Srpske svađe (5)

TEATAR APSURDA

Odnos matice i dijaspore je stara tema, često eksploatisana u umetnosti. Gotovo da nema države koja je obuhvatila kao matica sve žitelje etnosa koji je čini. Kod nekih naroda je dijaspora veća nego matica. Dijaspora je često prouzrokovala sukob između država. U novoj Srpskoj državi, nastaloj u ustancima početkom Devetnaestog veka, odnos između matice i dijaspore je postao aktuelan. Mnogo srpskog naroda nije ušlo u sastav nove države. Zbog toga je nova Srbija bila prinuđena da vodi ratove, koji su se etnički na nju negativno odrazili, čak i kad ih je dobijala. Tek sa Jugoslavijom su svi Srbi dobili mogućnost da žive u istoj državi, ali taj projekt se, nažalost, raspao. Ponovno stvaranje Srpske države aktuelizovalo je ovu staru temu. U eseju koji nudim čitaocima Tabloida predočiću jedan aspekt ovog svetskog problema.

Ivan Ivanović

Kad sam, devedesetih godina prošlog veka, sa glumcem Ljubivojem Tadićem (mlađim) pravio nekakvo privatno pozorište u Sremčici, Ljuba je to pozorište nazvao Ogledalo. Zašto? Zato što se u teatru, kao na kakvom velikom ogledalu, vidi čitavo društvo. Ako hoćeš da vidiš u kakvom društvu živiš, pogledaj kakvo je njegovo pozorište. Tamo se sve vidi.

Ljuba i njegov profesor sa Pozorišne akademije Predrag Bajčetić su proročki odabrali komad za početak rada našeg pozorišta: „Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea" francuskog političkog pisca Morisa Žolija. Da upoznam Čitaoca sa ovim izuzetnim piscem i političkim misliocem.

Moris Žoli je bio čovek Devetnaestog veka, živeo je između 1829. i 1878. godine. Bio je advokat, zatvorenik i prognanik u vreme Napoleona Trećeg, branilac Pariza u Francusko-Pruskom ratu (1871), učesnik revolucionarnog osvajanja Gradske skupštine u Parizu u vreme Pariske komune. Nije umro prirodnom smrću, pronađen je ugušen u svom stanu u Parizu, po povratku iz izgnanstva u Belgiji. Komad o kojem govorimo Žoli je napisao 1864. godine, ne znam njegovu sudbinu.

„Dijalog u paklu..." poslužio je kao osnova za sastavljanje poznatog lažnog dokumenta pod naslovom „Protokol sionskih mudraca" (1903). Po ovom „dokumentu", napravljenom u vidu zapisnika sa niza tajnih sastanaka u Bazelu 1897, u vreme prvog Cionističkog kongresa, Jevreji i Masoni planiraju da sruše hrišćansku civilizaciju pomoću liberalizma i socijalizma i uspostave svoju državu.

Prevara je otkrivena 1921. godine. „Dokument" je sastavila ruska tajna policija Ohrana da bi se obračunala sa komunističkim pokretom u Rusiji. Da bi sastavila ovaj „dokument" policija se poslužila nekim književnim delima, između ostalih i Žolijevom dramom.

„Dijalog u paklu..." se događa u nekoj pustari pakla gde se sreću dva značajna politička mislioca iz dva različita veka, Nikolo Makijaveli iz Petnaestog - Šesnaestog (1469-1527) i Monteskije iz Sedamnaestog - Osamnaestog (1689-1755), i vode politički dijalog o ustrojstvu vlasti.

Žoli je Makijavelija „skinuo" iz njegovog kapitalnog dela „Vladalac" (1513) u kojem Makijaveli „podučava" mladog Lorenca de Medičija kako da vlada državom i narodom. Monteskijea je „uzeo" iz njegovog glavnog dela „Duh zakona" (1748) u kojem ovaj zastupa doktrinu o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Montrskije je raspravljao o tri oblika države i smatrao da se republika zasniva na vrlini, monarhija na časti, a despotija na strahu. Sukob ove dve političke misli čini okosnicu Žolijevog dela.

Mi smo pozorište Ogledalo formirali u vreme Miloševićeve dikature sa ciljem da tu diktaturu razobličimo. Pošto je Ljuba Tadić obezbedio finansijsku podršku Fonda za otvoreno društvo, mi smo sa „Dijalogom u paklu..." obišli čitavu Srbiju i besumnje doprineli rušenju Miloševićeve despotije, a time i padu komunizma u Srbiji. Sa Ljubom sam i ja putovao po Srbiji.

Pored „Dijaloga..." Ogledalo je pripremilo još dve predstave, „Ludilo u dvoje" Ežena Joneska, i „Svečana akademija" po antologiji „Čitanka srpske političke poezije", koju smo sastavili Marinko Arsić Ivkov i ja. Obe predstave su aluzija na Miloševićevu autokratsku vladavinu.

Nažalost, ovo pozorište nije bilo dugog veka, jer je ostalo bez finansija. Samo, bez infrastrukture, nije moglo da se izdržava, a izostala je državna pomoć. Stoga smo bili prinuđeni da ga ukinemo u godini uspostavljanja demokratije u Srbiji.

Ipak, sad mogu to da kažem, bili smo začetnici političkog teatra u Srbiji. Evo, dvadeset godina kasnije, država je prihvatila našu ideju i osnovala institucionalno političko pozorište. Ovo novokomponovano pozorište se zove Narodna skupština Republike Srbije, ali ne korespondira sa našim kritičkim pozorištem, nije nastavak našeg Ogledala u kojem se ogledala politička Srbija. Ono je privezak vlasti i bazira se na teatru apsurda kakav su začeli mladi Francuz Alfred Žari, francuski Rumun Ežen Jonesko, Irac Semjuel Beket...

Pod komunistima, skupština bila je strogo kontrolisana, kao vozovi Jeržija Mencla u istoimenom filmu češkog reditelja. Oni koji su mislili da mogu tu da kritikuju vlast, opozicija, ili su dospeli zatvora (Dragoljub Jovanović, Milan Grol), ili su postali unutrašnji emigranti, bez prava da učestvuju u javnom životu.

Komunistička partija je napravila ram i u njemu si mogao da igraš svoj životni komad, onako kako su to partijski komesari projektovali. Ako si umeo da igraš po ukusu vlasti, dobijao si nagradu u vidu šargarepe (karijera, stan, visoka plata, nacionalne nagrade,). Ako to nisi - dobijao si nagrdu u vidu štapa (zabrana, zatvor, gubitak posla). Treba li da kažem da sam pripadao drugima?

Novi teatar iz 2020. godine u potpunosti služi Vladaocu kao da ga je osnovao Makijaveli. Za finansijska sredstva ne mora da brine jer je na državnom budžetu, ansambl se sastoji od 243 većinskih i 7 manjinskih glumaca, odlično plaćenih da ne bi bili neposlušni, predstave prenosi televizija. Takvo pozorište je sposobno da igra velike komade, ne samo monodrame kao Ogledalo.

Zasad je neizvesno koji će repertoar da ima ovo političko pozorište. Ja bih da predložim „Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea", ali znam da neće da prođe, i to zbog ovog drugog čije ideje je savremena Srbija odbacila. A i samo su dva glumca, šta da rade ostali, zar da samo statiraju. A mogućnosti novog teatra su velike, za jednog Šekspira! Nevolja je u tome što kod Šekspira kraljevi ginu, a to nije ideološki poželjno u novom teatru. Neće, valjda, da se igra „Julije Cezar"!

Dok sam smišljao najprikladniji komad za otvaranje nacionalnog teatra, jedan poslanik mi je „ukrao ideju" i predložio svoj repertoar. Taj narodni poslanik se zove Marko Atlagić i u Srbiju je dobegao iz Hrvatske. Pošto nisam o njemu znao ništa, raspitao sam se na internetu i evo šta sam našao.

Marko Atlagić rođen je 30. aprila 1949. godine u selu Ostrovici u Hrvatskoj, gde je završio Osnovnu školu. Gimnaziju je završio u gradiću Benkovcu. Filozofski fakultet, smer istorija i pedagogija, diplomirao je u Zadru, gde je i magistrirao 1981. godine. Radio je na tom fakultetu, bio je zastupnik u Saboru Republike Hrvatske, predsednik Republičke zajednice za nauku Hrvatske i predsednik Opštine Benkovac. Razume se da je bio član Saveza komunista Hrvatske. Bio je učesnik na Četrnaestom kongresu SK Jugoslavije. (Kad se Savez komunista raspao)

Kad je izbio rat u Hrvatskoj okrenuo se protiv svoje matične države i pristupio pobunjeničkoj Krajini. Kao istaknuti Srbin postao je ministar u Vladi Srpske krajine. Po propasti Krajine dobegao je u Srbiju, na Kosovo, gde je doktotirao na Filozofskom fakultetu u Prištini, 1996. godine. Na istom fakultetu dobio je mesto profesora i postao član Senata Prištinskog univerziteta.

Kad je došlo do rata na Kosovu, penzionisao se i preselio u Beograd, gde se nastanio u naselju Kumodraž i sagradio kuću. U Srbiji je pristupio Srpskoj radikalnoj stranci, a kad se ona pocepala prišao je Naprednjacima Tomislava Nikolića odnosno Aleksandra Vučića. U stranci je dobio istaknuto mesto i bio izabran 2012. godine na njenoj listi za narodnog poslanike Skupštine Srbije. Na tom mestu ga vidimo i danas, član je nekoliko odbora.

Marko Atlagić se ističe ulizištvom vlasti kakvo je nezapamćeno u novoj istoriji Srbije. Kažu da se u Hrvatskoj divio Tuđmanu, kad je prebegao u Srbiju tu ljubav je preusmerio na Vojislava Šešelja. Danas obožava lik i delo svog šefa Aleksandra Vučića. „Vučić je jedini i poslednji slobodni vladalac u Evropi, reformator i graditelj i po njemu će se meriti vreme u dva desetljeća". (Vidi se da je Srpski jezik naučio u Hrvatskoj.)

Za kratko vreme od desetak dana poslanik Atlagić je izgovorio tri poslanice koje je uputio ljudima koji nisu u sali, jednom političaru, jednoj glumici i jednom režiseru. Da vidimo šta im je rekao.

Političar je Dragan Đilas. Atlagić ga je optužio za sve ono što se dešavalo u Srbiji devedesetih godina prošlog veka: šverc cigareta, hiperinflaciju, nestašicu benzina, prodaju deviza na ulici, sankcije, bombardovanje države.

Problem je u tome što je ovo netačno. Sam Đilas je to efektno odbacio: „Gospodin Atlagić je pobrkao vreme kad sam ja bio na vlasti (2007-2013) sa onim vremenom kada su vladali Milošević i Vučuć. U vreme njihove vladavine su se cigarete prodavale na ulici. Tada su se mladi iseljavali u ogromnom broju. Tada su mnoge majke ostale bez sinova koji su poginuli u ratovima u koje su nas uveli upravo oni koji danas vode Srbiju."

Glumica je Jelisaveta Seka Sablić. Sve do Atlagića ova komičarka je važila za apolitičnu osobu, u potpunosti posvećenu glumi. Onda joj je izgleda došlo do grla, više nije mogla da trpi nasilje vlasti, prelila joj se čaša gorčine. Dala je intervju NIN-u u kojem je rekla kako se oseća pod režimom Aleksandra Vučića. Tako je ova rafinirana komičarka, koja je dugo vremena dobijala epizodne uloge neravnomerne njenom talentu, zahvaljujući poslaniku Atlagiću konačno dobila glavnu ulogu.

Šta je to Seka Sablić rekla u NIN-u što je toliko iritiralo velikog Srbina prebega iz Hrvatske? Pozvala na bunu protiv dahija? Raspisala konkurs za novog Gavrila Principa? Naručila novo bombardovanje Srbije?

Ništa od svega toga. Glumica je vrlo pristojno i uljudno otvorila svoju dušu.

Razume se da ju je posebno interesovao položaj umetnosti u našem društvu. „Umetnost je u Srbiji na margini društva. Takvom orijentacijom mladi ljudi su prepušteni jeftinoći, poremećenim vrednostima ili su osuđeni na iseljavanje iz zemlje, na bežaniju odavde. Pa, nekada su najbolje proterivali u Sibir. To je u ovakvim režimima prirodno."

Glumica je još rekla da je mafija u Srbiji legalizovana. „Dugo traje agresija laži, a narod je još od devedesetih godina privikavan da živi u strahu, anesteziran i nemoćan, socijalizovan na pogrešno postavljenim vrednostima, na kojima se razvio poseban mentalitet."

Seka Sablić je otvorila još jedno pitanje, koje mene posebno interesuje, to je pitanje patriotizma. Ona je rekla: „Otadžbina je tamo gde ti je dobro, a ne gde su sarme!" Ova formulacija mi nije baš jasna, ja je razumem da je čoveku otadžbina, patrija (pater - otac) onde gde mu je dom, gde se dobro oseća, a ne odakle dolazi.

U modernom svetu odrednica domovina nije istovetna odrednici otadžbina, domovina je iznad otadžbine, ako se pojmovi ne poklapaju. Stoga je patriotizam relikvija prošlosti, čovekovo stanište je danas svet a ne država. Monteskije, koga smo prizvali za arbitra u ovoj raspravi, je rekao da je prvo Čovek pa tek onda Francuz. A Gete, koji je Srbima toliko pomogao u emancipaciji njihovog nacionalnog bića, je skovao termin građanin sveta.

Glumica Seka Sablić se posebno osvrnula na pozorište. „Da bi pozorište opstalo u svojoj moći i istini, upravnici bi trebalo da budu nezavisni. Za moga vremena velika Mira Trailović bila je jedini upravnik koji je bio van komunističke partije i, koliko ja znam, mnogo nas je time sačuvala." To da je Mira Trailović napravila čudo u pozorištu Atelje 212 svima je poznato. Nisam znao da nije bila član Komunističke partije, muž joj je svakako bio, jer je bio ambasador Jugoslavije u Parizu. Dodao bih da je filmski režiser Živojin Pavlović to doba nazvao Periklovim dobom Jugoslavije.

Glumica se nije ustezala da se osvrne na političke prilike u Srbiji. „Ovde je sve prožela politika." Ona kaže da ne može da sluša govore Aleksandra Vučića. „Koje govore on to ima? Iznosi neke procente i u toj njegovoj matematici mi uvek dobijamo najbolje rezultate i najveće uspehe."

Ovaj intervju je ponukao poslanika Marka Atlagića da ospe stranačku paljbu na nestranačku glumicu. Evo šta je rekao u Skupštini. "U napade na Aleksandra Vučića, Jorgovanku Tabaković, Sinišu Malog uključila se glumica, gle čuda, Jelisaveta Sablić, zvana Seka. A znate zašto napada Tabaković? Jer je najbolji guverner Narodne banke Srbije u poslednjih 20 godina.

Zašto Aleksandra Vučića? Jer je najbolji predsednik države u zadnjih 50 godina. Nek neko kaže da nije. A Sinišu Malog? Pa, čija su zasluga finansije u zadnje tri godine. I najbolji finansijski uspeh smo doživeli za vreme njega." Poslanik Marko Atlagić je optužio glumicu Seku Sablić da joj nedostaje patriotizam. "Ovoj gospođi zaista nedostaje patriotizam.

Ona je izjavila da je otadžbina tamo gde ti je dobro, a ne gde ti je sarma. Gospođo, vi imate manjak patriotskih osećanja. Patriotizam je kamen temeljac čovekove moralnosti, svetinja čovekove duše. Zapamtite, gospođo Sablić, patriotizam je najveći ukras čovekove duše, koji vi, gospođo Sablić, ne posedujete".

Na kraju, Atlagić je preporučio glumici da prelistava istoriju srpskog naroda, kako ne bi ostala stranac u vlastitoj otadžbini. Treći napadnuti u skupštinskom pozorištu je režiser (više glumac) Dragan Bjelogrlić. Njega je poslanik uzeo na nišan zato što je zaštitio glumicu. Naime, posle primitivnog i prostačkog nasrtaja na glumicu od strane vlasti, neki glumci su našli za potrebno da se stave na stranu glumice. Jedan od njih bio je Dragan Bjelogrlić.

Odbrana Seke Sablić usledila je nakon istupanja advokata Bože Prelevića na televiziji, kad je advokat upitao glumce zašto ne ustanu u odbranu svoje koleginice.

Na to su reagovali neki glumci, najglasniji je bio Dragan Bjelogrlić. "Uređene i srećne države neguju i čuvaju svoje vredne i izuzetne ljude, kao svojevrsni putokaz napretku svoje zajednice. Druge države, u koje nažalost spada i naša, upravo uz pomoć mediokriteta, i moralnih i ljudskih ništavila pokušavaju da kreiraju društvo u kojem će poslušnici, kukavice i nezainteresovani nadjačati ljude sa intergritetom. Tako se pravi idealan teren za dugogodišnje vladanje. Ništa novo.

Oproban metod, toliko puta viđen u istoriji čovečanstva." Zašto glumci ćute objasnio je reditelj Srđan Dragojević :"Božo Prelević je u pravu - nema kolega da stanu iza Seke Sablić. Evo, nas par. Ali, Božo ne zna - Telekom i RTS snimaju 30 serija, uloženo je 50 miliona evra, radi jedno 400 glumaca, „zlatno doba"!

Nikola Kojo je izgubio glavnu ulogu u seriji jer su to naredili producentu. Svi to znaju, ćute." Poslanik je poručio režiseru da je „bez morala i stida i da treba da napusti Srbiju!" „O gospodinu Belogrliću, Bjelogrliću... On je bez truna morala i stida.

Da ima barem malo morala, ispunio bi obećanje da će napustiti Srbiju ako propadnu protesti "1 od 5 miliona". Zato ga pozivam da ispuni obećanje, kao visoko moralna osoba." Atlagić je optužio Bjelogrlića da se bavi mitom i korupcijom i imputirao mu da je izjavio da mu „Srbija nije otadžbina već džungla!"

Još da kažem da je poslanik Marko Atlagić za ove filipike dobio aplauz u Skupštini od svih 243 naprednjačkih poslanika. Koliko sutradan, oglasio se i Predsednik Republike da blago ukori poslanika koga je on tu doveo. Ukor razrednog starešine! On se ne slaže ni sa jednom rečenicom iz intervjua Jelisavete Sablić u NIN-u, ali neka je, neka govori, to je demokratija.

Poslanik je pohvaljen za „intelektualnu hrabrost da kaže istinu kada treba", ali to je bila politička greška. Čovek se zaneo za istinom i nije mogao da prećuti.

Postavlja se pitanje zašto taj Marko Atlagić sve ovo govori? Ne sumnjam da profesor doktor istorije zna šta je bilo prekjuče, i ko je vodio ratove, i ko je pravio hiper inflaciju, i ko je kažnjavao i ukidao medije. On takođe zna da je njegova otadžbina Hrvatska a da mu je Srbija domovina i da je potpuno apsurdno da doseljenici isteruju starosedeoce iz njihovih kuća. Zašto onda „lupa gluposti"? Stvar je u tome što se u skupštinskom pozorištu ne igra realistički Žolijev komad, nego nadrealistička Orvelova drama „Životinjska farma".

To je teatar apsurda u kojem nema mesta za logiku. Marko Atlagić ne predstavlja sebe, on govori samo ulogu koju ima u teatru. (To je shvatila jedna čačanska trupa mladih glumaca kad je prošle godine postavila ovaj komad u sali gradske Biblioteke Vladislav Petković Dis u Čačku.)

Ovom narodnom poslaniku je zapala u Orvelovom komadu uloga prasca Skvilera. Skviler je glavni ideolog animalne republike, u službi je „druga Napoleona", predsednika republike, koji njega istura da bi zaštitio sebe. Skviler ima ulogu da neprestano napada nerasta Snoubola, koga je „drug Napoleon" proterao sa Farme u stranačkom obračunu. Za sve što ne valja na Farmi kriv je Snoubol. (Prepoznatljivost je ovde vidljiva.). Skviler definiše „koje životinje su jednakije od drugih", on je otkrio pesnika Minimusa da prepravi himnu Starog Majora, on vaspitava mladog prasca Pinkaja da svoje govore završava sa „Živeo naš vođa drug Napoleon".

(U Skupštini je jedan mladi poslanik, neka vrsta komsomolca odnosno skojevca, završio svoj govor sa „Živeo Aleksandar Vučić!") Sve u svemu, bila bi ovo uspešna farsa, da nas istorija ne podučava da je to u stvari tragedija. Jer, pre sedamdeset pet godina došli su istim putem kojim je prispeo Marko Atlagić neki njegovi zemljaci, koje danas kolokvijalno nazivamo Šesta lička. Komunisti su isto isterivali Srbijance iz njihovih kuća, konfiskovali im imovinu, okupirali Dedinje. Da li je ovaj njihov potomak prof. dr Marko Atlagić gavran koji nam donosi crne vesti?

To što se dešava Seki Sablić može da bude farsa, ali ono što se dešavalo njenoj velikoj prethodnici Žanki Stokić je bila tragedija. „Žanka Stokić, velika Žanka, postala je s jedne strane simbol blistavog dara i posvećenosti umetnosti glume, a s druge simbol stradanja umetnika na političkoj i istorijskoj vetrometini." Biografija Žanke (pravo ime Živana) Stokić kaže da je ova glumica gradila samu sebe.

Rođena u Rabrovu u Istočnoj Srbiji, udata sa četrnaest godina silom za abadžiju, pobegla je iz Zaječara sa jednom glumačkom putujućom družinom. Imala je sreću da je zapazi upravnik Narodnog pozorišta Milan Grol i čast da veliki komediograf Branislav Nušić napiše komad za nju, čuvenu „Gospođu ministarku". Živela je van politike u kućici na Topčiderskom brdu, koju je kupila od zarade u pozorištu, gde ju je zatekao Drugi svetski rat.

Pod nemačkom okupacijom u Beogradu su nicala mnogobrojna, pretežno humoristička pozorišta, najpopularnije je bilo „Centrala za humor" u kojem je igrala Žanka. Igrala je i na Radio Beogradu Po oslobođenju, Žanka Stokić je izvedena pred Sud časti 3. februara 1945. godine. Narodni tužilac je bio Miloš Jovanović, a Žanka nije imala branioca.

Slavna glumica je za vreme saslušanja pred sudom između ostalog objašnjavala da je težak dijabetičar, da do insulina nije mogla da dođe zbog nestašice lekova, te da joj je novac bio potreban da ga nabavi na crnom tržištu... Osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti, a kazna je bila i društveno koristan rad te joj je određeno da čisti ulice. Može se reći da je Žanka još dobro prošla, neki glumci su streljani, kao Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić i Ljuba Vasiljević..

Ubijeni su pisci Grigorije Božović i Svetislav Stefanović. Streljan je i slikar Branko Popović. Pesnik Sima Pandurović je prošao kao i Žanka, oduzeta mu je čast. Navodno je Žanku spasila Mitra Mitrović, tadašnja supruga Milovana Đilasa, ministarka kulture.

U zadnji čas je pomilovan Milan Srdoč. Još pedesetak glumaca podelilo je Žankinu sudbinu.

Narodni tribun prof. dr Marko Atlagić trebalo bi prvo ovo da zna da ne bi „postao stranac u svojoj novoj državi".

U molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, Žanka Stokić je navela da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića, Samuila Pijade, porodicu Flore. Ukazivala je i na svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi "živela od tuđe milostinje".

Ministar pravosuđa Srbije Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, ističući da je "optužena već godinama bezopasna po društvo". Vest o pomilovanju doneo je Žanki Milivoje Živanović u leto 1947. godine (recitovao Nirvanu na sahrani Radeta Drainca, koji se takođe našao na crnom spisku zabranjenih umetnika).

Zatim je došao Bojan Stupica u nameri da Žanku angažuje u tada novom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, velika glumica je umrla samo tri dana kasnije. Sahranjena je na Topčiderskom groblju, uz pesmu po njenoj želji - Oj, Moravo. Spomenik joj nije podigla ni država, ni pozorište, već njena služavka s natpisom: "Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda."

Kad sam radio u Ministarstvu kulture imao sam čast da otvorim Žankine dane u Rabrovu. Bio sam uzbuđen kao kad se meni sudilo, i sam sam prošao kroz pogrom i šibu vlasti. Ne znam kako je Jelisaveta Sablić doživela Žankinu nagradu kad ju je dobila? Da li je govorila kao u NIN-u? Koliko se sećam, te godine je Žanku ponela Svetlana Ceca Bojković, koja je danas kritičar režima koliko i Seka Sablić.

Na kraju, ja se ovim pozorištem ne bih bavio da u njemu nisam video nastavak srpskih istorijskih podela iz ovog temata, na Dinarce i Moravce, Karađorđevićevce i Obrenovićevce, monarhiste i komuniste, partizane i četnike, patriote i izdajnike, realiste i moderniste, demokrate i nacionaliste... iste i iste. Sremčica, januar 2021.