Beli kriminal

Vojvodina: ko su gej-demokrate na čelu pokrajinskog zdravstva

Tri topla brata plus doktor Bata

Gotovo 14 godina, srpskom severnom pokrajinom, Vojvodinom, vladale su demokrate. I to ne obične, nego gej demokrate. Pod budnim okom svog zaštitnika, Bojana Pajtića, ušli su u sve segmente pokrajinske vlasti, a najbolje su se snašli u pokrajinskom zdravstvu. Njihov glavni kupler-majstor je dr Miloš Lučić, pod zaštitom "visoke gej lože", kojom i danas komanduje njegov kum, dr Aleksandar Bata Milovančev ("protomajstor" Srpske napredne stranke i direktor Luke Novi Sad). Ova opasna družina, sastavljena od pripadnika gej-zajednice iz prošlog i sadašnjeg, odlazećeg režima, koncentrisana u vrhu vojvođanskog zdravstva, doslovno hara pljačkajući tendere, otimajući novac iz budžeta, praveći štetne ugovore višemilionskih vrednosti.

Arpad Nađ

Prototip pokrajinskog gej demokrate je bez sumnje, prof. dr Miloš Lučić, među pripadnicima novosadske gej populacije poznatiji kao „dr Lučke". Dr Lučke je već godinama uvaženi član ovog homoseksualnog društva u kojem se fenomenalno snalazi. Lučketov kum i nekadašnji partijski saborac Bojana Pajtića i prisni prijatelj direktora Uprave za kapitalne investicije Vojvodine, Nebojše Malenkovića, poznatijeg kao „Neša Peša", nadaleko poznati mešetar, maher i prevarant, dr Aleksandar-Bata Milovančev.

Svoju političku „gej demokratsku karijeru", dr Lučić je počeo tako što je u pravom trenutku napustio svog dotadašnjeg drugara Gorana Svilanovića (za koga je uvek tvrdio da pripada društvu "tople braće") prebacivši kompletni vojvođanski odbor tadašnjeg GS (Građanskog saveza) u DS.

U DS ga dočekuje, ko bi drugi, nego Bojan Pajtić, i mlađanog dr Lučketa nagrađuje mestom pokrajinskog sekretara za zdravstvo u „svojoj" pokrajinskoj Vladi. Gej mentoru Pajtiću nije smetalo to što dr Lučke nije stigao da pregleda nijednog pacijenta da ga postavi na mesto pokrajinskog ministra zdravlja, jer je postavljanje ovakvih likova na ministarska mesta, bila uobičajena praksa Bojana Pajtića, koji je znao koliko je važno promovisati mlade gej kadrove.

Da bi se shvatilo ko je dr Lučke, važno je znati da mu je majka prof dr Zorka Lučić, dugogodišnji šef katedre za radiologiju na novosadskom Medicinskom fakultetu, žena nadaleko čuvena po bahatosti, primitivizmu i protekcionizmu, i žena koja je uz pomenutu gej demokratsku ekipu „najzaslužnija" za njegov uspeh.

A ko je prof. dr Zorka Lučić, najbolje govori „slučaj Boris Petrović" koji se i dan danas prepričava u kuloarima Medicinskog fakulteta. Nesreća tada mladog dr Borisa Petrovića bila je što je radio na Institutu za onkologiju Vojvodine, zajedno sa dr Milošem Lučićem, Zorkinim sinom. Treba li reći da je mlad, talentovan, inteligentan i vredan, dr Petrović bio radiolog koji obećava, na svoju nesreću sve ono što Zorkin sin Miloš nikad nije.

Dr Boris Petrović izašao je na specijalistički ispit kod Zorke Lučić. Na ispitu briljira, a Zorka, besna što će mladi dr Petrović zaseniti njenog malog Miloša i u njenoj glavi projektovanu mu karijeru, jednostavno izmišlja pitanje o nepostojećoj bolesti. I dok se ostali članovi komisije zgledaju, a dr Petrović izneneđen razmišlja, Zorka trijumfuje, pokazujući svoju moć. Na kraju, dr Petrović ipak polaže specijalistički ispit, i shvata kakva ga budućnost čeka pod Lučićima koji lažu, kradu, nameštaju, muvaju. Treba li reći da Dr Boris Petrović danas ne radi tamo gde mu je mesto, na Institutu za onkologiju Vojvodine, jer je zgađen likom i delom majke i sina Lučić, napustio ovaj institut i otišao na rad u privatnu praksu.

