https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Razaranje

Razaranje

 

Narodni muzej u Beogradu: Šta sve treba učiniti da ova institucija postane veliki kafić u centru grada (4)

 

Muzeologija ispod sača

 

Kako se razvija birokratotriler rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu. Ko su eminentni članovi ekspertskog tima koji je obelodanio loš kvalitet projekta rekonstrukcije Milana Rakočevića. Kako se pokazala Rakočevićeva povređena sujeta i kako on pokušava da odbrani neodbranjivo. Kako je "velika loža" Tatjane Cvjetićanin odbila da ispoštuje odluke Upravnog odbora i ekspertskog tima. Ko zaseda u restoranu Little Bay

 

Stanislav Živkov

 

 

Nakon višegodišnjeg pritiska stručne i šire javnosti, te imenovanja novog Upravnog odbora Narodnog muzeja, napokon je formiran ekspertski tim čija je analiza pokazala da postojeći projekat ne odgovara potrebama savremene muzeologije, da devastira zgradu koja je pod zaštitom države, a uz to je i previše skup. Sama rekonstrukcija o kojoj se govori već gotovo 10 godina nije ni započeta, a potrošeno je više od milion evra. Prema izveštaju eksperata, realizacija odbijenog projekta koštala bi najmanje 50 miliona evra, sa mogućim klizanjem do 70 miliona evra. Prema rečima ministra Nebojše Bradića, to je novac jednogodišnjeg budžeta celokupne kulture Republike Srbije. Bradić je javno postavio i pitanje šta se za taj novac uopšte dobija. "Ako dobijemo ono što ne odgovara muzeološkoj svrsi, odustajanjem od tog projekta učinili smo dobar korak kojim smo sprečili nepotrebni odliv sredstava", ocenio je ministar kulture. Prema Bradićevim rečima uskoro će biti formulisan tim koji će se baviti projektnim zadatkom.

To znači da će taj tim da formuliše kako treba da izgleda muzej 21. veka. Prethodni projekat je bio manjkav, čak nije odgovorio ni onom neophodnom zadatku za obezbeđenje potrebnog prostora za deponovanje kulturnog nasleđa, rekao je Bradić koji je najavio da će biti raspisan javni konkurs za novo idejno rešenja projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja, da već u ovoj godini očekuje radove na rekonstrukciji koja bi trebalo da teče fazno i da će Muzej biti doveden u funkciju u naredne dve godine.

 

Problem sa sujetom

 

Bilo je važno da se sagleda postojeći projekat rekonstrukcije koji je ekspertska grupa proglasila nefunkcionalnim, u muzeološkom smislu neupotrebljivim i to je za nas dovoljan zakon da pristupimo daljim koracima. Narodni muzej za nas je koridor 10 u oblasti kulturne baštine, rekao je ministar kulture. Sam sastav ekspertskog tima u kome su Vladimir Nikolić, profesor univerziteta u Ahenu, ekonomista Vuk Ognjanović, Vasa Perović, profesor na Arhitektonskom fakultetu u Ljubljani, arhitekta Goran Vojvodić, profesor na Građevinskom fakultetu u Beogradu Dragan Buđevac, specijalista za energetsku održivost objekata Ranko Božović, Tomislav Šola, profesor Univerziteta u Zagrebu, pokazao je sa kolikom ozbiljnošću je shvaćen problem rekonstrukcije zgrade. Predsednik Upravnog odbora Branislav Mitrović izjavio je da su izabrani eksperti - arhitekti, muzealci i inženjeri... koji neće dovesti u pitanje nešto što je urađeno samo zato što je skupo, nego će odgovoriti na pitanje šta je to što je najbolje za Narodni muzej i da li makar zrno tog najboljeg ima postojeći projekat, kako bismo mogli da ga branimo. Stav Upravnog odbora je da tim nije angažovan kako bi dokazao greške postojećeg projekta, nego da bi nam dao relevantne savete. Ovaj potez nekom može da deluje kao postfestum, ali će sigurno pomeriti rekonstrukciju zgrade s mrtve tačke.

Iako je javnost još od 2007. godine bila upoznata sa lošim kvalitetom projekta, što je napokon potvrdio i izveštaj ekspertskog tima, tek sada su to shvatile i nadležne strukture u Ministarstvu kulture, te se i odustalo od njegove dalje realizacije, što je kao posledicu izazvalo veoma povređenu sujetu projektanta Milana Rakočevića, koji se prošle nedelje skandaloznim pismom obratio zaposlenima u Narodnom muzeju iznoseći pri tome, osim čitavog niza netačnosti, i jasne dokaze o svojoj totalnoj nekompetentnosti za rekonstrukciju kulturnoistorijskih spomenika kao i o svojoj ogromnoj povređenoj sujeti.

