Istražujemo

Kako se Vučićev režim obrušio na obrazovni sistem i naučne ustanove u Srbiji i šta je ostalo od njih

ŠTO JE GLUPLJE, TO JE SKUPLJE

Mada je opelo srpskom školstvu, obrazovnim i naučnim ustanovama bilo pripremljeno još u vreme prve „demokratske koalicije" (DOS) i prve velike prosvetne reforme koju je tada predvodio pokojni Gašo Knežević, u svojstvu resornog ministra, tek dolaskom Vučićeve autokratije, udaren je poslednji ekser u taj mrtvački sanduk. Vučić se i lično svojski angažovao da srpske naučne ustanove zatvori ili ih „privede drugoj nameni". Njegova patološka mržnja prema obrazovanim ljudima, prema naučnoj eliti, a posebno prema autonomiji Univerziteta u Beogradu i postojanju uglednih naučnih instituta, imala je poražavajući učinak: u srpskim školama i na fakultetima, sve je manje pismenih! Kako među đacima i studentima, tako i među prosvetnim radnicima. A, narod bez obrazovanja i pismenosti, narod bez školovane elite, ravan je jatu gusaka u magli.

Luka Mitrović

U sred svetske pandemije Korona virusa, 2020. godine, srpski diktator Aleksandar Vučić odlučio je da se osveti beogradskom Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, te je pokušao da ga ugasi, jer je ta naučna institucija podržala građanske proteste protiv njegovog režima. Nije bilo prvi niti jedini put da Vučiću i njegovoj mafiji smeta ozbiljna naučna ustanova, instituti, ozbiljna naučno nastavna veća, da mu smeta ozbiljno školstvo, zdravstvo, ozbiljne inženjerske komore, i sve što je ozbiljno, naučno i temeljito.

Ovo je izazvalo neopisivu lavinu reakcija velikih imena iz celog sveta. Naime, više od 400 vodećih svetskih intelektualaca sa preko 200 najznačajnih univerziteta uputilo je tada javni apel za zaštitu pomenutog beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT). Među njima su bili i mnogi od najvećih mislioca današnjice: Jirgen Habermas, Džudit Batler, Žak Ransijer, Toma Piketi, Frensis Fukujama, Aksel Honet, Etjen Balibar, Juval Noa Harari, Žan-Lik Marion, Timoti Snajder, Marta Nusbaum, Noam Čomski, Antonio Negri, Fredrik Džejmson...Nikada se nije dogodilo da bilo šta iz ove nesrećne zemlje privuče pažnju najvećih intelektualnih imena na svetu, i to još u ovolikom broju.

Vučićeva vlast je pokušavala da ućutka i razori i druge naučne ustanove, pa i ovaj Institut, jer u naprednjačkoj Srbiji ni onda kao ni danas nije bilo mesta za ozbiljne naučnike, kritičko mišljenje i slobodne institucije. Pogotovo za institucije poput IFDT-a koji se, kako su napisali doktori nauka i naučni istraživači Marjan Ivković i Srđan Prodanović, "već više od četiri decenije teorijski i praktično bori da u Srbiji demokratija prestane da bude bezvredna moneta na dnevnopolitičkoj pijaci i postane deo naše svakodnevice". Nema tog člana vladajuće kaste, pisao je jedan nadahnuti autor, koji zbog toga ovakvu ustanovu ne bi doživeo kao smrtnog neprijatelja.

Progon naučnih ustanova, istaknutih naučnih radnika, satiranje ozbiljnog školstva, ubijanje Beogradskog univerziteta, smene u naučno nastavnim većima, postavljanje naprednjačkih kadrova na mesta za koje su potpuno nekvalifikovani...Sve je to samo deo ozbiljne antisrpske i anticivilizacijske kampanje koju je njegov režim sprovodio i koju i dalje sprovodi. Na sceni su njegovi diletanti, šizoidni balavci bez ijednog dana ozbiljne škole, pred čitavom Srbijom, u sred Skupštine Srbije paradiraju njegove praznoglave naprednjačke manekenke sa punim kesama iz butika. Tu ugašenu ustanovu, najviše zakonodavno telo u Srbiji, pretvorili su njegovi mlađani klovnovi u teatar sprdnje sa parlamentarizmom.

