Duplerica

Kako je po nalogu Vučića od 63. padobranske brigade oteto oružje za rezervni sastav i prodato teroristima

Raport sa “bojnog polja”

Dana 05.12. 2019. g. predsednik Srbije Aleksandar Vučić gostovao je na RTS. Hrabro je prošetao kroz glavni grad države koju vodi i obratio se „običnom" narodu preko javnog servisa. Od tog istog „običnog" naroda, ulaz u javni servis branio je udruženi konzorcijum srpskih snaga bezbednosti. Oni koji ga čuvaju imaju iza sebe kriminalne dosijee, pljačke, ubistva, razbojništva... Regularne policijske i vojne snage izložene su poniženju, maltretiranju i razoružanju...

potpukovnik Goran Mitrović

Sumanuti vođa, stručnjak za sve (u narodu poznat kao margarin jer se u sve meša), naredio je da ga obezbeđuju svi. To je značilo, bukvalno, svi. Trebali su da zaustave „razularene građane" a i da špijuniraju jedni druge. Da se vidi ko je lojalan a ko ne. Tako smo dobili besmisleni miks pripadnika žandarmerije, SAJ, policijske brigade, policije grada Beograda, operativaca BIA, specijalaca iz „Kobri" i oficira vojnih službi bezbednosti.

Tu su bili i doskorašnji „pošteni" navijači, a sada zvanični dileri narkotika sa službenim legitimacijma.

U rezervi su, po nalogu Vođe, čučali mladi izviđači, odabrani penzioneri i naravno partijski batinaši. Po starom vođinom običaju, u sumanutoj potrebi da isprlja sve, svi su morali da budu tu, da po mafijaškom principu ,,svi opale metak u žrtvu" i tako lično dokažu lojalnost.

Žalosno je što je ovde žrtva narod Srbije a ubica srpski predsednik. Neki policajci su od muke povraćali. Po zavšenom „poslu", razišli su se u tišini. I njima je jasno za šta ih je Vođa opet iskoristio.

U njegovim kombinatorikama nema mesta za profesionalce, nedaj Bože politički neutralne. Samo poslušnike. Na Vođinu nesreću većina to ipak nije. Nakon završenog „posla", prilikom povratka u svoje baze, retki komentari pripadnika policije i vojske bili su mnogo bliži komentarima okupljenih „nelojalnih" građana nego što to Vođa može i da zamisli.

Da je to čuo, ozbiljno bi se zabrinuo. Ali, Vođa ne bi bio Vođa da i to nije predvideo, pa već godinama sistem bezbednosti puni odabranim kriminalcima. Kriterijum za prijem je samo jedan - lojalnost Njemu.

Policija

Kasnije će da mu plate adekvatnu apanažu prema visini plate i položaju. Bezbednosne provere niko više i ne čita. U stvari, to je samo delimično tačno. Provere se rade, ali ne za prestupnike koji se primaju u službe, već za aktivne pripadnike koji nisu na „liniji državnog i partijskog rukovodstva". Vlada neobjavljeni rat protiv čestitih policajaca i bezbednjaka. Treba ih što više najuriti, ocrniti, naterati da odu da bi se napravilo mesta za „njegove ljude".

Ko su ljudi koji štite Vođu i njegove satrape, ilustrovaćemo na primeru Miloša Miše Vacića, čoveka koga je Vođa odabrao da pokuša da animira glasače sa krajnje desnice, kako bi on mogao da se „preseli" na politički centar.

Ta šarada mu je važna zbog međunarodnog imidža, ili barem kako on to vidi.

Važno mu je da ga na putu ka Nobelovoj nagradi neko ne podseti da je u prošloj reinkarnaciji urlao sa skupštinske govornice da nekima treba vaditi oči kašikom, po nacionalnoj osnovi.

Zarad kontrole, Vacić je dobio puno prilepaka, jer Vođa najbolje zna da su ljudi kvarljiva roba, naročito ovi oko njega. Uostalom, po tom kriterijumu ih je i birao.

Jedan od Vacićevih prilepaka je izvesni Slobodan Milošević, zvani Precednik. Milošević je bio korektan džabolebaroš, dripac iz kraja, redovan i uredno upisan sitan doušnik lokalne policije. Nije se mešao u ozbiljniji kriminal, ali je na sitno „raduckao". Malo krađe, malo trgovine narkoticima, ništa posebno za gradske kriterijume.

