Pogled iz Moskve

Na jubilarnom samitu Alijanse, za neprijatelja br. 1 proglašena Rusija

Rovovska bolest NATO

U Londonu je održan svečani samit šefova država i vlada NATO zemalja, posvećen 70. godišnjici Alijanse. Istina, rođendan ove organizacije je 4. april 1949. godine, kada je bio potpisan osnivački Vašingtonski sporazum. Upravo tog dana, i to simbolično, u američkoj prestonici, obeležen je „slavni" jubilej prvi put. Čuli su se pompezni govori o novoj etapi i izazovima, ali njihova suština se, po dugogodišnjoj tradiciji, svela na najbolnije pitanje za NATO: šta raditi sa Rusijom?

Piše: Maksim Stoletov

Alijansa već osmu deceniju pokušava da reši ovaj problem. Utisak je kao da se ona nekad, u punoj snazi, sakrila od „agresije sa Istoka" u rovove hladnog rata i boji se da odatle izađe. Samo povremeno promoli šlem iznad grudobrana i vikne: „Kako zadržati Rusiju", i ne dočekavši eho (ne „Eho Moskve", on je uvek spreman na prvi poziv...), opet se spušta u betonski bunker gde nastavlja da oštri zube na Rusiju.

Zamišljen posle Drugog svetskog rata kao odbrambeni međunarodni savez, on nikada nije bio takav, uprkos tome što u njegovim osnivačkim dokumentima jasno piše da je to „transatlantski forum" za konsultacije i razmatranje pitanja bezbednosti. Cilj je - sprečiti bilo koji oblik agresije. Deluje kao da ne postoji plemenitija stvar. Ali, neprijatelja su odmah označili - SSSR. Zatim je tu ulogu dobila Rusija. Tako da u Vašingtonu nije rečeno ništa novo, a izjavama tog tipa učesnici Alijanse obično pokazuju verbalnu privrženost zapadnim „vrednostima".

Sudeći po tome što se u Vašingtonu jubilej obeležavao dva dana, praznovanje im se toliko dopalo da su odlučili da ga nedavno ponove u Londonu. Ali, londonski samit nije trebalo samo da demonstrira jedinstvo država-saveznica pred budućim izazovima, već je trebalo i da pruži podršku izlasku Velike Britanije iz EU (u kuloarima se pričalo da je to bila Trampova ideja). Za goste je u Bakingemskoj palati organizovan prijem kojem je prisustvovala i kraljica Elizabeta II. Njeno veličanstvo je na taj način odobrilo i postojanje i delovanje NATO.

I opet je sve bilo pompezno i svečano.

Iako, valja reći, raspoloženje je unekoliko pokvario Tajms, koji je zlobno primetio da je „u svojim sedamdesetim godinama, Alijansa postala bolesna i mrzovoljna". A nama se čak čini da znamo o kojoj bolesti je reč.

Simptomi ukazuju na to da bi mogla biti reč o rovovskoj bolesti koju karakteriše osećanje bespomoćnosti zbog nemogućnosti efikasnog delovanja u opasnoj situaciji. (NATO je uvek u opasnosti!) A u stvari, to je teško psihičko stanje koje stručnjaci klasifikuju kao posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). U Rusiji takvo ponašanje narod jednostavno definiše kao: ludilo.

Kako bi inače nakon samita mogla biti usvojena takva deklaracija u kojoj se kao osnovna pretnja bezbednosti NATO imenuje „agresivno delovanje" Rusije, kao i međunarodni terorizam? I to u istom redu! Što se može videti u Londonskoj deklaraciji objavljenoj na zvaničnom sajtu Alijanse. Mada, treba odati priznanje onima koji su sastavili ovaj dokument, jer su ipak unekoliko ublažili pretnje koje dolaze od Rusije, u poređenju sa pretnjama od svetskog terorizma. „Mi smo, kao Savez, suočeni sa različitim pretnjama i izazovima koji se pojavljuju na svim strateškim pravcima. Agresivne akcije Rusije predstavljaju pretnju za evroatlantsku bezbednost", piše u dokumentu. O, vidite li? Rusija preti „samo" evroatlantskoj bezbednosti...

