Likovi i senke
Lili i Biljana
Nikola Vlahović
Na poziv Vuka Jeremića, predsedavajućeg
Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, u palati na Ist riveru u Njujorku,
početkom januara ove godine, pevao je beogradski hor "Viva vox". Prisutna
publika, sve same svetske diplomate, oduševljeno su pozdravile nastup ovih
umetnika, a pred kraj nastupa zajedno su aplaudirali u taktu pesme "Marš
na Drinu" koja je bila predviđena u najavljenom programu. Takt je držao i
predsedavajući Ban Ki Mun, zajedno sa Jeremićem. Povod nastupa pevačke grupe
"Viva vox", bila je pravoslavna Nova godina.
Ubrzo, na opšte izmenađenje, predstavnici iseljenih
Bošnjaka-muslimana iz nekadašnje Jugoslavije, nastanjeni u Vermontu (SAD),
kojih tamo ima oko osam hiljada, izdali su saopštenje u kome optužuju Ban Ki Muna
da je pevao "zločinačku srpsku pesmu", i da je teško uvredio njihova
osećanja tim činom. Ne znajući ništa o tome, Ban Ki Mun se izvinjavao
(verovatno ne znajući ni zašto se izvinjava, ali mu se učinilo da čini ispravnu
stvar). Nije pomoglo ni Jeremićevo objašnjenje da se radi o staroj srpskoj koračnici,
koja je spevana još u oslobodilačkom, Prvom svetskom ratu.
Ubrzo, u Beogradu se odmah našao neko da
podrži Bošnjake iz Vermonta. "Dramska spisateljica", Biljana
Srbljanović, dokopala se ove teme, pa je na sva zvona istakla kako je pevanje
pesme "Marš na Drinu" u palati UN, isto kao kad bi u Nemci danas
ponovo zapevali nacističku tugovanku, "Lili Marlen", sa kojom su
ginuli na Istočnom frontu.
Nijedan srpski intelektualac se nije našao
pozvanim da ovu bestidnu ženu upozna sa nastankom i smislom pesme "Marš na
Drinu", čak ni oni koji su je svojevremeno ovenčali publicističko-književnom
nagradom "Dragiša Kašiković", nazvanom imenom emigranta i pesnika
koga je likvidirala jugoslovenska UDB-a. I kako bi, kad se Srbljanovićka nije
znala ni ko je bio Kašiković, nego joj se učinilo da se prezivao "Kašikarić".
Naravno, Biljana Srbljanović je samo jedna
praznoglava, frustrirana i nebaždarena gospođa, potrebna takozvanoj građanskoj
čaršiji kad potreba da oplete po onoj drugoj, nacionalnoj i nacionalističkoj
čaršiji, jer sve zajedno odlično koristi stereotipnoj slici o Srbima kao
primitivnom i zavađenom plemenu. Srbljanovićka je, poredeći "Marš na
Drinu" i "Lili Marlen", sve rekla i o svom obrazovanju i o
svojoj kulturi, ali i o poražavajućem ćutanju srpske intelektualne elite, ako
takvo nešto uopšte više postoji. A možda je bila i tog dana na kokainu, koji
konzumira, ne zaizrući da je policija ponovo privede stražnom sudiji.