Amerika

Najveće iznenađenje u trci za predsedničke kandidate vodećih američkih partija: svi obećavaju samo jedan nudi

Tramp govori ono što Amerikanci misle

Većina Amerikanaca ne zna ko je predsednik Vrhovnog suda i većina ne može da nabroji tri grane američke vlade (zakonodavnu, izvršnu i sudsku). Čak i takvo biračko telo, ipak oseća da sa američkim društvom nešto nije u redu, da su moćne multinacionalne kompanije glavni ideolozi i pokretači mnogih ratova koje je za njihov račun vlada SAD širom sveta vodila i još uvek vodi, te da su zapostavljeni interesi običnih ljudi i srednje klase, koji sve to plaćaju, svojim novcem i svojim životima. U svetlu ovih činjenica, dok traju izbori za predsedničke kandidate vodećih američkih partija, ovom temom se bavi Milan Balinda, Tabloidov urednik spoljne politike i dugogodišnji novinar američkog "Majami Heralda"

Milan Balinda

Jedan proces o kome svakodnevno izveštavaju mediji celog sveta su američki predsednički izbori koji će se odigrati tek 8. novembra ove godine. Uz novinska izveštavanja idu i urednički osvrti, kolumne. Neke su visprene, mnoge navijačke, a neke su vrlo jednostavne i u stilu - „kakve važnosti ima ko će biti američki predsednik; sve je već određeno; pare vrte gde burgija neće; sigurno neće biti bolje".

U svakom slučaju, tekstovi se ređaju i nameće se pitanje da li su ti izbori značajni zato što će novi stanar u Beloj kući promeniti svet, zato što su prvoklasna zabava „prenemažuće demokratije", ili zato što su poučna lekcija. Mnogi navijaju za jednog kandidata, mnogi za drugog i svi imaju „jake argumente" za svoje opredeljenje. Ponekad su diskusije veoma žučne, čak i vatrenije od onih čija je tema lokalna politika što opravda zaključak da se izbori u Americi medijski spektakl. Ukoliko ne i nešto više.

Svaki izbori uglavnom imaju svoju „zvezdu". Prošli put to je bila Sara Pejlin, potpredsednički kandidat republikanske partije. Mnogi su je voleli, obožavali čak. Poistovećivali se sa njom i to iz razloga jer su u njoj videli sebe, sopstveni način razmišljanja. Podržali su njeno neznanje i neiskustvo u međunarodnoj politici, njene lapsuse i lupetanja. Ipak, ta „opšta ljubav" i naklonost nije pomogla formuli Mekejn-Pejlin da pobedi na izborima. Glatko su izgubili i mnogi se još pitaju „odakle Mekejnu ideja da nju pozove". Ovoga puta neosporna zvezda nije ni žena bivšeg predsednika Klintona, ni socijalistički Jevrejin Sanders, ni „princ" Džeb Buš od Bušovih, već jedan nezavisna ličnost koji finansira svoju kampanju sopstvenim novcem - Donald Tramp. Zašto? Zato što njegove stavove podržavaju milioni Amerikanaca, samo što nisu baš imali petlju da glasno kažu da ne trpe Meksikance i još manje muslimane. Zato što se ti Amerikanci poistovećuju sa Trampom i bili bi isti kao i on, samo kad bi imali nekoliko milijardi dolara na svom računu.

Dve istine: jedna Trampova, druga Sandersova

Bilo kako bilo, kada je Donald J. Tramp lansirao svoju kandidaturu za predsedničkog kandidata republikanske partije, mnogi su to shvatili kao šalu. Taj preduzetnik nekretninama i famozni milijarder vodi na listi republikanaca, sa koje je ispao i Džeb Buš, mada su mnogi mislili da će on malo „da se igra", da proglasi pobedu i da napusti kampanju. Za sebe tvrdi da je sam zaradio svoje milijarde i da mu je bogati otac samo pomogao „malom pozajmicom" od milion dolara. Mnogi politički analitičari sprdali su se sa Trampom, njegovom kampanjom i sledbenicima. Čak su i jedne ugledne novine, Hafington post, vesti o njemu kao kandidatu objavljivali u sekciji „zabava". Moguće je da je njegova kampanja još uvek ponekad zabavna, ali već je jasno da njegova kandidatura može biti sve osim „zabave". Njegova tema „Stvori Ameriku ponovo veliku", njegovo isticanje snage, uspeha i moći i njegov način da komplikovane situacije svede na jednostavna rešenja naišli su na plodno tlo među američkim, republikanskim biračima.