Zbog svega ovoga i mnogo toga drugog što se u Srbiji dešavalo tokom poslednje tri decenije, a posebno u klimaksu Vučićeve političko-medijske ludnice, godišnje ovu zemlju napusti trajno ili privremeno preko 60 hiljada ljudi. Čak i to „privremeno", uglavnom se pretvara u stalno.

Na ovaj broj treba dodati i onih 30 hiljada koji se godišnje presele „u večnu kuću", što zbog bolesti, što zbog odmakle starosti.

Nije onda teško izračunati koliko je od 2012. do 2020. godine Srbija izgubila stanovnika. Pala je ova nekada slavna, herojska zemlja, ispod sedam miliona duša. Tačnije, danas u Srbiji živi najviše oko 6.700.000 građana svih godišta.

Polovina od ovoga broja nikada ne izađe na birališta. Tačno toliko njih misli da su i u politici i u životu „svi isti", te da boljeg života nema i da ga neće ni biti. A razlog toj opštoj depresiji, defetizmu i beznađu, treba tražiti i u neznanju, neprosvećenosti, širenju prostakluka i nasilju svih oblika, koje sadistički nameće režimska propaganda Aleksandra Vučića, već punih deset godina.

Srbija jeste porobljena, na sve načina, ali najgori od njih je sproveden putem likvidacije zdravog razuma i demontaže nekada moćnog školsko-obrazovnog sistema.

Naime, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, iz popisa stanovništva Srbije 2011. godine, bez školske spreme je bilo 164.884 građana, sa nepotpunim osnovnim obrazovanjem 677.499, potpuno nepismenih je bilo 127.463, a samo sa osnovnom školom imalo ih je 1.279.116.

To znači da prema ovim službenim podacima, oko dva miliona ljudi nema nikakvu perspektivu. Bez odgovarajuće školske kvalifikacije, mogu samo da rade najteže fizičke poslove, proste poslove u fabrikama, kuhinjama, kafeterijama, u poljoprivredi i slično. Naravno, ukoliko su mladi ili su u životnoj kondiciji. Ti poslovi po pravilu su slabo plaćeni, a eksploatacija takve radne snage je surova, zdravlje ugroženo. Bez znanja, obrazovanja, bez elementarne kvalifikacije, ovih dva miliona ljudi osuđeni su na neku vrstu moderne robije. Radiće bilo kakav posao plaćen tek toliko da fizički prežive. Mnogi su tu robiju već prihvatili kao sudbinu.

U Srbiji sa završenom srednjom školom ima oko tri miliona građana, i ta populacija je najbrojnija. Njihova perspektiva je takođe mračna, ukoliko ne nađu načina da se dodatno obrazuju uz rad. Naravno, ukoliko uopšte nađu bilo kakav posao. Ni tada im to neće biti garancija za uspeh u životu, jer je Srbija kao i druge zemlje takozvanog Zapadnog Balkana, duboko kriminalizovana i korumpirana. Mladi ljudi koji traže brza rešenja i preke puteve, masovno odlaze u inostranstvo, prihvataju svaki posao, najčešće one najteže.

Onaj deo građana te starosne dobi, ukoliko ostaje u Srbiji, ima malo izbora: da radi za mizernu kapitalističku nadnicu u fabričkim halama stranih gazda (koje obilato subvenciiniše Vučićev režim), ili da se prepusti sivoj ekonomiji, švercu, kriminalu, prostituciji, narkomaniji i sličnim „zanimanjima".

Najbolja slika dubokog gliba u koji je Srbija zaglavila, izgleda zastrašujuće: na hiljade mladih ljudi godišnje pokušava da se dokopa industrije zabave, takozvane estrade, one domaće, prepune ljudskog taloga, prljavog novca i loše droge. Tužne su kolone te mladosti koja se postrojava ispred nekakve „Grand" muzičke produkcije i njenog primitivnog šefa, u nadi da će se dokopati brze slave i lakog novca. Na žalost, trideset godina „Pink" propagande o lakoj zaradi, proizvelo je samo masu lakih na obaraču, lakih žena i teških narkotika.

