Ekonomija

Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije (5)

Šta prethodi slomu javnog finansiranja

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

2)Stvarni i zvanični budžetski deficit - deficitarno trošenje i „curenje" sredstava

U istraživanju budžetske potrošnje i deficita najčešče se polazi od republičkog budžeta, što je izrazito ograničavajući pristup u izučavanju ukupnog fiskalnog tereta ili fiskalne presije. Republički budžet jeste dominantan u ukupnim javnim prihodima i rashodima, ali on ne pokazuje stvarni teret javnog sektora i budžetski deficit koga treba finansirati. Na taj način se ustvari zamagljuje visina stvarnog deficita javnog sektora.

U strukturi konsolidovanih (ukupnih) javnih prihoda republički budžet učestvuje sa 57,5%, a na strani javnih rashoda 40%.

Struktura konsolidovanih javnih rashoda uz republički budžet (na koji otpada 40%) čini PIO fond sa 29 %, fond zdravstvenog osiguranja 11%, lokalni nivo vlasti 16%, Nacionalna služba za zapošljavanje 1,2% i naravno, tu su i transferi ostalim nivoima vlasti.

Jasno je da je konsolidovani budžet jedino pravo merilo i indikator opterećenja privrede javnim rashodima, prihodima i finansiranja ukupne društvene nadgradnje.

Konsolidovani bilans države je, dakle, pravi pokazatelj tereta javnog sektora (javnih prihoda i rashoda) i formiranog konsolidovanog budžetskog deficita. Iz navedenog razloga se daje klasičan budžet (redovni javni prihodi i rashodi države), a zatim ukupan ili konsolidovani bilans javnog sektora (koji uključuje druge javne rashode i izvore finansiranja deficita). U našoj šemi bilansa države redovni javni prihodi i rashodi smatraju se za konsolidovan bilans (što nije tačno) i odvaja ga od njegovog dopunskog dela (otplata glavnice domaćim kreditorima i otplata glavnice stranim kreditorima, kao i nabavka finansijske imovine). Bez navedenog se ne može sagledati stvarni budžetski deficit i sistem njegovog finansiranja (po izvorima).

Iz navedenog razloga dajemo klasični (zvanični) budžetski deficit i konsolidovani budžetski deficit.

Već od 2006. godine (dakle 19 godina) javlja se stalni budžetski deficit, sa tendencijom sve većeg godišnjeg povećanja. Zvanični deficit u 2013. godini iznosio je 212,2 milijarde dinara ili 5,5% bruto domaćeg proizvoda. Međutim, kada se uključe svi izdaci iz budžeta (redovni i drugi javni izdaci) deficit se povećava na 623 milijarde dinara, što čini 19,6% bruto domaćeg proizvoda. U 2014. primarni deficit raste na 258 milijardi dinara, što iznosi 6,6% bruto proizvoda.

Ako se tome dodaju i drugi rashodi od 442 milijarde bruto deficit iznosi 700 milijardi dinara ili oko 23% bruto proizvoda. Metodološki se iz budžeta izdvajaju otplate glavnice domaćim i stranim kreditorima (i nabavka finansijske imovine), što zamagljuje stvarni deficit sredstava i visinu budžetske potrošnje u bruto domaćem proizvodu.

Ovi rashodi iznose u 2008. godini 45 milijardi dinara, u 2010. godini ni manje ni više već 257 milijardi dinara, u 2011. godini 308,4 milijarde, u 2016. godini 686 milijardi, u 2019. godini 629 milijardi, u 2021. godini 336 milijardi.

Sve su to sredstva koja treba osigurati u toku godine, što redovnim prihodima budžeta, što dopunskim finansiranjem preko zaduživanja (kod banaka ii na finansijskom tržištu). Ovde se postavlja nekoliko pitanja bitnih za finansijku stabilnost državnih finansija i oslobađanje od tereta obaveza iz spoljnih dugova i stranog kapitala.

Prvo, kakva je struktura dospelih obaveza iz dugova (ročnost, kreditni, kamate, vrste instrumenata pribavljenih sredstava).

Drugo, stanje na finansijskom tržištu i uslovi novih dugova koje država mora prikupiti.

Treće, stanje u budžetu i nacionalnoj privredi (narastanje deficita ili smanjenje, rast recesija u privredi, stabilnost ili inflacija, uslovi na svetskom tržištu kapitala i u bankarskom sistemu).

Manjak redovnih prihoda u budžetu je sve veći, tako da država mora tražiti dodatne izvore srdstava, odnosno dodatno se zaduživati. Dodatno zaduživanje odlazi na dospele otplate i kamate na dugove, efekata na rast privrede nema, ali se javlja sistem kamata na kamatu i stalno kumlisanje kamatnog tereta.

