Energetika
Epilog
dugogodišnjeg energetskog (ne)sporazuma srpskih vlastodržaca sa Rusijom
Srpska
vlada pod gasom
Nova
srpska vlada imaće prioritetnu obavezu da nastavi ubrzano sa radovima na trasi
gasovoda "Južni tok". Od brzine radova zavisiće i celokupna privredna
perspektiva u narednim decenijama. Ukoliko ovo ne budu za ozbiljno shvatilo
političko vođstvo u Srbiji, biće to kraj njihovog decenijskog paradiranja
praznim pričama i početak potpunog sloma dosadašnje državne strukture, bankrot
i haos. Tim povodom, Tabloidov insajder napravio je kraći pregled dosadašnjih
nedoslednosti srpskih vlasti prema ruskoj energetskoj strategiji na ovom delu
Balkana.
Insajder:
E-8
Generalni direktor Srbijagasa
Dušan Bajatović u maju će napustiti ovo javno preduzeće, i verovatno će
prihvatiti funkciju direktora kompanije Južni tok. Vest da on odlazi
obradovala je njegove ostrašćene neprijatelje u u Srpskoj naprednoj stranci,
pre svih ministarku energetike Zoranu Mihajlović. Istina, Mihajlovićeva
je radila na tome da on završi u istražnom zatvoru, zbog čega je na sebe
navukla bes ruskih zvaničnika i dovela u pitanje svoj opstanak na mestu
ministra energetike.
-Mi imamo
načina da se obračunamo sa ministrima energetike koji stoje na putu naših i
vaših energetskih interesa, raspitajte se kako smo to uradili u zemljama u
regionu, saopštili su predstavnici Rusije, u jednom neformalnom
razgovoru sa budućim premijerom Srbije, Aleksandrom Vučićem. Tom prilikom su mu
diplomatskim rečnikom skrenuli pažnju da oni smatraju da je Mihajlovićeva
odgovorna za pokušaj opstrukcije projekta "Južni tok" i dodali da
oni, uprkos dobrim rezultatima SNS, nju ne žele u istoj u ulozi u novoj Vladi.
Ali, ni oni koji Mihajlovićevu
ponovo guraju u fotelju ministra energetike, i koji ne žele "Južni
tok", nisu bezazleni. Mada je ministarka više puta tvrdila da ona ne radi
protiv ruskih interesa, pogotovo ne protiv "Južnog toka", koji je i
"srpski interes", Rusi joj nisu poverovali.
Mihajlovićeva, po
svemu sudeći, nije iz čistog hira radila protiv Rusa, nego, kako kažu dobro
informisani izvori u vrhu ruskog energetskog menadžmenta, po instrukcijama Zorana
Koraća, u javnosti poznatog kao bivšeg savetnika Milorada Dodika. O
Koraću, inače, kruže dve urbane legende. Prema jednoj on je rezident CIA na
Balkanu, a prema drugoj, u pitanju je čovek sa jakim vezama u američkom Stejt
departmentu. Dok je savetovao Dodika, ovaj je vodio proameričku politiku. Od
kada ga ne savetuje, Rusi su u Republici Srpskoj kupili naftne kompanije, i
počeli eksploataciju nafte u Semberiji.
I bez Koraća,
Mihajlovićeva je bila uticajna i moćna. Samo činjenica da je imala veliko Vučićevo
poverenje i odrešene ruke za obračun sa SPS kadrovima, činili su je
"opasnom ministarkom." Juriš na Bajtovića, ispostaviće se, nije bio
jednostavna misija. Nakon prijava koje je Mihajlovićkin tim za borbu protiv
korupcije podneo protiv Bajatovića, ona je pokušala i da ga smeni. Pozivajući
se na formacijsku hijerarhiju.
Rusi su,
naravno, zaobišli ministarku, pa je predsednik Upravnog odbora Gasproma Aleksej
Miler, objasnio Aleksandru Vučiću da je interes Gasproma da Dušan
Bajatović bude na mestu direktora Srbijagasa. Ministarkin tim tada
je doneo pogrešne zaključke kako je Bajatović u dobrim odnosima samo sa
Milerom. Mesecima su vodili akciju koja se bazirala na takvoj pretpostavci.
Onda su saznali da su Bajatovićevi dobri prijatelji Arkadij i Boris Rotenberg,
Putinovi dobri drugovi, koje je Evropska unija među prvima stavila na listu 120
osoba kojima bi moglo da bude zabranjeno putovanje u zemlje članice, zbog
događaja u Ukrajini.
Koreni
problema i deobe klanova
Srbija nema nikakvu
strategiju za nekoliko hiljada građana koji se greju isključivo na gas. Većina
njih nema ni sredstava da na brzinu preprave grejne sisteme i počnu da se greju
na neki drugi način. Ministarka Mihajlović je u izjavama često isticala da gasa
nema ni na vidiku te da smo Rusima dugovali novac, a da ga nismo imali, kao i
da bi situacija bila bolja da smo tada imali izgrađeno gasno skladište. Tvrdila
je i da su Rusi bili spremni da gas isporuče direktno Srbijagasu, a da
im mi novac prosledimo, kada ovo javno preduzeće naplati dugovanja od potrošača
u Srbiji. Ovakvo rešenje Rusi bi prihvatili da su im date bankarske garancije,
ili neke druge garancije. Ispostavilo se da naša strana zapravo nije ozbiljno
ni pokušavala da takvo rešenje sprovede u delo.
Tadašnji direktor Srbijagasa,
Miloš Milanković, napravio je dogovor da se gas umesto direktno Srbijagasu,
proda preko posredničke firme Jugorosgas. Zbog ovakvog dogovora
ispostavilo se, Srbija je godišnje gas plaćala nekoliko desetina miliona evra
skuplje.
Tek, Bajatović je
ovu firmu izbacio iz posla posredovanja za ruski gas. On je u posao
posredovanja uveo drugu kompaniju, o čemu su naprednjački mediji pisali u
nastavcima tokom izborne kampanje. Ipak jednu stvar Mihajlovićeva i drugi
učesnici tadašnje gasne krize i spora sa Rusima do danas nisu ispričali. Naime,
niko do danas nije rekao zašto su Rusi odjednom prekinuli isporuke gasa Srbiji.
Razlog zašto su oni to uradili je činjenica da su te godine nekoliko meseci pre
krize u Moskvu otputovali Božidar Đelić i Zoran Đinđić i
zahtevali raskid barter aranžmana.
Tu negde počinje i
istorijat bahatog odnosa srpskih vlasti prema Ruskoj federaciji, i blago rečeno
zanemarivanja činjenica da nam je Rusija od 1990. do danas otpisala oko 250
miliona dolara duga za gas. Rusko-srpski barter aranžman zaključio je
predsednik tadašnje Vlade Mirko Marjanović 1990. godine.
Aranžman je
omogućavao da Srbija dobija gas po ceni nešto povoljnijoj od tržišne, dok je u
Rusiju izvožena roba poljoprivrednog porekla. Cena robe je obračunavana u dolarskoj
protvvrednosti i na kraju godine bi se svodio račun. Uglavnom se dešavalo da
smo izvozili manju vrednost od one koju smo uvozili. Dug bi se jednostavno
prenosio u sledeću godinu, a prema Rusiji je postojala obaveza da ga izvozom
roba likvidiramo.
Da je situacija bila
obrnuta, Rusi bi imali pravo da dug izmire dodatnim isporukama gasa, kada se
ukaže potreba za ovim energentom. Tih godina Srbija je trošila manje gasa, od
količina koje je uvozila za sebe. Viškovi ruskog gasa prodavani su većim delom
Bosni i Makedoniji. Nosilac posla sa Rusima bila je firma Progres. Po
nagovoru Đelića, a Đelić u skladu sa instrukcijma stranih službi, odlučno raskidaju
taj sporazuma sa Rusima.
Sa Rusima se tada
sklapa sporazum po kome gas treba da plaćamo dolarima, kao i sve druge države
koje posluju sa Ruskom federacijom. Barter aranžman jeste raskinut, a sa
isporukama gasa se stalo, jer je ostalo nerazjašnjeno kada i kako će Rusima bit
plaćen do tada nagomilani dug...
Ruska
strana je pokazala strpljivost i spremnost na maksimalnu poslovnu toleranciju.
Problem je delimično rešio ondašnji predsednik SR Jugoslavije, Vojislav
Koštunica. On je otputovao
u Moskvu sa ciljem da reši nastali problem dugovanja za gas u tom trenutku veći
od 100 miliona evra.
Rusi su dobro znali
da takozvanu političku elitu Srbije u tom trenutku čine stotine ljudi koji u
interesu Zapada rade na kvarenju odnosa Rusije i Srbije, iz tih razloga
maksimalno su izašli u susret srpskim zahtevima i veliki deo duga je otpisa,
dok je postignut sporazum da se ostatak duga vraća kroz cenu redovnog uvoza
gasa. Sa Koštunicom su započeti i pregovori o budućem energetskom sporazumu.
Petokotobarske
promene za Srbiji su donele i haos na tržištu naftnih derivata, ge je prvih
meseci uvedena potpuna liberalizacija. Zbog takve liberalizacije tada Javno
preduzeće, Naftna industrija Srbije (NIS) je skoro bankrotirala.
NATO države koje su
tokom bombardovanja, namenski više puta gađale NIS-ova postrojenja, sada su lobirale
za politiku potpune liberalizacije. Takva liberalizacija ne bi dozvolila NIS-u
da se oporavi i njen prostor na srpskom tržištu preuzele bi zapadne kompanije.
