Diplomatija
Bestidne, skupe, a ponegde
kriminalizovane srpske diplomate čine nenadoknadivu štetu
Ambasade, kuće slatkog greha
Više od jedne decenije traje
potpuni raspad srpske diplomatije, kako na planu sprovođenja promašene državne
politike, tako i na organizacionom i kadrovskom planu. Neopisiva količina
divljaštva, gluposti, privatnih interesa i skandala, to je danas slika
diplomatskog sunovrata Srbije, čija je personifikacija odlazeći ministar Vuk
Jeremić, prvi među štetočinama u nekada moćnoj službi. Tabloidov izvor u samom vrhu MSP-a nastavlja da opisuje beznadežno
stanje u ovoj visokoj državnoj instituciji, dok Državna revizorska inspekcija
nastavlja sa radom tragajući za sakrivenim kompromitujućim dokumentima o
pljački budžetskih sredstava...
Državna revizorska inspekcija (DRI) nastavila je
započeti rad u Ministarstvu spoljnih poslova (MSP), a povodom vanredne provere
utroška budžetskih sredstava. Više nisu samo putovanja ministra Vuka Jeremića i njegove pratnje u
pitanju, nego je Državna revizorska inspekcija počela da se bavi i pitanjima
svih ostalih finansija. Ipak, prema rečima jednog od članova DIR-a, za javnost
je sve drugo "dečja bajka" u odnosu na putovanja resornog ministra i
njegove svite.
Istinske bahanalije u MSP-u počele su da uzimaju
maha tek dolaskom Borislava Borka
Stefanovića na čelo šefa kabineta ministra spoljnih poslova. Ali, ovde
treba reći i to da će Stefanovićeva štetočinska uloga u savremenoj srpskoj
diplomatiji tek biti pravilno "valorizovana", i to tako što sasvim
sigurno neće biti amnestiran za razna nedela, počev od javnih nabavki, pa do
slučaja klasičnog mobinga, čiji je on
bio spiritus movens. Već duže vremena
desetak aktivnih službenika Ministarstva spoljnih poslova spremaju krivične
prijave protiv njega i samo je pitanje vremena kad će one biti predate. Izvori
u vrhu MSP-a kažu: "...bira se pogodan trenutak..."
Zanimljivo je da generalni sekretar Ministarstva
spoljnih poslova Vladimir Ćurgus i
dalje potpisuje dokumenta koja su po sadržaju, slobodno rečeno, kriminogene
prirode. Jedan njegov blizak prijatelj upozorio ga je da to više ne radi i da
prekine sa tom praksom jer će doći vremena kada neće moći da se sakrije iza
vrha Ministarstva spoljnih poslova. Inače, Vladimiru Ćurgusu ovo nije prvi put
da ima iskustva sa istražnim organima. Poznate su njegove afere u vreme dok je
bivšem režimu odano služio kao pomoćnik tada neprikosnovene Bratislave Bube Morine.
Državnoj revizorskoj inspekciji svakako će biti
posebno interesantno kako su trošena sredstva za renoviranje zgrade ambasade
Srbije u Vašingtonu, ili pak kako su kupovane zgrade ambasada u Briselu i
Hagu...
Po dostupnom opisu radova za renoviranje zgrada
ambasade Republike Srbije u Vašingtonu, a koje je poslao ambasador Vladimir Petrović, Vlada je odvojila
velikih pet miliona dolara. No, imajući u vidu činjenice da je vrednost
nekretnina u Sjedinjenim Državama naglo opala, i da je za ovoliki novac
(namenjen za renoviranje ambasade) u rezidencijalnom delu Vašingtona moguće kupiti
skoro dve vile, potez Vlade je očigledno bio neracionalan. Ali, to nije smetalo
onima koji troše budžetski novac uzet iz džepova građana Srbije da ga potroše
na najmanje koristan način.
Naime, kako sadašnja zgrada srpske ambasade ima
podrum, prizemlje, prvi sprat i potkrovlje, ambasador je predložio da se na
dvorišnom delu fasade napravi stakleni panoram-lift
koji ide samo od prizemlja do prvog sprata! Zanimljivo je da sve radove na
renoviranju izvodi privatna firma iz Srbije, vrlo bliska visokim rukovodećim funkcionerima vladajuće
koalicije, što je i bilo za očekivati.
Pored sredstava za ambasadu u Vašingtonu, Vlada
Srbije je odobrila i osam miliona evra kojima je kupljena ambasada Misije
Republike Srbije u Briselu u kojoj službuje 23 službenika. Ima tu i nekih
nesrazmera. Radi bolje ilustracije treba reći da ova zgrada ima garažu sa 65
parking mesta! Inače, sama zgrada ambasade nalazi se u najužem centru Brisela.
Za kupovinu zgrade ambasade Republike Srbije u
Hagu, Vlada Srbije je odredila sredstva u visini od 2,5 miliona evra, što je u
poređenju sa cenama nekretnina u gradu Hagu, koje su u stalnom padu, bezobrazno
skupo. Ali, ta je patologija već odavno poznata: što je manje demokratija, a
više diktature, to su i prohtevi vlastodržaca veći...
I upravo trošenje ogromnih sredstava za
renoviranje zgrada ambasade u Vašingtonu, kao i kupovine zgrade ambasade Misije
u Briselu i zgrade ambasade u Hagu, podložni su ozbiljnoj finansijskoj kontroli
i reviziji nadležnih državnih organa u cilju striktne i racionalne kontrole
korišćenja budžetskih sredstava.
Incidenti bez posledica
Ambasador Republike Srbije u Brazilu Ljubomir Milić, inače član SPS-a,
dopušta članovima svoje porodice da nezakonito i nekontrolisano koriste vozila
ambasade, i to redovno bez putnog naloga. Sin ambasadora, student, uzurpirao je
jedan od automobila ambasade i svakodnevno ga koristi, i danju i noću, 24 sata,
bez ikakve kontrole i isključivo za lične potrebe, a pre svega za odlazak na
fakultet i za svakodnevne provode.
I ćerka ambasadora, koja je kao službenica UN
došla u Brazil na magistarske studije, uživa tatine državne privilegije. Naime,
nju službeni vozač ambasade svakodnevno odvozi na fakultet i dovozi natrag, kao
i u noćne provode gde je i čeka do ranih jutarnjih sati. To je često izazivalo
premor vozača, koji je u više navrata
zbog toga izrazio svoje nezadovoljstvo.
Ambasadorka Republike Srbije u Tunisu Milica Čubrilo-Filipović, inače
istaknuta članica Demokratske stranke i bivša ministarka dijaspore, koja iza
sebe ima niz afera, došla je na ovu funkciju kao miljenica Božidara Đelića.
Putevi su im se preplitali, od Pariza, Beograda, pa sve do Njujorka, a sada joj
se Đelić približio i u Tunisu kao funkcioner Evropske banke za zemlje Magreba.
Jedna od onih afera vezanih za Milicu Čubrilo, a koje javnost u Srbiji dobro
pamti, jeste i ta da je svom tadašnjem ljubavniku a sadašnjem mužu, bez ikakvog
pravnog osnova iz kase Ministarstva za dijasporu dala 40.000 dolara, što je
izazvalo buru negodovanja u srpskoj dijaspori na severnoameričkom kontinentu. U
Srbiji je to ispraćeno sa nekoliko
novinskih tekstova, a njena partija na vlasti nije našla za shodno da je
kazni, nego ju je, naprotiv, nagradila ambasadorskim mestom.
Po dolasku na dužnost ambasadora u Tunisu, po
običaju je počela da troši enormna sredstva za uređenje srpske rezidencije.
Svojim partijskim vezama a i intervencijom Božidara Đelića i Vuka Jeremića, za
kratko vreme je od Ministarstva spoljnih poslova uspela da dobije oko 200.000
evra za preuređenje rezidencije koja je inače iznajmljena!
Takođe, Ivana
Pejović, generalna konzulka Republike Srbije u Milanu, koja je bila član
Srpskog pokreta obnove, a sada je član DS-a, zahvaljujući zaštiti Vuka
Draškovića (bolje rečeno Danice Drašković), a pre svega Borisa Tadića, mimo svih
propisa i diplomatske prakse skoro 10 godina službuje na funkciji generalnog
konzula u Milanu. Svakodnevno ugošćava članove porodice aktuelnih rukovodećih
funkcionera i enormno troši državna sredstva.
Finansijska služba MSP-a ukazivala je na
nedopustivo trošenje novca konzulata kao i propuste koje čini, a koji se
graniče sa zdravim razumom. Preko računa srpskog konzulata, Ivana Pejović je
kupovala ogromne količine pića, sredstva za svoju ličnu higijenu, donji veš...
U više navrata, Ivani Pejović je iz finansijske
službe Ministarstva ukazivano na to da je takvo ponašanje nedopustivo i da je
dužna da vrati sredstva u kasu konzulata, što ona nikada nije učinila. Na svaku intervenciju službe finansija,
javljala se preteći službenicima MSP-a i to "sa pozicija sile",
ističući u svakoj prilici njene veze sa Borisom Tadićem!
Ali, uprkos svemu pobrojanom i nepobrojanom, i
svemu javnom i tajnom što se o njoj u MSP-u zna, male su šanse da ova i ovakva
Državna revizorska inspekcija pronađe nešto od čega bi mogla da počne bilo
kakvu poštenu istragu... Naime, celokupni dosije njenih finansijskih propusta
krije i "na sigurnom" čuva generalni sekretar ministarstva Vladimir
Ćurgus, koji joj je i jedan od njenih viđenijih zaštitnika. Za renoviranje i
opremanje rezidencije trošila je velika devizna sredstva koja su joj preko veze
u MSP-u odobravali.
Skuplji
je ambasadorov noćni život nego cela ambasada!
Nekadašnji konobar koji je
radio u zgradi Predsedništva
Jugoslavije Zoran Veljić, danas
je ambasador Srbije u Otavi, glavnom gradu Kanade. Ništa čudno, mnogi su
konobari u demokratskom ludilu napravili velike karijere, poput Vladimira
Popovića, zvanog Beba, ili recimo Dušan Elezović, omiljeni "dečko"
Bojana Pajtića, ali i mnogi drugi kojima je ugostiteljstvo bila "matična grana"...
No, Veljić je zaista dogurao
daleko... I na takvoj poziciji, očito je zaboravio šta znači biti potčinjen i
na usluzi... Zaposlene u ambasadi, ali i u samom Ministarstvu spoljnih poslova
ume da iznenadi tako što
iznenada nestane na neodređeno vreme! Tako je usred leta 2011. godine otputovao
je na odmor u glavni grad Perua, Limu, nikoga ne obaveštavajući ni o svom odsustvu, a još manje o destinaciji, iako je to bio dužan da učini.
Mogući razlog ovog tajnog putešestvija je izvesna
Lilian, navodno umetnica latinoameričkog porekla, koja sa svojim zakonitim mužem, čovekom
nemačkog porekla i nemačke građe (malo je punijeg stasa), redovno dolazi na
prijeme u ambasadu Srbije u Otavi. Naravno, bez muža. Lilian,
međutim, uveče dolazi u Veljićevu rezidenciju, a njih dvoje su noću i česti
gosti latino-bara Caliente u centru
Otave.
Treba ovde dodati i to da je
Veljić poznat i po tome što gostoprimljivo dozvoljava strancima da švrljaju po rezidenciji, čak i kada on nije prisutan. Njegovo gostoprimstvo ide
toliko daleko da strancima omogućuje da u zvaničnoj rezidenciji srpskog ambasadora organizuju privatne žurke. Tako su dve dame, Lilia Faulkner i Karol
Bel-Smit, svoje goste na proslavu dočeka Nove 2012. godine pozivale u kuću našeg
ambasadora, kao što se
vidi iz priložene
pozivnice koju inače finansiraju građani male i siromašne Srbije!
Da Veljić ne mari mnogo za rezidenciju vidi se i iz njegovih
upornih pokušaja da je
po svaku cenu proda. Pošto se
Ministarstvo usprotivilo toj ideji, Veljić je namerio da rezidenciju renovira tako što će u njoj
da se naprave kancelarije i stan za članove službi obezbeđenja. Ova Veljićeva
zamisao bi, prema svim računicama, srpske poreske obveznike trebalo da košta
barem milion dolara! A zna se i ko bi to trebalo da plati: država Srbija iz
budžeta, odnosno građani Srbije.
Da bi dobio sve neophodne
dozvole za predviđeno
zidanje, ambasador Veljić unajmio
je i jednog kanadskog advokata, izvesnog Žarka Tatomirovića Mamulu, koji je
sa svoje strane preporučio nekog
arhitektu Popovića. I
advokat i arhitekta za svoje usluge naplaćuju honorare od čije visine bi svakome normalnom moglo da se zavrti u
glavi. Ali ne i Veljiću...
Konačno, Veljić dolazi i na ideju da proda, ako ništa drugo, ono makar
deo deo dvorišta
rezidencije. Ovaj posao se za sada odvija mimo Ministarstva spoljnih poslova,
jer još nisu
okončani pregovori sa jedinim
zainteresovanim kupcem koga je pronašla Veljićeva i
Tatomirovićeva
prijateljica, izvesna dama po imenu Suzana
Robinson. Potencijalni kupac za sada nudi 2.050.000 dolara, ali ambasador
traži 2,5 miliona dolara. Obe cene su
daleko ispod vrednosti pomenutog zemljišta.
I u ovom postupku je
ambasador vrlo konspirativan, jer u oglasu nigde ne stoji da je prodavac zemljišta strana država, pa tako izgleda kao da je sve to običan privatni posao.
Nikome nije poznato da li
ambasador Veljić za sve
svoje postupke uopšte ima
ovlašćenje bilo koga iz srpskog
ministarstva. Jedno je sigurno: visoki nameštenik države Srbije, Zoran Veljić, ponaša se kao
apsolutista u ambasadi u Otavi. Radi šta hoće, troši
koliko god može, a zagazio je i u biznis iz koga, očito, neće izaći bez
ozbiljnih posledica...
U sedištu Ministarstva
spoljnih poslova u Beogradu već pričaju viceve da naš ambasador sa miljenicama provodi noći po pravim noćnim klubovima, a u međuvremenu pokušava da deo rezidencijalnog imanja proda kako bi od
provizije mogao da ima za cigarete i još ponešto, kada ode u zatvor. A sve
govori da je zreo za to! Naime, Veljić, bez obzira na svoju sklonost da
licitira državnu imovinu, ni u kom slučaju nema prava da prodaje ili
"rentira" bilo šta bez nečije saglasnosti, a posebno ne tako
osetljivu ustanovu kakva je zgrada ambasade, jer onda svakome ko uđe u objekat
otvara neslućene mogućnosti da postavi "sprave za posmatranje" ili,
ne daj bože, kakvu eksplozivnu napravu. O čemu se ovde radi neko će morati da
položi račune. Pre svega zato jer se radi o nečem nezamislivom u diplomatskoj
praksi... Nezamislivo je tako da izraelski, američki, ruski ili ambasador bilo
koje ozbiljne države izdaje zgradu rezidencije kao poslovni prostor trećim
licima, u bilo koje svrhe.
Nažalost, kad je srpska
diplomatija u pitanju, kao i sve drugo uostalom, sve je moguće...
Kako
se desila poželjna izdaja
"...Prepiska
srpskih diplomata iz predstavništava po svetu s centralom u Beogradu nalazi se
pod šifrovanom zaštitom, a stvar je procene Ministarstva spoljnih poslova u
koje diplomatske misije se šalju obučeni šifranti...." Ovu skandaloznu
vest nedavno je objavila Politika, a
da to nikome nije "zaparalo oči..." Jasno je iz mnogo čega drugog da
"laka čitljivost" diplomatskih telegrama proizilazi iz odsustva
ozbiljne službe šifranata... Zato danas srpsku diplomatsku poštu mogu da
pročitaju čak i priučeni špijuni-amateri...
Posle
5. oktobra 2000. godine, nakon masovnog otpuštanja diplomata, desio se i
"pomor" takozvane kriptozaštite... Ona je "na mala vrata"
ponovo uvedena tek nakon odlaska Gorana Svilanovića sa mesta ministra spoljnih
poslova. Nije tačno da je neko od takozvanih demokratskih vlasti u ono vreme
"bio naivan" pa je smatrao da od svojih "globalnih
prijatelja" nema šta da krije. Ispostavilo se da je napravljena šteta
veleizdajničkih razmera. Umesto da Svilanović (i svi koji su to skrivili) bude
na dugogodišnjoj robiji, on je posle "diplomatske karijere" zaseo u
upravni odbor najvećeg srpskog dilera oružja, mračne firme SDPR!