Rakočević tako napada Ministarstvo kulture i aktuelni Upravni odbor Muzeja da su preispitivanjem kvaliteta i tačnosti već završene i zakonom odobrene projektne dokumentacije, pokazali kako se na jedan besprimeran način može manipulisati informacijama, nečasno i protivzakonito zloupotrebiti službeni položaj i konačno naneti velika materijalna i moralna šteta Narodnom muzeju i svim učesnicima u tom poslu.

 

Oni ne razumeju

 

Već nakon prvog pasusa postavlja se pitanje kako se može naneti velika materijalna i moralna šteta Narodnom muzeju i uopšte poreskim obveznicima ove države ako se ne realizuje loš i preskup projekat, odnosno ako se umesto 50 miliona evra potroši svega 20?

Rakočević dalje navodi kako je u nekoliko navrata imao izlaganje koncepta rekonstrukcije Muzeja pred svim zaposlenima, a tokom rada na projektu i kontinuiranu, direktnu saradnju sa pojedinim stručnjacima iz Muzeja, prećutkujući pri tome da je iz rešavanja problematike rekonstrukcije zgrade bio isključen najveći deo stručnjaka Muzeja, jer su se tim poslovima bavili samo poslušnici Tatjane Cvjetićanin, tj. članovi njene "velike muzejske lože", a da su na retkim prezentacijama sve primedbe najkompetentnijih stručnjaka redom bile odbijane, jer je Rakočević smatrao da se oni ne razumeju u najnovija dostignuća svetske muzeologije, što je zapravo bio i stav direktorke Muzeja.

O tome da se prethodni sazivi Ministarstva kulture nisu mešali u svoj posao svedoči i činjenica da su se brojni marifetluci zapravo sakrivali iza autoriteta Visokog odbora za rekonstrukciju Narodnog muzeja, koji je sam po sebi bio sve pre nego kompetentan. O tome da je Rakočević zapravo bio samo servis za ispunjavanje najluđih želja Tatjane Cvjetićanin i njene "velike lože" svedoči i Rakočevićevo priznanje da je dobijao ozbiljne, ali prihvatljive primedbe, kritike, kao i pohvale pojedinih projektantskih rešenja, te da su mnogi od zaposlenih svojim savetima pomogli da u ovom ozbiljnom poslu ne izostavi važne detalje, bilo da se radilo o ispunjenju delikatnih uslova u vezi sa muzeološkim aspektima, ili o elementima ispunjenja zahteva očuvanja spomeničke vrednosti same zgrade, što je notorna izmišljotima, jer je analiza ekspertskog tima pokazala da se ovim projektom zapravo uništava sama spomenička vrednost palate Uprave fondova.

Nesporno je da je izrada projekta rekonstrukcije i adaptacije jednog starog zdanja za potrebe Muzeja težak zadatak, jer je trebalo napraviti projekat za budućnost, a ne radioničke crteže za sitne preduzimačke poslove, krpljenja i sanaciju dotrajalih instalacija. To podrazumeva najdetaljnija moguća ispitivanja, sondiranja i evidentiranja postojećeg stanja pre davanja predloga idejnog rešenja i idejnog projekta. Međutim, problem je u tome što u vreme nakon javnog uvida koji je obavljen u periodu od 10. do 31. maja  2005. godine apsolutno niko od nadležnih, počevši od tadašnjeg ministra kulture Republike Srbije pa naniže, jednom jedinom rečju nije reagovao na idejni projekat devastacije spomenika kulture. Posle zakonom predviđenih procedura, Rakočević je pristupio izradi glavnog projekta i završio ga i predao u roku, još 2007. godine.

Najskandaloznije je što su na taj projekat dobijene sve potrebne saglasnosti nadležnih institucija Republike Srbije i Grada Beograda, uključujući i sve organe Narodnog muzeja, Ministarstva kulture, kao i Republičkog i Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture što opet dokazuje da su svi svoj posao zapravo po običaju smandrljali. Rakočević dalje navodi da je Građevinski fakultet Univerziteta u Beogradu sa multidisciplinarnim timom svih specijalista tokom višemesečnog rada 2007. godine izvršio preciznu kontrolu kvaliteta i tačnosti svih podataka i proračuna i o tome sastavio po zakonu predviđen izveštaj, koji je u posedu Narodnog muzeja, namerno zaboravljajući pri tome da ni on kao projektant, a ni Građevinski fakultet u to vreme uopšte nisu imali veliku licencu Inženjerske komore, odnosno pravo da projektuju i revidiraju projekat radova na spomeniku kulture izuzetnog značaja.

Iako je odbio da ekspertskom timu prikaže svoj projekat, Rakočević u nastavku lamentira da navodno nikad nije zvanično pozvan da učestvuje u razmatranju dalje sudbine projekta, da daje bilo kakva objašnjenja ili tumačenja u vezi sa konceptualnim ili funkcionalnim aspektima predviđenih rešenja, prebacujući da se u senzacionalističkoj štampi već mesecima provlače potpuno neargumentovane i nestručno i nejasno formulisane, ponekad vrlo pogrdne procene (ovo je blago rečeno) i projekta i radnog tima. Štaviše, izjavljuje kako je suočen sa neverovatnim spletom događaja u kome se pojavljuju epizode koje nemaju nikakve veze sa strukom, zakonom i poslovnim moralom.

 

Skakanje u usta

 

Vrhunac cinizma predstavlja Rakočevićeva najava da mu je dužnost da podnese tužbu Sudu časti Inženjerske komore Srbije protiv predsednika Upravnog odbora i članova "međunarodnog ekspertskog tima" zbog narušavanja stručnog, profesionalnog i moralnog građanskog ugleda ne samo njega kao nosioca ovog posla već i svih saradnika koji su savesno i časno završili (u svemu prema ugovoru) svoje elaborate u postupku izrade projekta rekonstrukcije i za to dobili ne samo zakonom propisane saglasnosti nadležnih institucija i organa već i visoko javno priznanje Inženjerske komore Srbije - nagradu za izuzetno dostignuće u struci u domenu projektovanja. Apsurdno zvuči Rakočevićevo obrazloženje da će tužbu podneti i zbog toga što kao član Komore, predsednik UO nije smeo pristupiti organizovanju i obavljanju niti jednog posla koji nije u skladu sa zakonom predviđenim procedurama i postupcima ... pa ni osnivanju takozvane "međunarodne (?) ekspertske (?) komisije". Namerno skrećući priču sa osnovne teme, a to je činjenica da se neko uopšte drznuo i ustanovio da je Rakočevićev projekat loš, neracionalan i preskup, a uz to i devastira spomenik kulture, Rakočević smatra da ovaj postupak prelazi u domen nečijih političkih interesa u cilju sastavljanja alibija za skoro trogodišnju opstrukciju projekta i da je u sukobu sa normama propisanim u Etičkom kodeksu Inženjerske komore Srbije.

Ovde se postavlja osnovno pitanje: čega neetičnog ima u najosnovnijem zahtevu Ministarstva kulture, tj. investitora, da se ustanovi kvalitet projekta i, posebno u sadašnjoj ekonomskoj situaciji, sama njegova finansijska isplativost, što je najnormalnije pravo svakog investitora? U nastavku Rakočević sam sebi skače u usta, jer naglašava da nema nameru da ospori pravo investitoru da jednostavno, iz samo njemu poznatih razloga, odustane od realizacije već prihvaćenog i odobrenog projekta, ali bez fabrikovanja afera, iznošenja klevetničkih optužbi "potkrepljenih" neistinama (što je lako proveriti uvidom u projektnu dokumentaciju koja se nalazi u Muzeju) i formiranjem nekakve komisije, vrlo diskutabilnog sastava i kvalifikacija, koja te optužbe treba da "pokrije".

Iz ovoga se zapravo vidi da je Rakočevićeva sujeta teško pogođena samom činjenicom da se neko uopšte drznuo da pregleda projekat, a pogotovu ga pogađa činjenica da se u toj nekakvo komisiji vrlo diskutabilnog sastava i kvalifikacija nalaze daleko kompetentiji stručnjaci od njega. Osim Rakočevića, koji je ovim pismom pokazao neverovatnu količinu umišljenosti, slično se ponaša i uprava Muzeja, kako direktorka Tatjana Cvjetićanin, tako i pripadnici njene muzejske "velike lože", koji svakodnevno ispoljavaju neverovatnu količinu samouverenosti, drskosti i ignorancije o čemu najbolje svedoči činjenica da do danas izveštaj ekspertskog tima uopšte nije dostavljen zaposlenima u Muzeju, niti je započeta izrada akcionog plana za dalji rad na rekonstrukciji. Umesto toga, kompletan sastav velike "muzejske lože" održava tajne sednice u restoranu Little bay u Dositejevoj ulici, a direktorka Tatjana Cvjetićanin svoje poslušnike nagrađuje plaćanjem raznoraznih opskurnih doktorata muzejskim sredstvima i tolerisanjem nerada i sukoba interesa, o čemu najbolje svedoči primer operativne direktorke Bibike Đorđević, koja, umesto da se bavi operativnim direktorovanjem, rukovodi pomodnim projektom proučavanja etnokeramike u Zlakusama, što se svodi na prodaju crepulja i sačeva. Ako se zna da "veliku muzejsku ložu" s retkim izuzecima čine isključivo arheolozi, vidi se pravi razlog zašto su najeminentniji istoričari umetnosti i konzervatori oterani u zapećak, jer je, sudeći prema sadašnjoj naučnoj politici Tatjane Cvjetićanin, budućnost srpske arheologije u proučavanju astrološke opservatorije u Lepenskom viru i sačeva u Zlakusi. Veoma žalosno.

 

 

 

 

 

Reference

 

Pošto Milan Rakočević osporava kompetetnost ekspertskog tima, navodimo samo nekoliko  detalja iz biografije jednog od najeminentnijih svetskih muzeologa, Tomislava Šole.

Strukovnu karijeru započeo je kao kustos (1975-81) u, danas, Muzeju suvremene umjetnosti (Galerija primitivne umjetnosti). Od 1981. do 1988. je bio direktor Muzejskog dokumentacijskog centra u Zagrebu, te glavni i odgovorni urednik časopisa Informatica Museologica i zbornika Muzeologija. Objavio je jednu umetničku monografiju (Ivan Lacković), brojne predgovore katalozima, te članke o umetnicima i izložbama (52). Od 1980. piše pretežno o temama iz muzeologije i muzejske prakse. Napisao je knjigu "Essays on Museums and their theory - towards the cybernetic museum" (Finnish Museums Association, Helsinki, 1997). Za tu je knjigu 1998. dobio nagradu "J.J. Strossmayer" HAZU. Objavio je i poglavlja u pet knjiga izdatih u Velikoj Britaniji, te oko 265 radova u strukovnim časopisima i novinama. Hrvatsko Muzejsko društvo izdalo mu je knjigu "Marketing u muzejima ili o vrlini i kako je obznaniti" koja je 2002. primila godišnje priznanje struke. Neki radovi prevedeni su, ukupno, na jedanaest jezika. Sudelovao je vlastitim prilogom na 20-ak međunarodnih skupova u 17 zemalja diljem sveta. Profesor Šola je održao oko 200 sati pozivnih predavanja u brojnim zemljama (Indija, Finska, Švedska, Kanada, Španija, Čehoslovačka, Slovenija, Francuska, Turska, Srbija, Danska, Velika Britanija). Regularno je, više godina, predavao na Međunarodnoj letnjoj školi muzeologije u Brnu (ISSOM/Unesco), na Sveučilištu u Ljubljani (postdiplomski) i na Školi za evropsku baštinu u Barseloni (gde je bio i član Akademskog odbora). Danas još predaje na Univerzitetu umetnosti u Beogradu /Postgraduate Studies in Cultural Management and Cultural Policy in the Balkans... U Finskoj (Jyvaskyla) je osnovao (1990) Međunarodnu školu za studije baštine (ISSHS). U istom gradu je započeo projekat centra za baštinu "To je Finska".

 

 

 

 

 

Predlozi za razmeštanje

 

Još devedesetih godina, razmatralo se nekoliko manje-više neizvedivih predloga za rekonstrukciju. Prema rečima arhitekte Branka Bojovića, koji je tada bio član gradske vlade i član radne grupe za smeštaj muzeja u Beogradu, jedan od njih je bilo proširenje na Krsmanovića kuću, u ulici Laze Pačua. Povezivanjem pasarelom u visini drugog ili trećeg sprata sa zgradom Muzeja, dobio bi se atraktivan muzeološki prostor, koji bi predstavljao jedinstvenu građevinsku i urbanističku celinu u centralnoj zoni grada. U njoj je trebalo da budu smešteni prodavnica suvenira, muzejski restoran, konzervatorske radionice i kancelarije za kustose. Takođe, mogli su da budu preneti lakši predmeti iz depoa, jer zgrada nema armiranu konstrukciju...

Drugi predlog je bio da se zgrada u Čika Ljubinoj ulici, u kojoj je tada bio Centroprom, preuzme od ove firme što je bilo moguće uraditi, jer je Centroprom bio državna firma, a zgrada je dobijena nacionalizacijom. Oni koji su donosili odluke mislili su da to treba da bude privatno vlasništvo. Kuću je otkupio Zoran Janjušević, za nekoliko stotina evra po kvadratnom metru. Sledeći predlog je bilo smeštanje dela muzejske kolekcije u Dom Vojske na Trgu Republike. Preraspodelom prostora, arheološka zbirka bi ostala u sadašnjoj zgradi, a Dom Vojske bi se adaptirao u galeriju slika. Naime, Dom Vojske trebalo je da se preseli u nekadašnji Oficirski dom, gde je sada SKC. A novi studentski centar da se smesti u neku zgradu blizu Mašinskog, Elektrotehničkog i Pravnog fakulteta, jer je tu velika koncentracija studenata. Međutim, ni to nije realizovano. Za mnoge najpovoljnije i najracionalnije rešenje za proširenje prostora za muzej trebalo je tražiti u izgradnji podzemnih depoa ispod Trga Republike, koji bi bili neposredno povezani sa matičnom zgradom. Bojović smatra da je ideja pogrešna, jer u toj zoni postoje podzemne vode.

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane