TABLOID JE POZVAN

Javna izvršenja bez zvaničnih papira prerastaju u Zrenjaninu u javno nasilje nad građanima

HAPSE I ZBOG NUŽNE ODBRANU GRAĐANA OD NAPADA

Magazin Tabloid objavljuje otvoreno pismo Dušanke Trifunov, uzorne građanke Zrenjanina, bivše predsednice Skupštine Grada, bez mrlje u karijeri, povodom nezapamćene prekomerne upotrebe sile i hapšenja od strane ovdašnje policije 12. marta ove godine. Prilikom prinudnog izvršenja u njenom stanu, na drugom spratu zgrade u ulici Koče Kolarova, i neovlašćenog upada u njen stan, policija, pod punom ratnom opremom, javni izvršitelj i advokat poverioca, nisu pokazali Dušanki neophodne papire, rešenje o izvršenju uz nalog Policijske uprave, kao ni licencu izvršitelja, za navodni dug prema poveriocu u iznosu od 61 hiljade dinara, koji je, po njenim rečima, ona davno platila, uz svepripadajuću kamatu.

Nažalost, Dušankino otvoreno pismo, ni jedan jedini medij do sada, nije objavio.

Prenosimo otvoreno pismo u celosti.

***

''Negde oko 10 časova pre podne, 12. marta ove godine, čula sam zvono na vratima, a ne sa interfona svog stana na drugom spratu u zgradi, i opušteno otvorila vrata. Na sopstveno zaprepašćenje, videla sam pun hodnik nekih neprijatnih lica, a među njima i tri uniformisana policajca i dve policajke, pod punom ratnom opremom. Pitala sam ih, koga traže, a oni meni „odgovorili" kontrapitanjem, da li ovde živi Dušanka Trifunov? Rekla sam im, da sam to ja, nakon čega je, kasnije sam saznala, zamenik javnog izvršitelja Željko Kesić, rekao da su došli u popis zbog navodnog duga od 61 hiljade dinara prema poveriocu, i plenidbu stvari.

Još uvek dovoljno prisebna, ali šokirana, zatražila sam da mi pokažu neophodne papire, rešenje o izvršenju uz nalog zrenjaninske Policijske uprave, kao i licencu izvršitelja, na šta su promrmljali, papiri su na putu, ali, ne moramo ni da vam ih pokažemo.

Nisam imala pojma o čemu se radi, i naravno da sam zahtevala da mi pokažu izjavu poverioca, odnosno konkretno, na osnovu čega se vrši „desant" na moj stan. Nisam dobila nikakav odgovor, niti jedan jedini zvanični papir, a počeli su i opasno da se nerviraju, nakon čega me je šef policijske ekipe upozorio, da ne ometam postupak izvršenja.

Nisam htela da ih pustim da uđu, u tom trenutku zazvonio mi je telefon, i dok sam se okrenula, oni su bukvalno „uleteli" u stan, započevši lepljenje nalepnica na tehničkim uređajima. Skinuli su i plazma televizor sa nosača, poskidali slike sa zidova, i krenuli sa iznošenjem stvari iz stana. Kad su se, baš „zaukali", videvši da ne odustaju, tražila sam od policajaca da mi daju imena i brojeve svojih znački. Upisala sam u svesku sva njihova imena i prezimena (poznata redakciji).

Advokat poverioca mi se nije predstavio, a nije se udostojio ni da mi da na uvid svoj JMBG, kao ni još jedno lice u njegovoj pratnji. Priznajem, da sam iznervirana, očajna i bespomoćna u tim trenucima, možda vređala izvršitelja i advokata poverioca, kojeg sam, pred svima pitala, da li je kriminalac koji je izbačen iz MUP-a?

Tokom upisivanja njihovih imena, javni „otimači" su se baš „zaigrali" po celom stanu, a „kap je prelila čašu" kada sam videla ključara kako odnosi laptop, koji mi je neophodan za rad. Krenula sam da uzmem svoj laptop, ali me je jedan od policajaca grubo uhvatio za desnu ruku, zavrnuo je jako, žestoko me pritisnuvši za plakar u predsoblju. Pošto sam se otimala, prišao je i drugi policajac grubo me uhvativši za levu ruku, nakon čega mi je policajka stavila lisice na ruke. Sve vreme su me držali čvrsto pritisnutu uz plakar, a ruke mi lisicama vezali na leđima. Šta je ovo, nego nasilje, odnosno prekomerna upotreba sile, dok sam im uporno i bespomoćno govorila da ću poći sa njima dobrovoljno, i da nemaju potrebe da me vezuju.

U međuvremenu je na moj poziv stigao i suprug, i u njegovom prisustvu (kiptao je od šoka i besa, jedva se suzdržao da ne reaguje), nisu mi dozvolili ni da obujem cipele, nego su me, onako u papučama izgurali iz stana, dok je suprug stigao da mi samo prebaci jaknu preko ramena. Pitala sam ih, suze i očaj nisam mogla da sakrijem, kako se ne boje Boga, ali su samo spustili poglede, nakon čega me je jedan od policajaca, ipak pustio, da me ne cimaju na uskom stepeništu.

Ispred samog ulaza u zgradu, ubacili su me u maricu, i dok su me odvozili u stanicu, uključili su rotaciju i zvučnu signalizaciju, kao da odvode najvećeg kriminalca. U zgradi PU su me ubacili u prijemnu kancelariju, i tek tamo mi skinuli lisice.

Članci na rukama su mi bili crveni, sa utisnutim ožiljcima od tesnih lisica. Imala sam i ogrebotinu, najverovatnije od policajke sa užasno dugim žutim noktima, koja mi je vezivala lisice. Rasplakala sam se kao malo dete, što ih nije sprečilo da me pretresu i iz džepova jakne izvade ključ od automobila i grožđanu mast. Nakon detaljnog „džeparenja", prišla mi je jedna od policajki, pred kojom sam morala da skinem džemper i pantalone, kako bi me detaljno pretresla, uz napomenu da možda nemam neko oružje kod sebe?!? Potom su me odveli u jednu ćeliju sa rešetkama, u kojoj je bila samo jedna stolica. Pitala sam, da li imam pravo na jedan telefonski poziv, ali su izbegli odgovor. Sela sam na stolicu u goloj ćeliji, i našetala se od zida do zida (2 metra razdaljina), ni sam ne znam koliko vremena, sat, dva...

Nakon toga, ušla su dva policajca, rekavši da moram na pregled kod lekara. Odveli su me u jedan hodnik sa izvađenim podom, gde mi je lekar izmerio puls (110), a i pritisak (155/90). Na moj zahtev da reaguje i prepiše mi terapiju za visok pritisak, nije reagovao, a moje stanje, i nos mi je bio zapušen, tumačio je uznemirenošću i stresom koji sam, po njegovim rečima, najverovatnije, pretrpela.

Rečeno mi je da neću ostati dugo, da nemam pravo da zovem supruga da mi, uz kapi za nos, donese, bar cipele. Kada sam izlazila iz tog hodnika, nisu me upozorili na visinu praga u odnosu na pod, pa mi je noga jednostavno, „propala". Užasno me je zabolelo iskrenuto levo stopalo, a pri padu sam udarila i glavom u otvorena vrata. Za sve njih, na moj užas i zadobijene ozbiljne povrede, ravnodušnost je bila jedina reakcija!

Vratili su me u ćeliju, nakon čega je došla žena u civilu u još jedan pretres celog tela. Nakon upozorenja da su me već pretresli, saopštila je da je iz Tužilaštva, i da je takva procedura. Čak mi je, nakon skidanja prstena, skinula i gumicu sa kose, i prevrtala papuče da vidi, ima li možda nešto „opasno" u đonovima?!?

E onda su me premestili u zablindiranu minijaturnu klaustrofobičnu ćeliju, sa krevetom, wc-om i lavaboom. Pristigao je još jedan policajac u nameri da potpišem neke papire. Rekla sam mu da nemam naočare, i da ne vidim šta bi trebala da potpišem, ali su mi ponovo rekli, da je to sve, samo normalna procedura. Usput mi je saopštio da je iz Tužilaštva javljeno da u mom slučaju nema elemenata krivičnog dela, saopštivši mi da u ćeliji sačekam poziv sudije za prekršaje. Zamolila sam policajca da me ne zaključava, jer je počela da me hvata panika, na šta je samo, zalupio vratima, i, nestao. Na vratima sam pročitala zapis, da je ćelija ozvučena, i da se sve snima.

Na kraju sam naglas počela da izgovaram očenaš, jednom, dva, tri, osam puta, nakon čega su došli po mene da me vode kod prekršajnog sudije.

Sudiji za prekršaje sam, umorna i pod stresom, u prisustvu pristiglog advokata, dala izjavu, nakon čega je počelo maratonsko davanje izjava policajaca i službenih lica. Postupak pred prekršajnim sudijom se vodio, navodno zbog mog vređanja policije, što sam, ponaosob, energično poricala. Na teret mi se stavljale uvrede na račun izvršitelja i advokata poverioca, jer sam im doslovce rekla, da nije normalno da štite kriminalce koji ulaze u tuđe, privatno vlasništvo, bez i jednog jedinog validnog papira!!!

Prilikom davanja iskaza, trojica policajaca su čitala tekst sa istog papira, a kao papagaji, ponavljali su da sam im rekla da nisu normalni, da štite kriminalce, da će panduri morati snositi posledice...Nakon mog pitanja, zašto policajci moraju sa papira da čitaju, svoje redom identične iskaze, ušla je policajka bez papira, i sopstvenim rečima saopštila drugačiju verziju događanja oko hapšenja.

Rekla je prekršajnom sudiji da nije čula moje reči, panduri i đubrad, ali, da je čula da sam kod grube primene fizičke sile od strane policajca, rekla, pusti me majmune.

Nisam mogla da izdržim orkestrirano maltretiranje, i rasplakala se, k'o kiša. Sudija me je smirivao, a stenografkinja mi dodala papirne maramice da obrišem suze. Kada je, nakon 7 sati torture, sve bilo, valjda gotovo, pitala sam policajce, da li mogu da me odvezu u stan, jer je napolju padala kiša, a ja sam bila u papučama, ceo dan. Rečeno mi je, da to ne sme da se radi, i da imaju naređenje da me voze, samo u jednom pravcu. Bila sam bez novčanika, para, telefona, i, u papučama, po kiši, javno osramoćena i ponižena, kao najveći kriminalac, otpešačila do stana.

Ušla sam u stan, mokra do gole kože, sa jednim, jedinim pitanjem, da li sam, kao običan građanin, morala da doživim ovakvo javno poniženje u gradu u kojem se rodila, i gde nikome, nikada, ništa nažao nisam učinila?!?

Čula sam od mnogih iz komšiluka, da je policija, pre nego što su pozvonili na vrata mog stana, opkolila ulaz u zgradu, blokirajući ga maricom. Naravno da sam, bez i jedne, jedine krivične prijave na duši, presavila tabak, i da slede brojne krivične prijave protiv demonstratora prekomernih upotrebljivača sile po službenoj dužnosti. Za Ginisa je ne pokazati, da je nasilje u ovoj zemlji u rodu sa strahom, koji se očigledno redovno vežba na narodu, zaključuje Dušanka najgoru epizodu u svom životu, majka uzorne ćerke, bivša predsednica Skupštine grada Zrenjanina, nakon čega se, legalnim i legitimnim sredstvima bori, da časno preživi vreme tiranije, koja se u nas danas pretvara u potrebu „disciplinovanja" naroda na svim nivoima - javnim nasiljem!!!

Dušanka Trifunov

P.S.

Redakcija je identifikovala policajce iz Zrenjanina: Nenad Kerleta, vođa policijske grupe, broj značke 135444 ; Marina Spasojević, broj značke 100212; Siniša Ilić, broj značke 100737; Marko Markov, broj značke 105208; Miroslav Stojak, broj značke 102629

Oproštaj Miroslava Vislavskog od Tomislava Taušana

Jedan je bio Toka

Svakim danom odlaze dragi prijatelji. Danas me je rastužila poruka koju sam dobio na viberu: "Poštovani Vislavski, noćas nas je napustio Toka. Nije uspeo da pregura nesreću koja ga je zadesila pre dve nedelje. Nebojša, Tokin sin javlja..." - ovim rečima se sportski radnik i novinar, saradnik Magazina Tabloid, Miroslav Vislavski oprostio od fudbalske legende Tomislava Taušana

................

TOMISLAV TAUŠAN TOKA je za mene bio izuzetna ličnost. U intelektualnom smislu genijalac, obrazovan, pametan, ineligentan... Ludo hrabar, pravdoljubac, prepošten, Don Kihot našeg fudbala od kako nam je nekada "najomiljeniji sport" uplovio u mafijaški vrtlog iz kojeg ne izlazi tri decenije. Terajući pravdu, ne prihvatajući zakonitosti pošasnog doba u kome smo zaglibili u svim segmentima života, Tokina luda hrabrost je davala povoda onima koji su bili na udaru njegove kritike da ga smatraju ludakom.

A zapravo su na taj način spirali sa sebe svo đubre u kome su uvaljani uz blagoslov jednako fekalnih vlastodržaca.

Toka je bio sjajan sportista. Legendarni fudbaler Spartaka, odbojkaš "Plavih golubova" izuzetan atletičar... Pisao je poeziju, objavio knjigu svojih predivnih pesama čiji recenzent je bio akademik Matija Bećković. Pisao je analitičke tekstove... i nije živeo lako. Mala je bila penzija, ali je njegova čast i dostojanstvo bilo preveliko da bi poklekao pred koruptivnim ponudama.

Voleo sam tog čoveka u mojim emisijama. Bio je originalan, nije kalkulisao, jasan i jezgrovit, sa uverenjima koja nisu morala biti tačna i prihvatljiva, ali su bila NJEGOVA.

Nije mi poznato ništa što su detalji i razlozi njegovog odlaska. Poslednji put smo razgovarali 21 februara u 9,10! Interesovao se o mom i zdravlju moje porodice, nije ostavljao utisak da ima zdravstvene probleme. Naprotiv, jednako dobar glas, pun energije, pozitivnog gneva, susretljiv da me preporuči kod njegovo prijatelja kardiologa dr Dragana Kovačevića, koji je upravo na Tokinu preporuku pomogao mojoj Milijani da bude tretirana na Institutu u S. Kamenici kada su joj ugrađena dva stenta... Od tada je Toka stalno brinuo "za gospođu", kao i porodicu u celini. HVALA MU NA TOME NEIZMERNA!

Dobar i častan čovek je na putu do boljeg mesta od društva koje nije imalo dovoljno razumevanja za Toku i njemu slične pozitivce, ljudske čistunce...

Zbogom Toka! Nedostajaće mi tvoji pozivi i divani koje smo vodili darujući jedan drugome poštenje, dobre namere i želje. Ostaju mi sećanja zapisana u emisijama u kojima si mi gostovao, kao svedoćanstvo o zajedničkoj časnoj i čestitoj borbi, koju nismo izvojevali, ali smo se nosili sa puno dostojanstva.

Neka ti je laka zemlja, hvala ti za poznanstvo i prijateljstvo i nek' ti je večna slava, dragi Toka!