Da se vratimo dr Lučketu, „zaselom" u fotelju pokrajinskog sekretara: prepotentan i alav po prirodi, pravi grešku i uzima izvesnu, veću proviziju za sebe ne deleći istu sa strankom (čitaj Dragoslavom Petrovićem, sivom eminencijom vojvođanskog DS).

Ljut i uvređen, Dragoslav Petrović ne popušta pred molbama „mentora Pajtića", nego dr Lučka, sada u nemilosti, vraća na mesto radiologa na Institutu za onkologiju Vojvodine. Dr Lučketu se ideja povratka na posao nimalo ne sviđa, delom jer nije navikao da radi, a delom i zbog toga što je svestan da baš i ne zna da radi svoj posao, pa uz zaštitu svog gej mentora i „drugara" Pajtića, uspeva da prima platu a da se ne pojavljuje na poslu više od 12 meseci.

Za sve to vreme, dr Lučke strpljivo čeka da opet negde bude šef, ministar, direktor...Ko čeka taj dočeka, posebno ako je u vojvođanskom zdravstvu, ako je član DS, ako je gej i ako mu je to obećao Bojan Pajtić, Tako je na kraju bilo i sa našim dr Lučkom.

Kako bi Lučke seo tamo gde mu odgovara, po nalogu Pajtića, tadašnji direktor Instituta, prof dr Dušan Jovanović smenjuje sa radnog mesta prof dr Mladen Prvulovića direktora i osnivača Centra za Imidžing Instituta za onkologiju Vojvodine, jednog od pionira vojvođanskog zdravstva, čoveka velikog ugleda kod kolega, pacijenata i studenata, kako bi se oslobodilo radno mesto za dr Lučića.

Dolazak na mesto direktora Centra za Imidžing Instituta za onkologiju Vojvodine, Lučkov život uvodi u profesionalnu renesansu, jer se Lučko povezuje sa još jednim gej kadrom Bojana Pajtića, direktorom Uprave za kapitalne investicije Vojvodine, Nebojšom Malenkovićem, u narodu poznatom pod nadimkom „Neša Peša", a među poslovnim saradnicima kao „Neša Provizija".

Malenković je zahvaljujući previše bliskom odnosu sa Pajtićem, još kao student imenovan na mesto direktora Uprave za kapitalne investicije Vojvodine, nešto kasnije na mesto vd direktora Fonda za kapitalna ulaganja, ali i za člana upravnog odbora Republičke agencije za prostorno planiranje i za člana saveta Ekonomskog Fakulteta u Subotici.

Ovaj „vunderhomić" je sa svojih 25 godina imao prihode preko 270.000 dinara mesečno. Silne funkcije i „obaveze" Nešu Pešu nisu sprečavale da postane „inventar" na Institutu za onkologiju Vojvodine, ali i nerazdvojni pratilac našeg dr Lučketa.

Osim zajedničkih seksualnih sklonosti njih dvojicu povezuje ljubav prema lepom i skupom, posebno ako se isto kupuje od državnog novca i ako može da se uzme provizija. I pored toga što Malenković ima kancelariju u prostorijama Fonda za kapitalna ulaganja u zgradi DTD-a, i što mu je Pajtić sredio i opremio kancelariju blizu svoje u Vladi Vojvodine, Neša Peša najveći deo svog vremena provodi u Lučkovoj kancelariji, koju oprema luksuzno, naravno, novcem iz Fonda.

Javna je tajna da je po nalogu dr Lučka, jednom od najviših cifara u Evropi, plaćena nova Simensova magnetna rezonanca u Centra za Imidžing Instituta za onkologiju Vojvodine. Dr Lučko, osvedočeni „veliki esteta" za ovaj magnet bira i dodatnu rasvetu na aparatu koja košta koliko i skromniji putnički automobil.

