Preko pune linije

Medijski kanibalizam u Srbiji i ono što tek dolazi

Čeka li nas velika smena a bez promena

Kad padne režim Aleksandra Vučića, raspašće se i njegov multimedijalni mehanizam za kreiranje i plasiranje laži i prevara. Isti posao, na isti način, za druge gazde obavljaće ista vrsta medijskih društveno-političkih aktivista. Promeniće se uloge, ne i sistem. U vrhu Radio-televizije Srbije, umesto Dragana Bujoševića i Nenada Lj. Stefanovića, naći će se Tanja Vojtehovski i Olivera Kovačević, Politiku će preuzeti neko od novinarskih doajena iz dnevnog lista NIN-a ili Vreme i tako redom, sve sa ciljem da se ništa ne promeni.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je ceo sistem vlasti izgradio na „Velikoj Propagandi Laži", monstruoznom medijskom mehanizmu za kolektivnu hipnozu.

Kroz tu mašinu za mlevenje ljudi i istine, provlači svakog nepodobnog političkog protivnika, novinara ili bilo kojeg drugog građanina koji mu zasmeta.

Tu objavljuje optužnice i presude, klevete i uvrede. Istovremeno, industriju laži koristi za primitivno samohvalisanje i širenje patologije koja, poput stroncijuma, truje društvo.

Naravno, u nedostatku inteligencije i talenta, Vučić nije mogao da smisli ništa novo, samo brutalnije upotrebljava isto oruđe koje je nasledio od svojih prethodnika. Informativni program RTS-a, Pinka i ostalih televizija sa naci-frekvencijama, kao i prateći štampani naprednjački bilteni,prešli su na rekordni nivo beščašća, ali u okviru matrice koja je stvorena posle petooktobarskog puča.

U skladu sa svojim karakterom, Vučić je iz dvodecenijskog haosa izvukao i iskoristio ne samo najgore metode manipulacije, nego i kadrove koji su najzaslužniji za gušenje medijskih sloboda.

Na rukovodeće položaje u svojoj „Velikoj Propagandi Laži" postavio je Željka Mitrovića, Milomira Marića i Dragana J. Vučićevića, kao iVladimira Bebu Popovića, eksperta za satanizaciju protivnika svih vrsta.

Ne zbog tolerancije, već zbog njihove upotrebne vrednosti u kreiranju atmosfere linča, Vučić im je oprostio grehove iz prošlosti. Zaboravio je na Mitrovićev julovski i dosovski staž, tokom koga je šikanirao celu njegovu porodicu. Aleksandra Vučića je opisivao kao nesrećnika koji predvodi hordu prljavih i pripitih nacionalista s margine društva, a u informativnim emisijama po sto puta je objavljivao priloge o hapšenjima Andreja Vučića posle uličnih sukoba s aktivistima Demokratske stranke.

Mitrović je na Pinku zaposlio Kseniju Vučić, ali nije joj dozvoljavao da radi. Marić je prvoborac na antiradikalskom, dakle antivučićevskom frontu. Pored upornog angažmana na razbijanju iluzija o Vojislavu Šešelju i njegovim junošama, Marić je najprljavijim tračevima gađao Vučićev nejaki nervni sistem.

Vučićevoj porodici mnogi novinari su svašta pričali i pisali, ali čak i on priznaje da niko nije smislio ništa monstruoznije od Marića, koji ga je optužio da je nasmrt pretukao suprugu Kseniju, pa sve to uvio u skeč „Ko je ubio ženu", koji je emitovao na televiziji Košava. Dragan J. Vučićević se zadržao na svom kreativnom nivou, pa nije uspeo da Vučića opiše koloritnije od ocene da je „Šešeljeva podguzna muva".

Za podsećanje na optužbe kojima je Beba Popović godinama zasipao Vučića ne bi bila dovoljna ni tri specijalna izdanja Magazina Tabloid. Mnogo više prostora bilo bi potrebno da se nabroji stoti deo uvreda kojima je Vučić zasipao svoje današnje kerbere.

Selektivna memorija pomogla je i tim jurišnicima da prevaziđu međusobne sukobe. Nema gadosti koju Marić nije pričao o Mitroviću i Popoviću. Vlasnika Pinka opisivao je kao narkomana koji je u bolest i smrt odveo mnoge svoje prijatelje i saradnike, a večitog konsiljerea kao propalog konobara i harmonikaša, koji je slavu sticao na splavu „Sava".

