Tabloid
istražuje
Tužilačka
istraga nad demokratsko-tajkunskom elitom zbog kriminalne privatizacije
"Brodogradilište Beograd"
Usidreni na
Savi
Dugogodišnja
otimačina "Brodogradilišta Beograd" mogla bi uskoro uskoro da
dobije svoj sudski epilog. Činjenicu koje se nalaze pred Višim javnim
tužilaštvom, nedvosmisleno ukazuju na organizovanu kriminalnu grupu koja se
ostrvila na ovo nekada izuzetno profitabilno preduzeće. Imena poput Ružice
Đinđić, supruge bivšeg predsednika Vlade Srbije, bivšeg ministra za privredu i
privatizaciju, Aleksandra Vlahovića, Filipa Ceptera (Milana Jankovića),
vlasnika kompanije "Cepter", Veselina Jevrosimovića, vlasnika
kompanije "Komtrejd", Vuka Hamovića, mešetara
"elektromafije", i mnogih drugih, trebala bi da se suoče sa pravdom
zbog kriminalnog zaposedanja "Brodogradilišta". Naravno,
ukoliko prava i pravde bude i ako "politička volja" samozvanog vođe
ne zaustavi istragu...
Vuk Stanić
Više javno tužilaštvo donelo je naredbu o sprovođenju istrage povodom pljačkaške privatizacije
bivšeg društvenog preduzeća "Brodogradilište Beograd".
Pod poslovnim brojem KTI 90/14 Više
javno tužilaštvo je posle punih dvanaest godina počelo da istražuje
na koji način su Zoran Janjušević , Dušan Marčević, Darinka Isailović, Delinka Đurđević, Ilija Pavlović i Zorana Perišić, zloupotrebili položaj, odnosno koji je stepen njihove krivice što
je "Brodogradilište Beograd", vredno više od 270 miliona evra,
prodato za 13 miliona evra (inače, treba napomenuti da je Brodogradilište
procenjeno na 270.661.918,00 evra, pre privatizacije).
Istragom nije obuhvaćena Ružica Đinđić, supruga bivšeg predsednika Vlade Zorana Đinđića,
iako mnogi radnici koje je Janjušević
isterao na ulicu smatraju da bi ona trebala da bude prva na optuženičkoj
klupi.
Za sada nije dokazano da je Ružica Đinđić učestvovala
sa strane države u obezvređivanju ovog društvenog preduzeća,
niti se protiv nje može voditi istraga za zloupotrebu položaja. Krivični zakon ne poznaje zloupotrebu položaja na funkciji supruge
predsednika Vlade. Ipak Tužilaštvo i policija bi trebali da se pozabave i osobama koje
su stekle imovinsku korist od obezvređivanja brodogradilišta umesto
što se bave samo pitanjem ko je zloupotrebio položaj.
Srpski zakoni su izgleda napisani tako da kada državni službenici
omoguće nekome da se obogati na štetu države, krivična odgovornost pada samo na državnog
službenika, dok onaj ko se obogatio za sebe može da kaže: "Ja po zakonu
nisam lopov".
Zato valjda i Ružica Đinđić koja
je posle privatizacije "Brodogradilišta" počela svaki dan da dolazi u ovu
firmu i da se po njoj šeta kao da je njena, nije obuhvaćena
istragom. I zaista, svakog dana od 00:09 časova do otprilike 13:00h časova
Ružica Đinđić je dolazila u Brodogradilište i vreme je provodila u svoju kancelariji. To je
trajalo dok poluproverena informacija o tome da je ona suvlasnik
"Brodogradilišta" nije procurela u javnost.
Odmah nakon toga, iz "Brodogradilišta" je otpušteno 300 radnika, mahom iz
vatrogasne službe, koji su obezbeđivali zgradu u kojoj je Đinđićeva
provodila vreme, kada je posećivala ovu firmu.
Konkurenciji su pomogle sankcije
U procesu privatizacije "Brodogradilišta" prezime Đinđić se
prvi put pojavilo kada su u firmu ušli krizni štabovi. Vođa
kriznog štaba i predsednik sindikata Ratko Alorić
radnicima je tada ushićeno saopštio: "Imamo garancije da Brodogradilište neće propasti! Zoran Đinđić nam je
rekao da su Nemci zainteresovani da ga kupe...".
Naravno da su za brodogradilište bili
zainteresovani i Nemci i Englezi, ali ne da ga kupe već da ga
zatvore, jer im nije trebala konkurencija za njihove firme koje su uz pomoć
sankcija godinama držale "Brodogradilište Beograd" isključeno sa
međunarodnog tržišta. Treba napomenuti da je ova domaća firma imala poslove u
tridesetak država. Poslovalo se sa Evropom i sa zemljama takozvanog trećeg sveta,
odnosno, nesvrstanima.
Preduzeće je imalo veliku pokretnu i nepokretnu imovinu.