O Trampu se ne govori samo u medijima i po kafićima, već se o njemu raspravlja i po kuloarima gde su skupljaju svetski moćnici. Kao što je to bio slučaj na poslednjem samitu u Davosu. Malobrojni novinari koji su mogli da čuju moćnije iza zatvorenih vrata tvrde da se o Trampu nije govorilo šaljivo. Uzeli su ga za ozbiljno tvrdeći da ko god pobedi u Americi, s njim će raditi na zajedničkim interesima. Druga je stvar što su se mnogi nadali da će se ponoviti ono što se obično događa - ko vodi u januaru, obično ispada u maju. U prilog te činjenice idu i rezultati iz glavnog grada Vašingtona i države Vajoming, sredinom marta, gde je Tramp izgubio. Marko Rubio, Kubanac poreklom, mlađi senator sa Floride, je bio prvi, Džon Kejsik (ili Kešić, po originalnom hrvatskom imenu) drugi, a Tramp tek treći i to sa 13,8 odsto glasova. Interesantno je da će na predsedničkim izborima u novembru u Vašingtonu sigurno pobediti kandidat demokratske partije već kada u tom gradu samo šest odsto glasača su registrovana kao republikanci. Osim rivala protiv kojih se takmiči, Donald Tramp protiv sebe ima i establišment republikanske partije.

Kao da to nije dovoljno, Tramp se suočava i sa veoma bučnim demonstrantima zbog kojih je morao, ili makar on tvrdi da je morao, da otkaže svoj miting u Čikagu, u petak 11. marta. Nešto više od pola sata nakon što je miting trebalo da otpočne u areni Univerziteta Ilinojis, Tramp ga je otkazao navodeći „rastuću zabrinutost za bezbednost". Masa od više od 9.000 ljudi, pristalica i protivnika, počela je da se talasa, protivnici republikanskog kandidata uzvikivali su „Zaustavili smo Trampa! Zaustavili smo Trampa!". Bilo je i drugih uzvikivanja, ćuškanja i udaraca. Dva policajca su bila povređena, i petoro je uhapšeno. Policija je kasnije izjavila da oni nisu savetovali Trampu da otkaže miting, mada je on tvrdio da jesu, i da jo policija mogla bez problema da obezbedi sakupljanje. Kasnije te večeri Tramp je zvao prestižni kablovski kanal MSNBC i rekao im da nije pogrešio što je otkazao miting. U MNSBC su analizirali prethodna ponašanja Donalda Trampa, i njegove govore, i jednoglasno došli do zaključka da je on sam hteo da izazove sukobe i nemire i da je sve bilo smišljeno. Njihov zaključak nije iznenađenje jer je NSMBC poznat po svojim liberalnim stavovima. Među demonstrantima bilo je najviše crnaca i Latinoamerikanaca, te ni njihovi motivi nisu iznenađenje.

Jedan od Trampovih rivala, guverner države Ohajo, Džon Kejsik, ukazao je na Trampa kao krivca za nerede. Senator Marko Rubio nije direktno krivio Donalda Trampa ali je istakao da „reči imaju stvarne posledice". A senator Ted Kruz sazvao je konferenciju za štampu i rekao: „...Odgovornost leži na demonstrantima... Ali, u mojoj kampanji odgovornost počinje od vrha. Svaki kandidat je odgovoran za kulturu kampanje. I kada imate kampanju koja ne poštuje glasače, kada imate kampanju koja aktivno podstiče nasilje... stvara se atmosfera koja ohrabruje gadno ponašanje".

Kandidati demokratske stranke, Berni i Hilari nisu mnogo rekli o događaju, a nisu ni imali potrebe već kad su se republikanci glodali među sobom. Samo je Klintonka podvukla nešto u stilu - „to baš nije lepo".

Dva dana nakon Čikaga policija je koristila biber-sprej da smiri masu demonstranata koji su bili ispred mesta gde je Tramp držao miting u Kanzas Sitiju. Mnogi optužuju Trampa zbog izjava u stilu - „demonstranti bi trebalo da budu izneseni na bolničkim nosilima", kao da bi on voleo da „udari demonstranta u lice". Ipak, takođe je izjavio za CNN da „imamo mnogo ljutnje u zemlji. Mislim samo ljutnje u zemlji. Ne mislim da je to upereno ka meni ili tome slično".

