(P)likovi

Hoće li ministar policije uspeti da razbije Vučićev kartel

Lešinar maskiran u pauna jede ostatke plena

Srbija je mrtva. Država je ukinuta, sad je to teritorija neodređenih granica. Narod nestaje, prirodnim putem i neprirodnom političko-ekonomskom emigracijom. Kao lešinar maskiran u pauna, Aleksandar Vučić se hrani ostacima svog plena. Samo za potrebe vlastitog i stranačkog marketinga, vođa naprednjačkog čopora stvara privid života. Čekajući Trampov kazneni paket, on još pljačka, kao da je u njaboljim danima. O kozmetičkim trikovima kojima se prikriva istina piše zamenik urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekad bliski Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

U Vikipediji lešinar je definisan kao "životinja koja se hrani mesom prethodno umrle životinje, a naglašava se da "lešinar nije ubio tu životinju".

Da bi opis bio potpun, nedostaje još samo fotorobot vodećeg srpskog lešinara Aleksandra Vučića. On, zaista, nije ubio Srbiju, ali svim svojim političkim avanturama, jednako radikalskim kao i naprednjačkim, dao je pun doprinos toj tragediji. Na kraju, zadesilo ga je da se nađe na čelu jata gladnih lešinara, koji su za ovih sedam i po godina vladavine razgrabili sve što je vredeno, napunili stomake i račune, pa sad samo gledaju kako da odlepršaju u neko bezbedno gnezdo, što dalje od pravde.

Vučić je ispunio sve svoje snove, postao je najbogatiji politikant u savremenoj istoriji Evrope, ali opet mu je i to malo. Hoće još, hoće sve.

Da bi potpuno oglodao Srbiju, neprestano vodi predizbornu kampanju, kojom vara lakoverne glasače. Podiže potempkinovske projekte, besomučno laže i pokušava da dokaže da je njegova mašta jača od stvarnosti. Koliko god se trudio, uzalud mu je. Medijsko veštačko disanje ne pomaže. Srbija liči na njega. Ispod šminke, trula je, sluđena, uplašena i upišana, jadna i bedna.

Nesposoban da bilo šta promeni, Vučić pokušava da odloži trenutak suočavanja sa stvarnošću. Diplomatskim i političkim manipulacijama traži način za očuvanje legitimiteta, koji je fatalno ugrožen bojkotom izbora prave opozicije. U tom poslu ima podršku birokrata iz Evropske unije i domaćih političkih parazita, koje hrani mrvicama sa svog stola.

I u Briselu svi znaju šta je Vučić napravio od Srbije, jasno im je da su državne institucije pretvorene u servis nekoliko porodica iz vrha vlasti, da bujaju kriminal i korupcija, a ljudska prava i medijske slobode ne postoje.

Konkretni podaci pokazuju svu nesreću srpskog društva. Više od dva miliona građana živi ispod granice siromašta. Pola miliona dece nema osnovne uslove za razvoj, nema zdravstvenu zaštitu, redovnu ishranu i mogućnost za školovanje.

Oko 480.000 penzionera mesečno prima između 10.000 i 15.000 dinara. Čak 70 odsto radnika dobija platu ne veću od 250 evra.

Uz negativni prirodni priraštaj od 40.000, Srbiju svake godine napusti oko 50.000 ljudi, pa više nema dovoljno ni fizičkih radnika, a kamoli stručnjaka. Radničke štrajkove rešava podmićivanjem sindikalnih vođa i progonom, suspenzijama i otkazima, kao što se videlo nedavno na primeru obustave rada u Pošti.

Ipak, takvom upotrebom sile neće uspeti da uguše štrajk lekara i medicinskog osoblja. Novi sindikat Kliničkog centra Srbije organizovao je štrajk upozorenja zbog nenormalnih uslova rada.

U KCS nema dovoljno zaposlenih, pa preostali, koji nisu pobegli u Nemačku ili gde god, rade za dvoje-troje, a i to pod pritiscima i pretnjama, bez aneksa, radnih naloga i nadoknade.