Zemljište na jednoj od najboljih lokacija, na Novom Beogradu površine 24
hektara, sa kompletnom infrastrukturom koju su sami gradili. Godišnji
obrt firme je bio 40 miliona dolara. To im je omogućilo da
za investicije ne moraju da uzimaju kredite, već su u periodu od 1981. do 1991.
godine iz sopstvenih sredstava investirali 20 miliona dolara.
Specijalnost "Brodogradilišta" bili su rečni i morski remorkeri, a potražnja za
njima je bila velika. Zbog takve potražnje poslovni obim ove firme se
uvećavao iz godine u godinu. Sankcije koje su našoj zemlji uvedene po diktatu
zapadnih zemalja u periodu od 1992. do 1996. prekinule su rast "Brodogradilišta".
Firma je zapala u finansijski tešku situaciju jer su
obaveze za plate radnika i dugovanje za repromaterijale bile velike, dok su
prihodi od poslovanja godinama smanjivani.
Policijsko-tajkunski juriš na radnike
Radnici i rukovodstvo firme 1997. godine započeli su
akciju ozdravljenja "Brodogradilišta". U naredne tri godine
kupcima iz inostranstva isporučeno je jedanaest brodova! Najveći i
najsavremeniji brod ikada napravljen u ovom brodogradilištu
napravljen je i isporučen stranom kupcu. U pitanju je bio brod za prevoz
kontejnera nosivosti pet hiljada tona!
Peti oktobar mogao je da donese još više poslova i
još bolje poslovanje za ovu firmu. Da je makar deo obećanja
političara iz tog vremena ostvaren ova i druge firme bi bile lideri regiona, a
Srbija bi imala velike prihode i suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Na
žalost, posle petooktobarskog prevrata, energija naroda koji je želeo promene
je zloupotebljena. Na mesta na kojima se odlučuje seli su oni koji su
sistemski uništavali privredni sistem Srbije.
U martu 2001. godine u "Brodogradilištu" je rešenjem Trgovinskog suda u
Beogradu br.P-St1640/2001 uveden stečaj.
Za Stečajnog upravnika postavljen je Zoran Janjušević tadašnji
savetnik za bezbednost u Vladi Zorana Đinđića. Osim
ovih funkcija Janjušević je obavljao i funkciju stečajnog upravnika "Brodogradilišta Brodotehnika Beograd".
Čim je došao na mesto stečajnog upravnika Janjušević je
otpustio 600 radnika, ali ne kancelarijskih pisara, već je otpuštao inžinjere
i stručne radnike iz proizvodnih pogona. Već ovakvo otpuštanje
radnika bilo je signal da je neko zainteresovan za lokaciju na kojoj se
Brodogradilište nalazi, i da se u tom cilju ubija proizvodnja.
Sledeći Janjuševićev potez bio je da restoran društvene
ishrane izda na korišćenje kompaniji Miroslava Miškovića. Njemu je restoran potom prodat, ali ga ubrzo preprodaje
Veselinu Jevrosimoviću koji je na tom mestu napravio
zgradu za svoju firmu Komtrejd.
Jevrosimović je tada kupio i četiri
hektara zemlje "Brodogradilišta" pored zgrade na kojoj se nalazi njegova firma. Istragom je utvrđeno da mu
to zemljište nije prodao Janjušević. Ali j on prostorije "Brodogradilišta" izdavao i sopstvenoj firmi "Tangent",
dok je firmi Milšped za 2,5 evra po kvadratnom metru, izdao 10.000 kvadratnih metara hala i 15.000
metara kvadratnih placa. Postoji tvrdnja da Janjuševićev "Tangent"
nikada nije platio zakup "Brodogradilištu".
Uvidevši da Janjušević uništava
firmu, radnici brodogradilišta su se pobunili i Vladi Srbije uputili dopis o načinu na
koji on uništava ovo preduzeće. Nakon ove pobune radnika i malih akcionara predsednik
stečajnog veća Dušana Marčićeva donela je odluku da otpusti još 193
radnika iz "Brodogradilišta".
Radnici su odlučili da se ovaj put suprotstave
kriminalcima koji su se prigrabili vlasti posle petog oktobra i odbili su da
izađu iz kruga "Brodogradilišta". Policija i država stali su na stranu onih koji su pljačkali "Brodogradilište" i na juriš razbila radničku pobunu i zauzela ovo preduzeće. Stečajna mafija je potom angažovala privatno obezbeđenje, kako bi onemogućila da radnici ponovo zauzmu
firmu. Kriminalna privatizacija je nastavljena.
Tako je "Brodogradilište Beograd" prodato za tadašnjih 885.679.000
dinara, odnosno 13,1 miliona evra, jedinom učesniku na aukciji, firmi "UBA
Holdings", registrovanoj u Švajcarskoj. Iza ove firme
u pre aukcije krila se zapravo firma, "Cepter international",
vlasništvo Filipa Ceptera, ali se to kasnije nije krilo od javnosti.
Ovde treba istaći da je u trenutku prodaje
firme postojala i zvanična neutralna procena vrednosti "Brodogradilišta" prema kojoj je ova kompanija procenjena na tačno 270.661.918
evra (i slovina: dve stotine sedamdeset miliona šesto šezdeset
jedna hiljada devetsto osamnaest evra).