Kako, čime, kada i kome konkretno preti - za NATO je savršeno nebitno, što bi se reklo - ako ima neprijatelja, ima i saveza. Generalno, za Zapad je to ono uobičajeno - „vrlo verovatno". Pred samit u Londonu, generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg je izjavio da, na primer, on smatra Rusiju glavnom pretnjom za Alijansu. Prema njegovim rečima, Rusija postaje sve samopouzdanija, modernizuje nuklearno oružje i navodno krši Dogovor o likvidaciji raketa srednjeg i malog dometa. Odgovarajući na poziv svog NATO lidera, učesnici londonskog susreta su izrazili spremnost da podjednako snose troškove i odgovornost za svoju „nedeljivu bezbednost".

„Upravo u uslovnom sukobu sa Rusijom, NATO i nalazi smisao svog postojanja, pošto je defakto posle 1991. godine ova organizacija trebalo da se raspusti", smatra vojni ekspert Aleksandar Pilajev.

Ali, Severnoatlantski savez je, takođe, spreman da odgovori na bilo koju agresiju usmerenu na Poljsku ili na baltičke zemlje. To je, pred samit u Londonu izjavio generalni sekretar NATO u zajedničkom intervjuu za nekoliko novina, između ostalog i za poljski dnevnik Rzeczpospolita i nemački Suddeutsche Zeitung. „Prisustvom NATO snaga u Poljskoj i baltičkim zemljama šaljemo Rusiji veoma snažan signal: ako bude napada na Poljsku i baltičke zemlje, odogovoriće ceo blok", pojasnio je Stoltenberg.

Pod utiskom tako „teških" argumenata, učesnici samita su jednoglasno odlučili da povećaju spremnosti snaga Alijanse, što će omogućiti jačanje njenog prisustva u tim regionima i u trenutku kada to bude potrebno. To jest, tamo gde SAD, za koje je danas cela planeta evroatlantski prostor, budu smatrale da je potrebno. „Pokrenuli smo inicijativu za povećanje spremnosti NATO.

Saveznici su preuzeli obaveze o stavljanju na raspolaganje 30 bataljona, 30 vazdušnih jedinica i 30 ratnih brodova, koji bi bili dostupni u roku od 30 dana", pojasnio je Stoltenberg. Po njegovim rečima, odluka je usmerena na povećanje „borbene gotovosti naših trupa". Rashodi za odbranu zemalja NATO porašće za 130 milijardi dolara u 2020. godini i za 400 milijardi u 2024, takođe je saopštio Stoltenberg.

On je rekao da su lideri zemalja članica NATO prvi u istoriji razmatrali svoj odgovor na jačanje Kine i rast njenih vojnih mogućnosti. I primetili da rast uticaja Kine, u Alijansi smatraju istovremeno i mogućnošću za produbljivanje saradnje i problemom.

Kao savršeno disonantna, u kontekstu onoga što je rečeno, zazvučala je izjava generalnog sekretara o tome da su šefovi država i vlada zemalja članica Alijanse odlučili da podrže dijalog sa Rusijom, jačajući pritom odbranu i obuzdavanje (Rusije itd.). Generalno, nama, a kao što vidimo i Kini, istovremeno se predlaže i konfrontacija i partnerstvo...

Reći ćemo direktno: kada se dve takve ideje koje se međusobno isključuju pojave u jednoj natovskoj glavi, vreme je da se postavi dijagnoza (videti gore rečeno). Međutim, mi nemamo izbora, jer Zapad u ovom trenutku nema druge kadrove. I šta mi da radimo?

NATO se približava granicama Rusije i nastavlja da ugrožava bezbednost naše zemlje, izjavio je u Sočiju predesednik RF Vladimir Putin, tokom serije savetovanja posvećenih problemima odbrambenog kompleksa. Pritom je on istakao da je Moskva više puta pokušavala da izgradi mostove i započne konstruktivni dijalog sa Alijansom. Ipak, NATO ignoriše sve takve predloge.