Ali, školovanje, obrazovanje, uspon težim putevima, to je nešto daleko i strano većini današnje generacije mladih ljudi koji i ne znaju da su već postali robovi krupnog kapitala i još krupnijih političkih prevaranata koji im nude razne lake i brze, tromesečne i šestomesečne „akademije".

Još uvek najveća po broju članova, Srpska napredna stranka, na inicijativu Aleksandra Vučića, ustanovila je jednu takvu „Akademiju mladih lidera SNS", gde neuke mlade ljude, bez formalnog obrazovanja (ili sa kupljenim diplomama privatnih fakulteta), uče kako da budu drski, oholi, nevaspitani, agresivni i samouvereni. Uče ih kako da mrze, pripremaju da „oči vade" svakome ko se usudi da misli suprotno od njih. Treniraju ih da budu „menadžeri" u državnim institucijama, gde obično završe kao fikusi, paradni konji i kobile, takozvana poslovna pratnja koju gazde kupuju za jeftinu garderobu i mobilne telefone, a kome se posreći i poneko putovanje.

Višu u visoku školu (privatnu ili državnu), koje takođe nisu garancija da je neko obrazovan i osposobljen za neke kompleksnije poslove, u Srbiji ima tek oko 8 (osam) odsto stanovništva. Uglavnom, reč je o procentu koji je daleko ispod svakog evropskog proseka. Više od polovine takvih, uprkos diplomama, ne poznaje osnove makar jednog svetskog jezika, nema predstavu šta je to opšta kultura i ne vlada elementarnom gramatikom maternjeg jezika.

Čak i ako bi se u narednom popisu stanovništva nekim čudom uočio napredak u obrazovanju stanovništva, to neće ni izdaleka biti dovoljno za uspešan razvoj društva i države. Ukratko rečeno, Srbija se nalazi na evropskom začelju kada su u pitanju školske kvalifikacije stanovništva. U pitanju je tragičan bilans: veoma visok broj ljudi koji su nisko obrazovani i izuzetno mali broj koji je visoko obrazovan. Dokazano je svim naučnim metodama, da zemlje koje se oslanjaju na savremene tehnologije ne mogu da funkcionišu ako nemaju 40 odsto ljudi sa visokim obrazovanjem. A, Srbija je i ono malo informatički pismenih proterala u inostranstvo. Visokoobrazovani stručnjaci su otišli sami ili su velike svetske korporacije došle po njih da im uruče ponudu koja se ne odbija.

Koliko je opasan i retrogradan Vučićev sistem brze gradnje fabrika sa najjeftinijom radnom snagom, govori i zapažanje jednog uglednog naučnika, koji je kazao da „strane investicije zavise od strukture domaćeg obrazovanja". U praksi to izgleda ovako: strani investitori pre dolaska u Srbiju obavezno pogledaju obrazovni profil i statistiku u vezi sa tim, pa kad vide da u ovoj zemlji ima masa nekvalifikovane radne snage, planiraju shodno tome niskokvalifikovane poslove, paradnicima isplaćuju plate kojima oni ne mogu sebi da obezbede dostojanstven život. Istovremeno, zbog tako malih plata, država od investitora može da naplati samo mali porez.

Tako naopak režim, kakav je naprednjački, Vučićev, niti želi niti može da zadrži mlade i obrazovane ljude, i time državu učini atraktivnom za ozbiljne investicije, ulaganja u nauku, domaću tehnologiju, izvoz inovacija...Onaj ko je obrazovan,očekuje da neko poštuje njegovu profesiju, zvanje, da ima materijalnu satisfakciju, da radom sebi obezbedi dostojanstven život.

Međutim, u Vučićevoj Srbiji stručnost i profesionalnost nisu ni poželjni niti su garancija uspeha. Tek kad se pogledaju stvarne brojke (a ne one koje nudi državna statistika), vidi se dubina provalije u koju je Srbija upala. U tu provaliju ne želi da ide niko ko ima prestižno znanje i obrazovanje. Bio on vrhunski kuvar, vozač, inženjer, tehnolog, lekar specijalista, svejedno. Platni razredi u Švajcarskoj pokazuju da poštar, šumar ili železničar, nimalo ne zaostaju za nastavnikom ili učiteljom. Mnogi od njih imaju platu ravnu profesoru univerziteta. Isto tako je i u Nemačkoj i u Austriji. Reč je o tradiciji, poštovanju zanata i znanja.

U vezi sa tim, jedan iz Srbije odbegli zanatlija, varilac sa velikim iskustvom, odlično plaćen u Holandiji, ogorčen na stanje u svojoj domovini, doslovno je i ovo napisao na jednoj društvenoj mreži: „Srpska privreda je jedno trulo tkivo i ne može biti vodilja nikom pametnom. Učiš školu da bi bio što bolje opšte obrazovan, a kada imaš dobru bazu znanja, uvek lako možeš da nađeš odgovarajuće zanimanje. Kao da srpski privrednici i političari znaju šta će u svetu biti aktuelno za 5 ili 10 godina? To su jedne obične vucibatine kojima odgovara da bude što više nepismenih koje će da izrabljuju. Samo u se i u svoje kljuse, znači rad na sebi i što kvalitetnije opšte obrazovanje, a posle je sve otvoreno".

Srbija je i žrtva demografske katastrofe jer je, poređenja radi, 1980. godine imala 110.000 novorođenih u generaciji iz 1980. godine, a prošle, 2021. imala je skoro upola manje, preciznije: 65.000! Ovim tempom, izvestan je ubrzani nestanak najvitalnijeg dela nacije, u narednih 30-40 godina. Tome će svakako doprineti i planski uništavan sistem obrazovanja i doslovno proterana naučna elita i uništena većina naučnih instituta. Reč je o diverziji gigantskih razmera, koja je počela pljačkom industrijskih kompleksa a završava se sistematskim devastiranjem najboljih naučnih ustanova u državi. Režim Aleksandra Vučića je za samo deset godina rastera naučno nastavni kadar iz škola, sa fakulteta, instituta...Na mesto ozbiljnih i nezavisnih stručnjaka, doveo je partijske poslušnike, ljude sa diplomama kriminalizovanih privatnih škola, pa čak i priučene kursiste sa „serifikatima" koji nemaju nikakvu akademsku vrednost.

Ali, pravo zlo tek počinje da se pojavljuje. O tome govore rezultati takozvanih PISA testova, koji na svetskom nivou mere kognitivne sposobnosti dece u osnovnim i srednjim školama? Najnoviji podaci govore da je oko 40 odsto dece u Srbiji, uzrasta od 15 godina, funkcionalno nepismeno! Skoro svaki drugi pripadnik te generacije!

Uzrok ovoj tragediji treba tražiti i u nastavnom kadru. Tačnije, njihovom neznanju i neobrazovanosti! Jer, prema zvaničnim podacima Ministarstva prosvete, u Srbiji je prošle godine bilo 1.000 nestručnih nastavnika i oni su učili oko 27.000 osnovaca! To je čitava jedna mlada armija ljudi, budućih poreskih obveznika, birača, građana koji će zbog propuštenog u obrazovanju biti poluobrazovani, oštećeni za onaj deo formativnog perioda, odrastanja u kome se najlakše i najbrže uči.

Koliko je dramatična situacija sa nastavnim kadrom u osnovnim i srednjim školama govori i podatak da ministarstvo prosvete sprema konkurs za stipendiranje studenata druge i treće godine fizike, matematike, informatike, srpskog, engleskog i nemačkog jezika i književnosti, kako bi barem delimično broj kvalifikovanih nastavnika i profesora bio popunjen.

Na žalost, retko ko od studenata ovih fakulteta ima nameru da se zarobi u prosveti. Školski sistem je, kao i mnogo šta drugo u ovoj državi, namerno-ciljano uništen. Efekat ovog načina ubijanja, jači je od bombardovanja kasetnim bombama. Bez škole u nametnutom liberalnom kapitalizmu, čitave generacije umiraće lagano, sa mizernim platama, na svakodnevnoj robiji u stranim ali i domaćim privatnim izrabljivačkim kompanijama u kojima su suspendovana sva radnička i ljudska prava zagarantovana zakonima i Ustavom Srbije.

