Druga strana

RAT BEZ KRAJA

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju piše o užasima i posledicama ratnih sukoba nakon što su velike sile ukrstile koplja na ''sirijskom pitanju''. Ako politička situacija u Siriji izgleda beznadežno, društvena i humanitarna to ne mora biti. Narod Sirije ne sme postati "zaboravljena nacija". I iz ovog slučaja mnogi drugi narodi treba da nauče da izbegavaju da u ovakave ratove budu uvučeni.

Vlado Dragićević

Konflikt između sirijskog predsednika Bašara el-Asada i pobunjenika koji traže njegovo povlačenje, ušao je u četvrtu godinu trajanja. Od početka sukoba, u martu 2011. godine, pa do sada, živote je izgubilo vise od 146.000 ljudi, od kojih su više od polovine civili. Oko devet miliona je promenilo svoje mesto prebivališta (2.5 miliona su izbeglice, a 6.5 miliona oni koji su napustili svoja ognjišta i unutar Sirije potražili spas kod prijatelja ili rođaka).

Izbeglo stanovništvo preživljava bez ozbiljnije pomoći sa strane, mnogi se zapravo bore sa siromaštvom i osećajem da polako bivaju zaboravljeni. Za to vreme u zemlji umiru hiljade, a međunarodna zajednica se polako okreće drugim problemima i sirijska nesreća polako tone u zaborav.

Od samog početka, revolucionarni pokret je učinio sve da iskoristi snagu medija, posebno društvenih mreža, kako bi upoznao svetsku javnost o tome šta se stvarno dešava u Siriji. U prvim danima revolucije, bezbrojni izveštaji svetskih agencija pružali su sliku mirnih protesta onih koji su bili za reforme postojećeg društva. Kada se situacija pogoršala i mirni protesti prerasli u otvoreni sukob, mediji su bili prepuni užasnih scena u ratom opustošenoj zemlji.

Međutim, kako je vreme odmicalo, bez imalo nade da se vidi kraj strahotama oružanog sukoba, mediji su postajali indiferentni, a ljudske sudbine u Siriji lagano odlazile na margine novinarskog zanimanja.

Mnogi Sirijci su postal cinični, pitajući se da li međunarodna zajednica uopšte razmišlja o njima i da li im zaista želi dobro. Učestale su frustracije i razočaranja, a zaključci običnog stanovništva su se svodili na to da su ljudska prava laž, uništavanje Sirije stvarni cilj svetskih moćnika i deo velike zavere protiv celog sirijskog naroda.

Istovremeno, zabrinjava činjenica da se ne vidi kraj nasilju. Humanitarne prilike stanovništva Sirije, koje se nalazi u izbegličkim kampovima, su dramatične, a sve više, zbog ratnih sukoba koji ne jenjavaju, postaje veoma teško dobavljati hranu i medicinsku pomoć. Da bi osigurale da što veći broj ljudi dobije makar nešto, humanitarne organizacije planiraju da obroke hrane smanje za 20%, sto bi značilo da jedna osoba dnevno može dobiti 1.500 kalorija. Ovo je, čak i za izuzetno zdravu i fizički spremnu osobu, izuzetno mala količina kalorija.

Međunarodni donatori su počeli da smanjuju pomoć, tako da je ona već sada manja za 50%. Ovo je učinilo da se već sada pojavljuju slučajevi umiranja od gladi i neuhranjenosti. Mlada populacija je posebno izložena riziku - posebno bebe - ako u prvih 1.000 dana svog života ne dobiju dovoljno hrane.

Sa druge strane na političkoj sceni nema promena. Presednik Bašar el-Asad je i dalje na vlasti, a njegove trupe, izgleda, veoma uspešno zaustavljaju pobunjeničke snage. Sirijska vojska ima sve manje slučajeva dezertiranja, što je prvi i osnovni znak poverenja u jedan režim. Mogućnost vojnog udara je minmalna, a do sada nije bilo pokušaja direktne vojne intervencije sa strane. Snage verne režimu Bašara el-Asada ostvaruju i odredjene uspehe u ofanzivama, uspostavljajući kontrolu nad vitalnim i strateški važnim položajima, što opet ukazuje na slabosti opozicije i relativno jačanje Asadovog režima.