Nekoliko dana nakon događaja u Čikagu, Donald Tramp okrivio je Bernija Sandersa za podsticanje nemira. Istina je da su nakon protesta demonstranti uzvikivali „Berni! Berni!". Ali, na kraju krajeva, nisu svi protiv Trampa.

Njega je osim Sare Pejlin podržao i republikanski kandidat koji je napustio trku, Ben Karson, crnac i dečiji hirurg u penziji. Rekao je da „...postoje dva različita Trampa. Jedan koga vidite na bini i jedan koji je veoma uman. Taj drugi je Donald Tramp koga ćete uskoro gledati". Prethodno je Trampa podržao još jedan kandidat, Kris Kristi, guverner Nju Džersija.

Potom, dobio je i podršku dvojice kongresmena, jedan iz Kalifornije i drugi iz Njujorka. Dosada je od četvorice preostalih kandidata republikanske partije najveću podršku dobio Mark Rubio, 44 kongresmena, 13 senatora i tri guvernera. Potom, Teda Kruza podržalo je 24 kongresmena i jedan guverner. Za Džona Kejsija izjasnilo se pet kongresmena i po jedan senator i guverner. Donalda Trampa podržao je početkom januara i Vojislav Šešelj koji je pozvao američke Srbe da glasaju za njega, objavio je časopis Roling Stouns. Za predsedničku nominaciju ipak je najvažnije sakupiti 1,237, ili više, delegata od ukupnog broja od 2,370, te se trka nastavlja dok se neiscrpne sve savezne države.

U Srbiji Donald Tramp ima podosta pobornika i jedan od razloga je taj što su oni načuli da je Tramp bio protiv bombardovanja. To da je bio protiv bombardovanja je tačno i ovako se odigralo: te 1999. kao gost kod čuvenog Larija Kinga na CNN, Tramp je govorio o tadašnjim događanjima što je bilo bombardovanje Srbije. King ga je upitao za njegov stav i šta bi uradio da je na mestu Klintona.

Tramp je kritikovao bombardovanje: „...Dakle, ja bih uradio nešto drugačije i znam da će to svima zvučati sablasno. Ali, pogledajte na haos koji smo stvorili na Kosovu. Mislim da mogu da kažem da smo izgubili samo nekolicinu ljudi. Naravno, bili smo u avionima 7,5 hiljada metara iznad zemlje i bacali smo bombe. Ali, pogledajte šta smo uradili toj zemlji, tim ljudima i koliko smrti i patnje smo izazvali".

Potom je dodao: „...Trebalo je da pošaljemo trupe. I tada bi najverovatnije bilo ubijanja, ali manje. Ne bi imali haos koji imamo sada...". U tom razgovoru Tramp je takođe ukazivao na hiljade izbeglica koje su bežale sa Kosova i na hiljade ubijenih. Ove svoje stavove protiv bombardovanja Srbije i slanja kopnenih trupa Tramp je iznosio tokom više TV intervjua po američkim televizijama.

Donald Tramp je predstavnik desnog krila republikanske partije, samo što on nije toliko desno kao Marko Rubio i daleko manje od Teda Kruza od koga je teško biti „desniji". Inače, političke vođe udvaraju se glasačima kroz retoriku, priču i metafore. Masa mora da se „zapali" za socijalne promene, za bolje društvo. Za tako nešto nije važna politička istina koliko je emocionalni prizvuk. "Barak Obama je pobedio prvi put na viziji 'nade'. Nada je emocionalno stanje u suprotnosti sa očajem, ali nije politička platforma, a nije ni ideologija", napisao je Pol Fros iz Oksford juniverziti presa.

Dalje, Fros u tekstu objavljenom januara ove godine tvrdi da i liberali i konzervativci imaju stroga ubeđenja, ali da konzervativci osećaju da su njihove vrednosti ogledalo istine. Konzervativna Amerika svoju istinu doživljava emocionalno. Ljutiti su, besni su, jer vide da Amerika propada, a jednostavno im je da prepoznaju ko su ti zbog kojih je njihova zemlja u slobodnom padu. To su „teroristi", „liberali", „elite", „femi-nacisti", „socijalisti", „intelektualci", „demokrate" i svi ostali koji neće da rade da bi zaradili za život. Tim Amerikancima koji emocionalno osećaju istinu, obraćaju se mnogi političari tokom svojih kampanja. Međutim, istina kao emocionalna kategorija takođe je povezana sa idejama o slobodi, pravdi i jednakosti. Te dve verzije istine sudarile su se u Čikagu. Ona Trampova i ona Bernija Sandersa.