Sprdnja sa prosvetom vidljiva je i kroz onih 12.000 dinara koliko ministarstvo prosvete nudi kao stipendiju potencijalnim budućim nastavnicima. A, stanje je sve gore: većinu predmeta u srpskim školama predaju nastavnici koji nemaju potrebno obrazovanje propisano pravilnicima! Prema zvaničnim podacima Ministarstva prosvete, trenutno, na početku školske 2022-23 godine, ima 457 nestručnih nastavnika matematike, 239 nestručnih fizike, 109 neukih nastavnika informatike, 133 priučena nastavnika nemačkog i 48 nazovi-nastavnika engleskog jezika.Za mnoge od njih se zna da su čak i bez potpunog srednjoškolskog obrazovanja, ali su članovi vladajuće stranke!

Jedan od najvećih razloga ekonomske katastrofe u Srbiji jeste njen propali, kriminalizovani, korumpirani, pljačkaški obrazovni sistem. Školarine koje koštaju na državnim fakultetima od 1.000, 2.000 i više hiljada evra (za samofinansirajuće studente), dovoljno govore o kakvom se biznisu radi. Država, tačnije naprednjački režim, krvožedno otimaju od siromašne ali talentovane dece iz unutrašnjosti. Čitavu godišnju platu roditelja-roba koji radi u kineskoj, južnokorejskoj, turskoj ili azerbejdžanskoj kompaniji treba dati za jednu školsku godinu perspektivnom studentu.

Režim Aleksandra Vučića daje milionske sume na finansiranje armije praznoglavih balavaca, koji danas haraju Srbijom, demonstrirajući vlast, silu i moć. Za njih je državni budžet „otkopčan" 24 sata dnevno. Skupa kola, skupa odela, skupa kozmetika, skupi satovi, plaćena putovanja, otvorena vrata gradskih skupština u kojima sede i izglasavaju šta im vođa naredi...Agresivni, bahati, primitivni, neobrazovani, ali bolesno opsednuti pljačkom.

To je slika Vučićeve „nove Srbije". Za talentovanu decu i omladinu, novca nikada nema. Ne u Srbiji. Ali su zato u Srbiji odlično raspoređeni strani lovci na mlade talente. Na one koji su buduća naučna elita. Tako se u tišini oni najbolji srpski umovi sele u Evropsku uniju, SAD, Kanadu i širom sveta. Kupuju ih jeftino, a dobijaju ne samo obrazovanu elitu nego i njihove buduće porodice koje tamo zauvek ostaju. Ministar zdravlja Nemačke, Karl Lauterbah, kao i njegov prethodnik, ozbiljno računa na kadar iz Srbije koji mu nedostaje: medicinske sestre! Sa srednjom ili višom medicinskom školom završenom u Srbiji, te osnovnim kursom nemačkog jezika (negde i bez toga), posao ih čeka u bolnicama i zdravstvenim zavodima od Minhena do Berlina i Frankfurta. Mnoge od njih tamo nastave sa školovanjem jer je jeftino i dostupno uz rad.

Poređenja radi, u Nemačkoj, Italiji i Austriji, školarine na državnim univerzitetima iznose od 200 do 400 evra po semestru a u to je uračunata i hrana u menzi i markica za autobus. Primer Pariza, i čuvenog univerziteta Sorbona, svakako bi šokirao neupućene u Srbiji, jer godišnje školovanje u ovom prestižnom visokoobrazovnom centru, košta samo 400 evra po semestru. Praktično, čitava godina ne prelazi 800 evra!

Šta danas u Srbiji studenti uče na fakultetima? Mnogi tvrde, da praktično ništa korisno ne uče! Uče suvoparnu teoriju, zastarelu i nepotrebnu, umesto da uče kako da rešavaju probleme u svojoj struci sa kojima će se sutra suočavati u praksi.

Kao posledica toga diplomirani inženjera ili ekonomista nakon diplomiranja ništa ne znaju da rade u praksi. Recimo, tek diplomirani pravnik ne zna da popuni jednu običnu molbu ili ugovor. Tek diplomirani lekar opšte medicine, uglavnom ne zna da odredi dijagnozu, ne zna da odredi terapiju, ne zna mnogo toga. Često su medicinske sestre sa iskustvom stručnije od takvih „lekara".

Posebna tema je korupcija u prosveti.

