja tvori
glavnu, moguće i jedinu, osnovu njihovog novoprihvaćenog jevrejskog identiteta.
Ko bi još mogao da ospori da su Jevreji izabrani narod? Charles
Silbermna, takođe "novorođeni" Jevrejin, u Certain People:
American Jews and Their Lives Today piše u karakterističnom maniru:
"Jevreji ne bi bili ljudi da su se odrekli svake predstavke o
nadmoći", i dalje "za američke
Jevreje je neverovatno teško da isključe osećaj sopstvene nadmoći, bez obzira
koliko se trudili da ga potisnu". Po romasijeru Philipu Rothu jevrejsko
dete ne nasleđuje "zbirku zakona, zbirke učenja ili jezik, na kraju ni
samog Gospoda Boga..., već jednu vrstu psihologije i nju možemo da sažmemo u
četiri reči: Jevreji su nešto bolje." 5). Kao što ćemo odmah da vidimo,
Holokaust je bio negativna verzija njihovog uspeha: njegova uloga je bila da
potvrdi jevrejsku izabranost.
Ideološka ofanziva
Sedamdesetih godina antisemitizam nije bio nikakvo
značajno obeležje američkog života. Bez obzira na to, jevrejsko vođstvo je na
sva zvona okačilo kako su Jevreji u Americi u opasnosti od zaraznog, novog
antisemitizma 6). Najznačajniji dokazi za to u poznatoj studiji ADL-a
("posvećenoj svima onima umrlima jer su bili Jevreji") jeste mjuzikl
sa Brodveja tog vremena Jesus Christ Superstar i jedan magazin
supkulture koji je opisao "Kissingera
kao mahača repom, gmizavca, kukavicu, tiransko mlatilo, ulizivača, despota,
društvenog skorojevića, zlog manipulatora, nesigurnog snoba i besprincipijenlog
štrebera ka moći" - što je u datom slučaju čak potcenjivanje njegovih mana
7).
Pri svom povratku sa nekog putovanja u Sjedinjene
Države poznati izraelski novinar Danny Rubinstein je izvestio: "Po
mišljenju većine ljudi u jevrejskom establišmentu veoma je značajno stalno
isticanje spoljnih opasnosti kojima je izložen Izrael... Jevrejskom
establišmentu Amerike treba Izrael samo kao žrtva stravičnog arapskog napada.
Za takav jedan Izrael mogu da se dobiju pomoć, prilozi, novac... Svakome su
poznati zvanični brojevi priloga koje u Sjedinjenim Državama prikuplja United
Jewish Appeal, gde se koristi ime Izraela i gde oko polovine svote ne
odlazi Izraelu već jevrejskim organizacijama u Americi. Ima li većeg
cinizma?". Kao što vidimo, eksploatacija "žrtava Holokausta u
nevolji" od strane industrije Holokausta je najnovija i najružnija
manifestacija ovog cinizma 8).
Jevrejska elita, koja veoma agresivno nastupa u
zaštiti svojih grupnih i klasnih interesa, svaku opoziciju svom novom
konzervatizmu žigoše kao antisemitizam. Tako je šef ADL-a Nathan Pelmutter
tvrdio da "pravi antisemitizam u Americi leži u političkim
inicijativama stranim jevrejskim interesima", kao na primer u integraciji
manjina, smanjenju budžeta za odbranu i u neoizolacionizmu, kao i u
protivljenju nuklearnoj energiji, čak je u to ubrojao i reformu izbora na
koledžima 9).
Holokaust je igrao značajnu ulogu u ovoj ideološkoj
ofanzivi. Najuočljivije je kada se pozivanjem na istorijske progone
odbacuje aktuelna kritika. Kao izgovor za odbacivanje akcija integrisanja
manjina Jevreji su mogli da se pozovu na "numerus clusus"
(ograničenje brojnog stanja - prim. prev.) pod kojim su patili u prošlosti.
Preko toga, antisemitizam Holokausta je shvatan kao potpuno iracionalna mržnja
nejevreja prema Jevrejima. Od početka je odbacivana mogućnost da bi
neprijateljsko raspoloženje prema nejevrejima moglo da bude zasnovano na
konfliktu interesa. Poziv na Holokaust je bio trik kojim se legitimnost
oduzimala svakoj kritici Jevreja - takva kritika može da proizilazi samo iz
bolesne mržnje.