Hoće li pobediti Donaldova Amerika?

Ako bi njih dvojica, Berni i Donald, postali kandidati svojih stranaka, bio bi to krajnje interesantan sukob. Populistički desničar protiv socijaliste, mada bi Sanders po evropskim kriterijumima bio samo jedan socijaldemokrata. Tramp sam finansira svoju kampanju, a Sanders ne prima novac od korporacija već samo donacija u veoma malim iznosima. Gde se u potpunosti slažu je da su obojica protiv globalizacije. Tramp optužuje devalvacije svetskih valuta kao jedan od uzroka američkog stagniranja (mada Amerika po svim kriterijuma ne stagnira, ali stagniraju američki radnici). Tramp optužuje Kinu kao najvećeg finansijskog špekulanta, a i kao glavnog krivca za nestanak dobrih radnih mesta u Americi. Potom kao uzrok ekonomskim nevoljama Tramp optužuje kompanije koje napuštaju Sjedinjene Države u potrazi za jeftinijom radnom snagom, nižim porezima i popustljivim propisima poslovanja. Berni Sanders takođe optužuje globalizaciju i međunarodne trgovačke sporazume kao glavne krivce za američke ekonomske nevolje. U državi Mičigen gde je Sanders pobedio Klintonku, skoro 60 odsto demokratskih glasača veruje da međunarodni trgovački sporazumi eliminišu više radnih mesta nego što ih stvaraju. A brojke pokazuju da su u pravu.

Nije ni čudo da je Donald Tramp do sada dobio najveći broj glasova za republikansku nominaciju uzevši u obzir da je on prvi republikanac još od tridesetih godina prošlog veka, koji je digao glas protiv međunarodnih trgovinskih paktova kao što su Trans-Pacifik partnerstvo i NAFTA (ugovor sa Kanadom i Meksikom). Opoziciju tim ugovorima podržava jasna većina republikanskih glasača. Iz istih razloga i Berni Sanders gradi svoju podršku među demokratskim i nezavisnim glasačima. Ove činjenice naterale su i Hilari Klinton da pomeri svoju politiku više na levo pokušavajući na taj način da preuzme neke glasove od Sandersa. Jedini problem koji Hilari ima svojim preobražajima je što njeni potencijalni glasači nisu uvereni da je ona u svemu tome iskrena. Neka ispitivanja javnog mnenja ukazuju tvrde da bi, kada bi generalni izbori bili u ovom momentu, Klintonka lako pobedila Trampa. Interesantno je da ista ispitivanja takođe tvrde da bi tako nešto Sanders uradio još ubedljivije. Ali, zna se da bi Latinoamerikanci izašli da glasaju bilo za Klintonku bilo Sandersa ukoliko bi na drugoj strani bio Tramp. Žene bi takođe većinom glasale za demokratskog kandidata, odnosno protiv Trampa. Crnci bi uglavnom glasali za Hilari, a ne za Sandersa, kao što bi glasali za Sandersa protiv Trampa.

Klintonkina taktika, koju republikanski kandidati nisu shvatili, takva je da se ona odnosi prema Donaldu Trampu kao prema ozbiljnom kandidatu. Ne pokušava da ga karikira i potcenjuje, a to joj je do sada donelo rezultate. Njen plan je da opiše Trampa kao bezdušnog biznismena koga nije briga za radnike; da omaložava žene i da ima eksplozivni i nepredvidljivi karakter što bi bila loša osobina za glavnokomandujućeg američke vojske.

Ovo poslednje, o žestokom karakteru, ne mora loše da zvuči Trampovim glasačima koji ionako misle da se Amerika kreće u pogrešnom pravcu. Marko Rubio je uradio nešto što je do sada u kampanji bio najbljutaviji potez - na skupovima je pitao prisutne da li su primetili kako Tramp ima male šake. Pa je dodao da „a mi znamo da oni koji imaju male šake, imaju i male..."

Takođe je optužio Trampa da je „kukavica koja kvasi pantalone". Posle je Tramp ubeđivao svoje pobornike da njegov „mali Donald" nije mali. Još nisu objavljeni rezultati istraživanja da li je priča o Donaldovom „Donaldu" imala uticaja na opredeljenje republikanskih glasača. U svakom slučaju, Rubio i Kruz kaskaju za Trampovom dosadašnjem broju delegata jer su čekali mnogo dugo i pustili ga da on uzme dizgine u ruke.