Umesto toga, NATO generali uporno nastavljaju da primiču infrastrukturu i vojsku sve bliže ruskim granicama. „Sada, kao što je poznato, ne postoji Sovjetski Savez, nema ni Varšavskog sporazuma, odnosno vojnog pakta koji je bio stvoren kao odgovor na formiranje NATO, a NATO ne samo da postoji, već se i razvija. U trenutku stvaranja, u sastav NATO je ulazilo 12 država, a sada ih je 29, dok ukupni vojni rashodi zemalja Alijanse iznose više od 70% svetskih rashoda za vojsku", primetio je Vladimir Putin.

Začudo, zemlje koje su ranije ulazile u Organizaciju Varšavskog sporazuma, 1990-ih su počele aktivno da traže članstvo u NATO, i čim bi ih primili u ovu organizaciju, govorili su o svom neprijateljskom odnosu prema Rusiji. Ukratko ću podsetiti na ovaj spisak: 1999. u NATO su stupile Poljska, Češka i Mađarska, a 2004. odmah je primljeno sedam zemalja: Bugarska, Estonija, Litvanija, Letonija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Poslednje „akvizicije" bile su Albanija i Hrvatska 2009, Crna Gora (2017) i Severna Makedonija s kojom se u najskorijoj budućnosti očekuje ratifikacija sporazuma. Na vrata NATO kucaju i Bosna i Hercegovina, Ukrajina i Gruzija, ali za sada oni imaju male šanse: organizacija se trudi da u svoje redove ne prima države koje imaju nerešene regionalne konflikte.

„Alijansa je progutala zemlje Istočne Evrope, često pre nego što su postale članice EU. Na sličan način je NATO, kao hegemonistički savez pod rukovodstvom SAD, „stavio u kavez" celu Evropu u okviru opšte strategije SAD za ostvarivanje kontrole na evroazijskom i sredozemnom prostoru", primetio je italijanski politikolog Tiberio Gracijani iz centra Vision&Global.

Dodajemo da je u 21. veku Alijansa počela da misli globalno. Ako je u godinama hladnog rata bezbednost podrazumevala zaštitu saveznika, to je danas definicija bezbednosti proširena do beskonačnosti. NATO je bio umešan u operacije u Libiji, razvija odnose sa zemljama Sredozemlja, Persijskog zaliva, Latinske Amerike, Tihookeanskog regiona. „Malo je razloga za slavlje povodom jubileja. Prvo, dosledno širenje NATO i vojno jačanje na istočnim granicama stvorili su nepotrebnu političku napetost sa RF. Drugo, NATO se pretvorio u moćnu vojnu intervencionističku organizaciju koja je obeležila 50. godišnjicu 1999. godine rušilačkim ratom protiv Srbije, što je postala prva velika intervencija „van zone odgovornosti". Od tada, ratovi NATO u Avganistanu i Libiji gurnuli su ove zemlje u godine haosa i nasilja", izjavio je za RIA Novosti predstavnik društvenog pokreta Vrede, Ludo de Brabander.

„NATO je licemerna, cinična i agresivna organizacija koja predstavlja instrument SAD za uspostavljanje diktature na planeti Zemlji. To je jedina organizacija koja je za poslednjih 25 godina započinjala sve ratove na planeti. Invazija SAD na Irak 2001. godine, invazija NATO na Avganistan 2003, ponovo ulazak SAD i država članica NATO u Irak", istakao je vojni analitičar TASS-a Viktor Litovkin, komentarišući NATO samit u Londonu.

I to nije potpuni spisak. Savez koji je pozvan da štiti Evropu, svoju prvu borbenu operaciju poveo je upravo protiv Evrope: 1994. godine u Bosni.

Osetivši ukus krvi, i videvši mogućnosti koje im se otvaraju, razrušili su Jugoslaviju avijacijom, raketama, uključivanjem međunarodnih trupa. NATO Evropljani ubijali su balkanske Evropljane. Dve i po hiljade mirnih građana je ubijeno, među njima i 400 dece. NATO te žrtve naziva kolateralnom štetom. Alijansa je za poslednjih 30 godina izvela 23 vojne operacije. Ubijeno je više od milion ljudi. Još više njih su postali izbeglice.