Povremeno, kad bi prekardašio, kukao je kako mu prete smrću. Od Mitrovićeve osvete, navodno, spasao ga je Boško Radonjić. U drugom slučaju, podršku mu je dao čak i Aleksandar Tijanić, koji je javno obećao da će „Bebu Popovića, ako ubije Marića, silovati na Terazijama".

Više nije ni bitno da li je Marić bio zaista ugrožen ili je samo privlačio pažnju, sad su u istom timu.

S njima je i Dragan J. Vučićević, koga je Beba Popović toliko prezirao da nije hteo ni da ga tuži, a to mnogo znači za tužibabu tog kalibra.

U intervjuu za magazin „Status", Popović je objasnio da ne tuži „agente i bolesnike", što je objasnio na primeru Vučićevića: „Pošto nisam lekar po profesiji, mogu da kažem: znam da je jedna od gromada klozet novinarstva lečena zbog frustracija izazvanih neznanjem ko mu je otac. Onda je čak i srednje slovo izmislio.

Zbog te nesreće on proizvodi otrov i zlo kojim truje građane Srbije." Slaviša Lekić, vlasnik i glavni urednik pokojnog „Statusa" pametno je zaključio da su „danas gromada klozet novinarstva i Vladimir Beba Popović, iako se stide jedan drugog, na istom kazanu".

Oko istog kazana, pored ove četvorice Vučićevih jahača medijske apokalipse, okupili su se i mnogi drugi trovači. Razni tzv. novinari, po ugledu na političare, krenuli su u lov na plen. Zauzeli su mesta na novom multimedijalnom frontu i upustili se u borbu za vlast.

Po ustaljenom običaju, nezainteresovani za činjenice, opet su kriminalce podelili na "naše" i "vaše". Da haos bude veći, jedni na druge namerili su se novinari potekli iz istog korena, nastali mitohondrijskom deobom u Bebinoj laboratoriji laži i prevara.

U srpskim mejnstrim medijima na suprotstavljenim stranama se nalazi ekipa koju je Beba Popović formirao 2001. godine i njihovi klonovi iz generacije 2012. U ratnoj zoni situacija je ista kao u vreme DOS-ove vlasti, samo su uloge promenjene.

Nesrećnici iz Bebine prve epruvete, u jeku moći upinjali su se iz sve snage da dokažu kako je vlada Zorana Đinđića iskorenila kriminal u Srbiji. Po Bebinom naređenju, širili su laži da ne postoje surčinski i zemunski klan, a da su "Crvene beretke" uzorni građani.

Kolege, koje su objavljivale realne činjenice, targetovali su kao kritizere, koji namerno kriminaliziju reformatora i vizionara Đinđića. Tu tezu su zastupali do 15,30 sati 12. marta 2003, da bi naprasno, opet po Bebinom naređenju, promenili diskurs i nepodobne kolege optužili za saradnju s klanovima za koje su sami tvrdili da ne postoje.

Stradao je Đinđić, oni su nastavili da ponavljaju naučenu mantru. Od nje ne odustaju ni sad, kad sami kriminalizuju Aleksandra Vučića i njegove saradnike. Otkrivanje afera u koje su umešani najviši predstavnici vlasti danas nazivaju istraživačkim novinarstvom, a za saradnju s kriminalcima optužuju svoje mentalne dvojnike koji sad rade isto što su i oni dok su bili deo vlasti.

Nasuprot toj ekipi prvorođenih "beba" nalaze se njihovi naslednici, koji su se oko Vučića okupili 2012. godine. S obzirom na medijski seks i proždiranje na naslovnim stranama, kao i na činjenicu da im je isti tata, taj sukob ima sve karakteristike incesta i kanibalizma.

Dolaskom na vlast, Vučić je preuzeo kompletan medijski sistem, na kome su moć i uticaj gradili Đinđić, Vojislav Koštunica i, naposletku, Boris Tadić.

Za razliku od svojih prethodnika, Vučić nije ni pokušao da zadrži ni privid demokratskih odnosa i novinarskog profesionalizma. Dodao je gas i vodeće medije uterao u totalni mrak.

Bez po muke osvojio je RTS. Dok se pripremao za osvajanje vlasti, vodeće funkcije na Javnom servisu obećavao je Željku Cvijanoviću, Tanji Vidojević i Ljiljani Đurđevac.

Čim je ispunio svoje ambicije, zanemario je njihove. Na mestu direktora RTS-a ostavio je Dragana Bujoševića, protiv koga je, za vreme svog prvog boravka na vlasti, montirao sudske postupke.

Kao glavni i odgovorni urednik magazina Evropljanin, čiji vlasnik je bio Slavko Ćuruvija, Bujošević je drakonski kažnjavan, čak mu je zaplenjena i privatna imovina.

Vreme leči sve, pa i istinu koju je Bujošević nekada pisao o Vučiću. Rane su zarasle, pa sad Bujošević predvodi kordon režimskih kreatora slepila i ćutnje. Iako zvanično u penziji, na izlaznim vratima iz Aberdarove, on potpisuje krivične prijave protiv studenata koji ga raznim performansima upozoravaju na pinkoidnu uređivačku politiku.

Na RTS-u ne može da se čuje glas naroda, nema objektivnog izveštavanja o aferama, o progonu uzbunjivača Aleksandra Obradovića, zahvaljujući kome se saznalo za spornu trgovinu oružjem u koju je umešan Branko Stefanović, otac ministra policije. Nema priloga o "Jovanjici", najvećoj evropskoj plantaži marihuane, koja je cvetala pod kontrolom političara, policijaca i ostalih pripadnika organizovanog kriminala.

Novinari državne televizije ne izveštavaju o sudbini njihovog kolege Milana Jovanovića, kome je spaljena kuća. Umesto tih tema, a i predstavnika opozicije, u prostorijama RTS-a gostuju Vučićevi batinaši, tzv. navijači, koji se subotom, u vreme protesta, nameste pred ulaze, spremni da nasrnu na svakog ko zasmeta Vučiću i Bujoševiću.

Pored bivšeg Ćuruvijinog saradnika, Vučić je RTS poverio na upravljanje još nekim svojim dojučerašnjim kritičarima.

U Upravni odbor je uveo Vladimira Vuletića, Zorana Panovića, bivšeg glavnog urednika Danasa, i večitog savetnika Nebojšu Krstića. Vučić je nekima od njih zadovoljio sujetu, a Krstića je morao i da finansijski podmiri. "Nova PR Public Relations", samo u prve tri godine Krstićeve službe u novoj vlasti, ostvarila je prihod od 451.710.000 dinara! Kad je raskrinkan, promenio je naziv firme, ali nastavio je da profitira. Do danas je, pretpostavlja se, zarada dostigla prvu milijardu.

U ulozi tumača Vučićevih snoviđenja, Krstić je odradio svaki dinar. Po svim televizijama krčmi autoritet marketinškog stručnjaka, uticajnog tviteraša i političkog kritičara, iako zvanično nema veze s marketingom i politikom, a više nema ni nalog na Tviteru.

Na nešto nižem parazitskom nivou, ali s podjednako nabujalim ambicijama, brukaju se Nenad Lj. Stefanović, Olivera Jovićević i svi ostali urednici i novinari, koje ne zanima istina, nego samo interes Vučića i Srpske napredne stranke.

Uz RTS, Vučić kolektivnu hipnozu širi i preko Pinka, njemu najbitnijeg tupog oruđa. Željko Mitrović, pritisnut ucenama i dugovima, stavio je svoju televiziju na raspolaganje diktatoru. Da to nije uradio, pravedan sudski epilog dobili bi smrtonosni slučajevi Ivane Bodrožić i Andree Bojanić, a Poreska uprava bi stavila ključ u bravu ružičaste trovačnice, rasprodala imovinu i namirila dugove, a Mitrović bi postao zvezda rijalitija u Zabeli.

Mitrović je bio verni sluga svakoj vlast. Za početni uspeh Pinka najzaslužnija je Mira Marković. Ona je naterala tajkune iz JUL-a da pomognu drugu Žeksu, a da nije bilo tako on bi još basirao u "Rokerima s Moravu". Mitrović joj je bio veran dok god je imao interes. Učlanio se u partiju, dobio poslanički mandat, organizovao je predizborne kampanje i privatne žurke, glumio dvorskog ljubimca. Tako do jutra 6. oktobra 2000.

Znao je da Đinđić namerava da deratizuje Pink. Plan je bio da Stanko Subotić, Filip Cepter ili neki treći biznismen u legalnoj proceduri kupi tu televiziju i Mitrovića, kao kancerogeni element, odstrani iz medija. Ideju su sabotorali Beba Popović i Mlađan Dinkić. Mitrović je nastavio po starom, samo su se gazdarice zamenile, umesto Mire došao je Beba.

