Natrag
Razaranja
Kako je donošenjem Zakona o vraćanju imovine oduzete žrtvama Holokausta država diskriminisala najveći deo svojih građana
MEMORIJALNA NEKROFILIJA KAO STATUSNI SIMBOL
Kako je država sebi dala autogol? Ko je i kako neobavezujuću Terezinsku deklaraciju proglasio obavezujućom? Kako je prekršen Ustav Srbije? Ko je sve i kako od silne želje za razvlačenjem umetnina pomešao Narodni Muzej sa leglom koker-španijela? Ko su sve podrivači koji priželjkuju otimanje i prodaju zbirke Šlomović? Kakva je međusobna veza filmskog producenta Miodraga Ćertića, zbirke Šlomović i piratskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja? Šta je sve Ćertićeva ekipa laprdala u inostranstvu? Šta je zapravo nekrofilija?
Stanislav Živkov
Autogolom se najčešće naziva nenameran "poklon" protivničkom timu, koji time profitira. U fudbalu autogolom se smatra gol postignut od igrača koji je loptu napucao ili joj bilo kako promenio smer, tako da ona uđe u gol sopstvenog tima.
U svakodnevnom govoru postoji još i izreka činiti samom sebi medveđu uslugu, koja se odnosi na bilo koju aktivnost koja donosi štetu onom koji je izvede što sve zajedno u najmanju ruku podseća na neurohirurga koji sam sebi operiše mozak.
Sudeći po onome što je 2009. godine uradila tadašnja vlast predvođena sada nepostojećom Demokratskom strankom, a zbog čega sada neverovatne stvari stižu na naplatu, čini se da su i Tadić i njegove slugeranje te godine mnogo što šta radili po inerciji ne misleći svojom glavom i to iz prostog razloga jer verovatno u njoj nije bilo mozga pa su tadićevci mrtvi hladni naknadno potpisali tzv Terezinsku deklaraciju sa konferencije u Terezinu da bi se ove godine nabrzaka progurao skandalozan Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava Holokausta koje nemaju živih naslednika kojim je direktno diskriminisan najveći deo građana Srbije, a o tome kako je sve rađeno najbolje govori činjenica da je Predsednica radne grupe za izradu nacrta Zakona Gordana Stamenić pored ostalog navela kako se za donošenje Zakona o vraćanju imovine oduzete žrtvama Holokausta i drugim žrtvama fašizma, Srbija obavezala 2009. godine Terezinskom deklaracijom usvojenom u nekadašnjem logoru za Jevreje u Češkoj, pri čemu je vešto prećutala da se u samoj deklaraciji na dnu prve strane jasno navodi sledeće: Uzimajući u obzir zakonski neobavezujuću prirodu ove Deklaracije i moralne obaveze koje iz nje proističu, a bez prejudiciranja važećeg međunarodnog prava i međunarodnih obaveza.
Uglavnom donošenjem ovog zakona direktno je prekršen član 21 Ustava koji kaže da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
A sve to iz prostog razloga jer su svim drugim nacionalnim zajednicama koje žive u Srbiji uskraćena odgovarajuća prava koja bi trebala biti definisana nikada donetim Zakonom o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava komunističkog terora ili Zakonom o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava nacističkog terora koje nemaju naslednike tako da je najveći deo stanovništva Srbije sada pretvoren u građane drugog reda, a posebna je priča što je država sistematski pod izgovorom nepostojanja reciprociteta uskratila restituciju zakonskim naslednicima stranim državljanima!
Inače ima u tom zakonu još dosta jakih stvari što nije tema ovog teksta, ali je zato sasvim jasno da su mnogi unapred računali na donošenje Zakona o vraćanju imovine oduzete žrtvama Holokausta što se pokazalo tokom ove godine kada je čitava serija raznoraznih podrivača preko svih mogućih medija započela besomučnu kampanju sa ciljem kako bi se u javnosti pripremio teren da se jednog dana nekakva Nušićeva Ožalošćena porodica pojavi sa spiskom zahteva kako bi se iz umetničke zbirke Narodnog Muzeja, koju očito smatraju leglom koker španijela iz koga sada svako treba uzeti po psića, odnosno po svaku cenu oteti vredne umetničke eksponate i to beogradski deo Šlomovićeve zbirke, te deo umetnina koje su u Narodni Muzej došle nakon II svetskog rata kao deo ratnih reparacija!