Kako je više puta izjavljivao ruski ministar odbrane Sergej Šojgu, zemlje NATO jačaju svoje vojne trupe blizu ruskih granica. Za tri godine broj NATO vojnika u Pribaltiku, Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj je porastao sa dve na 15 hiljada.

Aktivno se poboljšava saobraćajna infrastruktura za prevoz vojske u Istočnu Evropu. I više od toga, od 2020. Severnoatlantski savez porašće na ogromnu grupu stvorenu po formuli „30 x 4". To znači da u svakom momentu, 30 kopnenih bataljona, 30 avio eskadrila, 30 ratnih brodova NATO za 30 dana mogu da se pretvore u snažan udarni front.

„NATO bezuslovno preti Rusiji, ipak na te pretnje mi imamo adekvatan odgovor. Rusija je, u suštini, postala garant stabilnosti u celom svetu, jer je svet prestao da bude jednopolarni", kaže predsednik prezidijuma „Ruskih oficira", Heroj Rusije, general-major Sergej Lipovoj. „Naprimer, operacija u Siriji, u kojoj Amerikanci prvi put posle mnogo godina nisu postigli svoje ciljeve, jasna je potvrda toga. A osim Rusije, tu je i Kina, koja poseduje resurse za zaštitu svojih interesa."

Danas Moskva polazi od toga da širenje NATO, razvijanje njegove vojne infrastrukture u blizini ruskih granica predstavlja jednu od potencijalnih pretnji za bezbednost naše zemlje, rekao je ruski predsednik Vladimir Putin na savetovanjima u Sočiju. Prema njegovim rečima, „blokovski stereotipi pripdaju razmišljanjima iz prošlosti i ne mogu biti dobar instrument za traženje i donošenje efikasnih rešenja" u uslovima savremenog sveta. Zato je RF spremna za saradnju sa NATO, uključujući i borbu protiv terorizma.

Praktičnim nastavkom teme borbe protiv terorizma može se smatrati zajedinčka vežba u Indijskom okeanu, koju Rusija, Kina i Iran planiraju krajem decembra. Zajedno s tim, po mišljenju eksperata, jačanje saradnje između Pekinga, Moskve i Teherana u vojnoj oblasti, treba da postane signal za ceo svet i SAD posebno. U današnje vreme, kontinuiranim širenjem morske zone za vojne aktivnosti, objašnjava se brz napredak i podizanje na kvalitativno novi nivo odnosa Moskve, Pekinga i Teherana.

Drugim rečima, nezavisno od mesta na kome se vežba sprovodi, na zemlji, vazduhu ili moru, zajednički manevri u ovoj sferi objektivno svedoče o razvoju saradnje. Možda će se na ovaj način NATO konačno uveriti u besperspektivnost nastavljanja svog „rovovskog" života?

Pogled iz Moskve

U Donjeckoj Narodnoj Republici (DNR) donet je zakon o državnoj granici

Povratak na početne pozicije

Sve je usmereno ka 9. decembru, danu susreta predsednika Rusije, Ukrajine, Francuske i Nemačke u Parizu, u „normandijskom formatu", kada će šefovi država razmotriti mogućnosti regulisanja situacije u Donbasu. Izgleda da g. Zelenski oseća da su mu mogućnosti sužene, i - evo jednog od novih momenata u tom procesu.

Piše: Mihail Kolesnik

Deputati Narodnog sovjeta DNR su 29. novembra u dva čitanja, uzimajući u obzir revizije, doneli zakon „O državnoj granici Donjecke Narodne Republike", koji ustanovljuje granice DNR unutar nekadašnjih granica Donjecke oblasti Ukrajine.

Nacrt zakona podnesenog parlamentu razradio je Komitet Narodnog sovjeta za bezbednost i odbranu, zajedno sa Ministarstvom državne bezbednosti.

Ovim nacrtom zakona formira se regulatorni okvir DNR koji definiše organizacione i pravne osnove državne pogranične politike, ovlašćenja državnih organa u datoj oblasti. Takođe, nacrtom zakona se regulišu i odnosi u vezi sa označavanjem, čuvanjem i zaštitom državne granice Republike.