Što skuplje to bolje, biće veća provizija, ionako sve plaća Neša Peša novcem iz budžeta, našim novcem, njima samo ostaje da „lepo podele" proviziju. Stari magnet seli se u subotičku bolnicu, operacija premeštanja košta više od 100.000 evra (eto opet provizije). Naravno, to što se isti magnet od tada kvario bezbroj puta i više nije, nego što je radio, za dr Lučka i Pešu uopšte nije važno. U ovoj priči dr Lučko, Neša Peša i tadašnja uprava SImensa Srbija uzimaju i dele silne provizije, a sve na račun ovog nesretnog naroda.

Zbog svega ovoga, u 2014. u mrtvoj tišini Simens smenjuje i otpušta kompletnu upravu Simensa Srbije, ali kasno, pare su već podeljene.

Doduše, do ove smene, dr Lučko i Neša Peša smislili su novu šemu sa Simensom i dali avans za dve nove radne stanice za Onkologiju, ali kako se Simensova uprava promenila, nije više bilo provizije, pa gej dvojac odlučuje da ne isplati ostatak novca, tako da su sada obe radne stanice pod sporom, ne koriste se, propadaju i tehnički zastarevaju, ali šta je Nešu Pešu i Lučka briga za pacijente, važna je samo provizija...

Poslovi dr Lučka i Neše Malenkovića sa Simensom Srbija zaslužuju posebnu opservaciju, ali svakako i istragu nadležnih organa, jer po svemu sudeću u pitanju su ukradeni milioni i to ne dinara, nego evra.

Zašto nema ni jednog ni drugog, pitanje je na koje novo pokrajinsko rukovodstvo ne bi trebalo da dugo čeka odgovor, ako zaista želi da se uhvati u koštac sa korupcijom u zdravstvu.

Među zaposlenima u Institutu kolaju priče o ceni krečenja centra za Imidžing dijagnostiku, koju je platio Fond za kapitalna ulaganja, a novi „styling" odabrali dr Lučke i Neša Peša. Njihov izbor je najskuplji tamno sivi špatulat, prikladniji noćnom gej klubu nego za ustanovu u kojoj se leče najteži bolesnici. Gej drugari, biraju i boju i izvođača radova koji kreči po ceni od preko 22 evra po kvadratu. Kad se zna koliko kvadrata imaju zidovi centra, lako se izračuna i krajnja cena i uračunata provizija. Cena krečenja višestruko je uvećavana i tako što su moleri krečili više puta skupim špatulatom dok nisu pogodili nijansu koju je „zamislio" dr Lučić. Treba li reći da su „usput kada već kreče centar" isti ti moleri okrečili i stan dr Lučića, naravno besplatno, odnosno na trošak ovog naroda.

I na kraju, da je, naravno, čast da „otvori" novo okrečene prostorije, odnosno da „otvori moleraj" , dobio mentor nad mentorima svih gejeva u DS, Bojan Pajtić. Zaposleni u Institutu pamtiće ovaj period po tome što po ugledu na svoju majku Zorku, dr Lučko viče, bahati se, ponaša se primitivno i prosto prema kolegama i ostalim zaposlenim u Centru, dolazi na posao kada hoće, radi šta hoće, večito je na putu a Institut mu plaća dnevnice i troškove.

Nakon odlaska dr Borisa Petrovića, Iz centra odlaze i drugi specijalisti radiologije, dr Saša Popović, dr Ivana Mijučin Vukadinović, dr Zvezdin, dr Snežana Stepanov Marić...ostavljajući upražnjena radna mesta, na koja dr Lučko dovodi kadar koji mu je lojalan i odan, ne vodeći računa o stručnom i profesionalnom kvalitetu dovedenih.

Neradom i krađom do mesta direktora Instituta za onkologiju Vojvodine

Svojim „samopregornim neradom" i „sofisticiranom krađom" dr Lučko početkom 2014. biva unapređen u direktora Instituta za onkologiju Vojvodine. Time se, naravno, i saradnja sa „toplim bratom" Nebojšom Malenkovićem, proširuje.

U ovom periodu na Institutu najviše prosperira rođeni brat Nebojše Malenkovića, dr Goran Malenković. Vezu svoga brata sa direktorom Instituta, dr Malenković koristi da doktorira na brzinu i na temi koja mu nije bliska, ali kako mu je mentor naravno dr Lučko, on na brzinu postaje i docent na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu.

