https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Do|oh, videh, zapisah

 

Dođoh, videh, zapisah

 

Ekskluzivno sa Iberijskog poluostrva: ima li bolje budućnosti pod krovom Evropske unije?

 

Plovidba noćnim morama

 

 

Čini se da je evropska ekonomija konačno započela svoj oporavak. U evro zoni recesija je zaustavljena tokom prošle godine i nezaposlenost se polako smanjuje. Tri problematične ekonomije i dalje su u većim teškoćama, a njih predvodi grčka koja će i ove godine nastaviti sa smanjenjem, dok će portugalska i španska rasti, iako ne više od prosečne cifre evropskog rasta. Računa se da će Grčka znatno popraviti svoje ekonomsko stanje tek sledeće godine. Iako su znaci oporavka očigledni, nakon pet godina recesije, ljudska patnja preživljavanja još nije smanjena i čini se kao da problemi nastavljaju da se nagomilavaju. Sa desetine miliona Evropljana koji su tokom ekonomske krize izgubili posao, povratak na uredniji život neće biti ni lak ni jednostavan. Recesija ih je iscrpela i dovela do ruba očajanja, zaključuje u svojoj reportaži iz Portugalije, Tabloidov urednik spoljne politike, Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda.

 

Milan Balinda

 

U 28 zemalja Evropske Unije 244 miliona osoba su radno sposobne, ali njih 25,9 miliona nisu zaposlene. Ovo čini, po podacima iz prve nedelje aprila meseca, 11,9 odsto nezaposlenih tokom prošlog februara. To je u proseku, ali, na primer, u Italiji nezaposlenost je dostigla cifru od 13 odsto, dok je taj broj u Španiji astronomski visok i iznosi 25,6 odsto. Već poslovično, nemačka ekonomija se dobro drži i očekuje se da će ove godine imati rast od 1,6 odsto, a već sledeće čitavih 2,4 procenta. Ipak, u svim državama odjekuju optimističke note, ali razlog za to može da bude i namera da se privuku investicije. Čak i Grčka, čija ekonomija još nije počela da se oporavlja, namerava da na tržište iznese novi paket državnih obveznica. Inflacija nije problem u evro zoni, ali deflacija bi mogla da bude i to naročito u Španiji, što bi, ako se dogodi, otežalo vraćanje dugova. Meta u evro zoni je da inflacija, koja je sada jedva 0,5 odsto, dostigne cifru od nešto ispod 2 odsto, što bi olakšalo zapošljavanje. Visoku vrednost evra takođe održavaju zemlje u okruženju, zemlje koje ne koriste tu valutu unutar svojih granica. Koliko god to izgledalo čudno i neuobičajeno, deflacija može da sa sobom donese katastrofalne ekonomske posledice za zemlje evro zone.

Zajedničko u ovom trenutku je, naročito u zemljama sa većim ekonomskim problemima, da ono što preovladava je optimizam. Ne toliko, ako uopšte među stanovništvom, već taj optimizam dolazi iz vladinih krugova. Najveći optimisti su, ili makar tako hoće da se predstave, vlade Italije, Irske, Portugala i Španije. Možda je njihov optimizam donekle i opravdan jer su jata međunarodnih investitora pohrlila da otkupe dugove baš tih zemalja. Investitori očekuju da će dobro da naplate od kamata državnih obveznica. Na nivou stanovništva taj optimizam još ne bi imao opravdanja.

Sudeći po podacima Eurostata, zvanične statističke agencije, više od polovine novih radnih mesta u Evropskoj Uniji su privremenog karaktera i često uz plate koje nisu dovoljne za pristojan životni standard. Interesantan je podatak da u Grčkoj između 800.000 do jednog miliona radnika nisu dobili plate za jedan mesec ili čak i više. Jesu zaposleni, ali plate kasne. Slično se događa u Portugalu, Španiji i Italiji. Mnoge Evropljane produžena ekonomska kriza ozbiljno je poljuljala, neke sasvim izbacila iz ravnoteže, i neće biti lako da se svi oni vrate na stabilan kolosek koji bi ih uskoro vodio ka pristojnom standardu života.