Raste samo broj samoubistava. U smrt, kao spas od bede, beže i starci, koji ne mogu da obezbede hranu i lekove, kao i mladi, koji su izgubili nadu da će kad-tad biti bolje.

Istovremeno, predstavnici vladajuće kaste u rekordnom vremenu su napravili poslovne imperije, koje isisavaju novac iz budžeta. Braća Vučić, njihovi kumovi i najbliži saradnici, preko tendera i provizija, ugrađuju se u sve unosne poslove i dele stotine miliona evra. Otetim novcem kupuju vile na Dedinju i Senjaku, a u poslednje vreme i stanove u "Beogradu na vodi", gde kvadrat košta 7.000 evra.

Kartel Aleksandra Vučića zaustavio je proces demokratizacije društva i zaveo diktaturu. Podmićivanjem, pritiscima i nasiljem obesmišljeni su izbori. Zbog svega toga, opozicioni Savez za Srbiju odlučio je da bojkotuje redovne parlamentarne izbore. U ovakvim uslovima, to rešenje je iznuđeno kao vrsta samoodbrane, kao bojkot svih prevara i zločina koje simbolizuje Vučić.

Američki i evropski mešetari to dobro znaju, ali ne mare. Stalo im je do njihovih političkih i finansijskih interesa, a ne do principa koje transparentno zastupaju. Vučić je bio njihova najskuplja investicija u Srbiji, zato pokušavaju da ga sačuvaju na vlasti po svaku cenu. Tobože, stalo im je do stabilnosti, a ona nije ultimativno povezana sa demokratijom. Što se njih tiče, prihvatiće takvo stanje i u uslovima diktature. No, i tu greše. Stabilnost na srpskoj političkoj sceni zavisi od lekova, da li ih vladar redovno uzima ili ne.

Nezainteresovani za činjenice, gospodari iz Brisela ocenili su da, posle pristanka vladajuće koalicije na poboljšanje izbornih uslova, više ne postoje razlozi za bojkot. Vlast je prihvatila zahtev za pomeranje roka, pa izbori neće biti održani 22. aprila, nego 6. maja. Kao da 14 dana neznatno pojačane medijske promocije stavova opozicije može da anulira štetu koju Vučićeva marketinška fabrika laži pravi sedam i po godina.

Vlast je pristala i da promeni pet članova REM-a. Pošto će i njih birati Vučić, nema sumnje da će umesto loših biti izabrani još gori. U tom paketu ustupaka nalazi se i niz rešenja kojima će se, navodno, regulisati medijska sfera, od ograničenja tzv. funkcionerske kampanje, do odredbi kojima će se, recimo, zabraniti emitovanje stranačkih predizbornih spotova 10 minuta pre i posle dečjeg programa.

Koliko je to bitno, najbolje znaju Zelja, Simke, Brna i ostali komandiri naprednjačkih batinaških odreda, zaduženi da torturu glasača. Kad njihovi džipovi bez registarskih tablica počnu da kruže oko biračkih mesta i kad prorade bejzbol palice, biće sasvim svejedno ko je član REM-a.

Strani mentori su ga podržali, pa se Vučić posvetio spletkarenju na domaćoj sceni. Oduševljen načinom na koji je proletos organizovana privatizacija Poljoprivrednog kombinata Beograd, tata Anđelko Vučić je, sav ponosan, pohvalio sina: "Moj Alek ne može samo da diže ljude iz mrtvih, sve ostalo može". Alek ga je sad demantovao, dokazao je da bez po muke u politički život vraća davno ožaljene pokojnike.

Za stvaranje utiska da su izbori regularni, Vučić smatra da mu je dovoljno da na glasačkom listiću bude napisano što više stranaka i koalicija, nebitno kakvi su im snaga, uticaj i značaj. Nacionalno opredeljenim biračima poturio je nekoliko kukavičijih jaja. U tu korpu stavio je Vojislava Šešelja, Mišu Vacića, Milicu Stamenkovski, Miloša Jovanovića i još nekoliko mućkova.