Spreman da za svog gej prijatelja učini sve, dr Lučić menja Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, izmišlja novi odsek i dr Gorana Malenkovića postavlja na mesto šefa odseka. Za tu priliku, menja i uslov koji je do tada tražio da načelnik odseka mora imati minimum 5 godina radnog staža, a mlađani dr Goran ima samo 3. Ta sitnica nije nikakav problem jer dr Lučko može sve.

I tu nije kraj uslugama koje Lučko čini Neši Peši: nakon dobijanja docenture, brat Malenkovića imenovan je i za člana Upravnog odbora Instituta onkologije Vojvodine iz redova zaposlenih.

Ceo ovaj put, od doktorata, preko docenture do imenovanja u Upravni odbor, „potentni brat gej sabrata" prelazi za samo godinu dana. Ako je i od Lučka, mnogo je...Gej braća DS čvrsto se grle i drže zajedno, posebno ako treba vratiti uslugu za mogućnost da se uzmu provizije. U celoj ovoj priči ne treba zaboraviti i trećeg člana ekipe, uz Nešu Pešu i našeg dr Lučket tu je i sekretarka Vesna Kopitović, i svi se oni odlično slažu kada treba podeliti provizije. Nabavljaju se dva zastarela ultrazvučna aparata od Kopitovićkinog bliskog prijatelja Andreje Brkića za odeljenje ginekologije onkološkog instituta. Dva Samsung UZ aparata čija je realna vrednost na tržištu između 30 i 32 hiljade evra za oba s obzirom da su modeli iz 2010, a Brkiću stoje na lageru i ne može da ih utopi, preko projekta onkofertilitet Pokrajnske Vlade, plaćaju se preko 6.000.000 dinara. Koliko tu prostora za ugradnju za našeg dr Lučketa, Pešu i Kopitovićku ima izračunajte sami. Pošto naš dr Lučke voli skupo bez obzira na kvalitet i dobrobit pacijenata, jer kada je skupo, veća je i provizija, a gde je skupo tu je i Peša pa tako institut kupuje a Pešin fond plaća UZ aparat najniže klase čija je realna vrednost oko 20.000 evra za skoro 7.000.000 dinara. Aparat se kupuje od firme Medicom iz Šapca na koju se naš dr Lučke prebacio posle fijaska sa Simensom. Za Medicom se priča da daje najveće provizije, a gde su provizije tu su i Lučke i Peša.

Aparat za anesteziju za rad na magnetu plaćen je skoro 4.000.000 dinara 2015. godine, ali zaposleni isti nikad nisu videli niti znaju da postoji, moža dr Lučke zna gde je ovaj uređaj?

Naš dr Lučke posebno voli računarsku opremu pa je tako kupio tri u to vreme najskuplja računara iMac kompanije Apple. To su jako skupi računari a ceo računar je smešten u monitor iza ekrana. Svaki od tih računara košta dobro preko 1.500 evra po komadu. Slučajno ili namerno dr Lučke je zaboravio da ti računari nisu kompatibilni sa sistemom na Institutu, pa se i danas koriste samo kao monitori. U istoj turi su nabavljenja i dva MacBook laptop računara vrednosti zajedno preko 2.500 evra, ali niko ih nikad nije video, verovatno ih je dr Lučke odneo na sigurno, svojoj kući da ih slučajno neko ne ukrade.

A, Kamenica 2 ili Klinikom Švarcvald, tek je to posebna priča. Jer Peša, Pajtić i Lučić u aprilu 2016. otvaraju Kamenica 2 koja verovatno ima jedan od najskupljih kvadrata u istoriji zidanja. Tada je po ko zna koji put narod Vojvodine doveden u zabludu, "otvoreni" su zidovi i podovi, a slikali su se sa jednim aparatom za zračenje koji je tim povodom uključen. Brzo nakon toga se obznanilo da nema od "klinike Švarcavld" ništa, da je sve jedna velika predizborna farsa, da objekat nema ni sve potrebne dozvole, a kamoli da je adekvatno opremljen i da će uskoro početi sa ozbiljnim radom. A, provizije, koje su to provizije ne možemo ni da zamislimo. Ovom gej trojcu je tog dana nedostajao četvrti član, najstariji homić i idejni tvorac projekta Kamenice 2 za najveće provizije.