Sve u svemu, ovaj najnoviji skandal oko ratnih reparacija nastao je kao poslednja faza višedecenijske trakavice, te je stoga potrebno vratiti se na sam početak a to je period nakon II svetskog rata kada je FNR Jugoslavija pokušavala da izvrši restituciju makar jednog dela umetnina i ostalih dragocenosti koje su sa sobom odvukle nemačke i druge okupatorske vojske.
Naime, iako je formalno bilo podneto preko 1.700 zahteva za restituciju opljačkanih umetnina prvih godina apsolutno ništa nije napravljeno zahvaljujući opstrukciji i nepotpunoj dokumentaciji sa kojom su podnošeni zahtevi, a osim toga u početku je tek nekoliko naših stručnjaka primljeno u okupacione zone, i to uz velike teškoće i ograničavanje kretanja, a tamo gde su na osnovi manjkavih restitucionih zahteva trebali pronaći i jugoslovensko kulturno blago, ono je već manje-više bilo probrano i raspodeljeno među drugim zemljama saveznicama. Uprkos intenzivnim potragama pronađen je tek neznatan deo bibliotečnog fonda odnetog iz Jugoslavije, a prof. Milan Prelog, čije je delovanje bilo ograničeno na francusku i britansku zonu, a gde mu se ono na sve načine onemogućavalo, praktički nije uspeo da pronađe ništa od traženih umetnina. Uviđajući da je takvo traženje umetnina zapravo jalov posao i da ih nikad nećemo naći, Prelog je na temelju nekih naših zahteva u kojima se spominju imena umetnika pa i naslikana tema sastavio popis umetnina iz nemačkog poseda koje bi se mogle tražiti kao kompenzacija za naša nepronađena umetnička dela.
Kako je bilo jasno da je rad na sistematskoj restituciji naših kulturnih i umetničkih dobara u Nemačkoj počeo prekasno iako je bilo podneto preko 1.700 zahteva za povraćaj umetnina, a tim zahtevima bilo je pokriveno više hiljada pojedinačnih predmeta, a Jugoslavija nije uspela vratiti umetnine koje je tražila, za pomoć u rešavanju problema restitucije umetničkih dela odnetih iz Jugoslavije angažovan je Ante Topić Mimara (1898. -1987.) - kolekcionar umetnina, slikar i istoričar umetnosti koji je nakon II svetskog rata bio savetnik pri Jugoslovenskoj vojnoj misiji u Berlinu i Minhenu, gde je već radio na povratu opljačkanih količina borskog bakra, srebra, zlata, platine i iridijuma te desetina tona srebrnjaka iz trezora Narodne Banke, koji je zaigrao na kartu činjenice da provere, kako je vreme odmicalo, više nisu bile toliko rigorozne kao prvih godina kad se svaki zahtev proveravao na nekoliko adresa.
Vrlo brzo nakon preuzimanja ovog posla Mimara je uspeo da pribavi potrebne dokumente i za samo dva meseca ispostavio je sedam lista s bitno razrađenijim detaljima tako da je od svih tih zahteva vrlo brzo rešeno 166. Umetnine dobijene kao ratna reparacija spakovane su u poseban zapečaćeni vagon i poslate u Beograd redovnim maršutnim vozom.