 

 Kaiš oko vrata

 

Portugal je jedna od zemalja Evropske Unije sa problematičnom ekonomskom situacijom. Možda je stanje u Portugalu najbolje objasnio jedan analitičar u tekstu objavljenom početkom aprila u lisabonskom dnevniku i, gde je između ostalog napisao i sledeće: „...Portugalska kriza, na izvestan način i evropska, ima trostruku prirodu - ekonomsku, finansijsku i socijalnu".

Govoreći dalje o socijalnoj krizi autor je tvrdio da „već duže vreme mi Portugalci prestali smo da verujemo institucijama... To je kriza poverenja, a kriza poverenja, zajedno sa finansijskom krizom, dovela nas je do opasnog stanja - gubitak identiteta. Ko smo mi i kuda želimo ići?"

U ciframa Portugal otvara najveći broj novih radnih mesta, ali ako se ti brojevi pogledaju izbliza jasno je da to i nisu kvalitetna zaposlenja. Naime, 11,7 odsto zaposlenih dobijaju minimalne plate koje sada iznose 485 evra i to pre poreza. Od 2011. godine do prošle godine u aprilu, poslednji dostupni podaci, broj zaposlenih s „minimalcem" porastao je za više od dva puta. Tokom 2012. godine tri miliona Portugalaca živelo je sa manje od 10.000 evra godišnjeg prihoda. To bi bilo čitavih 63 odsto zaposlenih.

Međunarodni monetarni fond pozdravio je rast zaposlenosti kao uspeh vladinih mera. Poređenja radi, u Grčkoj minimalna plata je za 21 odsto više nego u Portugalu.

U februaru je stopa nezaposlenosti u Portugalu bila 15,3 odsto, ali nezaposlenost kod osoba mlađih od 25 godina i dalje raste. Čitavih 35 odsto iz tog starosnog sektora u potrazi je za poslom, dok je evropski prosek 28 odsto. Prosečno mesečno primanje iznosilo je u aprilu 2011. godine 1.134 evra, a u aprilu prošle godine 1124.

Još jedna važna stavka za Portugal takođe nije zadovoljavajuća. Naime, godišnji ulov bakalara iznosi 43.000 tona, a u zemlji se za isto vreme pojede čak 65.000 tona ove tražene ribe. Portugalska ribarska flota zadovoljava samo 47 odsto potrebe tržišta za ribom koja je jedna od glavnih prehrambenih artikla u zemlji. Portugal takođe kuburi i sa drugim poljoprivrednim proizvodima, i čini se da samo proizvodnja vina zadovoljava domaće potrebe, ne zato što se vino malo pije, već što se mnogo proizvodi. Vino, generalno gledano, nije skupo, već kad cene u Lisabonu, u piljarnici na primer, za kvalitetnu bocu ove tekućine počinju sa nešto manje od tri evra.

Čini se da je portugalska vlada već odlučila da neće tražiti „zajam predostrožnosti" jer u državnoj kasi imaju gotovinski višak od 16 milijardi evra. Zemlja je tražila aprila 2011. godine pomoć da bi mogla da izađe iz dužničke krize u trenutku kada su u rezervi imali samo 800 miliona evra. Portugal očekuje isplata obveznica u junu i oktobru u ukupnoj vrednosti od 10 milijardi evra. Sa novčanom rezervom koju poseduje zemlja može, po proceni finansijskih stručnjaka, mirno da uplovi u 2015. godinu gde ih oktobra meseca čeka dug sazreo za isplatu u iznosu od 9 milijardi evra.

Portugalska ministarka finansija tokom druge nedelje aprila otputovala je u London na sastanak sa investitorima, a sa namerom svoje zemlje da u ovom trenutku ne traži pomoć u kreditima. Tamo je na jednom samitu održala govor koji je nazvala: Portugal nakon trojke - nada u budućnost. Pod „trojkom" se podrazumevaju Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond (MMF).

Nakon Londona ministarka je odletela za Vašington da bi se sastala sa predstavnicima Svetske banke i MMF. Inače, budžet za sledeću godinu je stigao iz Brisela, a kako i dalje uglavnom uključuje „stezanje kaiša", mnogi su Portugalci od starta protiv takvog budžeta, koji će, nema nikakve sumnje, biti većinom glasova odobren u parlamentu. Ali, kao pokazatelj da su stvari krenule bolje u Portugalu može da posluži i podatak da su za prva tri meseca ove godine u zemlji prodano preko 40 odsto više automobila nego u istom periodu prošle godine. Negativniji podatak bi bio da je prošle godine u srezu grada Porto, od čijeg imena je nastao i naziv zemlje, isečena struja skoro 70 hiljada porodica. Inače, u čitavoj zemlji zbog neplaćanja isečeno je u istom vremenskom periodu struja u nešto preko 400 hiljada domaćinstava.