Pritisak je popustio u vreme vladavine Koštunice i Tadića. Kad je došao red na Vučića, Mitrović nije shvatio šta mu se sprema, tretirao ga je kao jednog od Đoganija.

Informativni program mu je stavio na raspolaganje, a namenio mu je i glavnu ulogu u prvom rijalitiju koji se odvijao na Pinku. Pored prvovenčane Ksenije, na televiziji su radile tri tadašnje Vučićeve devojke: Gordana Juzbašić, Maja Kolar i Tamara Đukanović. Kasnije, kad se Vučić, već na funkciji premijera, venčao s Tamarom i vratio da živi sa Ksenijom, Mitrović je društvo zabavljao video snimcima zabranjenim za mlađe od 18 godina, sa ružičastih žurki na kojima se isticala današnja zvanična srpska First Lady. Toga nema ni u "Zadruzi".

Odnosi su se promenili posle overdoziranja Ivane Bodrožić i saobraćajne nesreće u kojoj je poginula Andrea Bojanić. Oba Mitrovića, senior i junior, ostali su na slobodi, ali bez Pinka. Vučić je postao nezvanični vlasnik najgledanije televizije i poslovne imperije u koju upumpava milione evra iz budžeta. Novac uzima za sebe, Mitroviću ostavlja obavezu da otplaćuje dugove.

Za sve vreme balansiranja u biznisu i politici, kroz Mitrovićevu televiziju prodefilovale su mnoge aktuelne prvakinje opozicione scene. U vreme DOS-a, kad su program Pinka (kao i danas, samo sa suprotne političke strane) uređivali Beba Popović i Goran Vesić, portparol roze trovačnice bila je Tanja Vojtehovski.

Junački je zastupala interese Željka Mitrovića, čije gadosti, laži i prljave kampanje je opravdavala ocenom da "narod najbolje zna, a narod gleda i veruje Pinku".

Pink je i sada najgledaniji, ali Vojtehovskoj više nije bitan kvanitet, već kvalitet koji je prvo tražila u saradnji sa Sašom Jankovićem, a zatim s Draganom Đilasom. Vojtehovski je ostala bez emisije na TV Prva, ali dobila je ambiciju da, posle promene vlasti, vrati status koji je imala u vreme DOS-a.

Iz tog vremena potiču i repovi Tanje Jordović, nekadašnje glavne urednice BK Televizije, Pinka i TV Vojvodine. I ona je verno služila zlikovcima s vlasti, naravno za dobar honorar. Da bi učvrstio svoj medijski uticaj, vojvođanski premijer Bojan Pajtić je na pokrajinsku televiziju doveo zvezde beogradskog nezavisnog novinarstva Jordovićku, Danicu Vučenić, Sandu Savić, Igora Božića, Ljubicu Gojgić... To mu nije bilo teško, pošto je delio plate od 300.000 do 400.000. Jodovićka je imala na raspolaganju službeni auto i šofera, koji ju je svakodnevno vozio na relaciji Beograd - Novi Sad.

Uz sav budžet, ekipa genijalaca uspela je da gledanost povremeno podigne čak do dva odsto. Međutim, Jordovićka se mnogo ljuti kad je neko podseti da je najneuspešniji i, istovremeno, najskuplji režimski plaćenik. Svakoga ko je podseti na astronomsku platu, ona zatrpa pretnjama tužbom zbog navodnog ugrožavanja bezbednosti.

Dok Tanja Jordović pretenduje na povratak na veliku scenu, ugrožena je novinarska profesija. A, jadna je profesija u kojoj se kao zvezde predstavljaju Brankica Stanković, Slobodan Georgiev, Jovana Gligorijević, Vuk Cvijić i slični portparoli policijskih i parapolicijskih "pouzdanih izvora".

Stvoreni u Bebinom inkubatoru, oni danas drže predavanja o istraživačkom novinarstvu, sami sebi dodeljuju nagrade i vređaju kolege koji, za razliku od njih, smatraju da svi kriminalci zaslužuju isti tretman. Trajno zaraženi Bebinim lažima, neki od njih gorljivo učestvuju u političkim spletkama, sve s nadom da će, posle smene vlasti, dobiti svoj deo plena.

Jovana Gligorijević je sablasno-smešan primerak te kaste. Primitivno i agresivno vređa sve nepodobne kolege, a kad joj neko uzvrati činjenicama cvili i kmeči. S nejasnim motivima, koje bi teško shvatili i najuspešniji psihijatri i psiholozi, Gligorijevićka nasrće na svakog ko misli drugačije. Prljavim lažima zasipa novinare, ratuje s lekarima koji se protive obaveznoj vakcinaciji dece, progoni Ratka Mladića, Nebojšu Krstića i, naročito gorljivo, bivšeg istomišljenika Zorana Ćirjakovića. Ona piše optužnice i presude, a njoj lekari određuju dijagnoze i, nažalost, neuspešnu terapiju. Ipak, njen angažman treba analizirati s posebnom dozom opreza i tolerancije, da je pritisak ne bi opet gurnuo na korak od samoubistva.

Kad se izvukla iz depresije, Gligorijevićka je hrabro objasnila zašto se nije ubila: "Nisam se ubila jer sam bila vrhunski prevarant. Toliko sam vešto skrivala od drugih kako se osećam, sve dok nisam ostala bez snage da se pretvaram. Nisam se ubila jer sam znala šta je depresija i da može da se izleči. Čak i kad sam imala osećaj da je nemoguće i da nikad neće proći, tersala sam sebe da mislim na dve izlečene osobe koje poznajem. Da sam se ubila, ostavila bih poruku od samo tri reči - Ne mogu više."

Tako se osećaju i čitaoci njenih tekstova. Padnu u depresiju, priznaju da ne mogu više, opsuju Dragoljuba Žarkovića koji je trpi u redakciji nedeljnika Vreme, ali ipak ne pomišljaju na samoubistvo. Znaju da ima i nešto gore od nje. Teofil Pančić, na primer.

Koliko god Jovana Gligorijević izgledala smešno, jednako je opasna po okolinu. To je na svojoj koži osetio Zoran Ćirjaković, kome je posle kampanje koju je ona predvodila zabranjeno da predaje na Univerzitetu Singidunum. Ćirjaković se od tada predstavlja kao "oklevetani kvir, medijski streljan od strane protuva pod komandom moćnog Natoslava Ćosića i lažljive Jovane Gligorijević".

No, i Ćirjaković ima uvrnuti smisao za humor, pošto bi u gradaciji sklonosti prema vrednostima koje simbolizuje NATO, on bio desetak nivoa iznad Ćosića, a po lažima isto toliko iznad Gligorijevićke. U vreme NATO agresije, ministar informisanja nije propuštao priliku da Ćirjakovića opiše kao najprljavijeg antisrbina, saradnika agresora i albanskih terorista. No, obojica su se promenili, pa sad združenim snagama objašnjavaju kako Kosovo više nije srpsko, što bi njihovi strani mentori rekli over game.

Dok ne dođe over game Vučiću, trajaće ludilo i na medijskoj sceni. A, na toj sceni zapaženu ulogu ima Jugoslav Ćosić. Dok je bio na B92, Ćosić je Bebi Popoviću bio ono što je danas Predrag Sarapa Vučiću. Svaku Bebinu laž prihvatao je kao aksiom, na svaku targetovanu žrtvu nasrtao je svom snagom.

Kad je tikva pukla, preko svoje lutke Ištvana Kaića, Beba je počeo da Ćosića opisuje kao narkomana i alkoholičara, koji kroz Televiziju N1 kriminalizuje gazdu Vučića. Pritom, Ćosić se služi poslovnim prevarama, suprotno zakonima Republike Srbije. Vlasnik televizije N1 je of šor firma registrovana u Luksemburgu, pa ne plaća porez Srbiji i redovne nadoknade RATEL-u i REM-u. Posao joj loše ide, pa su gubici prešli cifru od sedam miliona evra. Međutim, sasvim solidan prihod, od 132.000 evra, koliko je prijavila prošle godine, ostvaruje produkcijska firma "Keyconnection Media", u kojoj su suvlasnici Jugoslav Ćosić i njegova sestra Sanja. Na račun tog preduzeća uplate su stizale iz Albanije (249.862 dolara) i Sjedinjenih Američkih Država (47.432 dolara) za kolsanting usluge.

Drugim povodom, ali s istim razlogom Bebin alter ego Kaić kriminalizuje i Milana Ćulibrka. Glavnog urednika NIN-a ne optužuje za narkomaniju, alkoholizam i poslovne manipulacije, nego za sklonost ka nacizmu, koja ga, valjda, motiviše da stvara medijsku atmosferu pogodnu za ubistvo Aleksandra Vučića.

