Dela i ljudi

Povodom promocije knjige "Njegoš i Albanci" akademika prof. dr Kaplana Burovića

U slavu istine i slobode

Delo akademika Kaplana Burovića, "Njegoš i Albanci", prva je objavila Omladinska muzičko-poetska asocijacija (OMPA ) 2002. u Podgorici, čiji je izdavač Željko Stanković vrlo visoko ocenio, rekavši između ostalog: "...Nakon objavljivanja ovog djela, u tzv. njegošologiji, ništa neće biti isto". Ubrzo, mnogi mediji su preštampali studije iz ove knjige, a pre koji mesec, Književna zadruga Srpskog nacionalnog saveta, priredila je i njeno drugo dopunjeno izdanje (izdavač dr Momčilo Vuksanović, urednik Budimir Dubak). Magazin Tabloid će u narednim brojevima, u svom elektronskom izdanju objavljivati delove iz ovog izuzetno važnog dela.

......

Dana 14. februara 2017, u sali Matice srpske u Podgorici, organizovana je svečana promocija knjige "Njegoš i Albanci" u prisustvu autora, akademika Kaplana Burovića, koji je povodom toga stigao iz Ženeve, gde živi. Na promociji su glavnu reč održali akademici, dr Zoran Lakić (iz CANU) i dr Savo Marković, prof. na Univerzitetu u Beogradu, koji su ocenili ovo delo jako visoko.

Akademik Lakić, koji je i autor predgovora ovog dela, pozvao je autora Akademika Burovića da im u Podgorici održi i jedno predavanje u vezi njegovog kapitalnog dela "Ko su Albanci?" i njegovih poznatih albanoloških teza, prema kojima Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji (a da ne govorimo o Kosmetu!), pa ni sledbenici Ilira, a kamoli i Pelazga. Ove teze, koje su usvojene na sve strane sveta, najzad usvajaju i sami trezveni Albanci, iako uz velike napore. Zbog posebnog značaja ovog dela, a i u okviru 170-te jubilijarne godišnjice izdanja "Gorskog Vijenca", preštampavamo ga sa vrlo malim i beznačajnim skraćenjima, čvrsto uvereni da će čitaocima našeg lista doprineti i pomoći da shvate Njegoša onako kako nam se osvedočio svojim životom i delom, pa i podstaći ih da se suprotstave svima onima zlonamernicima, koji su učinili (i nastavljaju da čine) sve i svašta, samo da njegov značaj umanje, pa i da nam ga prikažu i kao "genocidnog" autora.

Predgovor

"Njegoš i Albanci" je nova knjiga plodnog stvaraoca akademika Kaplana Burovića, autora brojnih knjiga iz oblasti albanistike. Ne bi preterivali u oceni, ako bismo sve te knjige kvalifikovali jednom ličnom bibliotekom. Akademik Burović je dobro poznat naučnoj ja -vnosti upravo, po svom obimnom naučnom delu. Zato je i dosta prevođen na strane jezike. Naučna i stručna kritika ima samo reči priznanja za sve što je do sada učinio. Svaka njegova nova knjiga očekuje se sa velikim interesovanjem.

Takva je i knjiga Njegoš i Albanci, nevelikog obima, ali vrlo zanimljiva. Podjednako za stručnu i naučnu javnost kao i za širu čitalačku publiku. Takve knjige popularišu autora i osvajaju novu čitalačku publiku. Potvrđuju ono što se i do sada znalo: da akademik Burović ima svoju čitalačku publiku. Tako, u ovoj knjizi, nailazimo na podatak da je elektronski list Istina 2005. godine imao 121.124 čitača, a kada je akademik Kaplan objavljivao svoje tekstove - taj broj se popeo na 247.348 čitalaca. Burović o tome kaže: "...Za nepuna tri meseca broj čitalaca se udvostručio, a 2007. godine otkazao sam saradnju. Istina je prestala da izlazi".

Kao i mnoge njegove knjige i knjiga "Njegoš i Albanci" ima polemički ton. Autor nam donosi ad literam kritike svojih oponenata, koji na neakademski način pokušavaju da ospore sve što je akademik Burović napisao. Zanemarujući takav ton, akademik smireno osporava jedan po jedan detalj, ustvari, razotkriva njihove optužbe. U pojedinim slučajevima navodi i njihove reči izvinjenja, makar i to oni kasnije poricali. Suvereno vlada materijom koja je predmet „polemika". U to je tako sigurno uverio čitaoca i ove knjige.

Sa Njegošem se prvi put sreo u svojoj porod-ci, koja je odvajkada držala do svojih hrišćanskih korena. Među brojnim fotografijama na zidu primaće sobe, bila je i Njegoševa fotografija. Nije ni znao, ni čuo za Njegoša, ali ga je preko fotografije zavoleo. Mislio je dugo kao dečak - da mu je to deda. Kada je malo više odrastao - saznao je da mu Njegoš nije deda. I pomalo je bio razočaran zbog toga. Ali mu je, ipak posvetio svoje prve stihove pisane još u đačkoj klupi. Tako je počelo njegovo „druženje" sa Njegošem. I nije prestajalo sve do pojave ove knjige Njegoš i Albanci.

Kao srednjoškolac 1950 piše pesmu: Ne pita se ko se kako krsti. Refren joj je "Njegoš je moj učitelj". Desetak godina kasnije (1964), već promovisan u političkog emigranta u Albaniji napisao je sonet Njegoševa kapela.

Na vrh Lovćena ponosito stoji

Vladike Rada kamena kapela...

Pište i viju oko nje vjetrovi

Biju je munje i tresu gromovi...

Ljudi se ovdje kunu sa njom milo

A zvijezde s neba sleću joj pod krilo.

U pesničkim krugovima je odmah izazvao divljenje. Govorili su i pisali:„Pevali su i mnogi drugi pesnici o Njegošu i Lovćenu, ali ovako oduševljeno, ovako nadahnuto - nije mu niko spevao nijedan stih, kamo li čitav jedan sonet" (str. 18)

Treću pesmu posvećenu Njegošu, napisao je 1975. godine kao sužanj u albanskom zatvoru Burelji: ne pita se ko kakvu krv ima! Prisćajući se tih zatvorskih dana ispričao je novinaru da je u časovima samoće dugih preko 40. godina, često „razgovarao" sa Njegošem. I poručio čitaocima: „Ko nauči Gorski vijenac napamet, taj nikada njegov jezik ne može zaboraviti!" (str. 19)

Mnogi su se zanimali odakle mu toliko ljubavi prema Njegošu. Oni koji su Njegoša krivo tumačili, smatrali su ga izdajnikom, jer je Profesor - „musliman", „Albanac" i još preko toga: „agent", „špijun UDB-e". A Profesor je bio samo stvaralac. I Čovek. I takav ostao i posle ove knjige o Njegošu i svih knjiga koje je do sada napisao iz bogate naučne discipline - albanologije.

Često je orao prvu brazdu. Najtežu u tajnama nauke. Zato ima puno sledbenika i u Albaniji, odakle je, nakon više decenija robijanja u Enver Hodžinim zatvorima, koji nisu bili i jedini kazamati, emigrirao i iz Albanije. Ustvari postao je konačno slobodan čovek i slobodan stvaralac, najpoznatiji živi albanolog. Okitio se mnogim priznanjima, među kojima i zlatna medalja viteza i Svetog ratnika, pa i zlatni lik Petra II Petrovića-Njegoša, koji mu je uručio mitropolit crnogorsko-primorski, dr Amfilohije - 7.02.2016. godine, a Rusija i odlikovanja - Sveslovenska nit i Aleksandar Nevski.

Na svečanosti prijema ovih visokih priznanja podsetio je prisutne da „Papa nije za svetog proglasio Skenderbega, samo zato što nije bio katolik. Pravoslavna crkva ne pravi nikakvu razliku - odlikuje Kaplana Burovića. Ovo je izuzetan primer u svetu. Daj Bože da i druge vere slijede ovakav primer." (str. 25)

Knjiga Njegoš i Albanci prvi put je objavljena 2002. godine u Podgorici. Ovo je njeno drugo izdanje, što na svoj način govori o autoru knjige, i o samom Njegošu, ali i o čitaocima u celini. Oni zanemaruju ružne kvalifikacije Autorovih oponenata i solidarišu se sa interesantnim zapažanjima Autora, njegovim stilom i jezikom. Dovoljno je reći da knjiga ima 21 poglavlje od kojih bi svako moglo biti i posebna knjiga. Od toga mnoštvo izdvojićemo, neka poglavlja:

-Njegoš i Albanci

-Uticaj Njegoša na Albansku književnost

-Marginalije o Njegošu

-Albanski intelektualci o Njegošu

-Njegoš, Skender-beg i Miloš Obilić

-Sataniziranje Njegoša

Možda je, ipak, potrebno ukazati na neutemeljenost nekih teza oponenata preko pisanja o Crnoj Gori i Crnogorcima. Negira im se vekovna borba za slobodu, koja se često izjednačavala sa borbom za golu egzistenciju. Sve što oni imaju, kažu, drugi su im poklonili! Čak i to! Na kraju se izvodi apsurdna teza da su Crnogorci - slavinizirani Albanci (str. 40-41)

Čitaoci će biti zahvalni autoru što je pozvao da i oni - na isti način, razmišljaju o Njegošu. Ne poziva ih da ga slede u razmišljanju. Ako bi se u razmišljanju pojavile dileme, izvesno je, da će pokloniti poverenje Autoru, a ne njegovim oponentima. Slediće ga, jer je dobroćudan u nameri i siguran oslonac u faktografiji. Svim svojim delom Autor poručuje: „Bez suočenja Albanaca sa naučnom istinom o njihovom poreklu, bez suočavanja...Sa južnoslovensko-albanskim odnosima - neće biti mira na Balkanu." (str. 41) I još jedna Autorova poruka: „Ko nauči Gorski Vijenac napamet, taj nikada neće zaboraviti - njegov jezik." (str. 42)

Na kraju ćemo zaključiti sa ocenom da je akademik Burović pedantan i uporan istraživač, talentovan i plodan književnik, daroviti publicista, i konačno, priznati albanolog i balkanolog. Nije ovo samo naša ocena. Tu ocenu su mnogi do sada izrekli. Mi je samo reafirmišemo. Sa zadovoljstvom, naravno. I u ime pune naučne istine.

Narod kaže ni drvo bez grane, ni knjiga bez mane. Ustvari nije riječ o pravim manama, već o sugestiji da se u ovom izdanju umanje ili sasvim eliminišu neki uočeni propusti iz prvog izdanja. Možda je i previše prostora dao svojim oponentima - citirajući ad literam njihove tekstove. No i kada to čini ispoljava duhovitost, a ne mrzovolju i pakost. „Nema ništa apsurdnije, nego optužiti Crnce zato što đavola zamišljaju belog, ili što Crnci optužuju belce, zato što đavola zamišljaju crnog" (str. 40)

Sledeće sugestije su metodološkog karaktera. Zatim sugestija da se obrati pažnja na lekturu teksta. Ilustracije su date u bloku; možda bi bile funkcionalnije ako bi pratile tekst - na licu mesta. Često bude dragocena nadopuna teksta i njegov pouzdani svedok.

Akademik dr Zoran Lakić

Podgorica, 05.05.2016.godine