Takva vrsta liberalizacije bila je ustvari nastavak rata ekonomskim sredstvima
i guranje Srbije u kolonijalni položaj.
Ovaj put Đinđić,
koga je Zapad podržavao i istovremeno savetovao da povlači poteze na štetu
srpske privrede, odlučio je da ih ne posluša. Đelić, Dinkić, Labus, Novaković i
drugi zagovarali su liberalizaciju. Đinđić lično je iskoristio svoj autoritet u
Vladi Srbije da se izda uredba Vlade kojom se zabranjen uvoz naftnih derivata
za motorna vozila.
Tom uredbom svim
prodavcima goriva u Srbiji ostavljena je mogućnost da benzinska i dizel goriva
kupuju isključivo od NIS. Ovaj monopol omogućio je bombardovanom NIS-u da se
oporavi narednih godina, ali ne i da postane ozbiljna kompanija.
Na
putu dobrog poslovanja stajali su alavi stranački kadrovi koji su besomučno
pljačkali ovu kompaniju. Istovremeno službenici stranih vlada, službenici MMF-a,
Svetske banke i eksperti koje je plaćala NIS-ova konkurencija, stalno su zagovarali
da je potrebno što pre ukinuti monopol NIS-a, a potom ga i privatizovati.
Paradoksalno je bilo to što su kadrovi NIS tih godina usmeravali milione evra,
na kampanje u medijima koji su zagovarali propast ove kompanije. Plasirane su lažene
informacije kako su za NIS zainteresovani Šel, Teksako i BP. Kada je Vlada
Srbije i zvanično NIS transformisala iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo
i na taj način otvorila vrata putu u privatizaciju kao zainteresovani za
kupovinu NIS-a počeli su da se pojavljuju MOL, OMV, INA, ali i ruski Gasprom.
Bezbednosni
stručnjaci Koštnicu, koji je u to vreme bio premijer Srbije, savetovali su ga
da ili ne prodaje NIS, ili da ga proda Rusima. Koštunica se odlučio za drugu
opciju, jer su se stranački kadrovi uključujući i one iz njegove stranke
pokazali kao loše rešenje. Na sastanku u Moskvi, Rusi su se izjasnili da su
spremni da učestvuju na tenderu za kupovinu NIS, a onda ih je Koštunica
iznenadio molbom da ga kupe u direktnoj pogodbi.
Novac koji je tada
ruska strana bila spremna da plati bio je daleko veći od onog koji je na kraju
dogovoren, ali taj dogovor nije postigao Koštunica, već Tadić. Dogovor je
obuhvatio da Rusi osim kupovine NIS, ključne rute Južnog toka usmere preko
Srbije, da nam pruže podršku u Savetu bezbednosti UN po pitanju Kosova i sve to
je za njih bilo nesporno. Sve to nije bilo razlog da se cena smanjuje. Bili su
spremni da plate 1,5 milijardi dolara.
Treba podsetiti da
je tih godina i Mlađan Dinkić imao svoju epizodnu ulogu protivljenja
prodaje NIS, Gaspromu direktnom pogodbom ističući na sednicama Vlade da se i OMV,
Bedžeta Pacolija interesuje za tu kompaniju.
Kada je došlo do
realizacije ugovora, Dinkić je još jednom zakukurikao, kako je cena previše
niska, ali ruska strana njemu i srpskoj vladi skrenula pažnju, da se to tako ne
radi.
-Mi u Rusiji
kada prodamo kola i posle nekoliko dana shvatimo da nismo zadovoljni cenom,
nemamo običaj da odemo kod kupca i da mu tražimo još novca. Kada jednom
dogovorimo cenu ona je dogovorena, rekli su tada ruski zvaničnici,
smatrajući da Dinkićevo zapomaganje i ne zavređuje bolji odgovor.
Gas
između socijalne i tržišne politike
Godine loših
iskustava sa našim političarima kojima su bili bitniji rezultati na izborima,
lična korist i interesi onih koji su nas bombardovali, naučili su Ruse da sa
nama igraju oprezno. Tako sa jedne strane imamo iskrenu rusku pomoć u vidu
povoljnih budžetskih kredita, kredita za železnicu i infrastrukturu, ali kada
sa našom državom ulaze u partnerski odnos Rusi su više nego oprezni. Ovo je i
razlog što je jedino rusko-srpska firma za gradnju "Južnog toka"
nije „fifti-fifti", kao u Bugarskoj i drugim zemljama, već su Rusi
većinski partner sa 51 prema 49 odsto.
Mnogi naši
stručnjaci iz oblasti energetike (često dobro plaćeni od OMV-a) ovo komentarišu
kao nepovoljni odnos za Srbiju.