Kako vreme odmiče, postaje sve očiglednije da ne postoji nikakva spoljna sila koja je dublje zainteresovana za kraj gradjanskog rata u Siriji. Ovo je postalo još jasnije nakon propasti pregovora u Ženevi, a dovelo da zemlja potone u još dublju tragediju. Ona je trenutno ne ršsiva, jer je višeslojna. To je, pre svega, humanitarna katastrofa, zatim politički košmar kome nema izlaza na vidiku i gradjanski rat koji se nastavlja zahvaljujući inerciji nastaloj nemogućnosću bilo kakvog političkog dogovora.

Velik broj pristalica džihada usao je u zemlju sa namerom da se bori protiv bilo kakvog političkog dogovora koji ne bi doveo do stvaranja islamske države i istovremeno jedni protiv drugih, da bi dokazali da je njihova doktrina ta koja bi trebalo da prevlada. Rat nema kraja. jer je prestao biti fokusiran na prvobitan cilj, a to je rušenje diktatorskog režima.

Kao što to obično biva, gradjanski rat se polako pretvara u haos u kome ni jedna od strana učesnica ne može ostvariti odredjenu prednost. Nažalost, izgleda da je Sirija još pre godinu dana izgubila mogućnost da iznedri nekog ko bi ovaj prag prešao.

Sve aktivnosti usmerene u pravcu zaustavljanja daljih sukoba, baziraju se na stavovima koje će zauzeti SAD i Rusija. Nikakav razuman i upotrebljiv dogovor nije moguć bez dva glavna svetska igrača, a nažalost, ne postoji i jedan uslov koji bi ovome mogao bar i malo doprineti, posebno nakon dogadjanja u Ukrajini.

Tri godine od početka konflikta, ono što se dešava u Siriji više se ne može nazvati nekadašnjim revolucionarnim pokretom. To je postao sukob, koji ne samo da je progutao Siriju, već i Irak i Liban, uz mogućnost da se teatar konflikta proširi i na druge. Trenutno, pro-iranske snage dominiraju, što znaci da je većinsko sunitsko stanovništvo i dalje marginalizovano. I jedna i druga strana dobijaju pomoć koja u kvalitetu i kvantitetu nije dovoljna da bi ostvarila prevagu. To pak znači, da se ratu ne može videti kraj. Asad će preživeti i nastaviti da vodi rat, status quo, bez mogućnosti da celokupnu teritoriju stavi pod svoju kontrolu i povrati vlast koju je imao pre izbijanja sukoba. Istovremeno, opozicija će nastaviti da se međusobno sukobljava, glozi i ubija.

Svoje promene, bilo revolucionarne ili evolutivne, Sirija će morati da ostvari sama. To je i osnovno pravilo na osnovu kojeg stanovništvo bira svoju sudbinu. Uloga vojnog i ratničkog establišmenta je trenutna. Tužno je samo gledati narod Sirije kako pati i polako zaboravlja da je on taj koji odlučuje o svemu.

Šta je sa ostalim svetom? Izgleda da Sirija polako pada u zaborav. Ratu se ne vidi kraj, a najvažnije pitanje koje se postavlja je, da li neko uopšte više i mari šta se tamo dogadja. Sirijski narod, pa čak i oni koji su napustili zemlju opustošenu beskrajnim ratom, oseća se napuštenim od zemalja koje nesto znače u svetu, a za koje veruju da mogu mnogo toga učiniti kako bi se sukob okončao.

U senci događanja u Ukrajini, građanski rat u Sirij rizikuje da padne u zaborav. Kako broj onih kojima je pomoć neophodna i dalje raste, finansijskai druga pomoć se polako smanjuje. Ljudi sirom sveta nastavljaju da žive svoje živote, neobavešteni, ili bez želje da budu obavešteni šta se događa u Siriji. Dupli standardi i hipokrizija postali su glavna odlika moćnika koji zagovaraju poštovanje ljudskih prava, sloboda i demokratije, pokazujući želju da ih odbrane samo onda kada je to u njihovom interesu. Sukob u Siriji više nije crno-beo, on je izgleda mutirao u nekoliko nijansi sivog, a narod Sirije u tome plaća najveću cenu.

Rat bez izgleda da će se okončati. Stanovništvo koje je izgubilo svaku nadu. Ignorisanje trenutnog stanja. Ako bi se ovako nesto desilo negde drugde, da li bi međunarodna zajednica reagovala? To sto se nešto dešava tamo nekome, na drugom mestu, ne znači da se uopšte ne dešava. Najgore je zaboraviti i dpustiti da se užasi nastave. Ako politička situacija izgleda beznadežno, društvena i humanitarna to ne mora biti. Narod Sirije ne sme postati "zaboravljena nacija".

podeli ovaj članak: