Do koske

Angela Merkel još izbegava da svog miljenika iz Beograda pusti niz vodu, ali...

Nemci se odriču Vučićeve diktataure

Srbija je u poslednje vreme opet u žiži pažnje nemačke javnosti zbog niza afera koje teško optužuju aktuelne vlastodršce u Beogradu. Novinski naslovi, poput onog „Srbija je bezbednosni rizik", ne ostavljaju mesta nedoumici na čijoj su strani mediji nemačkog govornog područja koji u velikoj meri formiraju javno mnjenje. Ionako uzdrmana kancelarka Angela Merkel neće još dugo moći da zadrži svoj blagonakloni stav prema srpskom režimu, jer joj to javnost neće dozvoliti. Ona čeka da u januaru Vučić potpiše prijem nekoliko stotina hiljada migranata iz Nemačke u Srbiju, pa da mu zauvek okrene leđa.Uz sve to, druga partija po popularnosti u Nemačkoj sve češće i glasnije i u samom parlamentu traži ponovno uvođenje sankcija prema Srbiji.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Srbiji i, uopšte, o Zapadnom Balkanu se u zapadno-evropskim medijima retko izveštava. I to je dobro, jer je ovaj deo Evrope u bliskoj prošlosti bio medijski interesantan uglavnom zbog ratova i velikih nesreća. Sada se, međutim, Srbija sve češće pominje u sredstvima javnog informisanja na nemačkom govornom području i to, ponovo, u negativnom kontekstu.

Sve je počelo pre godinnu dana kada je objavljena vest o prebijanju jednog od opozicionih lidera, Borka Stefanovića i masovnim antirežimskim demostracijama koje su usledile. Izveštači su davali veoma objektivan prikaz stanja u Srbiji stalno ukazujući na to da vladavina Aleksandra Vučića sve više poprima crte otvorene diktature.

Kako su protesti jenjavali, tako isto se gasilo i interesovanje stranih novinara za Srbiju. a onda je došlo do preokreta. Tome je doprineo čitav niz afera u koje je upleten državni vrh: od neshvatljivo nonšalantnog odnosa prema činjenici da je jedan ministar (Siniša Mali) prepisao svoju doktorsku disertaciju, preko šverca oružja organizovanog uz pomoć oca jednog drugog ministra, sve do otkrića jedne od najvećih plantaža marihuane na evropskim postorima koja je bila pod direktnom zaštitom brata „jakog čoveka" Srbije(nemački izraz „der starke Mann" je u stvari eufemizam za diktatora - prim. prevodioca).

Nemačka politička i akademska javnost je bila zgrožena ponašanjem srpskog ministra finansija Siniše Malog i celog državnog vrha prema činjenici da je on svoju doktorsku titulu stekao prevarom, odnosno krađom tuđe intelektualne svojine. Ovo posebno, jer je jedan od omiljenih i cenjenih članova kabineta Angele Merkel, Karl-Teodor fon und cu Gutenberg, ne tako davno, momentalno podneo ostavku i sam zatražio da mu se oduzme titula doktora nauka čim su se pojavile ozbiljne sumnje da je on svoj doktorski rad plagirao.

Ova afera, ipak, nije bila od tolikog značaja da bi se menjao kurs Nemačke prema Srbiji. Jedino što je opao ugled srpskih vlasti koje u svojim redovima trpe plagijatore, ali ni do tada Vučićev režim u Nemačkoj nije uživao neku posebnu popularnost.

Da je Srbija značajan izvoznik oružja, koje je često put nalazilo i do ekstremista ili zaraćenih strana u nekom ratu, znalo se i ranije. To samo po sebi nije neka posebna vest, jer isto rade i mnogo veće države i to u većen obimu. Srbija se u tom kontekstu pominjala samo uzgred, gotovo neprimetno.

Afera „Krušik" je, međutim, sadržala jedan detalj koji je celu priču činio novinarskom pikanterijom: jedan od glavnih protagonista je Branko Stefanovvić, otac aktuelnog ministra unutrašnjih poslova i jednog od najbližih i dugogodišnjih saradnika Aleksandra Vučića. U početku, kao što to obično biva, ceo slučaj jedva da je prelazio veličinu obične agencijske vesti. Onda se beogradski režim potrudio da to ne ostane tako.

Ono što je ovdašnju javnost posebno iritiralo i inspirisalo medije da pažljivije prate događaje u Srbiji bilo je ne samo hapšenje „zviždača" Aleksandra Obradovića, već posebno to što je kompletan državni vrh bestidno to podržavao mešajući se u, za Nemce, nezamislivoj meri u jedan sudski postupak.

Da je pravosuđe u Srbiji daleko od toga da bude nezavisno od političkih uticaja, znalo se i ranije (o tome ima i veliki broj izveštaja nemačkog Ministarstva spoljnih poslova i Evropske komisije, kao i nezavisnih agencija za monitoring), ali su sada po prvi put strani novinari mogli uživo, na konferencijama za medije, da prate metastazu državnog pritiska na sudije i tužioce.

U nemačkom Bundestagu su i ranije postojale snage koje su se protivile ulasku Srbije u Evropsku Uniju, a sada su one dobile vetar u jedra.

Sve popularnija Alternativa za Nemačku (AfD) uvek se zalagala za to da se Srbija više približi Rusiji nego EU kako bi predstavljala most buduće saradnje Berlina (Brisela) i Moskve. Zbog toga je ova partija bila oštri protivnik pokušaja nemačke vlade da nekako progura kandidaturu Srbije.

Posle afere „Krušik", a posebno kada je javnost o tome obavestio veoma uticajni nedeljnik „Der Spiegel", poslanici AfD-a su tražili da se spoljnopolitički odbor Bundestaga pozabavi pitanjem daljeg odnosa Berlina prema vlastima u Beogradu.

U tome su ih, ovog puta, delimično podržali i neki poslanici sa levog krila skupštinske sale, kojima je Srbija i ranije bila trn u oku zbog flagrantnih kršenja ljudskih prava i slobode medija. Zeleni, koji su trenutno po popularnosti druga partija u Nemačkoj, redovno oštro kritikuje srpski režim i insistiraju na zamrzavanju daljih pregovora o pristupu Evropskoj Uniji (u pojedinim diskusijama u Bundestagu su čak tražili da se Srbiji ponovo uvedu sankcije).

Hapšenje uzbunjivača i sudski postupak koji je protiv njega pokrenut ojačali su ovakvu njihovu poziciju.

Afera „Krušik" je u nezgodnu poziciju dovela i sam kabinet kancelarke Merkel koji je do sada „gledanjem kroz prste" Beogradu pokušavao da održi status quo na Zapadnom Balkanu.

Naime, sama kancelarka je zagovornik prijateljskih odnosa prema Srbiji, ne samo zbog nemačkih ekonomskih interesa, već i zato da bi se srpske vlasti naterale na mirnu politiku bez izazivanja konfliktnih situacija. Posebno u ovom trenutku, vladi u Berlinu najmanje treba još jedno krizno područje u blizini Nemačke i na granici Evropskee Unije. Zbog toga su izveštaji Ministarstva spoljnih poslova i Evropske komisije o stanju ljudskih prava, vladavini zakona i slobodi medija gurani u zapećak kako bi se izbegao pritisak javnosti da se popustljiva politika prema Srbiji zaoštri.

Opširan i veoma temeljan članak „Der Spiegel"-a o „Krušiku" katapultirao je na kratko Srbiju u vrh pažnje nemačke javnosti, pa samim tim i politiku Berlina prema ovoj zemlji. Umesto da pokuša da smiri situaciju, beogradski režim je još dolio ulje na vatru.