Odlukom na najvišem nivou slike koje su dobijene na osnovu ratnih reparacija dodeljene su Narodnom Muzeju u Beogradu što nikome doskora ni najmanje nije zasmetalo sve dok se nije pojavila čitava bulumenta raznoraznih bizarnih likova sveznadara, i kojekoga sve još ne, koja je počela da bombarduje javnost svojim „stručnim" mišljenjima, poluistinama, podmetanjima, senzacijama, a sve kako bi se šira javnost po svaku cenu impregnirala mišljenjem da Narodni muzej čuva otetu imovinu Jevreja i slike ukradene za vreme II svetskog rata u Italiji, pa da je sada nakon donošenja spornog zakona sazrelo vreme da se Muzej odrekne svojih umetnina. Što se otete imovine Jevreja tiče, čitav „slučaj" započeo je pre jedno 30 godina nakon otvaranja zamandaljenog sefa u jednoj pariskoj banci u kome se ispostavilo da se nalazi deo umetničke zbirke Eriha Šlomovića, nakon čega su se naprasno pojavili „najbliži" naslednici od devete tete dete koje su nakon međusobnog tužakanja uspele da se dogovore, zatim nakon sudske presude, preuzmu pronađene umetnine, a sve zbog velikog pijeteta za u ratu stradalim Šlomovićem, lepo sve rasprodaju i verovatno takođe iz pijeteta brzo spičkaju pare, tako da im je ubrzo zafalio keš, da bi potom opet iz pijeteta prema Šlomoviću, započela serija raznoraznih tužakanja jer su prvu tužbu protiv potencijalnih naslednika Eriha Šlomovića i Republike Srbije podneli naslednici izvesnog Luisa Sebastijana iz Pariza koje zastupa izvesna advokatica Mara Janković, jer po njima kolekcija nije ni pripadala Šlomoviću već Ambroazu Volaru, čiji su oni, kako tvrde, takođe naslednici.
Drugu tužbu protiv Srbije pokrenuli su izvesna Ana Mari Pijament i Jaron Bloh iz Izraela tražeći da se prizna sudska odluka izraelskog suda kojom je proglašena za naslednika preminulog Eriha Šlomovića, da bi se sve završilo odbijanjem tužbe Šlomovićevih „naslednika" da bi nastavak usledio pet godina kasnije kada su naslednici Ambroaza Volara podneli skandaloznu tužbu protiv države Srbije za navodno nezakonito držanje dela njegove zbirke slika u Narodnom muzeju u Beogradu jer je, po njima, jugoslovenska vlada rekvirirala pomenuta umetnička dela i stavila ih u Narodni muzej koji je dozvolio izlaganje u inostranstvu nekih od ovih umetnina, itekako svestan njihove sporne prošlosti zaboravljajući samo da objasne kakva je to po njima sporna prošlost ako su slike u Muzej dospele sasvim legalno i to po dogovoru poslednje zakonite vlasnice Šlomovićeve majke i predsednika skupštine Dr Ivana Ribara.
Inače sa Šlomovićevim naslednicima je godinama vođen spor u Beogradu, koji je rešen u korist države Srbije još 2005. godine, a važno je napomenuti i da je još 1968. godine bilo oglašeno da se jave naslednici, ali se u zakonskom roku niko nije javio.
E sada pošto je donet Zakon o vraćanju imovine oduzete žrtvama Holokausta pokazalo se da je donošenje ovog zakona direktno povezano sa atakom na Narodni Muzej što se sistematski vrši preko svih mogućih medija pa se tako desilo da se na stranicama Politike u više navrata oglasio izvesni Miodrag Ćertić, filmski reditelj, autor filmskih uradaka o Šlomovićevoj zbirci i Anti Topiću Mimari, a očito i autodidakt u pogledu muzeologije pošto je na web sajtu Pošto je po novom zakonu predviđeno da svaki od 2.000 Jevreja u Srbiji dobije jednak deo imovine bez naslednika, stručnjaci iz Beograda su složni u tome da će Šlomovićeva zbirka verovatno biti prodata kako bi se ispunili zahtevi restitucije što u prevodu znači da bi po Ćertiću činjenica da je Narodni Muzej zatvoren bila idealan izgovor za predaju Šlomovićeve zbirke Jevrejskoj zajednici pri čemu Ćertić ni na jednom jedinom mestu nije naveo koji su to vajni stručnjaci na čije se navodno mišljenje poziva kada prodaje maglu. Postavlja se pitanje da među njima slučajno nije i izvesni Dušan Mrđenović izdavač i navodni stručnjak za pravo koji se čak poziva na svoje obimne poslovne odnose sa Narodnim Muzejem zaboravljajući pri tome da mu je svojevremeno glavni takav „poslovni odnos" bilo objavljivanje piratskog izdanja Miroslavljevog Jevanđelja čije rasturanje je zabranila tadašnja ministarka kulture dr Nada Popović Perišić.
