https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Podsećanje

Podsećanje

9. jun 1999 - 9. jun 2011. godine, godišnjica Kumanovskog sporazuma

 

Generale ima ko da otpiše

 

Sve je počelo tako što su vojni komandanti iz 1999. godine pokazali NATO paktu da su dostojan protivnik, koji se ne plaši ni jačih od sebe, da su spremni da u istoriju isprate i "neprikosnovenog vođu"... Jedino su se prevarili u proceni onih koje su doveli da ga zamene...

 

Nikola Vlahović

 

 

Nepunih sedam dana uoči najvećeg samita NATO pakta u Beogradu (od 13. do 15. juna 2011. godine), ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac održao je u ponedeljak 6. juna u Ratnoj sali Generalštaba sastanak sa penzionisanim generalima, sa samo jednom tačkom dnevnog reda - "statusna pitanja". U stvari, pozvao je penzionisane generale i oficirski kadar "starog kova" da im objasni kako je ulazak Srbije u NATO pakt jedna nužnost i kako taj čin "nema alternativu". Na žalost, sastanak je održan u "krnjem sastavu", jer je većina generala već odavno u Hagu.

Šireći ovaj propagandni zadatak na "zadrte recidive", Šutanovac je krenuo da zadaje poslednji udarac Ustavom zapisanoj vojnoj neutralnosti. A, što se same vojske tiče, ona je sistematski uništavana još od kako su vojskom počeli da "ministruju", najpre Boris Tadić, pa potom i Dragan Šutanovac.

Ali, dok je još bila jaka i sposobna da brani kakvu-takvu neutralnost i suverenitet, NATO pakt nije mogao da ima neplaćeni kancelarijski prostor u sred zgrade Ministarstva odbrane, i nije mogao da ima ministra za "portparola" svojih ekspanzionističkih ideja. Zato je ondašnja vojska, u sred rata 1999. godine imala svoga čoveka u komandi NATO pakta (francuski oficir Binel, prim. red.), koji je uredno, dnevno obaveštavao vlast u Beogradu koji ciljevi su ugroženi.

Jedanaest godina kasnije, Vojska Srbije na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji, među najznačajnijim temama (Obeležja i oznake VS, Interesantna zanimanje i sl.), ima i rubriku: "Saradnja sa Ohajom".

A, sve je počelo tako što su vojni komandanti iz 1999. godine pokazali NATO paktu da su dostojan protivnik, koji se ne plaši ni jačih od sebe, da su spremni da u istoriju isprate i "neprikosnovenog vođu"... Jedino su se prevarili u proceni onih koje su doveli da ga zamene. Olako su im poverovali...

 

Imalo šta da se vidi

 

Haški tribunal, taj umirući sud globalne (ne)pravde, može se pohvaliti da mu je Srbija izručila sve svoje generale koji su, po bilo kom osnovu, bili traženi. Sa druge strane, Srbija se ne može pohvaliti da je učinila išta od onoga što joj međunarodno pravo kao mogućnost nudi, kako bi, makar principijelno, dala svu pravnu logistiku na koju i optuženi građanin ima pravo.

Istina je, neki od njih su se kukavički krili, i u farsičnim završnicima predavali (kao što je to uradio Veselin Šljivančanin). Neki su se poneli hrabro i vojnički, poput generala Vladimira Lazarevića, koji je u dogovoru sa svojom vladom (na čijem čelu je tada bio Vojislav Koštunica), otišao u Hag da brani svoju istinu o proteklim događajima. Uostalom, Lazarević je i u ratu 1999. godine pokazao kakav je čovek i vojnik, jer je učestvovao i kao general i kao otac tri sina koji su takođe bili pored njega u uniformi i pod oružjem (najmlađi je još bio maloletan, prim. aut.).

Istorija će se baviti neverovatnim obrtima iz devedesetih, u kojima je albanska OVK u Vašingtonu proglašena terorističkom organizacijom, pa onda ubrzo, nakon promene američke politike na Balkanu, promovisana u "oslobodilačku armiju"! U svetlu tih činjenica treba razmatrati i pitanje: da li je rata na Kosovu moralo biti ili nije? Ali, kakav god da bude odgovor, istine radi treba reći da ni narod ni armija nisu imali mnogo izbora. Našli su se pred najvećom vojnom invazijom od Drugog svetskog rata! Uzrok više nije bio važan, važno je bilo da Srbija preživi. I preživela je, pa je čak i pružila nezapamćeni otpor najvećoj sili na svetu, a prema nekim verovanjima, da je još malo potrajalo, Amerika bi dobila novi Vijetnam. Srećom, i po njih i po Srbiju, to se nije desilo. Potpisan je, nakon tri meseca divljačkog razaranja mostova, zgrada, bolnica, i ubijanja na hiljade ljudi, dokument poznat po imenu: Kumanovski sporazum. Dakle, ne ni kapitulacija, ni bilo šta slično. Nego, Sporazum. Odmah nakon tog događaja, agresor je došao da se upozna sa učinkom svojih "vatrenih potencijala". I, imao je šta da vidi...

 

Nevidljiva artiljerija

 

Već 24. juna, u londonskom listu Tajms, izveštač sa Kosova, koji je u to vreme došao u pratnji multinacionalnih jedinica nazvanih KFOR da se uveri u poraz srpske armije, napisao je nešto što je šokiralo i britansku i svetsku javnost: da su na jednom većem delu Kosova pronađena samo tri uništena tenka tipa T-55! Tadašnji komandant američkog kontingenta KFOR-a, general Kredok, potvrdio je ovo rečima da "u njegovom sektoru" nisu pronađeni drugi ostaci oklopnih i artiljerijskih vozila!

I zaista, kako je vreme odmicalo, vesti o netaknutoj Trećoj armiji tadašnje Vojske Jugoslavije, bile su nalik jedna drugoj. O nekom strašnom porazu i "uništenoj vojnoj sili" nije bilo ni govora. Tek tada počinje pravi šok za komandante NATO pakta: generali Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i ceo komandni kadar tadašnje Treće armije, počinju izvlačenje trupa i tehnike sa Kosova. Trajalo je to punih sedam dana, a nepregledne kolone tenkova, topova, oklopnih vozila, transportera, raketnih sistema, lakog naoružanja, kamiona i pešadije, lagano su se kretale prema centralnim delovima Srbije. Ako nije bilo jasno ko je u ovom ratu bio poražen, bilo je jasno šta je bilo potpuno poraženo: bila je to ratna propaganda NATO pakta.

Jer, uprkos tome što su mesecima ponavljali kako na Kosovu "nema više od 300 tenkova", francuski oficiri iz sastava KFOR-a su, tokom povlačenja Treće armije, prebrojali preko 1200 tenkova, oklopnih vozila i artiljerijskog naoružanja! Šta je NATO gađao mesecima, bilo je jasno tek kad su "sišli na zemlju" i videli - savršene makete!

Agencija Frans pres je izveštavala tih dana iz Prištine: "Oni su razmestili brojne varke". Trijumf tih "varki" priznao je i Vesli Klark. U panici da pred sopstvenoj javnošću ne izađe sa poražavajućim činjenicama, britanska vlada je hitno, već 7. jula 1999. godine, tražila način da izbegne nezavisnu istragu kojom bi bilo dokazano da je vazdušna kampanja NATO protiv Jugoslavije bila potpuno "neefikasna". Tadašnji premijer Toni Bler izbegao je da se sa tom temom pojavi pred novinarima pa je poslao svoga portparola koji je odmah presekao diskusiju i preneo "stav vlade" da je kampanja protiv Jugoslavije postigla svoje ciljeve!

Ali, Amerikanci nisu imali puno razumevanja za ovu blamažu pa je već 27. jula 1999. godine, generalu Vesliju Klarku naređeno da "demisionira", da se časno povuče i slično.

Nešto ranije, početkom jula meseca, na Kosovo je stigalo 35 NATO obaveštajaca koji su obišli 429 lokacija za koje su verovali da su uništene. Utvrdili su da je na celom Kosovu pronađeno samo 26 tenkova i samohodnih artiljerijskih oruđa!

U međuvremenu je, na konferenciji za štampu, odlazeći američki general Vesli Klark bio na paklenim mukama. Pitali su ga: "...Tokom kampanje nam je stalno predstavljana slika srpskih oružanih snaga koje su prikovane za tlo, koje vrlo teško operišu. Danas imamo sliku snaga koje imaju mnogo slobode da očiste bojno polje, pomeraju tenkove i tešku artiljeriju kako im padne na pamet, a da se nisu izložile opasnosti da pri tom budu napadnute. Kako?"