U slobodno vreme bavio se gledanjem borilačkih sportova i druženjem sa Vacićem. Kada je došlo vreme da Vacić postane patriota, Milošević je postao radnik njegovog obezbeđenja.

Da bi se, kao i Vacić, legalizovao, Milošević je primljen u BIA i sada sa službenom legitimacijom i oružjem BIA obezbeđuje „prvog desničara Srbije". Bilo je pitanje da li će u VBA ili BIA, ali su nadležni ipak odlučili da ide u BIA, jer je veća plata, a i da ne bude da VBA prati i predsednika i Vacića, to je potencijalno opasna analogija.

Za stanje u policiji Srbije ilustrativno je i stanje u SAJ-u. Komandant SAJ-a Spasoje Vulević je policajac protiv koga je podneto ubedljivo najviše prijava u MUP-u Srbije. Podnosioci prijava su bivši i sadašnji pripadnici SAJ-a. Vulević se hvali da mu „niko ne može ništa" te da je već dva puta cepao rešenja ministra Stefanovića o penzionisanju i da će u penziju da ide ,,kad on to bude: hteo".

Zbog prijava koje sa razlogom podnose, Vulević pripadnike javno proglaršava izdajnicima. Okomio se na one koji ga se sećaju kako je drhtao u kanalima pored puteva i nije znao da na karti nađe Prištinu.

Tada mu ti specijlaci koje danas proganja nisu zamerili, podržali su ga i pomogli mu da se snađe, da preživi. Danas im se tako odužio. Sećaju se stariji pripadnici i da je nesretnik vukao težak kompleks od jednog pokojnog kriminalcla koji ga je na bazenu na Banjici udarao po čelu sa svojim polnim organom i njegovih frasova nakon toga kao i planova da će ga zbog toga kad tad ubiti.

Međutim, u službama bezbednosti postoje ljudi koji se nikada nisu plašili Vulevićevih pretnji i noćnih poseta. Pod istragom je zbog masovnog falsifikovanja platnih lista za radno angažovanje pripadnika SAJ, zbog kojih je i podnet veći broj tužbi protiv njega i zbog kojih je sada MUP u obavezi da isplati milionske sume oštećenim pripadnicima SAJ-a.

U vezi sa tim nastao je još jedan ozbiljan problem. Kada je saznao koji advokati iz Beograda zastupaju bivše pripadnike SAJ-a protiv njega, Vulević je organizovao akcije noćnih presretanja advokata koji su angažovani i „ubeđivanja" da otkažu punomoćja. Zbog toga su neki pripadnici bili prinuđeni da nađu advokate koji nisu iz Beograda.

Ozbijno se istražuje i transfer novca koji je obavljen za potrebe Evropskog prvenstva u praktičnom pucanju, koje je održano početkom septembra u bazi SAJ. Prema nezvaničnim podacima, Vulević je od uplaćene sume bukvalno oteo koliko je hteo (pominje se suma od 350.000 evra) bez obrazloženja, po principu „može mi se".

Istraga će da utvrdi kako je Vulević te pare pravdao (potrošio) jer su dokumentovane izjave pripadnika SAJ i drugih lica (neki su iz nacionalne IPSC federacije) da su na „stejdževima" (poligoni za pucanje IPSC strelaca) radili „volonteri", aktivni pripadnici SAJ, kojima je knjiženo da su ,,na dežurstvu", da su korišćena strelišta MUP-a (koja ne pripadaju SAJ-u već MUP-u) kao i da niko nije precizno utvrdio kakvi su finansijski aranžmani napravljeni sa preko 50 izlagača koji su gostovali na takmičenju.

Ukratko, Vulevića organizacija takmičenja nije koštala ni dinar a naplatio je basnoslovnu sumu. Sve troškove platio je MUP Srbije.

Vodi se i opsežna istraga o Vulevićevim kontaktima sa stranim službama ali rezultat te istrage neće biti hapšenje.

I pored svega, Vulević ne odustaje od namere da za sebe obezbedi upravljanje SAJ-em i nakon što ga zbog svega navedenog uhapse. Namešta svoje ljude i deli im činove. Tako je Saša Jovanović, bivši konobar sa Makiša, postao pukovnik, a napredovao je i Mirković Vlada, Vulevićev „mali za sve".