A sada taj Mrđenović navodi da je nezamislivo da će Srbija pronaći gotovinu da isplati ova potraživanja. Naravno u tekstu se pojavljuje još jedan u nizu lešinara okupljenih oko Šlomovićeve zbirke i to advokatica Mara Janković inače kćerka bivšeg ambasadora pri Vatikanu Vladete Jankovića kome kao diplomati ni najmanje nije zasmetala činjenica što on, kao otac, zastupa interese države, a kćerka mu vodi sporove protiv iste, koja očekuje da Šlomovićeva zbirka neće biti proglašena za napuštenu imovinu jer po njoj ima zakonite naslednike i presuda u korist njenih klijenata će svakako izuzeti zbirku iz primene novog zakona da bi na kraju sam Ćertić konstatovao da je sve manje moguće da Šlomovićeva zbirka ikada bude izložena u Narodnom Muzeju ili bilo gde drugde te da bi rasturanje jedne umetničke zbirke izgledalo kao mala nepravda u odnosu na pozadinu velikih užasa Nacizma.
Naravno Ćertiću i njegovoj porodičnoj manufakturi čitavo ovo laprdanje poslužilo je kao idealan povod da sve ove nebuloze pretoči u film Tajanstveni gospodin Šlomović o kome se na sajtu Naravno ovde se postavlja osnovno pitanje: šta će njima umetnička zbirka, a odgovor je vrlo jasan: verovatno uz svesrdnu Ćertićevu pomoć zbirku bi pod hitno trebalo prodati najboljem ponuđaču, a o tome da je kod nas apsolutno sve na prodaju najbolje govori slučaj iz 1955. godine kada je tadašnja Jevrejska zajednica Jugoslavije mrtva hladna, umesto da monumentalnu secesijsku zgradu Sinagoge pokloni gradu Pančevu koji je već imao pripremljen projekat obnove i adaptacije u Koncertnu dvoranu, lepo prodala Sinagogu pozorišnom šminkeru i frizeru koji su samo prodajom gvozdenih traverzi iz krovne konstrukcije isplatili i kupovinu sinagoge, i rušenje i zidanje kuća na temeljima Sinagoge.
A o tome šta su direktne posledice donošenja protivustavnog i protivzakonitog zakona kojim je članovima teško kompromitovane Jevrejske zajednice u Srbiji prevarom dodeljena sitnica od 950.000 eura godišnje, odnosno 475 eura po članu (ima ih oko 2.000) što ukupno za period od 25 godina koliko primaju apanažu iznosi 11.875 eura po osobi, najbolje se vidi iz toga da je protivzakonitom i neustavnom odlukom omogućeno neosnovano bogaćenje svakog člana te zajednice sa gore navedenim iznosom, a da je osim toga neustavnom odlukom kojoj je Jevrejskoj zajednici vraćena oduzeta imovina Jevreja bez naslednika omogućeno dalje neosnovano bogaćenje same Zajednice o čemu pak najbolje svedoče raznorazna gradilišta širom Srbije pošto je svo nezakonito vraćeno građevinsko zemljište prodato, sigurno za dobre pare, i svuda niču zgrade i zgradurine.