Osim ove procene postojala je i procena Ekonomskog
instituta koju je branio lično Aleksandar Vlahović. Prema
toj proceni vrednost brodogradilišta bila je 50 miliona evra.
Činjenica je da su postojale dve suprotstavljene procene ovog preduzeća, ali
je činjenica i da je država dozvolila da Cepter ovu kompaniju kupi za pet puta
manje para od one manje procenjene vrednosti, ili za dvadeset pet puta manju
cenu od veće procenjene vrednosti...
A 1.
Nenad Bogdanović otuđio zemljište "Brodogradilišta
Beograd"
Veći deo zemljišta "Brodogradilišta
Beograd" ovo preduzeće otkupilo je od vlasnika zemlje na levoj obali Save.
Vlasnici su često prihvatali da im se u zamenu za njihove placeve dodele stanovi sa
kojima je ova firma raspolagala. Manji deo zemljišta bio im je dodeljen na korišćenje od
države, odnosno grada, odnosno Luke Beograd.
Otprilike 24 hektara najbolje zemlje
"Brodogradilište" je imalo u svom vlasništvu.
Pre početka privatizacije četiri hektara takve zemlje,
gradonačelnik Nenad Bogdanović je isknjižio iz vlasništva "Brodogradilišta" i omogućio da vlasništvo nad
tim zemljištem uzme Veselin Jevrosimović, vlasnik firme Komtrejd.
A 1.
Nameštena licitacija
Novembra 2003. godine, preciznije, u 11,15 h, zvanično je
počelo javno nadmetanje za kupovinu "Brodogradilišta Beograd". Ime nadmetanje nije imalo
nikakvog smisla jer se na licitaciji pojavilo samo jedno zainteresovano lice,
odnosno, " Holding AG".
Komisija suda za sprovođenje licitacije, sastavljena od
tri člana nije se prisutnima predstavila. Predstavnik Komisije čitao je
oglas i objavio da se za nadmetanje prijavila samo "Cepter Banka".
Izvesna gospođa za koju niko nije znao ko je ispravlja pretstavnnika komisije i kaže mu:
-Nije "Cepter Banka" već "Holding AG" iz Švajcarske!
Ne obazirući se na njene reči predstavnik
komisije saopštava da je minimalan iznos koji se može ponuditi za kupovinu
"Brodogradilišta" početna cena od 884.679.000 dinara plus milion dinara.
-Da li neko nudi milion dinara više od početne cene,
upitao je član komisije.
Javila se ona ista gospođa za koju niko od prisutne
javnosti nije znao ko je, jer komisija nije tražila da se pretstave. Ona tada
izjavljuje da nudi milion dinara više. Odmah posle toga predsednik komisije
saopštava:
-Brodogradilište je prodato "Cepter
banci".
Nepoznata gospođa je slegla ramenima čudeći se
amaterskom pristupu komisije koja je trebalo da izjavi da je kupac "Holding
AG" iz Švajcarske, ustaje i napušta salu, a za njom iz sale
izlaze i članovi Komisije. Ceo spektakl ove nameštene licitacije trajao je do 11:30
časova, odnosno ukupno petnaest minuta.
Ovom cirkusu od javnog nadmetanja prethodio je stečaj za
koji danas mnogi ekonomski stručnjaci smatraju da je veštački
izazvan.
Stečaj je otvoren 9. marta 2001. godine i vođen je
na kriminalan način. Tek 2003. godine objavljen je oglas za podnošenje ponuda i svega deset
dana od objavljivanje oglasa sprovedena je licitacija. Rok za razgledanje
firme, razgledanje dokumentacije i deponovanje sredstava bio je svega sedam
dana. Pošto deponovanje sredstava nije bilo moguće vikendom to je značilo da
je stvarni rok za učešće na licitaciji tek pet ranih dana.
Ovde treba istaći da su se ljudi iz firme cepter
nedelju dana pre licitacije već uselili u prostorije "Brodogradilišta"
sa stvarima i licima.
Mesecima pre nego što je javna ponuda održana
znalo se i da je glavni poverilac "Brodogradilišta" Vuk Hamović preko
nekoliko njegovih firmi koje su bile međusobno povezane.
Radnici su dugo verovali da će kupac
biti Hamović, ali on je zapravo svoja potraživanja pre privatizacije prodao
firmi Cepter. Vezano za realizaciju ovog posla Hamović je
nekoliko puta dolazio na plac "Brodogradilišta" pa su neki radnici pogrešno
zaključili da je on novi gazda. Ovakvom utisku doprinela je činjenica
da se Hamović kada bi dolazio i ponašao kao da je vlasnik te firme. Pre i posle privatizacije
u "Brodogradilšte" je svraćala i
Ružica Đinđić. Ona je tu svakodnevno u kancelarijama provodila po nekoliko sati,
ali do danas nije jasno kakva je njena uloga celoj ujdurmi oko "Brodogradilišta".