 

 Crno u zatvorima, crno u ekonomiji

 

Početkom aprila objavljeni su i neki drugi, ne baš slavni brojevi. Radi se o broju zatvorenika, ali ne bilo kojih već broju Portugalaca osuđenih i zatvorenih u susednoj Španiji. Tokom 2013. godine 550 njih je čamilo po robijašnicama Španije, što je porast od 71 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Većina je osuđena zbog šverca opojnih droga. Možda bi se moglo reći da je stanje ekonomije u zemlji doprinelo porastu broja onih koji su se odlučili za opasan posao!?

U samom Portugalu tokom prošle godine u zatvorima je bilo 14.284 osoba, što takođe predstavlja značajan porast u odnosu na prethodne godine. Međutim, u zatvorima širom zemlje robijaju i 2.647 stranih državljana, a većina njih je iz afričkih zemalja. Oni su pre svega sa Zelenih Ostrva, Gvineje Bisao i Angole.

Južna Amerika takođe je solidno predstavljena među zatvorskim stanovništvom Portugala, a listu predvode Brazilci, slede Rumuni i potom Španci. I mada najveći broj Portugalaca u stranim zatvorima ima u Španiji, takođe su prisutni, pre svega, u Brazilu i Nemačkoj. Porast kriminala bi mogao da se poveže sa nestabilnom ekonomijom i brojem nezaposlenih, kao i sa brojem onih koji iako imaju zaposlenje od njega teško da mogu da prežive, ali je suštinski problem Portugala je spoljni dug.

Španski problem je pre svega nezaposlenost, a ne spoljni dug. Zato je i interesantno da poslednji dostupni podaci ukazuju na promenu ekonomske klime i porast broja zaposlenih. Konkretni brojevi ukazuju da je prošlog marta u redovima nezaposlenih bilo skoro 240.000 manje osoba nego u istom mesecu prošle godine. Nije bilo kreirano toliko radnih mesta koliko se smanjio broj onih koji su prijavljeni u zavodu za nezaposlene što može da se objasni time da su neki odustali od traženja posla. Najverovatnije da su se okrenuli „crnoj ekonomiji".

Kriza rada nije još završena i nikako rešena, mada su najnoviji podaci o tom problemu obećavajući. Danas je u Španiji registrovano 4,8 miliona nezaposlenih, isto broj kao i 2003. godine, ali se u međuvremenu broj stanovnika povećao za novih 4,4 miliona Španaca. Poslednji put kada je smanjivan broj nezaposlenih tokom perioda od šest meseci bilo je 2007. godine. U međuvremenu samo šest od 10 nezaposlenih prima socijalnu pomoć zbog svog statusa i ta pomoć iznosi 823 evra mesečno, 37 manje nego prošle godine. Industrijski sektori koji su otvorili najveći broj radnih mesta su, na prvom mestu, ugostiteljstvo, potom, razne administrativne delatnosti, sledi građevinarstvo i školstvo, ali u proizvodnoj industriji pojavio se najmanji broj novih zaposlenih.

Među nezaposlenima nalaze se i skoro 600.000 stranaca, što je nešto manje nego prošle godine, kao i skoro 423.000 osoba mlađih od 25 godina, a njihov se broj među nezaposlenima smanjio 10 odsto u odnosu na prošlu godinu. Sa 4,8 miliona nezaposlenih osoba, nedostatak radnih mesta je i dalje najveći problem Španije, mada je broj zaposlenih postigao najveću stopu rasta u Evropi, makar u ovom trenutku. Takođe se procenjuje da će broj zaposlenih stići na nivo od pre krize tek za 10 godine.