Ipak,
praksa pokazuje da su Rusi bolje gazde od stranačkih kadrova. Prvi put od
privatizacije do danas, u NIS-u se zarade redovno isplaćuju, dok je firma posle
desetak godina konstantnog iskazivanja gubitka odjednom postala najuspešnija
kompanija u regionu. Rusi kao da ovakvim vlasničkim odnosom poručuju da ne žele
iznenađenje sa nekom novom srpskom Vladom kojoj će Evropa biti bitnija od
Srbije. Kao da se više od nas boje da će se ponovo pojaviti politička elita
spremna da izda narod, pljačka građene i ratuje sa Rusima za potrebe NATO
pakta.
Poslovne
antiruske ideje od kojih korist ne bi imala Srbija, ali bi Rusi sigurno imali
štetu, danas stižu mahom iz Evropske banke za obnovu i razvoj EBRD, ali i iz
drugih institucija bliskih Evropskoj uniji. EBRD je u mandatu poslednje vlade
uporno preko ministarke energetike pokušavao da progura ideju da gradnju
"Južnog toka", kroz Srbiju finansiraju oni.
U slučaju da Srbija
kredit ne vrati oni bi sa Rusima postali suvlasnici. Šta više, ideja je
plasirana na način da EBRD plati sto odsto radova. Sve ove predloge odbila je
Ruska strana objašnjavajući da oni imaju višak, a ne manjak kapitala. Vlasnički
udeo od 51 odsto ovde se pokazao više nego koristan, jer bi u protivnom srpski
političari verovatno ispunili predloge EBRD-a. Na poslednjem sastanku sa Dačićem
i Vučićem, Rusi su saopštili da se dobro pričuvaju plana ministarke energetike
za restruktuiranje Srbijagasa. Plan će ako bude prihvaćen na kraju za Srbijagas
biti koban.
U javnosti je manje
poznato da je osim plana ministarke, vladi Srbije ponuđen plan rukovodstva Srbijagasa,
urađen u saradnji sa Evropskom komisijom, koji takođe predviđa
transformaciju ove firme iz javnog preduzeća u holding kompaniju. Drugim rečima
i ruski i evropski predstavnici na našoj sceni, postigli su konsenzus o tome da
Srbijagas ne treba više da bude državna firma.
Možda će, ako neki
od planova bude ostvaren, Srbija biti sačuvana od činjenice da stranački
kadrovi gomilaju dugove ovog javnog preduzeća, ali ni gas za domaćinstva više
neće imati socijalnu cenu.
A
2.
Dinkić
opstruisao uplatu ruskog novaca
Kada je NIS prodat
ruskom Gaspromu, u Evropi i svetu besnela je ekonomska kriza, pokrenuta na
američkom tržištu hartija od vrednosti. Ovdašnje banke masovno su povlačile
novac ka matičnim centralama i njihovi bilansi postajali su sve gori. Vlada
Srbije je tada sve nade polagala u Gaspromovu uplatu novca od prodaje NIS-a.
Kompletna suma od 400 miliona evra plaćena je odjednom, što je tada
Srbiji bilo preko potrebno radi popunjavanja budžetskih rupa. Ipak, sa uplatom
se kasnilo tri dana, jer Dinkić Rusima nije davao prave instrukcije za
plaćanje. Posle tri dana, iznenada je dao instrukcije da se novac uplati na
budžetski račun kod Rajfajzen banke čije se ime u tom trenutku pominjalo u
mnogim aferama. Odmah po uplati novca, Dinkić je pustio dezinformaciju da su
Rusi insistirali da uplatu izvrše preko ove banke.
A
2.
Blef
Evropske unije
Prošle godine,
Evropska unija je i zvanično saopštila da će blokirati gradnju Južnog toka na
terenu svoje članice Bugarske. Ispostavilo se da političari unije nisu dobro
razmislili pre ovakvih izjava, jer su od vlasnika velikih evropskih kompanija
odmah dobili po prstima. Tada im je objašnjeno da projekat Južnog toka nije
samo nacionalni projekat zemalja kroz koje prolazi već su u njega, kao
akcionari, uključene mnogobrojne kompanije iz EU, koje treba da budu i krajnji
korisnici ruskog gasa. Ovu priču službenici EU plasirali su na inicijativu
američkih lobista, koji sanjanju da umesto Južnog toka zaživi gasovod koji bi azerjbedžanski
gasu preko Turske, Bugarske i Albanije liferovao u EU.
Rusi koji su sa
Azerbejdžanom u odličnim odnosima, ovu priču smatraju energetskom bajkom. Ipak,
ministarka energetike Zorana Mihajlović, vodila je detaljne razgovore sa
bugarskim kolegom o ovakvim mogućnostima.