MUP potresaju i druge afere. Neko će morati da objasni i skoro 4 miliona eura koje su proneverene u „poslu" sa transportom izbeglica koji su prepavili Srbiju. Ova suma je proneverena samo na osnovu autobuskog prevoza izbeglica, a bilo je tu još svašta. Koordinator u ovoj prevari bio je jedan od najbližih saradnika minstra policije Stefanovića.

MUP dave i lokalni šerifi, načelnici policijskih uprava koji po političkoj liniji štite privilegovane kriminalce. Jedan od „zaštićenih" je i Petar Radovanović, sin „poznatog" oca Bojana Radovanovića, koji je svoj hotel od Lubiše Buhe Čumeta „branio" u majci sa likom Aleksandra Vučića.

Petar je ušao u vode uličnog dilovanja tako što je prodao svoj auto i za taj novac kupio prvu količinu narkotika. Pominje se i da mu je novac za kupovinu prve količine narkotika pozajmio i drugar, sin jednog poznatog biznismena iz Beograda.

U narko grupi sa Radovanovićem su i Nemanja Purić i Andrej Brković (lečeni narkoman). „Na vezu" ih je preuzeo izvesni Jovan Bilčar koji njihove narkotike direktno prodaje Milošu Vazuri, kako za ličnu, tako i za masovnu upotrebu na žurkama koje Vazura organizuje.

Redovni korisnik „usluga" ove grupe je i Vazurin intimus, Vladimir dr Vuletić, homoskeualac, a po obrazovanju kaže da je pravnik, profesor Rimskog prava na Pravnom fakuletu u Beogradu, obojica u upravi FK Partizan.

Da bi „oprao" aktivnosti svog sina, otac je Petra imenovao za direktora FK Bask, ali je to bilo bez naročitog praktičnog efekta. Radovanovićevu narko-grupu pokriva načelnik jedne Policijske stanice u Beogradu koji se toliko „slizao" sa ovim narkodilerima da sa njima proslavlja nove godine, slave i rođendane.

Načelnik se baš zauzeo za svog pulena, pa je uspešno pokrio i napad na ovlašćeno službeno lice, koje je izvršio mladi Radovanović.

I pored više svedoka i postupka koji je pokrenut, napravljen je dogovor po kome je policajac koji je napadnut pristao da za 500 e po ročištu ne dolazi na ročišta na koje je uredno pozvan, a načelnik koji ga „pokriva" dobija 1.000 evra po ročištu, plus mesečnu apanažu.

Novac za mito obezbeđuje zabrinuti otac. Radovanović nije preterano spreman za posao kojim je namerio da se bavi. Jednom prilikom, kada su pokušali da mu otmu izvesnu količinu kokaina, pucao je, ali je pogodio vazduh i odmah je pozvao svog „mentora" iz policije. Policija je intervenisala (zvanično po prijavi građana) ali je i ovaj slučaj zataškan.

Cena za „tišinu" bila je simbolična, 4.000 eura. Pre samo nekoliko nedelja nadrogirani Radovanović je sa svoja dva ,,ortaka"„hrabro" presreo i pištoljem po glavi tukao svoju bivšu devojku. Tata sa svojim vezama i parama opet pokušava da „zataška" i ovaj slučaj. Načelnik-mentor je već rekao koliko će to da košta. Ostaje da se vidi da li će u tome da uspe.

Korumpirani policajci pokrivaju i narko kanal Stefana Perića, zvanog Fredo, poreklom iz Jajinaca. Perić sa svojim partnerom obezbeđuje narkotike za žurke koje organizuje najveći svodnik Beograda Dušan Dule Banjac. Banjac je zadužen da za VIP žurke novoformirane „elite" obezbeđuje animir dame i ne retko, animir-mladiće (među glavnim mušterijama je pomenuti tandem Vazura- Vuletić). Stefan je karijeru započeo kao jedan od „lepih dečaka" a onda je „napredovao" i dobio zaduženje da za VIP klijentelu dostavlja narkotike.

Sa svojim „smartom" razvozi narkotike i prostitutke po Beogradu, Kako nema vozačku dozvolu, kada bi ga zasutavila policija, pokriva ga njegov mentor iz PU Beograd koga može da pozove u svako doba dana i noći. Stefan voli da se predstavlja kao fudbalski menadžer i „perač para".

Ljudi kao Perić prolaze jer gej lobi u politici, policiji i kriminalu, ima svoje uticajne mentore. U policiji to je aktuelni direktor policije Rebić Vladimir.

Rebić je čovek bez mišljenja, neki kažu i bez mozga. Policiju umesto njega vode njegovi pomoćnici i klanovi orgaizovani oko nekolicine novopostavljenih generala i pukovnika.

Rebiću je bitno samo kako da nekog svog „dečaka" odvede do novosagrađenog bazena u njegovoj letnjoj rezidenciji u Vrčinu. Dokle god policiju budu vodili ljudi bez mišljenja, kao Rebić i ljudi bez obraza kao Vulević, čestiti policajci neće moći normalno da rade.

Vojska

Afere sa namenskom industrijom o kojima nam Vođa javno, svima u lice, kaže ,,pa šta", ozbiljno su protresle sistem. Vođu plaše i međunarodne implikacije koje ne može da kontroliše.

Tačno je da sistem potkradanja namenske industirje ne postoji od juče (to i jeste razlog zašto su u odbranu „Krušika" ustali i bivši funkcioneri poput Šutanovca), ali je sada doveden do krajnjeg ludila.

Precizni izveštaji iz službi vojne bezbednosti govore o nezapamćenoj sabotaži i svesnom urušavanju borbene gotovosti zemlje. Drastičan je primer proslavljene 63. padobranske brigade Vojske Srbije.

U kratkoj pauzi između penzionisanja generala Ljubiše Dikovića i imenovanja aktuelnog načelnika generalštaba Milana Mojsilovića, jedne noći u kasarnu elitne 63. padobranske brigade došla je grupa oficira sa većim brojem kamiona. Rekli su da postupaju po „naređenju sa vrha".

Došli su po oružje koje ova proslavljena brigada čuva za pripadnike svog rezervnog sastava. Svi znaju da je aktivni sastav padobranske brigade elita naše vojske, ali da je njen rezervni sastav njena prava snaga. Čine je hiljade padobranaca koji su uvek spremni da stanu u prvi stroj, uvek su to i činili.

Gospoda iz Beograda, došla su da upravo njih razoružaju. Skoro 15.000 cevi je tokom noći utovareno i odveženo u nepoznatom pravcu (izvori iz vojnih službi kažu da znaju gde je oružje završilo, kao da to znaju i neke strane obaveštajne agencije). Atmosfera u kasarni je bila na ivici ekcesa.

Oficiri iz Beograda nisu hteli da pokažu nikakvo pismeno ovlašćenje, niti naređenje za razoružavanje brigade već su komandantu zapretili hapšenjem.

Kako i pored pretnji nije hteo da preda oružje, preko telefona jednog od nezvanih gostiju komandant je dobio poziv. Razgovor je trajao kratko. Oružje je predato, brigada je razoružana.

Treba objasniti i zašto je upravo to oružje bilo toliko interesantno i zašto je bitno oružje iz Srbije.

Naime, pored oružja domaće proizvodnje, tu se nalazilo i na hiljade cevi proizvođača iz drugih delova sveta. Veći deo je zaplenjen u ratovima i protivterorističkim operacijama u kojima je brigada učestvovala. Jasno je da to oružje nema zvanično poreklo i na medjunarodnom tržištu rata upravo zbog toga vredi basnoslovono. Postoje i drugi razlozi zašto je oružje moralo da bude iz Srbije.

Prvo, ogromna zarada od prodaje oružja poslužila je za korumiranje najviših državnih službenika i članova njihovih porodica u postojećoj vladajućoj garnituri u Srbiji. Drugo, od velikog je značaja bilo da se oružje za ubijanje Rusa u Donbasu dopremi baš iz Srbije, isto kao što je, u okviru istih morbidnih planova, od posebnog značaja bilo da se za potrebe secenionističkih para-formacija početkom 1990-tih oružje za ubijanje Srba obezbedi baš iz Rusije. To je deo užasne strategije koja ima za cilj svađanje bliskih naroda.

Ostaje da na suđenju Vučić objasni zašto je tražio da u svemu tome učestvuje.

vrednosti koje na crnom tržištu ima upravo ovo, neregistrovano oružje, govore i podaci do kojih je jedna naša služba došla prateći kretanje lica iz namenske industrije.

Podaci se odnose na aktivnosti Adhana Abu Mubadale koji je pre par godina od jednog rukovodioca u „Crvenoj Zastavi" iz Kragujevca tražio da mu obezbedi da kupi polovno i remontovano oružje koje se nalazilo u magacinima ove kompanije.

Ponudio je cenu od 20 do 30 USD po komadu (u pitanju su mahom automatske puške različitih proizvođača). Cena koju je naplatio u Palestini je između 700 i 800 USD po komadu. Zato Mubadali nikada nije bilo teško da kao na buvljoj pijaci pokupuje naše „bezbednjake", puput Radivoja Mičića (koji je pored redovne mesečne apanaže od 5.000 eura imao i „vanredne prihode", Bobić Duška, Branka Čovića, Zorana Stanića, Radmilu Selaković, Vojina Milojevića, bivšeg direktora Mišu Milićevića i ostale).

Bandi koja urušva vojnu moć Srbije nije sveta ni zaostavština iz naših vojnih muzeja. Još tokom 90-tih iz muzeja koji su pod patronatom vojnih ustanova, počeli su da nestaju vredni eksponati. Kada bi neki radnik muzeja primetio šta se dešava i naivno obavestio svoje šefove, ili kada bi pokušao da se suprotstavi, naprasno bi bio premešten na drugo radno mesto ili bi dobio otkaz.

Dobar primer je nestanak mlaznog motora za nemačke avione marke „meseršmit" iz 2. sv rata. Naime, aerodorm Kovin je za Nemce bio strateška tačka za planirani napad na Rusiju i na njemu su se nalazili servisi za popravljanje i reparaciju nemačkih aviona (ovaj aerodrom je i danas deo strateških planova za potencijalni napad na Rusiju).

Tokom povlačenja Nemaca i grupa armija E, jedan deo neotpakovanih, vakumiranih, motora bačen je u Dunav i dunavsko područje. Tu je ostao više od 20 godina nakon rata, kada je jedan motor uspešno izvađen i stavljen u muzej.

Međutim, volšebno je nestao 90-tih godina. U momentu kada je ukraden, kao izuzetan raritet, vredeo je preko 1,7 miliona dolara. Pre par godina, grupa entuzijasta napravila je detaljan plan vađenja ostalih motora koji se nalaze na dubini od oko 40 metara, u glibu pored Dunava.

Ima ih više od 50 i praktično su neprocenjive vrednosti. Plan je dostavljen Generalštabu. Onda je pre izvesnog vremena, došao „poverenik" iz Vlade Srbije i uz pretnje nadležnim oficirima, preuzeo svu nadležnost za „posao" vađenja motora. Neko je već izračunao koliko tu može da se „zaradi".

Pošto sav ovaj ološ misli da će da se izvuče nekažnjeno, pomenućemo kako je taj problem rešila Grčka. Njihovi kriminalci na položajima su takođe umislili da mogu da pokradu milijarde u postupcima trgovine oružjem i da za to ostanu nekažnjeni.

Čak su i zakone koji tretiraju pronevere napravili tako da rokovi zastrelosti neumitno nastupe još za vreme njihovih mandata (svaka sličnost sa situacijom u Srbiji je „slučajna").

Međutim, zaboravili su da to što su učinili nije samo delo iz obasti finansijskog kriminala i visoke korupcije već i delo iz oblasti slabljenja odbrambene moći zemlje a to delo ne zastareva.

Grci su tako sve svoje korumpirane političare i generale koji su bili umešani pohapsili, strpali ih i zatvore i pobacali ključeve (dobar je primer bivšeg ministra odbrane Grčke, Tsotzacopulosa).

Pohapsili su im i članove porodice koji su na bilo koji način bili umešani. Kolovođama su rekli da za njih više nema svežeg vazduha ali da članove porodice mogu da spasu robije ako vrate pare. Sve pare. I svi su vratili pare. Čak i one iz Švajcarske.

Glupi su i što misle da se lanac istraga završava u Srbiji. Svaki papir, svaki dokument, ugovor u poslovima međunarodnog transporta oružjem se nalazi na nekoliko različitih mesta kako u zemlji tako i van nje.

Postoje međunarodne institucije (uključujući UN, a što je ratifikovala i Srbija) koje se bave monitoringom prometa oružja i vojne opreme i znaju bukvalno sve. Ako GIM- ovci i njima slični uspeju na neki način da „ispeglaju" domaće papire i pokriju enormne prihode koje su ostvarili na štetu Srbije, kako misle da ispeglaju činjenicu da su zvaničnici drugih država kupili borbena sredstva po više nego duplim cenama iako su mogli da ih plate mnogo jeftinije praveći posao direktno sa fabrikom. Pa i oni su predmet istraga u svojim državama, a u nekima od tih država za slične marifetluke leti glava, javno, na trgu, ili ih obese na poluvremenu fudbalske utakmice. Ili su svi vodili duple knjige?

Pitanja ima mnogo i sva su savršeno logična. Zašto je u Srbiji naprasno osnovano više od 30 kompanija koje se bave prometom vojne opreme, kada je država za te poslove imala svoju kompaniju -SDPR?

Zašto država, koja je vlasnik „Krušika" i drugih fabrika namenske industrije, umesto da sama šalje i prima ponude i prodaje ono što sama i proizvodi, posao prepušta „drugima"? Naravno, neki će odmah reći da je „Krušik" privatna fabrika ali bi onda bilo u redu da bude privatna uvek, a ne da kad zapadne u probleme pomoć traži od te iste države.

Neko će jednog dana da uradi i analizu broja zaposlenih u ovoj kompaniji. Pitaće direktora na osvnovu kog „biznis plana" i prihoda je za par godina podigao broj zaposlenih sa 2.000 na preko 3.000, te da li je veći broj novozaposlenih ikada ušao u krug fabrike ili su u pitanju teško zloupotrebljeni državni resursi za plaćanje partijskih kadrova.

Da ne pominjemo kretensko mahanje nekakvim papirima koje samouvereno nazivaju end-uzerima (END USER), kao da njih gledaju samo „obični građani" (kako to Vođini satrapi vole da kažu, valjda u želji da naglase da su oni „neobični građani").

Oni koji se time bave znaju da to čime mašu ,uopšte nisu end juzeri. End juzer je vrlo formalizovan dokument, sa tačno definisanom formom (izgledom podseća na diplomu) i uopšte nije u formi ugovora već sertifikata (u stručnoj terminologiji se i zove End User certificate).

Ničim izazvan, na ovu temu javno je govorio i ambasador Miroslav Lazanski (koga vojna lica od milošte zovu Lažanski).Lazanski je u svom intervjuu Kuriru od 10.12.2019. g. rekao i sledeće : „... ako država na tenderu pristane da proda privatniku oružje, šta je problem,... pitanje cena je stvar poslovne politike fabrike oružja,...".

Lazanski je u stvari potvrdio navode optužnice koja sledi. Lazanski, stručnjak za vojna pitanja, sigurno zna da GIM nije kupac oružja, već je komisionar i sa GIM-om i ostalim komisionarima se ne zaključuje kupopodajni ugovor, već komisioni ugovor.

Ako su proizvođači oružja i pravili nekakve kupoprodajne ugovore, sa GIM-om recimo, onda je to ugovor sa domaćom kompanijom, te bi morao da postoji end-juzer na tu kompaniju a to bi značilo da ni municija ni pare nikada nisu napusutili zemlju (onda se nameće pitanje šta će GIM-u granate u Srbiji).

Svaki privrednik u Srbiji, koga čete poreznika uredno čereče na svakom kvartalu, reći će vam da bi onda valjao da GIM-ovci pokažu kada su platili PDV ili ne daj bože porez na ekstra profit, ili će možda naprasno da „iskoči" neki poslovni partner iz of šor zone, nepoznatog identiteta, preko koga je „posao" odrađen.

Međunardni promet vojne opreme je vrlo precizno definisan. Naročito kada su u pitanju municija i tzv „sitno ili malo oružje". Komisionari imaju pravo na utvrđeni procenat za svoje usluge posredovanja, od 3 do 5% i ni pod kojim uslovima ne smeju da menjaju niti jednu stavku u ugovoru između proizvođača i krajnjeg kupca (end juzera) a kamoli da menjaju cenu ili krajnju destinaciju.

Svaka eventualna promena mora biti odobrena i nanovo ratifikovana od obe strane (kupac i prodavac). Tačno je da se neki učesnici u ovim poslovima usude da prave i dvojne ugovore ali teško da GIM i kartel Stefanovič-Vučič imaju kapacitet da učestvuju u takvim utakmicama na svetskom nivou. Zar stvarno misle da tako nešto mogu da sakriju?

Glupo je i što misle da mogu da sakriju madjunarodne transakcije koje su u vezi sa tim poslovima obavljene, trag novca do njihovih of šor kompanija (i dalje) ili medjunarodne letove i morske transporte koji su obavljeni u postupku transporta oružja. U stvari, što reče jedan bezbednjak, dobro je što se zapetljavaju, što se „vade", taman da se jasno vidi cela mafijaška struktura i ko koga „brani".

Iz namenske industrije su nam stigle i informacije da su preko „top secret" kanala neke naše ključne licence za proizvodnju municije iz Srbije prodate korisnicima nejasnog porekla iz BiH a da su onda otišle i do nekih naših vrlo neprijateljski nastrojenih suseda. Neko planski i dugi niz godina devastira vojsku i vojnu industriju Srbije. Vojska je nemoćna a generali ćute, udobno zavaljeni u svojim penthausima. Mada i njih i bi neko mogao da pita za junačko zdravlje jer se u nadzornim odborima svih fabrika namenske industrije u Srbiji nalaze odabrani generali.

Za milionske cifre koje dobijaju na ime apanaže, trebalo bi da prate zakonitost u radu, da dokumentuju kriminal i pohapse ološ. Izgleda to baš i nije tako.

Generali bi trebalo da znaju i za druge afere, poput izvoza ABG (automacki bacačt granata) domaće proizvodnje, koji su pre par godina silno hvaljeni i slavljeni da bi na kraju bili „uvaljeni" Azerbejdžanu.

Novi vlasnik je brzo ustanovio da je u pitanju oruđe sa nesinhronizovanim nišanskim spravama koje je, kao takvo vrlo neprecizno. Ni oni nisu znali šta će sa tim pa su to prodali dalje. ABG su završili, naravno, na sirisjkom ratištu.

I načlenik Policijske uprave za Beograd Milan Stanić, čovek od velikog poverenja ministra Stefanovića, rođen u Loznici, počeo je da postavlja svoje ljude na značajne funkcije u policiji.

Tako je za načelnika Policijske stanice Zvezdara postavio Dragomira Topisarevića, što je izazvalo veliki revolt zaposlenih.

Gospodin Topisarević je prethono radio u Policijskoj stanici Palilula. Poznaju ga iz te stanice kao švercera duvana, a imao je i nekoliko svojih dilera droge, koji su radili za njega, a sa kolegama je dolazio u konflikt u vezi toga.

Zbog nezadovoljstva njegovim radom u PS Palilula, premešten je u Odeljenje zakonitosti Policijske uprave za Beograd. Odrađivao je prljave poslove za svoje starešine.

Kao načelnik PS Zvezdara za svoju sekretaricu postavlja policijsku službenicu, za koju se ne zna da li je položila pripravnički ispit.

Čim je zaseo u fotelju, počeo je da renovira zgradu stanice. Ona danas izgleda kao zgrada u Šilerovoj. Mesingane table su nemilice ugrađivane..

Sve službene brojeve telefona prebacio je kod sekretarice, tako da ona komunicira sa ostalim službenicima i izdaje im naređenja.

Načelnik Topisarević je ili prodao ili otuđio iz depozita dve oduzete laboratorije za drogu. Po čijem nalogu? Zna se da ga štiti načelnik PU Beograda Milan Stanić.

Sve službene stolove, stolice, kompjutere, nakon renoviranja, prodao je preko privatne firme, umesto da su odneti u magacin MUP-a u Volginu i prodati na licitaciji. Niko nema uvid gde je završio taj novac.

Policijski službenici, koji su svojim novcem kupili klima uređaj, za potrebe rada u Stanici, bili su izloženi maltretiranju. Klime su, umesto onima kojima su potrebne, u dežurnoj službi, recimo, ugrađene u kancelariju njegove sekretarice i njegov kabinet.

Prilikom provera za kandidate za policijske službenike, koji su poslati na obuku u Sremsku Kamenicu, naknadno se ispostavilo da im je Topisarević ''zaboravio da upiše'' da prolaze kroz krivičnu i prekršajnu evidenciju, te su neki od njih vraćeni sa kursa.

Velike primedbe službenici PS Zvedzdara imaju i na rad komandira stanice, kojeg od milošte zovu Mali Tarzan, a njegovu sekretaricu Oliva.

Nije ništa bolje ni u drugim policijskim stanicama u Beogradu.