Na većini državnih fakulteta profesori namerno obaraju studente da bi im nanovo uzimali novac za ispite. Recimo, na upravljačkom računovodstvu na Ekonomskom fakultetu u Beogradu prolaznost na ispitima je najviše 3 do 4 odsto, i tako već deset punih godina, od kako je Vučić na vlasti. Cilj je pljačka studenata, obnova godine i nove uplate na račun fakulteta i privatnih džepova korumpiranog nastavnog kadra.

U Beču, Milanu, Parizu, Berlinu i bilo gde na univerzitetima u Evropskoj uniji, ukoliko je profesoru prolaznost studenata ispod 90 procenata, dekan fakulteta ga odmah zove na razgovor i formira se komisija da oceni da li je on sposoban da prenese znanje studentima! U slučaju da mu se i nakon toga prolaznost ne poveća iznad 90 procenata,izvesno je da će dobiti otkaz i pristojnu otpremninu. Zato je prosek studiranja nu Evropi najviše pet godina, a u Srbiji između šest i deset godina.

Obrazovanje u Vučićevoj Srbiji preskupo je a za uzvrat ne nudi ništa. Cene obrazovanja na državnim i privatnim fakultetima u Srbiji košta često i više nego obrazovanje na najpoznatijim univerzitetima na svetu (ne računajući tu elitne privatne univerzitetet kao Oksford, Kejmbridž, Jejl, Harvard, MIT).

Za cenu studiranja u Srbiji ne može se dobiti ništa: ni bolji uslovi studiranje ni znanje. To je zaludno potrošeno vreme i bačen novac

Nekim čudom je Srpska akademija nauka i umetnosti nedavno, posle brojnih predavanja, štampala publikaciju pod nazivom „Kljucni podaci o obrazovanju u Srbiji ".

U ovoj knjizi se navodi podatak sa PISA testiranja iz 2018. godine koje se smatra objektivnim pokazateljem đačkih postignuća iz matematike, prirodnih nauka i čitanje i razumevanje raznovrsnih tekstova.

U ovoj trećoj grupaciji pitanja, koja se smatra najbitnijim, jer od te veštine zavise u velikoj meri i drugi oblici učenja, pokazalo se da je trećina učenika prvog razreda srednje škole, funkcionalno nepismeno. To znači da kada čitaju jedan tekst oni mogu da shvate otprilike koja je opšta tema i da izvuku pojedinačne činjenice iz tog teksta, ne mogu da razumeju celinu poruke i pozadinu. Takođe, ne mogu da povežu ni to što su pročitali sa drugim znanjima i životnim iskustvima.

Polovina nastavnika u osnovnim i srednjim školama u Srbiji nema stalni radni odnos. Obrazovanje u Srbiji je danas ravno nuli. Većinu profesora ne interesuje ni struka ni odnos prema deci. U prvom planu je borba za platu i ličnu egzistenciju.

Na srpskim univerzitetima predaju dinosaurusi koji su doktorirali na Marksovom „Kapitalu" i onda napisali par knjiga ili „praktikuma" koju studenti moraju da nauče napamet za prolaznu ocenu. Asistenti su obavezno obični kuriri, regrutovani poslušnici i poluinteligenti. Talentovanija omladina odavno je preskočila okoštali srpski obrazovni antisistem. Danas raspolažu informatičkim znanjima, uče programiranje, dizajniranje, sisteme on line prodaje, pa čak i kurseve bankarskog poslovanja i mnogo drugih veština koji ih vode u pravcu boljeg života.

Bekstvo iz naprednjačkog zabrana, iz Vučićeve ludnice, to je danas pitanje života za nove generacije mladih talenata. Ima i onih bistrih i sposobnih koji će ostati na svom parčetu zemlje, sagraditi farmu, baviti se povrtarstvom. Danas je to prestižan biznis, uz dodatno obrazovanje iz agroekonomije, što mnogi i čine. Ima još na desetine različitih načina kako da građani Srbije, i mlađi i stariji, nađu svoj izlaz iz zamke u koju je Vučić uvukao čitavu naciju. Njegov kraj je neminovan.

Ovde je reč o zrnu nade, o novom početku, o novom optimizmu, kad njega i njegove mafije više ne bude.

Glosa

"Ako želite uništiti jedan narod, krenite od školstva. Onda vam ne trebaju ni nuklearno oružje, niti dalekometne rakete"

(Noam Čomski)