Teret javnog finansiranja sada postaje jasniji, posebno kada se uporedi s visinom domaćeg bruto proizvoda i godišnjeg prirasta proizvoda iz kojeg treba servisirati dospele obaveze. Naravno, otplata dugova se može refinansirati ili reprogramirati, ali problem kumulisnja kamatnih obaveza postaje sve teži.

Kakva je finansijska konstrukcija na nivou Republičkog budžeta, da li je ovde situacija povoljnija?

Pritisak budžetske neravnoteže i velikog deficita budžeta koji se kreće između 9% i 10% bruto proizvoda (2020) doveli su do toga da dopunsko finansiranje (zaduživanje) u potpunosti „pokriva" i primarni i sekundarni budžetski deficit. To znači da slabi finansijska moć privrede, da se kroz preraspodelu nacionalnog dohotka (porezima) osigura finansiranje primarnog deficita.

Javni sektor ulazi u veliku neravnotežu sa kumulisanjem obaveza i sve većim poreskim teretom koji će u sledećoj fazi gušiti (i već guši) privredu aktivnost. Pad i ograničenje uvoza i izvoza, vezano za krizu, ograničava priliv PDV iz uvoza i akciza, što produbljuje neravnotežu.

Velika ograničenja u prihodnoj strani budžeta zahtevaju da se do detalja istraže i prate svi oblici rashoda budžeta i da se drže pod kontrolom. Inače, rasipnička i bez javne kontrole potrošnja javnih sredstava neminovno dovodi do krize javnog finansiranja i budžetske paralize sa brojnim ograničenjima i smanjenjem rashoda.

Kako se budžetska sredstva rastrošno i nekontrolisano troše, to redovno dovodi do budžetske krize. Republički budžet je u 2020. završio sa deficitom od 472 milijarde dinara ili preko 4 milijarde evra. To je osnova (raskorak) s kojom se ušlo u 2021. godinu. Prema planu budžeta za 2021. deficit se planirao na 178,5 milijardi dinara (oko jedne milijarde evra) ili 3% bruto proizvoda, uz pretpostalvjeni privredni rast od 6%, što je prava astronomija. To bi značilo da će se u toj godini ostvariti primarni suficit od 310 milijardi, da bi se ostvario deficit od 178,5 milijardi.

Kako će se to sprovesti: da li kresanjem javnih rashoda (a planira se rast plata u javnom sektoru 3,0%, penzija 5,9%, minimalne cene rada 6,6%, plata u zdravstvu 5%, armija od aprila 10%). Istovremeno se planiraju kapitalne investicije 330 milijardi. Ulaganja idu u putnu i železničku ingfrastrukturu, poljoprivredu, zdravstvo i kulturu. Sve je to potrebno, ali je izvor sredstava „presušio". Rashodi će se samo povećavati. Može li se smanjenje deficita ostvariti povećanjem javnih prihoda u jednoj privredi u krizi i visokoj nezaposlenosti, uz pad izvoza i uvoza (PDV i akciza koje formiraju 71% javnih prihoda, carina i dr.), dok će porez na profit biti mali. Dakle, ostaje novi rast javnih dugova koji će finansirati sve to. Drugi problem je da se „otkačila" spirala inflacije dovodeći do ogromnih preraspodela koje idu s njom.

Da pogledamo šta nas očekuje u 2021. godini. Uz ostvareni deficit od 4,0 milijarde evra, ostaje u budžetu neizvršeni povraćaj PDV oko 326 milijardi dinara (2,8 milijardi evra), otplata dugova 597 milijardi (5,1 milijarda evra, koje se moraju refinansirati), a zatim milijarda evra kamate iz budžeta (uz to preduzeća i banke plaćaju 1,2 milijarde evra kamate). To je ukupan iznos sredstava unapred angažovan na postojeći javni dug od 23 milijardi evra treba dodati i „otkrivenih" iz ugovora i drugih obaveza 23,4 milijarde evra. To iznosi 50,4 milijarde evra.

Ako se od navedenog iznosa „očisti" ono što je već „u budžetu" za 2020. godinu od 9,4 milijarde, ostaje 14 milijardi evra dugova. Radi se o ogromnom teretu dugova, dok se iz suficita budžeta (koji neće biti ostvaren) ne mogu finansirati kamate i otplate. Obzirom na stanje u budžetu, prenapregnutost u odnosima priliva sredstava i odliva po obavezama, jasno je da ova vlada i organi za vođenje finansijske i makroekonomske politike vode društvo i državu u pravo bezglavo zaduživanje i trasiraju put u bankrot države.

Kada smo kod visine i tereta spoljnog duga (države, preduzeća i banaka), ali i unutrašnjeg duga države (bez unutrašnjih dugova preduzeća i međusobnih dugova banaka) dobro je videti stvarni teret toga dela javnog duga. Da li taj teret može da podnese ovako oslabljena i u dubokoj krizi privreda?

Ako se ostvari sve do sada ugovoreno, a i u izjavama i dogovorima najavljeno, tada iznos od 38,3 milijarde evra dugova stvarno predstavlja tako veliki iznos. Ipak, u tome su potrebne izvesne „korekture" i upozorenja, uz prethodne napomene.

Ovde se javljaju četiri efekta na koje treba ukazati:

Prvo, u tom periodu dolazi do godišnjih otplata dospelih dugova (oko 5 milijardi evra svake godine. To je za 5 godina oko 25 milijardi evra, koji će se u potpunosti morati refinansirati novim dugovima, jer neće biti budžetskog suficita. To znači da će po tom osnovu nivo javnog duga ostati isti. Ne dolazi samo do refinansiranja i rekonstrukcije postojećih dospelih dugova.

Međutim, kamata se ne može isplaćivati iz redovnih javnih prihoda tako da će ona po tom osnovu povećati visinu zaduženosti. Samo se pri tome postavlja pitanje iz kojih sredstava će se vršiti refinansiranje dospelih otplata, jer su svi ovde navedeni novi dugovi namenski određeni i ne mogu služiti za otplate dospelih ranijih dugova. Dakle, nove zaduženje za otplatu dospelih dugova ne zadržava nivo dugova, ali se kamata plaća, koja ga povećava. Novi namenski navedeni dugovi i njihov kamatni teret povećavaju i kumulativno deluju na visinu duga. Time se povećava visina zaduženosti države.

Druga, menja se struktura javnih dugova, pošto su raniji dugovi korišćeni za jedne namene (po poveriocima, rokovima, kamatama i drugim uslovima), a novi za druge namene i druge uslove i poverioce.

Treba videti šta se menja u toj strukturi i uslovima i da li će dužnički teret i pritisak obaveza slabiti ili se povećati, što zavisi od rasta bruto proizvoda u tim godinama, ali i efekata upotrebe dugova.

Treće, sve se to odvija s procesom promena u ekonomskom rastu i moći privrede da podnosi teret novih i refinansiranih dugova. Nije to samo visina učešća javnog duga u bruto proizvodu, što se obično ističe, već niz drugih faktora vezanih za delovanje javnih (i spoljnih) dugova na nacionalnu ekonomiju.

Četvrto, dinamiku korišćenja i otplate dugova treba pratiti paralelno s dinamikom privrednog rasta i nacionalnog dohotka, ali i ukupnih investicija, da bi se videla njihova usklađenost, efikasnost i finansijski teret nacionalne ekonomije. Svaki drugi pristup je parcijalan, odvojen od celine, a time i deo stihijske ekonomije, gotovo pojedinačnih poteza (i redovno nedovoljno analiziranih) rezultata upotrebe javnih dugova i javnih investicija. To je jedan od razloga zbog kojih predlažem da se formira Institut za razvoj i nacionalna Razvojna banka, sa potpunom kontrolom monetarnih i finansijskih (javnih i međunarodnih) tokova preko posebne institucije slične SDK.

Sredstva budžeta i javnih fondova se prosto rečeno rastrošno koristi, pljačka i privatizuje van osnovne funkcije. Sve su to koruptivni ugovori i trgovine uticajem, uz zloupotrebu zakona. Ovakvi „gubitelji novca", otimači tuđih dohodaka prosto rečeno pljačkaši javnih dobara, nemaju nikakav osećaj odgovornosti. Ovo je samo jedan isečak u opštem procesu otimanja, pljačke, kriminala, korupcije. Zar im treba i dalje omogućiti da i dalje izvlače iz pravog „leša" naše privrede i potpuno praznog (deficitrarnog) budžeta (punjenog uglavnom novim dugovima).

Šta uopšte rade nadležne državne institucije? Ne reaguje Republičko javno tužilaštvo, Agencija za borbu protiv korupcije, policija, Specijalna jedinica za borbu protiv kriminala, korupcije i pljačke države, ali i BIA, Poverenik za informacije od javnog značaja.

Samo je to dodatni dokaz da su sve navedene institucije urušene i ne obavljaju svoje javne funkcije. Vučić je najavio (koji put) odlučnu borbu protiv mafije, od čega nema ništa. Treba osloboditi ove institucije da vode svoj posao. I dovoljno.

Za ovakvu kriminalnu i protivzakonitu aktivnost, uništavanje javnih sredstava, potkopavanje budžeta i javnog sektora u beskrupuloznoj trci za bogaćenjem preko otimanja, glavni akter ovih nedoličnih ponašanja Ana Brnabić, predsednica nezakonite Vlade, koja je stvarno „veliko i dobro učinila za Srbiju" (Vučić), treba odmah da podnese ostavku. I ovako je običan izvršilac želja, namera i odluka Vučića kao predsednika države. Ova funkcija traži moralne, odgovorne i visoko obrazovane i sposobne ličnosti, a ne poslušnika bez svog stava, kojim se lako upravlja. Radi se u osnovi o ličnosti na funkciji, a bez funkcije.

Ovakve koruptivne infekcije pravno obolele i gotovo razorene države, su bolest koja se ne može postepeno otklanjati i to od slučaja do slučaja. Potreban je hirurški zahvat da se ovaj karcinom kriminala i korupcije saseče u korenu, jer je metastazirao u celo društvo. Zbog čega smo i predložili (uz ostale brojne predloge) da se formira Državna direkcija za anatikriminalnu i antikoruptivnu delatnost sa organima koji su tu predloženi i koji osiguravaju nazavisnost i objektivnost ove institucije, ali i brzo reagovanje.

Inače, sva postojeća ministarstva i njihove institucije su međusobno interesno povezani u sistemu „daj - dam", „gde sam tu ja?" Štite i pokrivaju, a vidimo i „pomažu" jedni druge, tu je teško tražiti izlaz iz ovog zla koje nas je zateklo i koje nas prosto guši i čini bespomoćnim u opštem procesu destrukcije i propadanja.

Tome treba dodati i uvođenje izvršitelja, kao pravog oblika torture nad građanima, koji stvaraju socijalni haos oduzimajući ili prosto otimajući imovinu dužnika, bez obzira na visinu duga i situaciju u kojoj se dužnik nalazi u jednom stvarnom opštem nevremenu (krize i sukoba). Ovu instituciju treba hitno ukinuti.

To je i razlog zašto često javno ukazujem na to da se ne može ovako voditi politika budžetske potrošnje i ukupna fiskalna politika od strane međusobno povezane „trojke", bez bilo kakve javne kontrole, uz odbacivanje svih poznatih budžetskih principa (devet principa).

Grupno upravljanje i odlučivanje preko budžeta sa gotovo 44% bruto domaćeg proizvoda, a ako se doda tome i zaduživanje za javni sektor to je i preko BDP. Sve to ukazuje na velike uzurpacije, zloupotrebe i konačno, promašaje. Stoga će i budžetska politika, kao i investiciona politika i politika javnog zaduživanja doći na red duboke kritičke analize nove „vlade nacionalnog spasa" - do koje će morati ubrzo doći.

Ne može se prosto razbacivati sa javnim sredstvima kao da je to Alajbegova slama, bez odgovornosti, bez analize efekata, bez kontrole. Kada nastane faza nagomilanih dugova i obaveza jedne prezadužene privrede i države, a istovremeno sa ogromnim sve većim potrebama, nastaje egzistencijalna dilema ili dalji život sa stalnim rastom dugova (život na dugovima i rad za obaveze iz dugova) ili proglašenje bankrota sa svim posledicama koje ovakva odluka države nosi sa sobom. Tu izlaza iz krize nema. Stoga smo ovde dali i efekte koje eventualni bankrot države nosi sa sobom.

Kako se dospele obaveze otplata dospelih dugova refinansiraju novim zaduženjem, sada postaje jasno da se najveći deo intervencija pokriva iz spoljnog zaduživanja. Pri tome se postavlja pitanje: kako država iz budžeta može da troši za brojne investicije 1,5 milijardi evra, 200 miliona evra i niz drugih rashoda za investicije iz budžeta, a budžet je uplovio u duboki minus.

Rashodi za takve svrhe se vrše iz tekućeg priliva po raznim osnovama (naravno nenamenski, kao porezi i sl.), ali i novim zaduženjem. To zahteva da se budžetski rashodi stave pod potpunu kontrolu u usmeravanju sredstava i odluci o korišćenju. Žiro račun i slobodna sredstva na raspolaganju se moraju pratiti, a time i politika dopunskog finansiranja budžeta, održavanje njegove likvidnosti i kontrole - sve u cilju borbe protiv zloupotrebe, nenamenskog korišćenja, praćenja efekata upotrebe sredstava i konačno provođenja fiskalne politike u celini. Jer, ne treba zaboraviti da rashodi budžeta zahvataju 44 - 48% bruto domaćeg proizvoda (naravno i dopunski finansirani izvan domaćeg bruto proizvoda).

Koliko je to značajno za društvo i razvoj ne treba posebno isticati, zbog čega se ne sme dozvoliti da uska grupa odlučuje o korišćenju ovako velike mase sredstava. Time se uzurpira i moć i uticaj u društvu, van svih nadležnih institucija zaduženih za budžetsku politiku.

Kome bi palo na pamet da gradi stadion u teškoj budžetskoj krizi i ogromnom deficitu, a i postojeći su prazni.

Kako će nas okovati spoljni dugovi i blokirati razvoj jasno je kada se vidi da javni dug raste na preko 51 milijardu evra (94% BDP), ali je još značajnije ono što će iz toga proisteći. Naime, u krizi i slabom privrednom rastu investicije se usmeravaju uglavnom u saobraćajnice i koridore, dakle dugoročne investicije na kredit. Ovde se javljaju dva negativna problema toga: prvi, takve investicije se ne mogu „samofinansirati" i osiguravati sredstva od korišćenja za održavanje.

Istovremeno se javljaju i troškovi investicionog održavanja i drugo, obeveze iz kredita dospevaju za plaćanja, a za to nema osiguranih sredstava. Da li je neko izradio studiju isplativosti ovih saobraćajnica i kako će se servisirati obaveze. Samo država koja nema ni viziju, ni strategiju razvoja, može da vodi ovakvu teško promašenu investicionu politiku. Da, ali se na ovakvim projetima može najbolje „ugraditi", jer je to majdan za veliku korupciju.

To se odnosi i na Investicioni fond iz SAD koji će nakon Vašingtonskog sporazuma „uložiti" (kao naš kredit) preko tri milijarde dolara u saobraćajnice, koje Srbiji nisu ni prioritetne, niti potrebne (već pre svega SAD, NATO i Albaniji). Kada dođe do visokog duga i teškoća u otplati, a sigurno će doći, tada poverilac uzima domaće resurse, rudna blaga, privredne subjekte, a time i ekonomsku samostalnost države. Setimo se samo knjige Džona Perkinsa - „Ispovest ekonomskog ubice", u kojoj je odlično opisao mehanizam i sistem kojim države koje prihvate američku „pomoć" za razvoj infrastrukture (koju grade američke korporacije) dolaze u dužničko ropstvo, a zatim totalne političke ucene i direktne pretnje.

3) Finansiranje budžetskog deficita i javnog sektora - makroekonomske posledice budžetskog deficita

Iz navedenih razloga javljaju se sve veće teškoće u finansiranju ukupne budžetske potrošnje (rashoda), a posebno sve većeg budžetskog deficita (klasičnog i konsolidovanog oblika). Klasični deficit permanentno raste u masi i učešću u bruto domaćem proizvodu. To se posebno zapaža kod konsolidovanog deficita obzirom na dopunske izvore finansiranja (inostrane i domaće) koji dovode do naglog rasta kamatnih rashoda i otplata dugova.

Konsolidovani deficit budžeta je izuzeto visok, što traži veliki iznos „dopunskih sredstava" za njegovo finansiranje. To je pravi teret budžeta i javnih finansija države. Kakav je sistem osiguravanja sredstava izvan redovnih budžetskih sredstava?

Ovo se odnosi pre svega na domaće kredite kod poslovnih banaka, inostrano zaduživanje, a po mogućnosti prodajom (privatizacijom) preostalih javnih preduzeća. Drugih izvora nema, osim direktne emisije novca kod centralne banke, što je najgori oblik deficitarnog finansiranja i direktan izvor inflacije. Kako je „saniran", bar privremeno, budžetski deficit u 2021. godini? Privatizacijom je „namaknuto 1,2 milijarde dinara, domaćim bankarskim kreditima 180 milijardi i inostranim zaduženjem 479 milijardi.

Donacija nije bilo. To iznosi ukupno 686 milijardi dinara, odnosno 5,4 milijardi evra. Bez zaduživanja već bi nastala budžetska kriza i pravi slom javnog finansiranja. Država, koja je očito vrlo rastrošna, sa velikim stvarnim budžetskim manjkom (razlikom između budžetskih rashoda i prihoda) pored domaćeg i stranog zaduživanja (ne zna se koji je gori oblik, mada je to, ipak, strano zaduživanje za pokriće javne potrošnje), nastoji da preko emisije tromesečnih i šestomesečnih državnih zapisa prikupi dodatna sredstva.

Dug države po ovom osnovu narastao je na kraju 2009. godine na 102 milijarde dinara, a krajem 2010. godine na 151 milijardu i krajem 2011. godine 260 milijardi dinara, a u 2015. godini 645 milijardi. U 2020. dopunsko finansiranje rste na oko 805 milijardi dinara i u 2021. godini 696 milijardi.

Dopunski izvori mogu biti samo privremeno rešenje, prelazni period, da se spreči bankrot države i budžetska insolventnost, što znači nemogućnost izvršavanja budžetskih obaveza prema velikom broju korisnika.

Problemi su proistekli iz pogrešne monetarne, fiskalne i spoljnotrgovinske politike, odnosno ukupne razvojne politike, a posebno pogubne i promašene privatizacije - s uništavanjem nacionalne proizvodnje, zaposlenosti i zdravog razvoja. Problem se zaoštrio u 2009. godini, dok se posebno ispoljio u 2010, 2013. i 2014. godini, jer je skoro došlo do "granice pucanja" budžeta i nesolventnosti države. Naime, izostaju prihodi od privatizacije, inostrano zaduživanje je sve teže i nepovoljnije zbog svetske finansijske i bankarske krize, zaduživanije kod naše centralne banke isključeno, a kod poslovnih (uglavnom stranih) banaka sve teže, skupo i dosta ograničeno. Zbog toga dolazi do zahteva da se smanji javna potrošnja (koja je vrio neelastična naniže) i da se povećaju poreski prihodi (PDV na primer, neke akcize i sl.).

4) Budžetski teret i efikasnost privrede

Deficit budžeta i teret javne potrošnje veoma jasno se mogu sagledati iz njihovog kretanja u odnosu na bruto domaći proizvod, a posebno kumulativnog kretanja kamata i otplata na dugove i učešća u javnim rashodima, prihodima i bruto domaćem proizvodu.

Učešće primarnog deficita u bruto domaćem proizvodu se stalno povećava, što je slučaj i kod konsolidovanog deficita. Njihovo učešće u javnim rashodima i prihodima se povećava, tako da predstavljaju sve veći teret u javnim finansijama.

Nacionalna privreda je postala visoko zavisna od stranog (dopunskog) finansiranja javne potrošnje.

Naravno, treba pri tome uzeti u obzir plaćene kamate na dugove, dospele obaveze koje treba isplatiti ili refinansirati, neizvršene dospele obaveze (povraćaj PDV), što sve formira bruto potrebna sredstva budžeta za finansiranje dospelih obaveza.

Zvanični deficit (primarni) kreće se u poslednjim godinama između 5% i 6,6%, a ako se tome doda i sekundarni deficit tada se ukupan deficit povećava na 18,5% do 23% bruto domaćeg proizvoda. Istina, deficit je smanjen u 2015. godini na 3,7%, a u 2016 se formirao deficit od 575 milijardi ili 1,4% domaćeg proizvoda. Rebalansom budžeta za 2022. godnu (novembar) deficit je povećan sa 3% na 3,94% bruto proizvoda. Deficit je povećan za 80 milijardi dinara ili 670 miliona evra. Deficit će iznositi oko 3 milijarde evra.

Povećanje budžetskog deficita u 2022. (na 294 milijarde dinara) se pravda plaćanjem uvoza struje i gasa, ali i pokriće gubitaka EPS-a i Srbijagasa, zbog uvoza energenata.

Veliki je problem što se bruto deficit u odnosu na ukupne javne prihode povećao na gotovo 41%, što stvara visoko zavisnu ekonomiju i javni sektor od stranog kapitala i dopunskog (kreditnog) finansiranja budžeta.

5) Zarobljeni u kamatnoj klopci krupnih dugova

Samo plaćene kamate na kredite korišćene u finansiranju budžetskog deficita kreću se od 1,1% do 3,5% bruto domaćeg proizvoda, što je u neki godinama dvostruko veće od godišnjeg porasta bruto domaćeg proizvoda. Ako se tome dodaju i otplate dospelih kredita to se penje na 17,1% u bruto domaćem proizvodu, a u prirastu BDP na gotovo 168%. Omča finansijskih obaveza se steže. Otplate se moraju:

Reprogramirati ili

Uzimati novi krediti da bi se servisirali stari dospeli krediti (uz novi rast kamatnog opterećenja).

Dalja kompresija domaće potrošnje nije moguća, jer je dosta opala i ugrožava standard stanovništva i razvoj.

Kumulisanje deficita budžeta praćeno je stalnim rastom javnog duga, a time i tereta otplata glavnice i kamata.

Pogledajmo samo kamatni teret kojim je opterećena nacinalna privreda. Kamatu ne plaća samo javni sektor, već to na svoje dugove plaća i privreda i poslovne banke.

Samo plaćene kamate na budžete dostižu visinu neto povećanja (prirasta) bruto proizvoda u navedenom periodu. Ako se tome doda i masa plaćenih kamata preduzeća i banaka to iznosi ukupno 19,7 milijardi evra, uz istovremeni prirast BDP od 11,3 milijarde. Dakle, proces finansijskog siromašenja privrede i rast samo za plaćanje kamatnog odliva je prisutan proces u ekonomiji. Dodatne akumulacija (štednje) iza domaćeg stvaranja nacionalnog bogatstva nema. Pokrivanje deficita zavnog sektora i eventualni rast investicija moguć je samo na stranom kapitalu.

6) Izvori finansiranja javnog sektora i deficita

Istraživanje prirode i karatera deficita budžeta i eksplozivno povećanje javnog duga, koji vode u krizu javnog sektora i sistema javnog finansiranja nije moguće bez analize strukture i ponašanja javnih prihoda i sistema finansiranja javnog sektora.

Da li se formira i provodi adekvatna fiskalna (poreska) politika, odnosno struktura i dinamika javnih prihoda, koji bi mogli da pokriju sve veće rashode? Da li opada fiskalni kapacitet paralelno sa opadanjem ili niskom stopom privrednog rasta i porastom nezaposlenosti ili je sama efikasnost naplate poreza značajno opala, odnosno porasla „siva ekonomija" (izbegavanje plaćanja poreza).

Povećanje javnog duga dovodi do brzog rasta kamatnih obaveza, koje, sa svoje strane ograničavaju ostale potrebe države za koje je dug formiran. Državni izdaci (ostali) moraju se smanjivati ill uzimati novi krediti za službu duga. Država pribegava ovom drugom „rešenju", tako da nastaje stalni rast deficita budžeta, javnog duga i kamatnih obaveza. Državna potrošnja se odvaja od stvarnih tokova reprodukcije. To sve više postaje poseban i odvojen tok novca i dohotka. Državne finansije ulaze u dugoročnu sistemsku krizu.

Dopunski izvori fmansiranja odnose se na kredite domaćih banaka, (uglavnom su to strane banke), kredite kod inostranih banaka (zaduživanje), prihode od privatizacije i naplaćene otplate od datih kredita (priliv).

Veliki je problem u javnom finansiranju što se u odnosu na redovne javne prihode učešće dopunskih povećeno je sa 6% iz godine pre krize na 40% u 2014. godini, uz tendenciju snižavanja u sledećim godinama. Teško je voditi u takvim odnosima osmišljenu fiskalnu i poresku politiku, jer država sve više zavisi od pozajmljenih sredstava kod banaka i na finansijskom tržištu. Šta se događa sa javnim finansijama ako država u 2012 godini pusti na tržište zapise od 304 milijarde dinara uz kamatu od 11,3 - 14,2%, a na kredite kod komercijalnih banaka od 9% do 10%..

Istovremeno se na međunarodno tržište puštaju evroobaveznice (eurobond) od 1,4 milijarde dolara uz kamatu od 7,5%, i to.u situaciji kada je novac na inostranom tržistu postajao sve jevtiniji. Dakle, nizak privredni rast sada je praćen sve većom kamatom na inostranim tržištima. Plaćamo višu kamatu na dugove nego druge države koje su u dubokoj krizi, kao Italija, Španija, Grčka, Portugalija, Belgija i dr. Italija prodaje svoje obveznice uz kamatu od 5,9% do 6,1%, dok je u Srbiji ta kamata 7,25%. Dobar je naslov u jednom dnevnom listu („Obveznice će nam doći glave", Večernje novosti, 7. jun 2012. godine, str.6). Dva negativna paralelna toka vode ka poznatoj rezultanti - porast javnog duga i kamatnog tereta, porast deficita budžeta, usporavanje privredne aktivnosti i sve veće teškoće u pokrivanju deficita, odnosno servisiranju javnog duga države.

Da vidimo ponašanje ukupnih javnih prihoda i pojedinih oblika prihoda i dinamiku privredne aktivnosti (BDP), ali i poresku presiju i promene osnovnih oblika prihoda budžeta.

U godinama ekonomske i finansijske krize (2008-2022. godina) javni prihodi znatno sporije rastu u odnosu na nominalni rast bruto domaćeg proizvoda. Čak i u uslovima da su ove stope rasta godišnje izjednačene zbog različite mase bruto domaćeg proizvoda i javnih prihoda, došlo bi do opadanja učešća javnih prihoda u BDP. Od 2009. nastao je prelom u javnom sektoru i njegovom funkcionisanju. Svi oblici javnih prihoda (osim poreza na dobit) imaju sporiji rast od finansijske snage društva (BDP). Najveći pad prihoda zapaža se kod carina (oko 39 milijardi dinara ili 50%) i ukupnih poreskih prihoda.

Takva kretanja, a pre svega usporavanje i pad privredne aktivnosti, mali prirast bruto domaćeg proizvoda, neefikasnost naplate poreza i doprinosa, vode finansijskoj krizi javnog sektora. Da li je moguće servisirati javni dug države u narednim godinama, a prema već preuzetim obavezama?

Stvorila se omča finansijskih obaveza koja može da se „olabavi" samo vrlo dinamičnim privrednim rastom i velikim rastom zaposlenosti. Kriza javnog finansiranja je samo refleks razvojne i finansijske krize privrednog sektora, niske stope privrednog rasta i veoma visoke nezaposlenosti (uz nisku efikasnost naplate poreza i doprinosa).

Dugoročna i kvalitetna rešenja krize javnog finansiranja upravo se nalaze na ta dva područja.

7) Budžetska kriza i slom sistema javnog finansiranja

Politika stalnog rasta javnih rashoda i sve manjih prihoda, vodi sve većem budžetskom deficitu, zbog čega su se javni dugovi ogromno povećali. Budžet države je ušao u budžetsku krizu koja će se zaoštriti u sledećim godinama zbog niske stope privrednog rasta, relativno sve manjih prihoda i teškog i sporog smanjivanja javnih rashoda (zbog visoke neelastičnosti naniže). Ovo ostaje jedan od najtežih problema u narednom periodu.

Budžetski deficit i teret javnog sektora su u poslednjim godinama izuzetno povećani u odnosu na finansijsku i razvojnu moć privrede i sektora stanovništva. Preorijentacija na kreditno finansiraje javnih rashoda i budžeta (dopunsko finansiranje) dovodi do ogromnog tereta kamata na dugove i otplata dospelih obaveza. Učešće plaćenih kamata u toku godine u bruto domaćem proizvodu je veće od godišnjeg prirasta bruto proizvoda. Ako se tome dodaju i otplate tada nastaje faza u kojoj je masa kamata i otplata, veća od mase dodatnog godišnjeg bruto proizvoda.

Treba jasno pratiti i primarni i sekundarni deficit javnog sektora, obzirom da je ovaj drugi oblik postao dominantan i koji se mora finansirati novim zaduženjem na finansijskom tržištu. Treba ponovo posebno istaknuti da je godišnja dinamika rasta javnih rashoda i prihoda ispod stope nominalnog rasta bruto domaćeg proizvoda i da je sve teže finansiranje javnog sektora, čime je ugroženo njegovo normalno funkcionisanje (sa brojnim javnim funkcijama). U rigidnoj politici stabilizacije cena i kursa problem ostaju i dalje.

Pravi, dugoročni, put izgradnje zdravih javnih finansija je naglo oživljavanje privredne aktivnosti, porast zaposlenosti, porast izvoza, oštra selekcija uvoza, selektivno kresanje budžetskih rashoda, ograničavanje budžetske potrošnje u bruto domaćem proizvodu u korist oživljavanja proizvodnih investicija. U tu stratešku funkciju razvoja treba uključiti drugačiju (stimulativnu) monetarno - kreditnu, fiskalnu, spoljno - trgovinsku politiku i politiku raspodele. To je potpuno drugačiji koncept i strategija razvoja i stabilizacije u odnosu na postojeće. Dalje „krpljenje" ovog sistema i pokrivanje sve većeg deficita javnog sektora vodi, konačno njegovoj većoj neefikasnosti, destrukciji i slomu sistema javnog finansiranja.

Sada se i dalje traži se "plan kredibilne fiskalne konsolidacije" i smanjenje deficita u budžetu (preporuka MMF). Takvi planovi, smatra se, "neće uticati na smanjenje ekonomskog rasta". Oni će smanjiti nepoverenje i podstaći privatne investicije i privatnu potrošnju. Dakle, predvidivost namera vlasti doprinosi vraćanju poverenja investitora.

Odmah su bile ranije preporučene i provedene bolne mere smanjenja ili zamrzavanja plata u javnom sektoru i penzija (od 2014. sve do 2018. godine). Cilj je bio uravnoteženje budžeta, što treba da dovede do stabilizacije (i kasnije smanjenja) javnog duga. Restriktivna flskalna politika treba da je praćena „relaksirajućom" monetarnom, uz nisku kamatnu stopu centralne banke. Srbiji se predlaže donošenje srednjoročnog fiskalnog programa koji bi doveo do smanjenja državnog duga na održiv nivo. Predlaže se smanjenje subvencija i transfera, smanjenje mase zarada, proširenje osnovice poreza na dobit preduzeća, na dohodak građana, poreza na imovinu i stope PDV.

Prestao je savremeni razvojni budžetski aktivizam. Razvojna funkcija budžeta je „zakržljala", a nametnuta je dominantno stabilizaciona funkcija. Razvojna kriza, finansijski slom i visoka nezaposlenost doveli su do dominantno socijalne funkcije budžeta, bez koje bi nastali veliki društveni lomovi i onemogućeno funkcionisanje državnih (javnih) instiucija.

Ovde se pre svega ima u vidu školstvo, zdravstvo, sudstvo, socijalna davanja, davanja za nezaposlenost, policija, armija i dr. Dakle, nema i ne može biti budžetske neutralnosti. Izlaz je u povećanjn proizvodno - finansijskog kapitala i visokim stopama privrednog rasta. Takav model razvoja i koncept makroekonomske razvojne politike je moguć i treba ga hitno primeniti da bi se izbegao kolaps privrede i privredno - finansijski slom.