Detaljno, kao što psihopate često rade, Kaić nabraja sve dokaze sumnjivih radnji Ćulibrka. Kretenski se smeškao dok je pozirao pred zgradom "Progresa" u vreme hitlerovske izložbe poternica koje je Beba Popović raspisao za svim protivnicima diktatora, a onda je objavio i seriju stravičnih naslovnih strana, počev od one na kojoj je intervju sa Sašom Jankovićem najavio rečima: "Sprečiću Vučića da prođe kao Čaušesku", do poslednjeg skandala sa snajperskom puškom uperenom u Vučićev stomak.

Sve to Beba Kaić shvata kao dokaze da je Ćulibrk, kako kaže, "Tijanićeva pičkica". Pokojni Tijanić bi demantovao svoj udeo u tome, ali malo ko bi mogao da ospori da je Ćulibrk zaista pičkica. Nije jedini. Isti stav - "dobro jutro čaršijo na sve četiri strane" - preferiraju i mnogi drugi opozicioni novinari, odnosno nezavisni, kako sebi tepaju.

To zna i Beba Popović, zato gruva čak i po Ljiljani Smajlović, koja se zdušno trudi da razume i opravda svaku vrstu Vučićevog zločina nad slobodom mišljenja i govora. Meta je iscrtana i na čelu Vladimira Radomirovića, aktuelnog predsednika Udruženja novinara Srbije, koji je optužen da je još pre 18 godina stvarao atmosferu linča, prvo protiv Milorada Dodika, a onda i Zorana Đinđića, čime je "išao naruku Miloradu Ulemeku Legiji".

Radomiroviću nije uzeto kao olakšavajuća okolnost čak ni to što glasnim ćutanjem podržava Vučićevu hajku na Milovana Brkića i Magazin Tabloid.

Da bi se razumeo nivo ludila koje vlada na političkoj i medijskoj sceni potrebno je ukrstiti dijagnoze Bebe Popovića i Aleksandra Vučića.

Ko to pokuša, nađe se u čudu kao Dušan Petričić, karikaturista NIN-a, koji, sav u šoku, priznaje da ne shvata kako je moguće da "napad na NIN zbog naslovne strane sa snajperom nije pokrenuo Vučić, nego Slobodan Georgiev iz BIRN-a". Pa, moguće je, naročito kad su se toliko umrsili interesi dve generacije Bebinih multimedijalnih vojnika. U takvim okolnostima, nije lako shvatiti zašto UNS i NUNS brane RTS, a kritikuju Pink, iako je očigledno da se ne razlikuju ni po čemu, osim formacijskom mestu koje im je odredio šef "Velike Propagande Laži".

Medalja, s dve iste strane, brzo se okreće. U toj brzini nastaju i komične situacije, kao što su one u kojima televizijska voditeljka Maja Japundža Nikolić na TV Nova S svakodnevno kritikuje Aleksandra Vučića, svog kuma. Pošto je potekla iz Tijanićevog golubarnika i ne čudi što profesionalno sledi samo svoj interes. Takav stil primenjuju i njene koleginice, formatirane u okrilju Aleksandra Tijanića, Bebinog antipoda: Olivera Kovačević, Tanja Jordović, Nataša Miljković, Verica Bradić i ostale voditeljke rasute na obe strane fronta.

Koja god opcija pobedi, bilo "Beba 2000" ili "Beba 2012", Srbija će ostati u medijskom mraku. Posle Vučića, sledeća vlast će nastaviti da koristi neki od bataljona Bebe Popovića, koji će nastaviti da juriša na svaki bastion istine, nezavisan od njihovih trovačnica.

Normalnim građanima ipak ostaje nada da će se stvoriti uslovi koji će, uz promenu političkog sistema, pomoći i da se oslobode mediji. Kvalitetni profesionalci postoje, eno ih na N1, dovoljno je samo da dobiju priliku da rade u Javnom servisu. Ne vide se, ali verovatno normalni novinari postoje i na RTS-u, možda čak i na Pinku. I u štampanim medijima postoje pojedinci i male enklave novinara koji imaju znanja i snage da štite javni, a ne interes politikanata i sličnih kriminalaca. Oni će mogu i moraju upaliti svetlo i rasterati Vučićevu tminu.