Zakon će biti poslat prvom čoveku DNR na potpisivanje i stupiće na snagu od dana objavljivanja na zvaničnom sajtu Narodnog sovjeta.

Parlamentarci su uvereni da su svi žitelji Donbasa učestvovali u referendumu o nezavisnosti od Ukrajine, zato vlasti DNR i LNR nemaju prava da menjaju izbor građana.

Predsednik Narodnog sovjeta DNR Vladimir Bidjovka je objasnio novinarima da doneti zakon omogućava da se „ne zaboravi na one ljude koji žive na teritoriji koja je privremeno pod kontrolom Ukrajine". „Zato je granica definisana duž teritorije Donjecke oblasti kakva je bila 2014. godine", izjavio je on, dodajući da će do trenutka rešavanja sukoba sa Ukrajinom granica ići linijom kontakta, što ne protivreči Minskim sporazumima.

Vest o tome da je parlament DNR definisao celu teritoriju Donjecke oblasti kao teritoriju DNR, veoma je značajna. Poznato je da u ovom trenutku približno polovinu te oblasti kontrolišu vojne snage Ukrajine.

Denis Pušilin, prvi čovek DNR, tim povodom je izjavio: „Zamolio bih da se u ovome ne traže nekakva tajna značenja, njih nema. Reč je o planiranoj zakonodavnoj aktivnosti. Ispada da je do ovog trenutka pitanje granice bilo regulisano Ukazom šefa države i, u principu, to je bilo dovoljno u toj fazi. Sada su se pojavili određeni problemi u radu carinske službe, pogranične službe, zato je, kako bi sve bilo regulisano na nivou podzakonskih akata, bilo potrebno doneti zakon. Ne bih rekao da tu ima nečeg novog. Saglasno našem Ustavu, teritoriju Donjecke Narodne Republike određuje cela teritorija bivše Donjecke oblasti. To je sadržano u Ustavu iz 2014. godine. Ništa se nije promenilo."

Prvi čovek DNR je istakao da doneti dokument ne protivreči Minskim sporazumima.

„Konflikt još nije okončan. Referendum je svojevremeno održan na celoj teritoriji Donjecke oblasti, tako da je to bilo određeno 2014. godine. Uzimajući u obzir da Minski sporazumi nisu ispunjeni u datoj fazi, konflikt nije razrešen, zato je zakon apsolutno logičan i razumljiv. I on nam je potreban za našu unutrašnju upotrebu", zaključio je D. Pušilin.

Poznati politikolog i istoričar Vladimir Kornilov je podsetio: „U vezi sa brojnim saopštenjima o tome da je DNR navodno „proširila svoje granice", „posegla za ukrajinskom teritorijom" itd, želim da istaknem da je republika od početka bila proglašena u administrativnim granicama bivše Donjecke oblasti. Jednostavno, danas je donet zakon kojim je to potvrđeno i osigurano."

Podsećamo sa svoje strane da u sastav DNR nisu ušla četiri od 18 rejona Donjecke oblasti - u njima nije bilo referenduma 2014. ili su tu odmah ušle nacističko-kriminalne snage Kolomojskog.

U Donbasu ima mnogo složenih pitanja; evo nekoliko njih: npr. u Krasnoarmejsku i Dobropilji održan je referendum, glasanje je završeno očekivano, ali tamo nije bilo vlasti DNR. Na sadašnjoj karti, u skladu sa novim zakonom o granici DNR, nalaze se i Dobropilja i Novselivka, koje su pod kontrolom Ukrajine, ali u amandmanu ruskog zakona o državljanstvu žiteljima Donbasa u granicama republike iz 2014. godine ova naselja se nisu našla, već samo Kramaha, Konstantinvka, Slavjansk, Družkovka, Artemovsk, odnosno uključena su ona mesta gde su narodna milicija i DNR bili, ali su prisiljeni da napuste ove teritorije (kako uveravaju, zahvaljujući „herojskim" akcijama Strelkova).

Dopisnik sajta „Rusko proleće" Konstantin Šćemelin prilično oštro tvrdi da se donošenjem zakona o granici DNR jasno iscrtava budućnost Ukrajine u slučaju konačnog kraha primirja „Minsk-2" - biće to totalni rat za teritorije, a ne manji sukobi u „sivoj zoni" kao sada.