"Pozivanje na Holokaust", primetio je
poznati izraelski autor Boas Evron, u stvari je "zvanična
propagandna indoktrinacija koja neprestano proizvodi slogane i pogrešan pogled
na svet, koja ni na koji način ne teži da shvati prošlost već time manipuliše
sadašnjošću". Holokaust ne doprinosi nijednom posebnom političkom
programu. Njime mogu da budu motivisane kako podrška, tako isto i odbacivanje politike
Izraela. Izobličen kroz ideološko posmatranje - smatra Evron - "sećanje na
istrebljenje od strane nacista" može da da "moćno oruđe u rukama
izraelskog vođstva i Jevreja u drugim zemljama" 10). Ideologija Holokausta
je nastala kao posledica masovnog uništenja Jevreja od strane nacista.
Dogme
Dve centralne dogme daju osnovu tvorevine industrije
Holokausta: 1. Holokaust predstavlja apsolutno jedinstveni događaj u istoriji,
2. Holokaust predstavlja vrhunac iracionalne mržnje nejevreja prema Jevrejima.
Pre Junskog rata 1967. ove dve dogme nisu igrale
nikakvu ulogu u javnim diskusijama i, iako su postale jezgro literature o
Holokaustu, ne pojavljuju se u primarnim naučnim istraživanjima masovnog
uništenja Jevreja od strane nacista 11). Sa druge strane, obe dogme se
oslanjaju na bitne ideje jevrejstva i cionizma.
Jedinstvenost Holokausta - ovaj zahtev prema ostalima,
ovaj "skupi posed" - u stvarnosti služi Izraelu kao odličan alibi.
"Pošto su jevrejske muke toliko jedinstvene", iznosi istoričar Peter
Baldwin, "one povećavaju zahteve koje Izrael može da postavi drugim
zemljama" 12). Tako je Holokaust, smatra Nathan Glazer pošto je
ukazao na posebnost Jevreja zbog koje ne mogu da budu pobrkani sa drugima, dao
Jevrejima "pravo da sebe vide kao posebno ugrožene koji imaju pravo da
preduzmu sve kako bi preživeli" 13) Citirajmo jedan tipičan primer:
"Svaki izveštaj o izraelskoj odluci da proizvede nuklearno oružje priziva
čudovište Holokausta" 14).
Tu se uključuje
još jedan faktor. Premisa o jedinstvenosti Holokausta isto
je što i premisa o jedinstvenosti Jevreja. Holokaust nije
jedinstven zbog muka Jevreja, već zato što su pod njim patili Jevreji.
Ili: Holokaust je nešto posebno, zato što su Jevreji nešto posebno. Ismar
Schorsch, predsedavajući jevrejskog teološkog seminara, kritikovao je
pozivanje na jedinstvenost Holokausta kao "neukusnu, sekularnu verziju
izabranosti (naroda)" 15).
Koliko je Elie Wiesel uporan u pogledu
jedinstvenosti Holokausta, toliko isto je istrajan i u obrazlaganju teze da su
i Jevreji jedinstveni. "Sve naše je drugačije". Jevreji su ontološki
posebni 16). Kako je Holokaust bio vrhunac hiljadugodišnje mržnje nejevreja, on
je označio ne samo nezapamćeno mučenje Jevreja, već i njihovu, jevrejsku,
neponovljivost.
Dogma o večnoj mržnji prema Jevrejima od strane
nejevreja poslužila je kao opravdanje za stvaranje jevrejske države, ali i kao
objašnjenje neprijateljstva uperenog protiv Izraela. Država Jevreja je jedina
zaštita od izbijanja sledećeg (neizbežnog) ubistvenog antisemitizma; nasuprot
tome ubistveni antisemitizam se krije iza svakog odbrambenog manevra protiv
jevrejske države. Romanopisac Cynthia Ozick imala je jedan odgovor kojim
je odbacivala kritike Izraela: "Svet želi da istrebi Jevreje... On je uvek
želeo da istrebi Jevreje." 17). Ako je ceo svet za to da se Jevreji
istrebe, onda je veliko čudo da oni još uvek postoje i da, za razliku od dobrog
dela čovečanstva, nisu gladni.
