O godini koja je ostala iza Francuza, o siromašenju pučine, o udvorištvu prema američkoj administraciji, o narastajućem saznanju da Francuzi mogu da odu u čabar, ako ne počnu da misle svojom glavom, i narastajućoj bezrazložnoj mržnji prema Putinu, koju podstiču debelo plaćeni i potkupljeni mediji, piše naš stalni dopisnik iz Pariza, Mile Urošević
Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)
Godina 2014. je na umoru, pa je vreme da se okrenemo i da pogledamo u retrovizor, šta je svet preturio preko glave, a posebno da cinkarimo kakve su se sve dogodovštine zbile u zemlju slobode i ljudskih prava. Bilo je, kao na vašaru, svega i svačega, ali malo dobrih stvari. U stilu: ko nabije taj dobije, delile su se funkcije i fotelje u ritmu muzičkih stolica, siđe Kurta da uzjaši Murta, tek da se narod ne doseti da su svi oni isti. Ratovalo se po Bliskom istoku, Aziji i crnoj Africi, a plamen rata se potpirivao i u predgrađu Evrope. Sve u svemu, i ova godina nam je pokazala da je politika najveća kurva. Bila, i ostala.
Novogodišnji uzbunjivač
Kada je ovoga leta predsednik Oland promenio svog prvog ministra, on je verovatno mislio da je otkrio rupu na saksiji i da će, ako se promeni šef vlade, sve da krene nabolje. Kao, eto, nije šija nego vrat. Pa i ako ne bude tako, i ako ekonomija pukne do kraja, za pucnjavu neće biti kriv on, nego njegov žrtveni jarac Manuel Valc.
Ovaj bivši ministar policije je oduvek bio najveći rival Olanda, koji je, izgleda, već digao ruke od drugog mandata. Doduše, kako zlobnici tvrde, on je svoja dva mandata već obezbedio, jer mu je ovaj prvi u isto vreme i poslednji. Pored ratovanja po svetu, za našu sigurnost i sreću, francuski predsednik je najviše vremena posvetio sečenju vrpci, proslavama i komemoracijama. Klopao je kikiriki, ispijao frulice šampanjaca i držao govorancije. Tek da se nešto dešava i da se ne priča o nesigurnosti, besposlici ili o stotinama Francuza džihadista koji ratuju po Siriji i Iraku, pa čak i o desetini atentata koji su izbeguti u poslednjem momentu na teritoriji zemlje slobode i ljudskih prava, kako tvrdi tajna služba.
Izgleda kao da Oland sada pokušava da za kratko vreme, koje mu je ostalo, uđe u istoriju sa još nekom vojnom intervencijom, koja bi se dopala Amerikancima i obezbedila mu bar manji pasus u udžbeniku istorije sveta. Idealno bi bilo da može malo da izbombarduje istok Ukrajine, kao što to čini po Islamskoj državi u Iraku, i na tome kao da radi.
Svesno ili ne, nije bitno, ali francusko javno mnenje je sada do te mere izmanipulisano da čak i sam rat protiv Rusije nije više tabu tema, niti nešto nemoguće zamisliti. Već se tu i tamo, na raznim tv debatama nazovi-stručnjaka, pominju nuklearne podmornice parkirane negde na dnu okeana u slučaju da... itd. I ovde, kao i u Americi, smatraju da su Ebola, Islamska država i Putin tri jahača Apokalipse, tri najveće svetske opasnosti. Za to vreme ekonomija pada u drugi plan i narod gubi svaki dan pokoju privilegiju, pomalo kupovne moći i pomalo slobode u isto vreme. Sa svega desetak posto povoljnih mišljenja o svom načinu vladanja, Olandu je teško da vodi neku bolju politiku. Drugi opet veruju u Deda Mraza i kratku pamet u Francuza, pa ne isključuju mogućnost da za isto tako kratko vreme svi mogu da se predomisle i proglase današnjeg nesposobnjakovića za budućeg spasioca. Dokaz za ovakvu teoriju je i trijumfalni povratak nekada omrznutog Nikole Sarkozija u prvi plan, i sa velikim šansama da uđe u finale na predsedničkim izborima 2017. godine.
Snobizam umesto politike
Za pravo čudo, i da se čovek tri puta prekrsti, u Francuskoj ne postoji predizborna pauza. Čim se jedan predsednik izabere, istog momenta počinje kampanja za njegovo smenjivanje ili nasleđivanje. Tako je već dve godine izborna trka za Jelisejsku palatu bivala u srži svih medijskih komentara i TV emisija. Snobovska liturgija je zamenila unutrašnju politiku, a podatnost Americi je inspiracija spoljne politike. Eto u kakvom ruhu Francuska dočekuje Novu godinu. Zato i nije čudo što se narod velikim delom gadi političara i njihovih providnih lagarija.
Nove su bile i sankcije protiv Rusije, sankcije i zadržavanje naručenog i već naplaćenog ratnog broda Mistral, ali to je već stara priča i kako mnogi misle naručena i isplaćena od strane Ujka Sema. Posledica rusofobije je napad na sve one koji ne misle da je Putin novi Hitler. Pogotovo je žestok napad na nominalno ekstremnu stranku FN, koja je zbog mondijalističkih agitovanja postala najveći favorit za ulazak u dvoboj na sledećim francuskim izborima.
Mediji urliču na sav glas kako je fašizam na putu da osvoji Evropu, a pogotovo Francusku. Stoga u poslednje vreme prisustvujemo pravoj hajci na veštice. Marina le Pen samo što nije uzjašila metlu i odletela do Moskve da dovede Putina na vlast! Toliko daleko idu komentari i huškanja po dokumentaciji ove vodeće partije u Francuskoj sa oko 30 % glasova. Plavokosoj veštici Marini se pripisuju sve zlobe i pakosti sveta, a najnovija optužba je u skladu sa trendom proameričke politike. Predsednica Nacionalnog Fronta je pod sumnjom da tajno radi za Putina i da ima nameru da rasturi Evropu i potčini je velikoj Rusiji. Ni manje ni više, i to ne po kafanama, već preko TV, i od strane uglednih političara.
Jean-Christophe Cambadlis, koji je prvi sekretar socijalista, ne ustručava se da javno sumnja u veleizdaju. Dokaz je suma od oko 9 miliona evra koju je FN dobio od Putina. Istina je malo drugačija: ta lova je municija za sledeće lokalne izbore koju je Marina Le Pen pozajmila u jednoj češko-ruskoj banci, i to po kamatnoj stopi od 6 posto! Nijedna evropska banka nije pristala da pozajmi novac nacionalistima, što je protivno i zakonu i moralu. Ali mediji nisu mnogo gadljivi na reklame i subvencije koje stižu s one strane demokratije.
Protekla godina je bila u znaku nadgledanja svega, svačega i svakoga. Naša dobra vila sa one strane velike bare, radoznala NSA ne ulazi u vaše mejlove i telefonske pozive radi sebe, već radi nas i naše sigurnosti. Do neba im hvala.
Kad smo već kod neba, i tamo je bilo lepih i ružnih stvari. Lepo je to što nas je letos jedan pogolemi asteroid promašio za konjski nokat, a ružno je što je evropski satelit Fila uspeo da se spusti na kometu, al' je udario dropku i kao loptica skočica nestao u tami kosmosa.
U Francuza pamet kratka
U protekloj godini kapnulo je u fabrike smrti oko 8 milijardi evrića, berićetna godina, pogotovo od kada su trgovački putnici i njihovi savetnici uspeli da zakuvaju u Ukrajini i ostalim delovima sveta. Indija se nameračila da kupi stotinak lovaca "rafal", ali pod uslovom da ih prave na licu mesta i da mogu da ih izvoze kome oni hoće, kao da su njihov patent. Niko pametan ne bi prihvatio ovakvu ponudu, al' Oland i njegovi ratoborni i nezajažljivi savetnici industrijalci vide u ovoj rasprodaji državnog blaga neko rešenje na kratke staze.
Uostalom, Francuska je cela na prodaju, parče po parče, kako to navodi opozicija. Kad se u jednoj zgradi prodaje stan po stan na kraju ni zgrada više nije vaša, navodi lider nacionalne stranke, advokat Gilbert Collard. Autoputevi su odavno rasprodati, a sada aerodromi, fabrike, vinarije, dvorci i poslovni prostori idu ko alva. Prodaje se Arapima, Kinezima i svima koji imaju para, i to pod hitno, na brzaka, dok su na vlasti i pre nego što pukne tikva.
Zemlja koja duguje 2.000 milijardi evra može lako da padne pod stečaj, zaključuje poznati advokat. Ali ima i mnogo gore i opasnije. Tradicionalni francuski prijatelji Poljaci, zbog kojih je Zapad i ušao u Drugi svetski rat, sada kao da ne primećuju da je i treći na pragu, ako ne i u samom Pragu. Da bi prodali svoje helikoptere, i drugu vojnu opremu, upravo toj sve ratobornijoj Poljskoj, Francuzi koče isporuku broda Mistral, koji je specijalista baš za helikoptere.
I sad kao niko o uceni nema pojma, niti vidi bilo kakvu vezu između američkog imperijalizma i predratnog stanja, u kome se svet ponovo obreo, kao tridesetih godina prošlog veka. Ipak, pojedini nepogodni ili neposlušni mediji uzimaju na sebe ulogu uzbunjivača. Ova nova profesija, toliko draga sakupljačima harača i ostalih finansijskih pljački, našla je, eto, svoju verziju i u korupciji spoljne politike pete sile sveta.
Nove manifestacije i štrajkovi u Francuskoj i nisu novost, jer je to više odlika države i stari narodni običaj. Ono što nije bilo predviđeno u drugom delu jeseni je bila smrt jednog mladića ekologiste. Njega su slučajno ubili policajci kada su mu bacilli bombu za vrat, ali, kao i u Americi, vlast je vlast: kad ubija ona to čini iz nehata, znači zakonito, i ne može da joj se sudi, tačka-zapeta veliko slovo, idemo dalje.
Po prvi put se u ovoj godini slavilo 100 godina od Gavrila Principa i 70 godina od dolaska žvakaće gume u Normandiju. Slavilo se i kikirikijalo manje-više svuda, a pogotovo na sajmovima i promocijama. To nas dovodi do malo lakših tema. Pipel literatura iz prošvalersko-političke kolekcije, ko koga, kad i gde. Bestseler je bila ispovest bivše prve trebe Francuske Valeri Trielvajler, kojoj se rogovi nisu dopali, pa je načinila debelu knjigu i debelo je namazala tajnama svog bivšeg dilbera. Njemu pade cena, a madam Valeri se obogati i knjiga joj obiđe planetu, i sakupi dobru kintu. Seks, politika i snobizam ostaju i ove godine prvi na top listi, a verovatno će i u narednoj godini.