Takođe, ovim korakom Donjeck pokazuje Kijevu da se ne plaši njegove vojske. A upravo vojno-političko rukovodstvo DNR je spremno, odmah (!), da porazi sto hiljada vojnika ukrajinske armije.

U odgovor na zakon koji su doneli deputati DNR, u ukrajinskim medijima je počela histerija. Internet izdanja pišu o tome da je „DNR raširila svoje granice na celu Donjecku oblast". Ukrajinski novinari pozivaju predsednika Zelenskog da odgovori na odluku donjeckih vlasti. Govori se da će odsustvo reakcije isprovocirati krizni talas unutar Ukrajine i pritisak nacionalista na šefa države. Tu postoji zabrinutost da će, ako Kijev pogorša odnose sa pobunjenim republikama, to oslabiti podršku koju mu pružaju Pariz i Berlin.

Bilo je čak i pozivanja na izvor u Savetu za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine (SNBOU), da sadašnje kijevske vlasti imaju nameru da ukinu moratorijum na primenu bobrbene avijacije protiv mirnih građana Donbasa. Pored toga, Kijev želi da vrati vojnike Oružanih snaga Ukrajine u naseljene punktove Stanica Luganskaja, Zolotoe i Petrovskoe, gde tek što je, uz velike poteškoće, došlo do povlačenja vojske i tehnike.

A kakvu sudbinu sprema Kijev za donjecke stanovnike, otkrilo se kada je sekretar SNBOU Akeksej Danilov izjavio da su razradili pet scenarija „reintegracije" Donbasa. Pritom on nije otkrio njihov sadržaj, primetivši jedino to da su „u korist Ukrajine". Ipak, na internetu već nekoliko nedelja kruži dokument SNBOU u kojem piše da Kijev ima nameru da silom istera građane DNR i LNR iz Donbasa, a na njihovo mesto naseli „patriote".

Odmah se javio i bivši narodni deputat Vrhovne rade Ukrajine, zamenik ministra unutrašnjih poslova Anton Geraščenko, tvorac sajta Mirotvorac. On je izjavio da je pre dve godine, po naređenju Arsena Avakova, ministra unutrašnjih poslova, stvorena radna grupa pod rukovodstvom savetnika ministra Ivana Varčenka, sa zadatkom da, između ostalog, pripremi ukrajinske policajce za rad na teritoriji LDNR. „Ukratko, pripremili smo planove po kojima će biti upućeni policajci, spasioci i predstavnici drugih organizacija, za „oslobođenje" teritorija, kako bi mogao da se otpočne proces obnavljanja ukrajinske vlasti", objasnio je Geraščenko plan.

Generalno, u ministarstvu unutrašnjih poslova već nekoliko godina se pripremaju specijalne jedinice za delovanje u narodnim republikama Donbasa. A 2018. godine prvi čovek ovog ministarstva Arsen Avakov je posle povratka iz SAD prikazao „plan povratka Donbasa", po kojem je Kijev planirao da uz podršku paravojnih mirovnih snaga postepeno povrati kontrolu nad DNR i LNR.

Geraščenko smatra da čim „plavi šlemovi" počnu da kontrolišu situaciju u Donbasu i granicu između LDNR i Rusije, u region će odmah doći ukrajinske policijske snage čiji glavni cilj će biti sprovođenje izbora po ukrajinskim zakonima, radi formiranja „legalne vlasti".

Jasno je da će u slučaju ovakvog razvoja događaja, istovremeno sa tim ukrajinske bezbednosne snage sprovesti represiju nad pripadnicima narodne milicije Donbasa pod izvogovorm njihovih „ratnih zločina". Osim toga, da bi sklonili državne službenike DNR i LNR, kijevske vlasti će doneti „zakon o kolaboraciji" koji će ukrajinskom režimu omogućiti da sprovodi represije.

