Nismo mi od juče
Eizoda 127
Zoran Milojević
Organizatori gitarijade u Zaječaru potegli su u Ameriku
da bi za gitarijadu dobili dozvolu i nazvali je – "Vudstok"! Blentavost
se stiče rođenjem, glupost se nasleđuje, a neznanje je sadržaj svega
navedenog. Mladim Srbima, "bofl" muzičarima, stalo je da u
Srbiju dovedu sve one drogirane i vašljive protuve, kojima je jedini životni
cilj "da slušaju dobru muziku...".
Jednog takvog koji peva: "...Želim samo da
sviram, da se otkačim i to je sve...", a koji slavi godine bezvredne
muzike, reklamira i RTS. Dejan Cukić! Čovek bez srpskog lika, srpske reči
i srpske muzike. Dejan Cukić! Instant muzičar, te-ve svaštar i voditelj, čovek
sa tuđom glavom, heroj dana bez datuma, kukavičje jaje u gnezdu srpske
omladine. Čitava ta generacija muzičara koji su devedesetih svirali po
trgovima, nije ništa drugo danas, nego što je i tada bila: beskorisni zombiji s
dušom kameleona i telom zmaja od papira!
Razmišljajući o njima, voleo bih da mogu da kažem isto
što je i drogirani Mik Džeger odgovorio kada su ga pitali kakve emocije ima
prema šezdesetim godinama: "...Emocije su odlične, ničega se ne
sećam!".
Takozvani beogradski intelektualci su najgori deo srpskog
roda. U svojim redovima počeli su period robovanja pod Turcima da nazivaju
"zajedničkom istorijom". To mogu da kažu samo ljudi koji na ramenima
nose tuđu glavu! I, pri tome, dobijaju nagrade i priznanja za svoju veleizdajničku
ulogu. Ti i takvi "intelektualci", u trenutku kada trebaju da riknu
kao lavovi, pretvaraju se u lukave lisice.
Drakče Bakalin sreo komšinicu, članicu nevladine organizacije,
pa joj se hvali: "...Najzad sam shvatio s kojim se državama Rusija
graniči".
-S kojim, znatiželjna je komšinica.
-S kojom ona hoće!
Komšinica pobeže ljuta...
Da Srbi danas vladaju Srbijom, posle svedočenja i laži u
Hagu, Sonji Biserko bi bio oduzet pasoš, konfiskovana je imovina i dobila bi
šut u debelo meso. Isto bih učinio i sa Jelenom Milić, Sonjom Liht, Natašom
Kandić, Latinkom Perović i Zagorkom Golubović. kao prilog, išao bi pozdrav
kojim bi ih pozdravio i moj pokojni Zvonko Milenković-Sisoje, iz "Rokera s
Moravu": "...More, marš, kad ti lepo kažem!".
Godinama mi idu na nerve Srbi i nesrbi ijekavci, koji drmaju
svim medijima i danas su savest Srbije. Filip Švarm, Ljiljana Smajlović i mnogi
uz njih, dokopali su se medijske moći i retko koji brat Srbin iz Srbije može da
se probije u te vrhove koje su zauzeli drugovi dinarci. Posle se ljute kad im
kažem da je Srbija od četrdeset pete pod okupacijom prekodrinskih i lovćenskih
Srba!
Srbiju sada zanima da li je Sloba ubio sve, od Boška Peroševića,
preko Badže Stojičića i Ivana Stambolića, do Arkana. Da li je Tito pobio golootočane,
Krcuna Penezića i ostale?
Devedesetih mi je omiljeni javni lik bio Vojislav Šešelj,
posle mi se nametnuo Vuk Drašković, a onda mi je najsmešniji lik postao
"mali, siromašni novinar", Aleksandar Tijanić. Danas mi je omiljeni
smešni lik, mali, dežmekasti "četvrtko", Dragan Vučićević, tv
voditelj sa stalnom potrebom za logopedom., "novinar"-potpisnik Vučićevih
saopštenja. On je toliko srastao sa Bolani Vučićem, da Drakče Bakalin jednom
nije izdržao nego reče: "...Vučko mali, Bolani Vučić veliki, a otpozadi će
biti srednji, na opšte zadovoljstvo!".
Veljko Odalović, iz sela Staro Gracko, takmiči se u
disciplini pronalaženja srpskih zločinaca i mesta gde su ubijani Albanci. U ime
Vlade. Ali, nikako da pronađe gde su ubijani Srbi i ko su albanski zločinci.
Razumem ja da moj zemljak Veljko, obavlja naloge vlasti, ali, šta je sa nalogom
savesti?