Ova dogma je Izraelu dala široka ovlašćenja: pošto svi
nejevreji žele da unište Jevreje, Izrael ima neograničena prava da se brani
kako mu se prohte.
Mržnja Arapa, neprijateljstvo Afroamerikanaca, to po
pravilu nisu reakcije objektivne ocene jevrejskih postupaka (Goldhagen). Setimo
se reči
Wiesela: "Dve
hiljade godina smo neprestano bili ugroženi. Zašto? Bez ikakvog
razloga." O neprijateljstvu Arapa prema Izraelu: "Zbog onoga šta smo
mi i zbog čega postoji naša otadžbina Izrael, zbog našeg duhovnog života, zbog
našeg sna svih snova, kada naši neprijatelji budu hteli da nas unište učiniće
to tako što će da pokušaju da unište Izrael." O neprijateljstvu crnaca
prema Jevrejima u Americi: "Ljudi koji su našli svoju inspiraciju u nama,
ne zahvaljuju nam već nas napadaju. Nalazimo se u veoma opasnom položaju. Opet
smo žrtveno jagnje za sve... Pomogli smo crncima, stalno smo im pomagali... Žao mi je crnaca. Ima nešto što bi trebalo da nauče od
nas, a to je zahvalnost. Nijedan narod sveta ne poznaje zahvalnost tako kao mi,
mi smo večito zahvalni." 18) Uvek mučeni, uvek bezrazložno napadani, to je
teret koji nose Jevreji.
Prevare
Veliki deo literature o Hitlerovom "Endloesung"
sa naučne tačke je bezvredan, ukoliko u njemu do izražaja dolaze dogme
Holokausta. Na polju studija Holokausta zaista postoji dosta gluposti, ako ne i
čistih prevara. Posebno razotkrivajuće je kulturno okruženje kojim se hrani ova
literatura.
Prva velika prevara o Holokaustu je The Painted Bird
poljskog emigranta Jerzy Kosinskog. Kako je to sam Kosinski objasnio:
"Knjigu sam napisao na engleskom kako bih mogao da pišem bez emocija,
oslobođen emotivnih asocijacija koje obavezno poseduje maternji jezik." U
stvarnosti su svi delovi koje je on moguće napisao - jedno još uvek
nerazjašnjeno pitanje - napisani na poljskom. Knjiga je objavljena kao
autobiografski izveštaj Kosinskog o njegovim lutanjima po ruralnoj Poljskoj za
vreme Drugog svetskog rata. U stvarnosti je Kosinski tokom celog rata živeo kod
svojih roditelja. Glavni motiv knjige su sadistička i seksualna mučenja koja su
počinila poljski seljaci. Čitaoci koji su se sa knjigom susreli pre njenog
objavljivanja našalili su se kako je ona "pornografija nasilja" i
rezultat "duha opsednutog sado-mazohizmom". U stvarnosti je Kosinski
skoro sve epizode koje je opisao - izmislio. Knjiga opisuje poljske seljake sa
kojima je živeo kao isključivo antisemitski nastrojene. "Ubij
Jevrejina", viču oni, "Ubij kopilad!" U stvarnosti su porodicu
Kosinski sklonili poljski seljaci iako su znali da se radi o Jevrejima i iako
su im bile poznate stravične kazne za ovako nešto.
U listu The New York Times Book Review je Elie
Wiesel hvalio The Painted Bird kao "jednu od najboljih optužnica
nacističkog vremena", "napisanu sa dubokom iskrenošću i
osećanjima." Posle je Cythia Ozick tvrdila kako je odmah prepoznala
autentičnost Kosinskog "kao jevrejskog preživelog i svedoka Holokausta".
I pored toga što je Kosinski razotkriven kao vrhunski literarni hohštapler,
Wiesel je hvalio njegov kompletni opus 19).
Novija prevara je Bruchstuecke Binjamina
Wilkomirskisa koje se široko služe Holokaust kičom iz The Painted Bird.