Žitelji Donbasa su, razumljivo, krajnje negativno primili plan Ukrajine za iseljavanje ljudi iz regiona. Deputat Narodnog sovjeta DNR Vladimir Medvedev je izjavio da će sve građane narodnih republika koji ne budu želeli da se presele iz svojih domova tokom procesa „reintegracije", ukrajinska vlast slati u privatne zatvore čije otvaranje je ranije najavio ukrajinski ministar pravde Denis Maljuska. „Kao da je malo što se naše kuće i gradovi uništavaju, oni hoće da zarade i na preživelima. Mi, naravno, možemo da slušamo, da pročitamo sve te izjave, i da se još jednom začudimo nad stepenom cinizma nekih Ukrajinaca, kao i nad tim što se u 21. veku, u zemlji koja sebe smatra civilizovanom državom, može razgovarati o deportaciji ljudi", izjavio je poslanik.

Kao i pre, ukrajinski predsednik i najviši državni zvaničnici, ubeđeni su da neće sedeti za istim pregovaračkim stolom sa predstavnicima narodnih republika - Donjecke i Luganske.

Tako je izjavila poslanica u Vrhovnoj radi iz partije „Sluga naroda" koja podržava predsednika, Irina Vereščuk, tokom velikog političkog tok-šoua „Ukrajinski format" na tv NewsOne. Prema njenim rečima, danas postoji platforma za pregovore između Donbasa i Ukrajine - Minsk, u kojoj Kijev predstavlja bivši predsednik Leonid Kučma. Zato je, rekla je ona, za direktan dijalog LDNR i Kijeva savim dovoljan susret na nivou predstavnika Ukrajine i narodnih republika u glavnom gradu Belorusije. „Imamo trostranu kontakt grupu u Minsku, tamo postoje četiri teme - humanitarna, ekonomska, bezbednosna i politička. Tamo su prisustvovali i predstavnici republika." Drugim rečima, poslanica priznaje da su građani Donbasa, ljudi drugog reda koji (za razliku od rasno ispravnih Ukrajinaca) nemaju prava na susret i komunikaciju sa predsednikom Ukrajine.

U istoj tv emisiji, različiti ukrajinski eksperti i političari, razmatrali su regulisanje situacije na liniji fronta u Donbasu, kao i izajve ministra inostranih poslova Rusije Lavrova o tome da sadašnje kijevske vlasti predvođene predsednikom Zelenskim, treba direktno da pregovaraju sa predstavnicima DNR i LNR. „Od prošle ukrajinske administracije, od prošlog režima, slušali smo da oni nikada neće voditi direktne pregovore sa Donjeckom i Luganskom. To smo već čuli i od predstavnika nove administracije predsednika Zelenskog. O svemu tome ćemo razgovarati na samitu „normandijskog formata"", izjavio je prvi čovek Ministarstva inostranih poslova RF.

Zvanični predstavnik ruskog ministarstva inostranih poslova Marija Zaharova smatra da je susret „normandijske četvorke" u većoj meri potreban ukrajinskoj strani, a Rusiju su „jednostavno zamolili" da učestvuje.

Ruski pisac Zahar Prilepin smatra da se „Donbas otkida od Ukrajine. To shvata Zelenski, to shvata Evropa, to shvata Rusija, to shvata Donbas. Jednostavno, to je složen tehnološki proces koji je nemoguće rešiti jednim potezom."

Pisac je izrazio uverenje da se Evropa umorila od problema Donbasa i Ukrajine, primetivši takođe da ukrajinska politička javnost vidi oktidanje Donbasa i razume da neće uspeti da zadrži ovaj region, da neće uspeti da se izbori sa njim i da 2-3 miliona ljudi koji tamo žive nikada neće poželeti da se vrate u Ukrajinu. „Sve vrlo sumnjive prednosti koje su mogle da se dobiju od sukobljavanja sa Rusijom, nisu ništa uradile, cela istorija sankcija udara Ukrajinu po džepu, treba nekako sve to završiti i sa dobrim licem izaći iz te igre", rekao je pisac. „Ništa revolucionarno se neće dogoditi... Ipak, trend je uočljiv: vojske će se premeštati, svi će biti prinuđeni na mir i postepeno će Donbas preći u drugi, neukrajinski politički format."