Međutim poslednji slučaj idiotskih posledica idiotskog zakona dešavao se nedavno kada je po svaku cenu osnovan bizarni Memorijalni centar Staro Sajmište za koji nikome normalnom uopšte nije jasno čemu u tom obimu uopšte treba da služi i još važnije koga normalnog to uopšte interesuje, a bilo bi takođe jako lepo kada bi se našao neko da objasni zbog čega je na primer Holokaust kao takav uopšte, a pre svega u Srbiji daleko važniji od svih drugih ratnih zločina i genocida koji su se ovde dešavali, tim pre što je ukupan broj pobijenih Jevreja negde oko 32.000 dok je Zvanična komisija Vlade Republike Srbije utvrdila da su od septembra 1944. do proleća 1945. komunisti hapsili i streljali 60.000 građana, najčešće bez ikakvog suđenja pri čemu se najnovije procene kreću negde oko 70.000 ljudi! A da li je donet nekakav Zakon kao izvinjenje porodicama svih nevino pobijenih u vreme crvenog terora 1944-1945? Naravno da nije!!!
Međutim u nastavku je u svim mogućim i nemogućim medijima sve više dolazila do izražaja svojevrsna nekrofilija koji su se međusobno takmičili u izmišljanju bombastičnih vesti što je samo po sebi postalo prava opsednutost sa smrću, žrtvama, spomen obeležjima, memorijalnim centrima, gotovo poput seksualnog uzbuđenja ili seksualne privlačnosti prema leševima redom kod svih autora ovakvih napisa.
Bilo kako bilo, gotovo odmah nakon početka podele love pokrenute su dve paralelne akcije kako bi se postigle neke stvari i po svaku cenu proguralo osnivanje memorijalnog centra Staro Sajmište. Jedna akcija je bila usmerena na obaranje legitimnog rukovodstva Jevrejske zajednice grada Beograda sa predsednikom Danilom Medićem na čelu, što je kao rezultat imalo tuče, provale u kancelarije, dovođenje batinaša i napade na članstvo, a sve kako bi se po svaku cenu legitimni predsednik Medić uklonio sa svog položaja pošto mu je kao glavni greh pronađena činjenica da je dao saglasnost da se za potrebe gradnje novog tržnog centra na Autokomandi sruše preostale ruševine nekadašnjih topovskih šupa iz kojih su Jevreji odvođeni na pogubljenje a da se u samom tržnom centru postavi spomen obeležje u vidu jednog rekonstruisanog zida srušenih građevina.
Najlepše u svemu je činjenica da prema Planu detaljne regulacije iz 2007. godine, u pogledu zaštite kulturno-istorijskog nasleđa nisu postojala ograničenja za dodelu zemljišta u zakup na 99 godina Miškovićevoj firmi. Plan predviđa planiranje spomen-obeležja u neposrednoj blizini Topovskih šupa, na katastarskoj parceli 3/3. Grad je 2011. dodelio u zakup parcelu 3/1, tako da nije ni bilo potrebe da se u postupku dodele te parcele traži zaštita kulturno-istorijskog nasleđa. Obe parcele (3/1 i 3/3) čine Zonu A, gde je prema planu dozvoljena izgradnja komercijalnih delatnosti.
Plan je obavezao investitora da u okviru budućeg rešenja objekata planira i spomen-obeležje na čemu se intenzivno radilo sa Jevrejskom zajednicom Beograda a za projekat je angažovana izraelska kompanija MYS a nakon gradnje šoping centra bila je predviđena i gradnja spomen parka. Međutim nakon nemilih događaja i upada i barikada u sedištu Jevrejske zajednice Beograd, usledio je nastavak svojevrsnog puča u režiji odavno kompromitovanog lažnog Jevrejina i takođe lažnog rabina Nenada Asića, inače po ocu Srbina a po majci Hrvata koji je Jevrejin po drugom braku, i koji je upao u Sinagogu u Kosmajskoj ulici u Beogradu u kojoj se zabarikadirao sa pripadnicima Partizanovih navijača, a zatim je usledila nova serija raznih sudskih sporova, a takođe se nastavilo sa guranjem priče o rušenju rugla od ostataka šupa na Autokomandi.