Ipak, ceo svet može da gleda kako funkcioniše američka demokratije u kojoj svi odlučuju ko će da ih predstavlja, a potom ko od njih ide u Belu kuću. Međutim, nisu svi Amerikanci politički obrazovani. Većina njih ne zna koja partija ima većinu u Kongresu. Većina Amerikanaca ne zna ko je predsednik Vrhovnog suda i većina ne može da nabroji tri grane američke vlade (zakonodavnu, izvršnu i sudsku).

Glasaju i mnogi koji su pobornici teorija zavera, čak i oni koji tvrde da je, na primer, Abraham Linkoln bio žena, kao što već tvrde naslovne strane tabloida koji se prodaju u samoposlugama. Na stranu što takođe objavljuju fotografiju Hilari Klinton koja drži bebu vanzemaljca u naručju. Naravno, beba je njena. Pretpostavlja se da svi znaju da je to što objavljuju tabloidi samo šala, ali - da li baš svi? A, kada dođe do glasanja za predsednika 8. novembra, dosta demokratskih glasača zaokružiće Trampa, kao što će i dosta republikanaca glasati za demokratskog kandidata. Pobednik će ipak biti onaj kandidat za koja bude glasao veći broj nezavisnih. A tako uvek biva.

A 1. Nižu se pobede vodećih

U utorak, 15. marta, Donald J. Tramp pobedio je svoje republikanske rivale u Floridi, Ilinoisu i Severnoj Karolini. Nije pobedio u četvrtoj državi u kojoj se glasalo, u Ohaju, tako da još nije osigurao najveći broj delegata za predsedničku nominaciju svoje partije. Marko Rubio je izgubio u Floridi, državi koju predstavlja u Senatu, i odustao je od daljih napora. Džon Kejsik, guverner Ohaja, dobio je u svojoj državi i nastavlja trku na trećem mestu, iza Trampa i Teda Kruza. Establišment republikanske partije našao se u neobranom grožđu jer im Donald Trap ne odgovara, ježe se od Teda Kruza, a „zlatni dečko" Rubio puk'o je ko tikva. Glasanje republikanaca završava se u junu, a na konvenciji u Klivlendu, jula meseca, ukoliko Tramp nema većinu od 1.237 delegata vadiće nekog drugog kandidata iz rukava.

Na demokratskoj strani Hilari je pobedila u sve četiri države, mada u nekima od njih s tesnom, veoma tesnom, većinom. Ipak, njena ubedljiva pobeda u Floridi sama po sebi ukazuje da će demokrate na generalne izbore u novembru poslati bivšu senatorku, bivšu ministarku spoljnih poslova i suprugu bivšeg predsednika. Osim što je sakupila mnogo veći broj delegata, Klintonka je ima sreću da se takmiči protiv Bernija Sandersa i da zbog toga mora da koriguje, poboljša, svoje političke stavove. Ipak, senator Sanders neće odustati od trke i prognozira se da će ostati kandidat do samog kraja. Možda i zato što postoji mogućnost da pronađu Klintonki neki zaista prljav veš zbog koga mi morala da odustane.

Neki glasači optužuju Hilari Klinton da je sklona da govori bilo šta, samo ukoliko joj to pomaže da pobedi. Naravno da će većina demokratskih glasača izabrati nju, ali će neki preći čak na drugu stranu i glasati za republikance. Takođe se očekuje da će značajan broj republikanskih glasača odustati od svog kandidata i glasati za demokratskog zbog nezadovoljstva koje osećaju prema budućoj republikanskoj nominaciji. To može biti Tramp, ili Ted Kruz.

Glosa

Nije ni čudo da je Donald Tramp do sada dobio najveći broj glasova za republikansku nominaciju, uzevši u obzir da je on prvi republikanac još od tridesetih godina prošlog veka, koji je digao glas protiv međunarodnih trgovinskih paktova kao što su Trans-Pacifik partnerstvo i NAFTA (ugovor sa Kanadom i Meksikom)

Glosa

Konzervativna Amerika svoju istinu doživljava emocionalno. Ljutiti su, besni su, jer vide da Amerika propada, a jednostavno im je da prepoznaju ko su ti zbog kojih je njihova zemlja u slobodnom padu. To su „teroristi", „liberali", „elite", „femi-nacisti", „socijalisti", „intelektualci", „demokrate" i svi ostali koji neće da rade da bi zaradili za život. Tim Amerikancima koji emocionalno osećaju istinu, obraćaju se mnogi političari tokom svojih kampanja