Kao i Kosinski tako i Wilkomirski sebe slika kao usamljeno, preživelo dete,
koje je zanemelo, odraslo u sirotištu i tek kasnije otkrilo da je Jevrejin. Kao
i u The Painted Bird i Bruchstuecke imaju osnovni pripovedački
koncept sastavljen od običnog, na najneophodnije suženi glas jednog deteta, u
kome datiranje i podaci o mestima mogu da ostanu neodređeni. I u Bruchstuecke
svako poglavlje kulminira orgijama nasilja. Kosinski je The Painted Bird
predstavio kao "lagano otopljavanje duše"; Wilkomirski za Bruchstuecke
tvrdi da je to "ponovno nalaženje sećanja".
Bruchstuecke, kompletna prevara,
jeste arhetip sećanja na Holokaust. Počinje u
koncentracionom logoru gde je svaki nadzornik poludeli, sadistički monstrum
koji sa zadovoljstvom razbija lobanje jevrejskih beba. Ipak, klasična sećanja na
koncentracione logore slažu se sa izjavom preživele iz Aušvica dr. Ella
Lingens-Reiner: "Bilo je veoma malo sadista. Ne više od pet do deset
odsto." U literaturi o Holokaustu, nasuprot ovome, snažno je izražen
sadizam Nemaca. To ima dvostruku svrhu: on "dokumentuje" jedinstvenu
iracionalnost Holokausta, kao i fanatički antisemitizam počinilaca.
Nastaviće
se
O piscu
Industrija
Holokausta Normanu Finkelsteinu
znači moralno i finansijsko iskorišćavanje jevrejske nesreće i patnje. Njegova analiza je
istovremeno i snažna optužnica: on se obrušava na interesne saveze koji Holokaust
zloupotrebljavaju u sopstvenu korist, neretko na račun žrtava. Sjedinjenim
Američkim Državama i Izraelu prebacuje da su instrumentalizovali Holokaust kako
bi skrenuli pažnju sa sopstvenih problema. Svojim provokativnim tezama Norman
Finkelstein je pokrenuo živu debatu.
Bilo
bi pogrešno Finkelsteinovim kritikama pripisati destruktivnost. On sam je
Jevrejin i potomak žrtava Holokausta. Oba njegova roditelja preživeli su
Varšavski geto i nacističke koncentracione logore. Sa izuzetkom njih, sve
ostale članove njegove porodice nacisti su pobili.
ANTRFILE
Bibliografija
1) Tom
Segev, Die siebte Million, 1995, deo IV
2) Seymour
Martin Lipset i Earl Raab Jews and the New American Scene, 1995, str. 159
3) Novick,
The Holocaust, str. 166
4) Lipset i
Raab, kao gore, str. 26 - 27
5) Charles
Silberman, A Certain People, 1985, str. 78, 80 i 81
6) Novick,
The Holocaust, str. 170 - 172
7) Arnold
Foster i Benjamin R. Epstein, The New Anti-Semitism, 1974, str. 107
8) Jan-Paul
Sartre, "Betrachtungen zur Judenfrage", u Drei Esseys, 1960, str. 120
9) Nathan
Perlmutter i Ruth Ann Perlmutter, The Real Anti-Semitism in America, 1982
10) Boas
Evron, "Holocaust: The Uses of Disaster", u Radical America,
juli-avgust 1983, str.15
11) U vezi
razlike između literature Holokausta i naučnih radova o uništavanju Jevreja od
strane nacista videti Finkelstein i Birn, Eine Nation auf dem Pruefstand, I,
deo 3.
12) Peter
Baldwin, Reworking the Past, 1990, str. 21
13) Nathan
Glazer, American Judaism, 1973, atr. 171
14) Seymour M.
Hersch, The Samson Option, 1991, str. 22
15) Ismar
Schorsch, "The Holocaust and Jewish Survival", i Midstream, januar
1981, str.39
16) Elie
Wiesel, Against Silence, tom I, str. 153, Wiesel, Und das Meer, str. 230
17) Cynthia
Ozick, "All the World Wants the Jews Dead", u Equire, novembar 1974
18) Elie
Wiesel, Against Silence, tom I, str. 255 i 384
19) videti
Wiesel, "Everybody's Victim" u New York Times Book Review, 31.
oktobar 1965.