U diplomatskim kontaktima Beograd je, istina, obećavao nezavisnu i objektivnu sudsku istragu, ali u to malo ko veruje, posebno jer se partijski i državni vrh Srbije svom silinom obrušio na Obradovića, bugarsku novinarku koja je sve obelodanila i one malobrojne nezavisne medije koji su imali hrabrosti da srpsku javnost o svemu obaveštavaju.

Obećanja Aleksandra Vučića da će Obradović, kao i svi osumnjičeni u ovoj aferi, imati fer sudski postupak niko od političara u Berlinu ne uzima za ozbiljno, jer reči ne prate dela.

Nemački politički vrh je dodatno došao pod pritisak javnosti zbog činjenice da je delegacija spoljnopolitičkog odbora Bundestaga (koji je sada pozvan da reaguje povodom očigledne istine kako je Srbija postala bezbednosni rizik) samo nekoliko dana pre izbijanja afere Krušik" boravila u Beogradu i vodila dosta prijateljske razgovore sa Vučićem i njegovim najbližim saradnicima. Da li je moguće da su poslanici zanemarili izveštaje službi bezbednosti o švercu srpskog naoružanja islamistima, ili te izveštaje nemačka vlada nije prosledila parlamentu?

I jedno i drugo bi bilo prvorazredni skandal, posebno jer se saznalo kako je BND imao saznanja o upletenosti srpskih vlasti u prodaju oružja islamistima i ukrajinskom režimu i pre nego što je to procurelo u javnost i o tome obavestilo nemačku vladu. Kako bi sačuvali još poslednji trag verodostojnosti, Angela Merkel i njen kabinet sada moraju odlučno da reaguju, a to neće biti u korist režima u Beogradu, posebno jer je inicijativa AfD-a o debati o odnosu Berlina prema Srbiji još uvek na stolu i iz dana u dan dobija sve više pristalica među poslanicima. Najgori scenario po srpsku vlast bila bi diskusija na tu temu sa same govornice Bundestaga, a ne samo na jednom skupštinskom odboru.

Konačno, kap koja je prelila čašu su izveštaji austrijskih medija na prvom mestu (mada su se za slučaj zainteresovali i mediji iz drugih država nemačkog govornog područja) o aferi „Jovanjica". Ni ovde nije u prvom planu to što je nadomak Beograda otkrivena jedna od najvećih plantaža marihuane u Evropi, već reakcija Vučića na optužbe da je njegov rođeni brat Andrej organizator i zaštitnik ovog posla.

Austrijski dnevni list „Die Kronen Zeitung" je posebnu pažnju obratio na inicijativu samog Vučića da jedan od njegovih najbližih i najposlušnijih saradnika protiv njega i njegovog brata podnese krivičnu prijavu pravdajući to navodnom željom da pravosudni organi sve ispitaju i utvrde činjeince koje će biti prikazane javnosti.

Ovo je izazvalo, najblaže rečeno, podsmeh kod novinara i političara, jer je Srbija poznata po tome da se pravosuđem upravlja iz kabineta predsednika Republike koji bi sada, navodno, trebalo da se podvrgne nezavisnoj istrazi.

Beogradski režim je još jednom za kratko vreme samom sebi pucao u koleno: ako istraga (kao što se oččekuje) Aleksandra i Andreja Vučića oslobodi odgovornosti biće to još jedna potvrde tvrdnje kako sudski organi u Srbiji nisu nezavisni i to će morati da se odrazi na stav Berlina i Brisela o nastavku pretpristupnih pregovora. A ako se (što je u granicama naučne fantastike) utvrdi njihova odgovornost, pozicija Aleksandra Vučića postaće neodrživa i evropske države će prema njemu morati da postupaju kao prema svakom drugom kriminalcu.

U svakom slučaju, „jaki čovek" iz Beograda je ovim gestom samom sebi namakao političku omču oko vrata. To zna i Merkelova i jasno je da ona svoj ionako poljuljani ugled neće još više slabiti daljom podrškom diktatorskom režimu čiji čelnici organizuju šverc oružja i narkotika.