U isto vreme podjednako zabavno bilo je i na Starom Sajmištu pošto je i tamo krenulo sistematsko izmišljanje nebuloza kako bi se po svaku cenu proguralo osnivanje najnovijeg memorijalnog centra. Naime, malo je poznato da je kompleks Starog Sajmišta, sagrađen nekoliko godina pred II svetski rat, velikim delom teško oštećen ili srušen 1944. i početkom 1945. godine i da su na mestu srušenih objekata sagrađeni novi koji su najvećim delom dodeljivani kao umetnički ateljei i stanovi od kojih su mnogi otkupljeni. Jedan od preostalih sačuvanih paviljona Starog Sajmišta bio je tzv Spasićev paviljon koji se dobro vidi sa novobeogradskog prilaza mostu u Brankovoj koji je de facto zapravo do danas bio i ostao jedini obnovljeni od svih originalnih preostalih objekata Starog Sajmišta.
Na žalost po sistemu da komšiji crkne krava, sve najgore moguće osobine kojekakvih narikača i dežurnih plačipičaka došle su do izražaja odmah nakon završetka obnove pa se tako svojevremeno proslavio izvesni S. Šulović koji je 2013. godine u Blicu objavio bombastičan naslov Kafana u krematorijumu nekadašnjeg nacističkog logora, a da pri tome pojma nije imao da na Starom Sajmištu nikada nije postojao nikakav krematorijum. U međuvremenu se ispostavilo da je taj paviljon u privatnom vlasništvu još od 1998. kada je kupljen od Zavoda za izgradnju grada za tadašnjih dva miliona maraka i upisan je u zemljišne knjige kao vlasništvo "Posejdona" a za obnovu su novi vlasnici potrošili 1,7 miliona maraka.
Naprasno je sve počelo da smeta. I održavanje koncerata, i održavanje sportskih manifestacija, otvaranje i rad restorana, otvaranje i rad obdaništa, priređivanje izložbi, ukratko rečeno sve po sistemu da drugome crkne krava, a mediji su se međusobno takmičili da bi na kraju vlasnici predlagali dogovor oko otkupa zgrade po sadašnjoj tržišnoj vrednosti. Međutim, malo je poznat i skandal kada je otkrivena činjenica da je od 1946. pa sve do pre dvadesetak godina u opticaju bila falsifikovana brojka žrtava logora na Sajmištu koju je plasirala država i podržavala nekakva Sekcija bivših zatočenika Sajmišta, a koja se vrtela između 90 i 100.000 žrtava da bi u svom magistarskom radu dr Milan Koljanin dokazao da je ukupno bilo najviše 38.500 zatočenika od čega 7000 Jevreja kao i da je ukupan broj stradalih takođe mnogo manji od ranijih pretpostavki, ukupno oko 19.000.
Ovde se postavljaju neka pitanja: pre svega niko ne govori zbog čega je kompleks Starog sajmišta uopšte 1987. stavljen pod zaštitu: zbog svojih arhitektonskih svojstava ili kao memorijalno mesto. Drugo kome je uopšte potreban ovakav i ovoliki memorijalni centar i to na dve međusobno dosta udaljene lokacije. Čime misle da ispune ovoliki prostor na obe lokacije tim pre jer ne postoji nijedan originalni predmet niti bilo kakva mogućnost njihove nabavke pa da se otvara nekakva postavka. Svojevremeno je u slučaju preuređenja stana u lokal u nekoj zgradi u jednom gradu na jugu Srbije, ispao pravi cirkus jer se pobunio tadašnji SUBNOR pošto je tu bilo neko sedište nemačke policije u kome su mlatili komunjare pa je jedan pametnjaković izjavio kako to treba restaurirati.
Kako je krenulo, čini se da će u najskorijem roku čitava država postati veliki memorijalni centar, tim pre pošto je očito daleko važnija nekrofilija kao statusni simbol nego savremeni život