Na tu stranu naginje i ekipa koju je, Vučiću za ljubav, okupio Aleksandar Šapić. Osim rodbine, koja je već privukla pažnju glasača korupcionaškim aferama, doktor Šapić je u svoje udruženje SPAS uključio nekoliko bivših radikala, dverjana i amiša iz DSS.

Na toj listi naći će se Marina Raguš, Vladan Glišić, Željko Tomić, pa i doajen slobističkog novinarstva Ratko Dmitrović. Bez obzira na dosadašnji politički angažman, neki od njih nisu kompromitovani, pa nije lako proceniti zašto su pristali da se ovako brukaju.

Glasačima leve, građanske orijentacije Vučić će ponuditi podjednako kvalitetan izbor dokazanih lopova, lažova i štetočina. Kao najgorljiviji portparol Vučićevih interesa nametnuo se Čedomir Jovanović, maneken svih petooktobarskih zabluda i prevara. Liberalno-demokratska partija, ako uopšte postoji, nema nikakav značaj na političkoj sceni, ali njen lider je veoma podoban za šaptačke diverzije, kojima nanosi štetu onom delu opozicije koja se naziva demokratskom i proevropskom.

Svaki minut na Pinku i svaki naslov u Informeru, Kuriru i ostalim režimskim biltenima, Jovanović koristi za gruvanje po liderima Saveza za Srbiju. Vučićevskim rečnikom za sva zla ovog sveta optužuje Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića. Iako mu je upotrebna vrednost ograničena, pošto ne može da doprinese podizanju rejtinga Srpske napredne stranke, Jovanović se koristi za nanošenje štete Savezu.

Dok su bili na suprotstavljenim stranama, Vučić je Jovanovića optuživao za kriminal i korupciju, za političku podršku zemunskom klanu, od čijeg šefa Dušana Spasojevića je dobijao skupocene poklone, "Rolekse" i torbe pune novca, pa i za to da je lično naređivao ubistva. Kad su se okolnosti promenile, Vučić je odlučio da ga upotrebi za svoje interese. I obrnuto, Jovanoviću je Vučić potreban kako bi ga zaštitio od odgovornosti za poslovne avanture iza kojih su ostali dugovi teški desetak miliona evra.

Zoran Živković je rešio probleme s optužbama za malverzacije oko subvencija, zahvaljujući kojima je kupio i prodao vinograde. Da nije ništa drugo radio, na toj kombinaciji stekao je imovinu kojom se zauvek obezbedio, ali đavo mu ne da mira, nema strpljenja da tavori na pravoj strani, pa po svaku cenu svoju minornu stranku uvlači u izborni cirkus.

U skladu sa svojim intelektom, odluku da učestvuje u Vučićevoj prevari objašnjava najglupljim metaforama: "Kad vas napadnu muve, vi ih ne bojkotujete, nego mašete rukama". Zato on maše, nadajući se da će privući pažnju sebi sličnih parazita, kojima lični interes zaklanja vidik. S obzirom na neraščićene račune, verovatno neće moći da pravi koaliciju sa Jovanovićem, ali u ponudi ima još nekoliko kandidata, među kojima je Nenad Čanak i, možda, Boris Tadić.

Bivši predsednik Srbije i Demokratske stranke već nekoliko meseci, otkad ga je Vučić demolirao aferom o prisluškivanju, nalazi u stanju hibernacije. Ćuti i vaga. Ili samo ćuti. Nije ni bitno.

Na toj strani, podobnu opoziciju glume otpadnici iz pokreta Saše Radulovića i mučenici koje je napustio Saša Janković. Iako su pretpreli poraz u Demokratskoj stranci, njima bi mogao da se pridruži kružok oko Dragana Šutanovca, Gordane Čomić, Radoslava Milojičića Kene, Branislava Lečića i Balše Božovića. Njima se ne napušta DS, a ne mogu da nametnu Vučićev interes i prinude stranačke kolege da odustanu od bojkota.

U takvim okolnostima, možda će se zadovoljiti unutarstranačke sabotaže, kakve već plasiraju u intervjuima režimskim medijima, a moguće je i da će izdvojiti svoju frakciju kako bi, u okviru nekog saveza, učestvovali u sledećoj izbornoj prevari.

Posebno mesto u svim diktatorovim kalkulacijama ima Pokret slobodnih građana. Ako PSG podvije rep i prihvati ulogu u izbornom hororu, Vučić će to iskoristiti da bi pred stranim i domaćim nemim posmatračima dokazao da ipak ima legitimitet.

Sergej Trifunović uživa na sceni, plasira izjave koje i smrde i mirišu. Iako on izbegava da se definitivno izjasni, Vučić nema dileme, svima priča kako je 40 odsto siguran da Sergej neće učestovati na izborima, a 100 odsto hoće.

Dok na političkom buvljaku iz mrtvih diže relikte mračne prošlosti, Vučić preko svojih medija ubija lidere Saveza za Srbiju i sve ostale nepodobne kritičare. Stravičnom kampanjom satanizuje Đilasa, Jeremića i Obradovića.

Otkad je osnovan, Savez za Srbiju nije doprineo promeni odnosa na političkoj sceni. Protesti, koje je Savez uzeo pod svoje, nisu dali rezultate. U većini gradova, građani su odustali od besmislenih šetnji, a u Beogradu su obeleženi karnevalskom atmosferom, potpuno benignom po režim. Povremeno dizanje tenzija pred zgradom Radio-televizije Srbije i Domom Narodne skupštine ne diže energiju nezadovoljnih protestanata.

Pomak je napravljen raskrinkavanjem nekoliko afera u kojima vodeće uloge imaju visoki funkcioneri SNS-a. Prihvatanjem činjenice da će Vučićev kartel pasti zbog kriminala, a ne zbog katastrofalnih političkih poteza, lideri Saveza su osvetlili afere s trgovinom oružja iz "Krušika", lažnim diplomama Nebojše Stefanovića, dokazanim plagijatom doktorata Siniše Malog, korupcionaškim skandalima Slaviše Kokeze, proizvodnjom marihuane na plantaži "Jovanjica" pod navodnim pokroviteljstvom Andreja Vučića i nekoliko ministara, među kojima su Aleksandar Vulin i Branislav Nedimović.

Objavljivanje dokaza o kriminalnim radnjama, kojima su se obogatili zlikovci iz dvorske svite, izazvalo je pojačanu nervozu diktatora. Međutim, utešili su ga rezultati istraživanja raspoloženja javnosti.

Posle svega, posle svih dokumenata, iskaza svedoka i učesnika u aferama, svejedno ne pada rejting Srpske napredne stranke. U padu je rejting Stefanovića i Malog, ali ne i Vučića i SNS-a. Razočarani opozicionari to objašnjavaju strahom građana, koji ne žele da anketarima priznaju šta zaista misle o vladaru i njegovom zločinačkom udruženju. U tome ima logike, ali isto tako ne treba zanemariti utisak koji lideri Saveza za Srbiju ostavljaju svojom strategijom defanzivnog realizma.

Monstruozne kampanje, koje svakodnevno vode režimski mediji, ostvarile su dobar rezultat. Dobar po Vučića, katastrofalan po Srbiju.

Od vrha do dna opozicionog korpusa provlači se strah. Poput vodećih ljudi Saveza, tako i većina njihovih saradnika i nezavisnih intelektualaca uporno i vrlo glasno kuka zbog blata kojim ih zasipaju Pink, Informer i ostali Vučićevi kontejneri. Žele da predvode ili makar da učestvuju u oslobodilačkoj borbi protiv diktature, a plaše se gadosti koje će iz Vučićevog uma na njih da iscede Željko Mitrović i Dragan J. Vučićević.

Da, nije prijatno valjati se u tom glibu, ali to je deo cene koju mora da plati svako ko se usprotivi naprednjačkom ludilu. Prihvatanjem Vučićevih pravila igre, mnogi opozicionari su pristali na strah. Ziheraška strategija, koja se zasniva na želji da ničim ne izazovu napade režimskog medijskog tupog oruđa, izazvala je paralizu protesta, od kojih je odustao značajan deo građana, koji shvataju da promene mogu da donesu samo ozbiljnije i odlučnije akcije, a ne lepljenje stikera na bandere i farbanje vrata na zgradi RTS-a.

Osim straha, postoje i drugi razlozi koji koče Savez za Srbiju da značajnije zaljulja Vučićev tron. Iako svi lideri dosledno ponavljaju mantru o neophodnom zajedničkom delovanju i učvršćivanju fronta protiv naprednjačke vlasti, razlike su prevelike da bi se gurale pod tepih.

Nekako još uspevaju da se uzdrže od javne polemike po pitanju odnosa prema Evropskoj uniji, saradnji sa NATO, Rusiji, pa i mogućim rešenjima kosovskog problema, malo-malo pa iskrsnu varnice, nekad oko konkretnih postupaka i izjava, ali često i na ozbiljnim temama.

Lideri Saveza za Srbiju, ponikli u Demokratskoj stranci, a njih je najviše, izbegavaju teme vezane za kriminal bivše vlasti, u kojoj su i sami učestvovali. Beže i od oštrije kritike spornih postupaka institucija koje su sami formirali. Na tom repertoaru neprijatnih ostataka prošlosti ne nalaze se samo sporne privatizacije i još spornija reforma pravosuđa, nego i Bus Plus, naročito uvođenje Komunalne policije i javnih izvršitelja. Lideri Saveza balansiraju s kritikom tih institucija, iako je očigledno da ih SNS zloupotrebljava, kako ne bi podsećali građane na svoje rane radove.

Za detektovanje razlika najpodobniji je Boško Obradović. Pokret Dveri pokrenuo je peticiju u Čačku, kojom se od lokalnih vlasti zahteva da spreče trajno naseljavanje migranata s Bliskog istoka. Srpska napredna stranka odmah je to iskoristila kao dokaz Obradovićevog fašizma. To je moglo i da se očekuje, pošto je Vučić prodao Srbiju svom sponzoru Džordžu Sorošu, koji ovde namerava da napravi sabirni centar u koji će biti smešteni migranti koji ne dobiju azil u državama Evropske unije.

Na Vučićevo insistiranje Narodna skupština prilagođava zakone i propise, kojima se stimuliše trajni prihvat izbeglica iz Sirije, Pakistana, Iraka i drugih zemalja.

Izmenama Zakona o doprinosima uvedene su olakšice poslodavcima koji zapošljavaju "novonaseljena lica". Privatnicima, koji prime u radni odnos "novonaseljeno lice", kako naprednjačka vlas od milja naziva migrante, biće do 70 odsto smanjeni doprinosi i porezi na dohodak radnika.

Peticiju Dveri jednako oštro kritikuje i Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde. Pozivajući se na humanizam i toleranciju, Tepić podržava nameru da se pomogne migrantima s Bliskog istoka.

Pomoć nije sporna, ali dverjani i mnogi drugi građani s jačim nacionalnim nervom zabrinuto gledaju na posledice njihovog trajnog naseljavanja, koje će promeniti strukturu stanovništva Srbije. Utuk na utuk, nacionalisti i patriote odmah izvlače predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici, koju je na Vidovdan 2016. godine podnela grupa narodnih poslanika, među kojima je, pored Sulejmana Ugljanina, Žarka Koraća, Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka, bila i Marinika Tepić. Simpatizerima Saveza za Srbiju to je dovoljno za sukob na društvenim mrežama, baš kao i Vučiću da zadovoljno trlja ruke.

Građanski deo SzS optužuje Obradovića da zabija autogolove, zbog kojih rezultat na semaforu pokazuje skromnih 8 odsto podrške birača. S druge strane, režim najprljavijim podmetačinama kriminalizuje lidera Dveri. U kuhinji Aleksandra Vučića nastala je besmislena laž da je Obradović kum narko dileru Mladenu Novakoviću Tocilo, kod koga je nedavno, prilikom hapšenja, pronađeno 70 kilograma droge.

Vučiću se učinilo da to nije dovoljno, Tocilo nije dovoljno atraktivan za širu javnost, pa je preko Informera plasirao novu laž. Optužio je Obradovića da priprema nasilan upad u Dom Narodne skupštine. Pošto prvi put, / decembra, nije uspeo sam, sad je pomoć zatražio od "kontroverznog biznismena" Srđana Adžemovića. Kao dokaz, Informer je objavio fotografiju staru deset meseci, na kojoj se, za kafanskim stolom, vide Obradović, Adžemović, doktor Boško Đukanović i penzionisani policijski general Dragiša Simić.

Iz Informera, optužbe su prenete na Pink, ali nigde nije rečeno da je Adžemović funkcioner Nove Srbije, da ima dve fakultetske diplome i da je poslednji put učestvovao na mitinzima koje je organizovala Srpska napredna stranka, a ni tada nije primenjivao nasilje. Osim fotografije s Obradovićem, koju su snimili pripadnici neke službe, Adžemović je ovekovečen i na mnogim fotografijama s Vučićem i Tomislavom Nikolićem, u vreme dok im je pomagao da dođu na vlast.

Na isti način na koji kompromituje opozicione lidere, čak i preko istih kadrova, Vučić se obračunava s nepodobnim pojedincima iz svog okruženja. Naravno, prvi na listi za odstrel je ministar policije Nebojša Stefanović. Njegovu ostavku uglas traže Vladimir Đukanović, Miša Vacić i Vojsilav Šešelj, svi s istim obrazloženjem: "Možda je skroz nevin, ali, brate mili, štetiš državi, podnesi ostavku". Od svih predstavnika vlasti, koji su prozvani u raznim aferama, Vučićeve sluge pritisak, nimalo slučajno, usmeravaju prema Stefanoviću.

I većini opozicionara uplatkani ministar policije izgleda kao zgodna prilika za prvu pobedu nad Vučićem. Stefanovićeva smena pokazala bi da se i diktator povija, čim pristaje da žrtvuje svog dojučerašnjeg miljenika.

No, to je račun bez krčmara. Krčmari su daleko, u Lengliju i Vašingtonu. Od Đukanovića, Vacića i Šešelja, na sudbinu Stefanovića mnogo više utiču direktori CIA, FBI, DEA i Europola, s kojima on intenzivno sarađuje, na štetu naprednjačkog kartela. Dok se okolnosti ne promene, dok je potreban stranim obaveštajcima, Stefanović će zadržati perverzno bipolaran status, istovremeno će biti jedan od najznačajnijih režimskih funkcionera i opozicioni operativac broj 1. Zahvaljujući Stefanoviću izvršen je udar na naprednjačke narko-filijale.

Vučić uzalud šminka mrtvaca. Uzalud priređuje umobolne svečanosti na otvaranju deonica autoputa, po kome plešu njegovi matori zombiji, veseli što je za tri godine izgrađeno čak 17 kilometara asfalta, najskupljeg na svetu, koji je plaćen novcem otetim iz njihovog džepa.

Uzalud pozira pred kartonskim maketama vozova, instaliranih u Palati Srbija, građani znaju da nema pruge ni od Beograda do Novog Sada, a prema jugu lokomotive jure čak 30 na sat. Uzalud preseljava stari Savski most na livadu, kako se novi stanari u zgradama "Beograda na vodi", stranački prvaci i njihove starlete, ne bi zgražavali nad tom nemačkom gvozdenom skalamerijom. Vučićev lešinarski apetit više nema šta da utoli.

Strategiju opstanka na vlasti definisao je u paroli "u laži je spas", a sad je stigao do zaključka "u 'Lazi' je spas". Za Srbiju nije bitno da li će Aleksandar Vučić da završi u Zabeli ili u bolnici "Laza Lazarević", za državu i sve normalne građane važno je da se dignu iz mrtvih i nađu snage da oteraju lešinara