To će biti tako, tvrde analitičari, ukoliko španska vlada ne osmisli nove programe zapošljavanja i oslobađanja ekonomije od nepotrebnih nameta. Sada je u zemlji zaposleno 16,3 miliona ljudi i mnogi stručnjaci tvrde da se taj broj može mnogo brže povećati ukoliko administracija donese odgovarajuće mere. Bez obzira na ekonomski oporavak koji je primetan, od novih radnih mesta samo je devet odsto na neodređeno radno vreme, a to se velikim delom duguje i krutim zakonima koji nesumnjivo sprečavaju poslodavce da zaposle radnike „na stalno".

Mnogi tvrde da bi se postiglo lakše zapošljavanje, ukoliko bi i otpuštanje bilo isto toliko lako. Poslodavci tvrde da svako novo radno mesto na neodređeno vreme je za njih omča oko vrata koja bi mogla da ih zadavi u bilo kom trenutku. Sindikati se, naravno, protive takvom razmišljanju. Poslodavci, za očekivanje, opominju sindikate da uloženi novac nije kapital koji su uložili sindikati.

Zaposleni ili nezaposleni, u Španiji neki imaju novac koji sa zadovoljstvom troše na važne stvari ' kao što je rok-koncert. Naime, sledećeg 25. juna na stadionu Santiago Bernabeu održaće koncert čuveni, već decenijama čuveni, Rolingstounsi. Karte za koncert puštene su u prodaju 2. aprila i sve do jedne prodate za samo nekoliko sati. Njih 54.000 imali su sreću da što na prodajnim mestima, što preko interneta, koji se odmah zaglavio zbog preterane posete sajtu prodaje, kupe sve ulaznice po pristojnim cenama. A cene su se kretale od najjeftinijih, 85 evra, do najskupljih koje su bile sa VIP privilegijama, 654 evra po komadu. To su bili ti srećnici a za one koji nisu uspeli data je mogućnost da karte kupe kod tapkaroša. Najjeftinije u preprodaji koštale su 200 evra, a od skupih jedna je prodata po šokantnoj ceni od 11.940 evra!

Ta je ulaznica prodata na internet sajtu ticketbis.com. Videti vremešnu rok-grupu uživo i kako se teturaju po bini kao da su omladinci izgleda, čak i u Španiji s problemima, ima cenu koju su pojedini spremni da plate. Mogao bi neko da kaže da je očigledno da se Španija nalazi u ekonomskim teškoćama jer su se u Holandiji za koncert te britanske grupe karte prodale za nepunih pola sata. U Rimu i Parizu ulaznice da bi se video i čuo Mik Džeger prodate su za jedan do dva sata. Ipak, Španija je poslednjih decenije uspela da napreduje džinovskim koracima.

Samo pre nekih 40 godina, sedamdesetih prošlog veka, tokom finalne faze diktature generalisima Franciska Franka, Španjolkama je bila potrebna dozvola muškarca, njenog oca ili muža, da bi otvorila račun u banci, potpisala neki ugovor ili dobila pasoš. Razvod je bio zabranjen, isto kao i sredstva za kontracepciju. U neku ruku, moglo bi se reći, žene su bile tretirane kao da su deca. Od kako je 1978. godine usvojen novi Španski Ustav, Španjolke su se u značajnom broju inkorporirale u radnu snagu i domogle se pozicija moći.

Modernizacija i demokratija napravile su još jedan veliki korak kada je 1982. godine s ubedljivom prednošću na opštim izborima pobedila Socijalistička partija. Danas su žene, između ostalog, većina studenata na nacionalnim univerzitetima. Takođe, Španija je bila treća zemlja na svetu koja je pravno priznala gej brakove. Međutim, pokatkad vlada ima problema sa ponekim naprednim zakonima.

Konkretno, španski sud je prošlog februara izdao nalog za hapšenje bivšeg kineskog predsednika Jing Zemina, kao i bivšeg premijera Li Penga, a to zbog navodnog genocida, mučenja i drugih kriminalnih dela usmerenih protiv naroda na Tibetu! Takva odluka je naljutila Peking i dovela u nezgodnu situaciju vladu u Madridu. Odluka suda se bazirala na španskoj doktrini univerzalne nadležnosti koja datira još iz 1985. godine i koja odobrava da svako koga neko prijavi za kršenje osnovnih ljudskih prava može biti optužen i osuđen pred španskim sudom. U praksi se ništa nije dogodilo sve dok 1990. u Britaniji, na zahtev Španije, nije uhapšen bivši diktator Čilea Augusto Pinoče. On nikada nije bio isporučen Španiji, ali je slučaj privukao pažnju čitavog sveta.

Danas vlada u Madridu pokušava da izmeni tu doktrinu jer je ona zadaje mnoge diplomatske neprijatnosti. Jedna druga izmena zakona se priprema da stupi na snagu u nekoliko narednih meseci. Radi se o Jevrejima Sefardima. Naime, promenom postojećih zakona o naturalizaciji dozvoliće se španskim Jevrejima koji su isterani iz zemlje, odnosno potomcima isteranih, još 1492. godine da, uz dokaze porekla, postanu španski državljani bez potrebe ba prethodno budu rezidenti u Španiji. Osim toga, zakon bi im omogućio da imaju dvojno državljanstvo, tj. Neće morati da se odriču svog sadašnjeg državljanstva. Ukoliko se taj zakon usvoji, a nema indikacija da neće, nekih 150.000 Sefarda, postaće španski građani, među nima i hiljade Jevreja koji su u to daleko vreme, a na poziv turskih autoriteta tog doba, našli utočište u Sarajevu.

 

 

A 1.

 

Katalonci se ipak kolebaju

 

Katalonija je poslala u španski parlament peticiju u kojoj je tražila da joj se odobri da raspiše referendum o otcepljenju. Parlament je 8. aprila tu peticiju odbio. Od 299 parlamentaraca, nakon sedam sati debate, za zahtev je glasalo njih 47, svi iz Katalonije. Španski Ustav precizira da se referendum o samostalnosti može raspisati samo na nacionalnom i ne na regionalnom nivou. Tim odbijanjem Katalonije, koja bi da izađe na referendum sledećeg 9. novembra, postavljenja je scena za borbu između španske vlade i ekonomske mašine zemlje. Premijer je izjavio da „Katalonija bi morala da ostane u Španiji jer ne mogu da zamislim Španiju bez Katalonije niti Kataloniju izvan Španije i Evropske Unije".

U svom obraćanju premijer Mariano Rahoj je nastavio i s više poetike u svojim rečima: „Zajedno svi pobeđujemo, a odvojeni svi gubimo". Podvukao je da bi nezavisnost Katalonije bila ekonomska katastrofa i za regiju i za zemlju u celini. Lider katalonske vlade, Artur Mas, koji ističe da će se po pitanju nezavisnosti poštovati zakoni, istakao je da odbijanje španskog parlamenta nije konačni rezultat. Dodao je da će Katalonci na jedan ili drugi način glasati o svojoj nezavisnosti. Prošlog 11. septembra, na dan katalonskog nacionalnog praznika, stotine hiljade građana napravilo je ljudski lanac duž regiona zahtevajući nezavisnost.

U Kataloniji u kojoj živi oko 7,5 miliona stanovnika, a nisu svi Katalonci, nekih 50 odsto stanovnika je za proglašenje nezavisnosti, a taj bi broj bio manji ukoliko bi otcepljenje od Španije značilo i izlazak iz Evropske Unije, pokazuju ispitivanja javnog mnenja. Iz EU su već poručili da bi Katalonija morala, ukoliko proglasi samostalnost, da aplicira za članstvo i da sa procesom krene od samog početka. NATO je takođe poslao upozorenje da ako se Barselona odvoji, Katalonija će biti isključena iz ovog vojno-političkog saveza.

Razlog za otcepljenje Katalonci vide ne samo u svojoj kulturi, jeziku i istoriji, već tvrde da njihova regija daje Španiji više nego što od nje dobija. Inače, u Kataloniji živi više ljudi nego u Danskoj i njena ekonomija je negde na nivou celokupne Portugalske. Neki se pitaju da li je još moguć dogovor između Madrida i Barselone da se odnosi postave na nekoj drugoj razini. Možda veća samostalnost Katalonije u upravljanju, pre svega, svojim materijalnim sredstvima.

Značajna vest o Kataloniji stigla je iz Pariza. Naime, Manuel Vals, poreklom iz Barselone, nakon poslednjih izbora postao je premijer Francuske. On je sin jednog katalonskog slikara i jedne Italijanke, koji su takođe živeli u Francuskoj. Istovremeno, Ane Idalgo, poreklom iz španskog grada Kadiz, iz oblasti Andaluzije, postala je gradonačelnica Grada svetlosti, Pariza.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane