Odbrana od NATO
Ministar odbrane ili
ima amneziju, ili je zločinački beskrupulozan, ili je neverovatan politički
podlac
Šule, kao da ga je pogodilo uranijumom
obogaćeno đule
U smernicama za transformaciju istočnoevropskih armija
NATO insistira da nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad
50 odsto. U našem slučaju, sve dok rejting vojske ne padne na oko 20 odsto, ne
mogu lako da se izvrše
masovne smene i otpuštanja
oficira koji su učestvovali u odbrani od NATO agresije, a to znači da za sada
ne može biti govora o ulasku naše vojske u NATO. Onda na
scenu stupa ministar ŠuNATOvac...
Pukovnik Milan Jovanović
Umesto
istinski civilizovane, demokratske, pravne države petooktobarske promene donele
su nam "Srbiju iz bajke", u kojoj preko noći možeš da se obogatiš, da pljačkaš,
da kradeš do mile volje, birokratsku,
partitokratsku, poluvazalnu i u svim segmentima neuspešnu podaničku državu.
U
takvom kontekstu sprovodi se i "reforma" vojske i odbrambenog sistema
Srbije, sve pod mentorstvom SAD i NATO-a i pod sloganom da je to jedini mogući
model izgradnje sveukupne nacionalne odbrambene bezbednosti.
Otkrio i
toplu vodu
Pažljivim čitanjem
ovog tragikomičnog štiva, nedovoljno
vrednog da se u celini citira, jasno je da se radi o veštom, ali
već uveliko providnom Šutanovčevom marketinškom potezu
zamagljivanja i zamajavanja
domaće javnosti kako bi, kao "američki čovek" u Srbiji, pre izbora završio domaći zadatak - da Srbiju dovede pred svršen
čin i, bez izjašnjavanja građana, bezbolno
i bez otpora
je uvede NATO alijansu. U
tom svom hvalospevu, Šutanovac se ni najmanje ne ustručava da sistematskom zamenom teza
uveri građane Srbije da je crno
belo, da je zlo dobro, da
je izdaja patriotizam, te da "opšti okvir
reformi u Republici Srbiji jeste proces
njene evropeizacije
- a ne proces evropske integracije".
U tom olakom razbacivanju "velikim mislima" ministar nije ni
pokušao da
objasni šta (se) uopšte podrazumeva
pod "evropskim integracijama",
ko su njeni
suštinski pokretači
i realizatori, te ono što je možda i
najbitnije: Kakav je odnos Srba prema
Evropi i Evrope prema Srbiji?
Da li su
Srbi problem Evrope? Zašto se prema Srbima ujedinjena Evropa postavila kao mučitelj i
neprijatelj? Zašto se ta Ujedinjena Evropa
već dvadeset godina nalazi u "svađi" sa Srbijom? Zašto je Evropa baš protiv
Srba upotrebila sve raspoložive sisteme
kažnjavanja (ekonomskog, političkog, kulturnog)? Zašto je Evropa, konačno, posegla i za
bombardovanjem i zašto je stala uz bok Amerikancima u otimanju Kosova i Metohije?...
U
tom hvalospevu Šutanovac, u stilu "čega se pametan stidi, time se budala ponosi", pripisuje
sebi zasluge i za osnivanje Univerziteta odbrane (vojno školstvo, in ače, živi u Srbiji - duže od 150 godina), za
renesansu odbrambene industrije Srbije (šta li o tome misle radnici kragujevačke fabrike oružja, koji su proteklih dana spavali u magacinima gotovih proizvoda,
mitraljeza, municije) i kojekakve druge gluposti. Slučajno ili ne, Šutanovac je priznao da je temelj svih temelja reforme -
profesionalizacija Vojske (čitaj: uništavanje odbrambenog
sistema Srbije i Vojske Srbije) - započeta 2003.
godine (u vreme kada je ministar odbrane bio Boris Tadić) , koja je i
okončana baš pod visokim Šutanovčevim rukovođenjem i komandovanjem.
Kompletna
njegova "reforma" se svodi na papagajske floskule "međunarodne
misije"... kao put i način da se Srbija uvede u NATO...
Uz
to, sve analize o ulozi NATO alijanse potvrđuju da je za pripremanja svakog
kandidata za NATO najbitnije slabljenje vojske zemlje kandidatkinje, koja na
kraju nije u stanju da samostalno brani i odbrani svoju teritoriju.
Solidni
podanici
Pomenuta
reforma odbrambenog sistema i Vojske Srbije sprovedena je na nezakonit i neustavan način, samoinicijativno, po
direktnom nalogu i pod patronatom SAD i
NATO-a, i to u periodu kad je zemlja dovedena u najveću političku, ekonomsku i moralnu
krizi, odnosno kada je kao država propala država u svakoj oblasti
društvenog života... I ne samo to, sve se desilo o pored donošenja Odluke o vojnoj neutralnosti koju je Narodna skupština Srbije
izglasala u okviru
Rezolucije o zaštiti suvereniteta,
teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka
Republike Srbije, 26. decembra 2007. godine sa 220 glasova narodnih poslanika. Ta rezolucija se odnosila na Kosovo i Metohiju,
a jedan njen član utvrdio je vojnu neutralnost na sledeći
način: "Zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. godine bez odluke
Saveta bezbednosti do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO konačan organ vlasti u nezavisnom Kosovu, Narodna skupština Republike
Srbije donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne
saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju". Međutim,
ulaskom Srbije u Partnerstvo za mir sve se, po svoj prilici, otišlo u zaborav.
Sam
ulazak Srbije u Partnerstvo za mir na polju odbrambene
bezbednosti zemlje nije doneo ništa sem
"otvorenih vrata" da američki podanici (Tadić, Šutanovac...) mogu da nastave započeti posao. U tom kontekstu je prilikom posete Borisa Tadića Americi potpisan Ugovor o statusu američkih snaga u Srbiji (SOFA) i
partnerstvu naše vojske i Nacionalne garde Ohaja (!).
Nekoliko dana posle, Srbiji je omogućeno da sa još 20 zemalja učestvuje u programima američke vojne obuke. Tako se
Srbija, bez izjašnjavanja građana, našla u društvu
onih kojima je velesila "progledala kroz prste", pa će naši oficiri moći da pohađaju američke vojne škole i specijalističke obuke o trošku vojnog budžeta SAD, a sasvim sigurno i da ratuju
za potrebe ostvarenja ekonomske bezbednosti SAD.
Cena
negde zaturena
U
situaciji kada se smanjuje brojno stanje pojedinih armija ispod granica sposobnosti da mogu garantovati teritorijalni integritet i
suverenitet vlastitih država,
postavilo se logično pitanje koliko će koštati tuđa zaštita, jer, kako kaže starogrčka izreka, "ko ne želi da hrani svoju vojsku, taj će hraniti tuđu". Podrazumeva se i da
silni sporazumi između država
i NATO saveza o slobodnom kretanju NATO trupa po njihovim teritorijama i zaštita američkih vojnika od bilo kakve odgovornosti za bilo
kakvu pričinjenu štetu predstavljaju direktno
"guljenje kože" domaćih poreskih obveznika radi
nekih neidentifikovanih tuđih interesa. Situaciju dodatno komplikuje i
činjenica da svaka članica Alijanse ili kandidat za ulazak u nju snosi troškove angažovanja
svojih trupa u trećim zemljama. Kakvu onda korist Srbija ima od ŠuNATOvčevih "međunarodnih misija".
SLOVENIJA
- Stanovnika:
2,06 miliona,
- BDP: 55,8 milijardi evra,
- Vojni
budžet:
jedna milijarda EUR,
- Vojnika:
7.700
HRVATSKA
- Stanovnika:
4,4 miliona,
- BDP: 67,4 milijarde evra,
- Vojni
budžet:
1,02 milijarde evra,
- Vojnika:
16.000
BiH
- Stanovnika:
3,8 milion,
- BDP: 18,3 milijarde EUR,
- Vojni
budžet:
204 miliona EUR,
- Vojnika:
10.000
CRNA GORA
- Stanovnika:
680.000,
- BDP: 3,1 milijarde evra,
- Vojnika:
3.127
MAKEDONIJA
- Stanovnika:
2,1 milion,
- BDP: 9,1 milijarda EUR,
- Vojni
budžet:
167 miliona EUR,
Vojnika: 8.000
ALBANIJA
- Stanovnika:
3,1 milion,
- BDP: 13,4 milijarde EUR,
- Vojni
budžet:
254 miliona EUR,
- Vojnika:
14.259
SRBIJA
- Stanovnika:
7,3 miliona
- BDP: 58,8 milijardi EUR,
- Vojni
budžet:
1,06 milijardi EUR,
- Vojnika:
29.125
Upoređenja
radi: Bugarskom, čija je odbrambena strategija potpuno podređena strategiji
NATO, koja je ukinula Komandu operativnih snaga, Komandu za specijalne
operacije, Istočnu i Zapadnu komandu kopnenih snaga, Taktičku avijacijsku
komandu, Komandu vazdušne odbrane, umanjila
je broj pripadnika oružanih snaga i
sačuvala ga na nivou 45.000 vojnika. Svoju državnu teritoriju Bugari planiraju i mogu da brane samo sa istočne strane.
Bugarska često kupuje vojnu tehniku i opremu od već preporučenih proizvođača, što je obaveza na koju se obavezala posle ulaska u NATO.
Ovakva pozicija pojačava bugarsku zavisnost od vodeće članice bloka - SAD.
Upoređujući,
dakle, Bugarsku i Srbiju koje imaju približno isti broj stanovnika i isti vojni budžet, vidi se da Srbija i pored zabrinjavajućeg stanja u oružanim snagama i okruženju ima dvostruko manje vojnika od Bugarske...
Prema
najnovijim predlozima Crna Gora bi imala 2.400 vojnika, odnosno 410 oficira,
898 podoficira, 782 vojnika po ugovoru i 310 civila. Na osnovu ovih podataka
vojni stručnjaci ocenjuju da se radi o veoma maloj oružanoj formaciji, pa na ovaj način Crna Gora svoju i bezbednost svojih
građana stavlja u ruke drugim subjektima, koji se nalaze van granica
najmlađe evropske države.
Makedonsko
iskustvo govori da je ova država
svoju sudbinu prepustila NATO i SAD i po svoj prilici da će se njena sudbina
određivati baš u okrilju NATO, koji se na Balkanu
oslanja na albanski faktor, tako da sve zemlje koje su svoju sudbinu vezale za
spoljne faktore nemaju sigurnu budućnost.
Hrvatska
koja je stupila u NATO morala je da pristane na slanje
novih 5600 vojnika u mirovne operacije.
Po
kriterijumima NATO, Srbija bi, ako
želi da pristupi alijansi trebalo da
ustupi više od 13.000 vojnika za
"međunarodne mirovne operacije". Jasno je da ni Hrvatska, ali ni u
Srbija, neće moći bez velike muke da pošalju u Avganistan, Irak ili na neko drugo vruće mesto ovoliki broj vojnika.
Tako postaje sasvim jasno zašto se u Varni, u Bugarskoj (samit NATO 29-30. maja), Bugarska
izjasnila da je za Srbiju i region najbolje
da Srbija postane član NATO saveza. Sasvim je jasno zašto je generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen posle hapšenja Ratka Mladića i sastanka sa bugarskim
predsednikom Georgijem Prvanovim izjavio da je otklonjena glavna
prepreka na putu Srbije ka EU i NATO... Zato više nikog ne iznenađuje to što u svojim svakodnevnim medijskim nastupima i Tadić i Šutanovac ponavljaju da je "Srbija lider na Balkanu" ili da je "Srbija je garant
mira u regionu". Dakle, po mnogo čemu je Srbija pravi primer kako se
samourušava vlastita odbrambena
moć.
Kad
raste - znači da pada
Pre
ulaska Srbije u NATO, na red, međutim, kod nas tek dolazi i ispunjavanje još
jednog uslova. Tako u NATO smernicama za transformaciju istočnoevropskih armija
piše da nema reforme neke vojske dok je
njen ugled u javnosti iznad 50 odsto. Računa se, naime, da u našem slučaju,
sve dok rejting vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira koji su učestvovali u odbrani od NATO agresije, a to znači da
za sada ne može biti govora o ulasku naše vojske u NATO. Sada je sasvim jasno zašto Šutanovac
u svom svakodnevnom medijskom obraćanju ponavlja frazu o - rastu ugleda Vojske
kod naroda.
Druga
bitna činjenica u vezi sa kandidaturom za prijem u NATO je da ulazak u NATO ne
ubrzava i ne garantuje ulazak u EU, kao što je bio slučaj ranije. EU je zaokupljena svojim problemima i zato nam permanentno postavlja nove i
nove uslove. Primera radi, hapšenje
Ratka Mladića još se kao "uslov" nije ni
ohladilo, a već je na tapetu navodni zahtev za normalizacijom odnosa Srbije sa
Kosovom, odnosno priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije itd. Srbija,
dakle, i ako postane članica NATO, teško da će postati ravnopravna članica EU.
U političkom smislu, integracija u NATO je gubljenje suvereniteta ne samo nad vojskom,
nego i nad teritorijom. I to ne radi ciljeva iza kojih stoji NATO nego ciljeva
iza kojih stoji Vašington. Nemoguće je u Evropi pronaći, na primer u Evropi,
francusku ili italijansku bazu van granica tih država.
Zanimljivo
je da još uvek niko u zemlji, bar zvanično, nije
izašao sa ozbiljnom računicom koliko bi taj
"luksuz" (ulazak u NATO) koštao našu zemlju. Ne postoje ni javno iskazani
kriterijumi koji bi omogućili izradu takve procene, niti je ko pokušao da ih razradi. Zato se argumenti u naklapanjima o
"ekonomičnosti" ulaska u NATO često svode samo na uštedu prouzrokovanu smanjenjem broja vojnika i njihove
tehnike. Najjednostavnije rečeno, najbolje je da sopstvena armija bude -
rasprodata.
Razume
li nacrtano
Ako
je ulazak u NATO motivisan ekonomskim razlozima, treba reći sledeće. I zemlje
istočne Evrope su žurile u NATO nadajući se brzom, čak i automatskom ekonomskom
preporodu. Međutim, od spektakularnog ekonomskog preporoda u zemljama koje su
iz istočnog prekoračile u zapadni blok - nema ni govora. Primećuje se jedino da
političke snage koje su izvele "povezivanje sa evroatlantskim
integracijama" polako gube kredibilitet i poverenje svojih birača, u prvom
redu zbog zaoštrenih problema u vezi sa ispunjenjem
obaveza prema Briselu, što se vidi u padu
proizvodnje, rastu nezaposlenosti i uskraćivanju socijalnih povlastica u tim
zemljama. Demokratizacija u svim tim zemljama bez izuzetka odvija se uz
obavezni monitoring novih zapadnih saveznika, koji kroz institucije država kojima pomažu protežiraju svoje interese, najčešće suprotne
nacionalnim interesima zemalja kojima se pomaže, a često partnera iz NATO, što
izaziva konfuziju u političkim i ekonomskim odnosima unutar zemalja u
tranziciji.
Da li
"američki diplomac"
i "najveći mirotvorac, reformator
i vojni strateg
koga je Srbija ikada imala", Dragan Šutanovac, računa
sa svim tim
elementima u realizaciji strategije koja mu je nacrtana kao zadatak.
Tajno ali bezbedno
- Kada ovaj broj
Tabloida bude na kioscima, u Beogradu (9. i 10 juna, datum nije slučajno izabran!) počinje najveći
vojni skup - NATO samit (manifestacija čiji početak aktuelna
vlast drži u strogoj tajnosti) na kome će domaći režiseri natovske bezbednosti
učiniti sve da uvere svoje
strane investitore kako je Srbija u stanju da zaboravi
NATO uništavanje i bombardovanje.
Kako to prevideti
Šutanovčevo guranje Srbije
u NATO odvija se u atmosferi koja se može opisati sa nekoliko notornih
činjenica:
- da u Srbiji odbojnost
prema NATO-u postoji od njegovog osnivanja 1949. godine,
- da je odbojnost prema
NATO-u porasla posle raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora,
- da je tokom jugoslovenske krize,
oružanih sukoba u Sloveniji, a naročito u Hrvatskoj i Bosni, NATO smatran
neprijateljem i osvajačem, koji pomaže onima koji razbijaju Jugoslaviju i žele
da okupiraju Srbiju,
- da je doveden na ivicu
egzistencije veliki broj bivših
vojnika, starešina, civila i članova
njihovih porodica,
- da građani Srbije ne mogu
da zaborave 1.002 vojnika, 114 policajaca i 2.300 civila (od toga 700 dece mlađe
od 15 godina, dok je 5.000 građana Srbije osakaćeno bombama) poginula
tokom 78 dana bombarderskih akcija 19 zemalja članica NATO,
- da je to bombardovanje
izvedeno radi "in vivo" eksperimenta nad žiteljima SRJ, sprovedenog
vođenjem uranijumskog, elektromagnetnog i dioksinskog rata protiv jedne
suverene evropske zemlje. Posledice dejstva bombi i municije sa osiromašenim uranijumom, uz pogubne
efekte elektromagnetnih bombi, kao i posledice hemijskog dejstva dioksina na
čovekov organizam s pravom se mogu ubrojati u genocid prema Srbiji, koji će
proizvoditi negativne genetske posledice narednih nekoliko vekova,
- da su tokom NATO bombardovanja
avioni F-18 ispuštajući halon (sredstvo za zaštitu od požara na letilici) uništili ozonski omotač iznad
Balkana, da je bombardovanjem Azotare
u Pančevu ovaj grad dobio 40.000 tona azotnog otpada izuzetne toksičnosti (što predstavlja pravi uzrok
naglog skoka obolelih od raka u ovom gradu),
- da je tokom bombardovanja Srbije
upotrebljeno 30 tona ozračene municije, koja pri rasprskavanju ubacuje u
atmosferu milijardu čestica osiromašenog uranijuma, a svaka udahnuta čestica izaziva rak pluća.
Industrija smrti i kome je prodati
Nakon više eksplozija u
fabrikama takozvane namenske proizvodnje koje su se dešavale poslednjih par
godina u Srbiji, zlosrećni ministar vojni Dragan Šutanovac "uknjižio"
je štetu od propalih izvoznih poslova (zaključno sa Libijom), tešku više
stotina miliona evra. Uprkos tome, proglašen je "menadžerom godine",
a njegovi propali poslovi proglašeni su u Tadićevim medijima kao najveća
izvozna dostignuća!
Istina je prilično
drukčija... Srbija je, naime, dobila više oštrih upozorenja od strane
"zapadnih saveznika" da ne sme da krši međunarodne standarde i da ne
sme bez pitanja da u izvozu oružja vidi ekonomski interes.
Drugim rečima, a prema
izvorima upućenim u sadržaj diplomatske pošte koju su razmenjivali pojedini
ambasadori Francuske, Velike Britanije, Amerike i još nekih satelitskih
zemalja, ova je često bila prepuna podataka o namerama vojne industrije Srbije
i ličnih ambicija Dragana Šutanovca i njegove partije.
Uprkos upozorenjima koja su
stalno stizala, što diskretno što indiskretno, što preko pojedinih nevladinih
organizacija (njihovim antiratnim akcijama čiji je realan inicijator uvek neko ozbiljniji
od "izvođača radova"), poslovne planove ministra vojnog niko nije
mogao da zaustavi. Sklapani su poslovi baš tamo gde "saveznicima"
smeta. No, nekako po pravilu, kad god bi Šutanovac "nanišanio" lepu
zaradu za sebe, svoju stranku, pa onda šta ostane i državi, dešavale su se
eksplozije i tragedije u kojima su ginuli radnici zaposleni u "industriji
smrti".
Nedavno je "posebna javnost" saznala za jedan
vredan ugovor sa potpisom Dragana Šutanovca u visini od 400 miliona dolara za izgradnju tri vojne
fabrike na severu Afrike, ali niti će ugovori biti realizovani, niti će
"kad se situacija smiri" Srbija srpska vojna industrija uopšte
postojati na tom tržištu. To, međutim, ne znači da Šutanovac te fiktivne
poslove neće pripisati sebi u zaslugu, kao realizovane.
Pokrenut logikom Titovog pionira, da "Jugoslaviju
svi vole i uvažavaju" i da je u pitanju prioritetni vojni partner",
Šutanovac, u svojstvu ministra odbrane Srbije, u dužem vremenskom periodu pravi
"račun bez krčmara", pa je stvar toliko daleko odmakla da je jedan
niži vojni obaveštajac SAD, a po nalogu iz Vašingtona, mimo diplomatske službe
u Beogradu, napravio celovitu kalkulaciju "nepodobnih poslova" MO
Srbije, koji bi mogli da smetaju interesima njegove zemlje i njenih saveznika. Bilo
je to neposredno nakon što je Šutanovac planirao da naoruža libijsku armiju
pešadijskim naoružanjem srpske proizvodnje. Nije poznato u kom pravcu je ta
"celovita kalkulacija" ministrovih poslova otišla, mada nije teško ni
zaključiti... (N.V.)