 

Uklanjanje svedoka

 

Ali, uprkos respektu koji su imali i od svojih neprijatelja u ratu, srpski generali, koji su odigrali ključnu ulogu u dovođenju novih vlasti posle režima Slobodana Miloševića, ubrzo će biti žrtvovani. Jedan po jedan, a ponegde i grupno...

Nedugo nakon dolaska na vlast, politička koalicija DOS donela je jednoglasnu odluku da smeni načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojšu Pavkovića. Podržao ga je jedino Vojislav Koštunica, pa su mnogi poverovali da neće baš on doneti odluku o "novom rasporedu" generala Pavkovića pod pritiskom partnera iz DOS-a (jer je odbacio taj isti zahtev od vodećih zapadnih zemalja koje nisu mogle da se pomire sa postojanjem Pavkovića u "novim vremenima"). Bio je to uvod u konačno uklanjanje celog ratnog generalštaba iz 1999. godine...

Nova "kadrovska reforma" Generalštaba počela je tako što je general Ninoslav Krstić, inače komandant Združenih snaga koje su operisale u "kopnenoj zoni bezbednosti" na jugu Srbije, vraćen u Beograd. Prethodno je Pavkoviću, Lazareviću i svim oficirima Treće armije doslovno zabranjen odlazak u "kopnenu zonu bezbednosti". Počele su intrige koje je vlada DOS-a emitovala u svojim medijima, počela su i nagađanja: da li je Pavković bio ljut što je onemogućavan pristup u "zonu" njemu, generalu Lazareviću i drugim pripadnicima Treće armije, odnosno Prištinskog korpusa iz vremena agresije NATO-a na Jugoslaviju, da li je u Krstiću viđen čovek koji Pavkovića može da zameni na čelu Vojske Jugoslavije?

Bilo je jasno da je zapadna vojna diplomatija, direktno ili indirektno, zahtevala od koalicije DOS da kako zna i ume skloni sve one koji su vojno ponizili NATO pakt.

Pavkovićevi najpouzdaniji saradnici u svakom trenutku bili su Spasoje Đaković i Milan Simić, načelnici Uprave za bezbednost i Uprave za informisanje Generalštaba VJ. Spasoje Đaković je bio načelnik bezbednosti u Trećoj armiji (Pavković ga je i doveo u Generalštab). General Milan Simić je bio pomoćnik komandanta za političke poslove, najpre u Užičkom korpusu, pa u Drugoj armiji u Podgorici, a kasnije u Beogradu. Njegovi glavni saradnici u Beogradu, iako je Pavković imao čitav komandni kadar uz sebe, bili su uglavnom ljudi iz vremena rata sa NATO-om. Kome je ova činjenica mogla da smeta najviše? Ko je bio toliko frustriran da je hitno tražio da DOS pronađe u postojećem kadru "dobroćudne oficire" umesto onih koji su pokazali da rat u proleće 1999. godine, praktično nije ni počeo, i da je NATO koalicija lagala ceo svet da vojska ondašnje SRJ "više ne postoji"?

I bivši načelnik Generalštaba Dragoljub Ojdanić, prvi među Užičanima u uniformi, kasnije je penzionisan i predat Haškom tribunalu. Njegovi ljudi, Svetozar Marjanović, Vidoje Pantelić, Spasoje Smiljanić i drugi, takođe su penzionisani ili naprosto sklonjeni. Istina, Smiljanića, kao načelnika ratnog vazduhoplovstva, neki piloti su kasnije optužili da ih je "slao direktno u smrt", ali je sud odbacio optužbe...

 

Neki nisu preživeli

 

Vođe koalicije DOS, dok je trajala njihova kratkotrajna i skandalozna vladavina, međusobno su vodili žestoke polemike oko toga ko treba da bude novi načelnik Generalštaba. Uglavnom, najčešće su pominjali Ninoslava Krstića, Ljubišu Stojimirovića i Branka Krgu, ali je sve govorilo da je većina bila za Krstića, čoveka čiste prošlosti sa najboljim profesionalnim karakteristikama (ranjen 1999. godine prilikom napada na komandno mesto Prve armije, čiji je on bio načelnik, prim. aut.).

Na kraju je ipak nađeno neko rešenje koje je godilo "i spoljnim i unutrašnjim faktorima". Pavkovića je zamenio bivši načelnik Obaveštajne uprave general Branko Krga, čiji rad je ocenjen i na Zapadu i na Istoku kao "konstruktivan". Amerikancima je najvažnije bilo da nije bio "umešan u rat na Kosovu". Rusima je odgovaralo što je to bio nekadašnji vojni izaslanik u Moskvi. Mada je Krga posle 5. oktobra smenjen, kako jedan analitičar kaže "u vreme vladavine Momčila Perišića", na kraju se sve okrenulo pa je Perišić, koji je zaratio sa Miloševićem nakon jednog prijema na kome mu se Milošević obratio sa "gde si mali!" (i koji je kasnije pomogao da DOS dođe na vlast), ipak otpremljen u Hag. U međuvremenu je uhvaćen u "razmeni papira" sa šefom CIA za Balkan Džonom Nejborom (14. mart, 2003. godine, motel Šarić, Lipovička šuma kod Beograda).

Mada već penzionisan, ali u svojstvu visokog državnog funkcionera (Perišić je bio predsednik Odbora za bezbednost Savezne skupštine i potpredsednik Vlade Srbije, prim. aut.), ne treba uopšte sumnjati u to da je i on imao ambicije da se vrati na staro mesto načelnika Generalštaba, makar na kraći period.

Bilo je u razmatranju stranih i domaćih centara moći (i nemoći) još imena koja su mogla da dođu na Pavkovićevo mesto, jer je bilo jasno kao dan da će celokupna garnitura oficira koji su ratovali protiv NATO pakta biti sklonjena. Neko u Hag, neko u penziju, neko u istoriju, neko u opoziciono političko preživljavanje... Neki nisu ni doživeli da vide rasplet ovog obračuna protiv poslednje srpske armije školovane u XX veku.

 

 

 

 

 

 

Gde je danas ova vojska i ovo naoružanje?

 

 

Kopnena vojska SRJ sastojala se iz tri armije sa sedištima u Beogradu, Podgorici i Nišu. Svakako je bila najpoznatija Treća armija, čiji je komadant bio Nebojša Pavković. U njenom sastavu bili su

 

 

Niški korpus

 

Motorizovana brigada (aktivna)

Motorizovana brigada (rezerva)

Oklopna brigada (aktivna) - opremljena s M-84

Motorizovana brigada (rezerva)

Mešovita artiljerijska brigada (rezerva)

Brigada lake pešadije (rezerva)

 

Leskovački korpus

 

Motorizovana brigada (rezerva)

Motorizovana brigada (rezerva)

Laka motorizovana brigada (rezerva)

Mešovita antitenkovska brigada (rezerva)

Mešovita antitenkovska brigada (rezerva)

 

 

Prištinski korpus

 

Vojna policija - Priština - major Željko Peković

Mehanizovana brigada (aktivna) - Priština - pukovnik Mladen Ćirković

Oklopna brigada (aktivna) - Uroševac - pukovnik Krsman Jelić

Motorizovana brigada (aktivna) - Prizren, Đakovica - pukovnik Božidar Delić

Motorizovana brigada - Kosovska Mitrovica - pukovnik Dragan Živanović

Motorizovani bataljon - Peć

Oklopna brigada - središnji deo Kosova - pukovnik Miloš Mandić

Laka mehanizovana brigada (rezerva)

Mešovita antitenkovska brigada (rezerva)

Mešovita artiljerijska brigada (aktivna) - Gnjilane - pukovnik Radojko Stefanović

Granični bataljon - Đakovica

Granični bataljon - Prizren

Granični bataljon - Đakovica

Laki artiljerijsko-raketni PVO puk - Đakovica - pukovnik Miloš Đosan

Mešovita artiljerijska brigada

Motorizovana brigada (aktivna)

Motorizovana brigada (aktivna)

Brigada lake pešadije (rezerva)

Brigada lake pešadije (rezerva)

Raketni puk (SAM)

 

.............

 

 

DRUGA ARMIJA

 

Štab u Podgorici

 

Baze: Podgorica, Danilovgrad, Nikšić, Užice, Čačak, Novi Pazar, Raška, Kremna

 

Podgorički korpus

 

Motorizovana brigada (aktivna)

Motorizovana brigada (rezerva)

Motorizovana brigada (rezerva)

Brigada lake pešadije (rezerva)

Mešovita artiljerijska brigada

Brigada lake pešadije (rezerva)

Brigada lake brdske pešadije (rezerva)

Granični bataljon

 

Užički korpus

 

Motorizovana brigada (aktivna)

Motorizovana brigada (rezerva)

Laka motorizovana brigada (rezerva)

Brigada lake pešadije (rezerva)

Brigada lake pešadije (rezerva)

Brigada lake pešadije (rezerva)

Mešovita artiljerijska brigada (rezerva)

Raketni puk (SAM)

 

PRVA ARMIJA

 

Štab u Beogradu

 

Baze: Beograd, Pančevo, Novi Sad, Sombor, Kragujevac, Sremska Mitrovica, Šabac, Valjevo

 

Oklopna brigada (aktivna) - u sastavu Prištinskog korpusa - Kraljevo

Motorizovana brigada (rezerva)

 

 

Novosadski korpus

 

Mehanizovana brigada (aktivna)

Mehanizovana brigada (aktivna) - Sremska Mitrovica

Mehanizovana brigada (aktivna)

Motorizovana brigada (rezerva)

Brigada lake pešadije (rezerva)

Mešovita artiljerijska brigada (aktivna)

Mešovita antitenkovska brigada (aktivna)

Komanda odbrane grada Beograda

Motorizovana brigada (rezerva)

Laka motorizovana brigada (rezerva)

Laka motorizovana brigada (rezerva)

Mešovita artiljerijska brigada (rezerva)

Vazduhoplovni puk lake pešadije (rezerva) - četiri brigade

Mešoviti antitenkovski puk (rezerva)

Laki motorizovani puk (rezerva)

Kragujevački korpus

Mehanizovana brigada (aktivna)

Motorizovana brigada (rezerva)

Motorizovana brigada (rezerva)

Laka motorizovana brigada (rezerva)

Brigada lake pešadije (rezerva)

Brigada lake pešadije (rezerva)

Mešoviti artiljerijski puk (rezerva)

Drinska divizija Valjevo

Motorizovana brigada (aktivna)

Dunavska divizija - Zrenjanin

Laka motorizovana brigada (rezerva)

Korpus specijalnih snaga - Pančevo

Motorizovana brigada garde - Beograd

dva gardijska bataljona

Vazdušno-desantna brigada Niš (oko 4000 vojnika)

Specijalna brigada

Antiteroristički bataljon "Soko"

Specijalna jedinica "Kobre"

Raketni puk (SAM)

 

 

 

 

Na nebu bilo pa više nema

 

Vazduhoplovstvo VJ je sredinom devedesetih posedovalo preko 80 lovačkih aviona Mig-21 i 16 lovačkih aviona Mig-29 koji su bili raspoređeni u četiri lovačke eskadrile od kojih su 123. i 124. bile bazirane na aerodromu u Prištini, a 126. i 127. eskadrila na aerodromu u Batajnici.

Ove eskadrile su bile organizovane u dva puka koja su se sastojala od po dve eskadrile tako da su 123. i 124. eskadrila činile jedan puk, a 126. i 127. eskadrila drugi puk. Za razliku od ostalih eskadrila koje su bile opremljene avionima mig-21, piloti 127. eskadrile "vitezovi" leteli su na avionima mig-29 koji su bili ujedno i najsavremeniji avioni u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu.

Od sistema srednjeg dometa VJ je posedovala sisteme neva i kub, koji su bili raspoređeni u jednu brigadu i šest pukova, od kojih su pet pukova bili samohodni. Po jedna brigada i puk su bili opremljeni raketnim sistemom neva dok su 60, 230, 240, 310. i 311. samohodni raketni puk koristili samohodni raketni sistem kub. Brigada i pukovi koje sam spomenuo su sem navedenih raketnih sistema srednjeg dometa posedovali raketne sisteme sa IC navođenjem, koji su bili namenjeni za dejstvo po vazduhoplovima na manjim daljinama.

 

 

 

 

 

Za razliku od svih ostalih učesnika u neuspelom južnoslovenskom projektu, Srbija je ostala jedan veliki kontejner nekada jedinstvene armije. Čak je i zadržala jugoslovensko ime sve dok i poslednji član ondašnje federacije nije iz nje izašao.

Tek tada je nastala Vojska Srbije (2003. godine), koja je danas razapeta između "poslovnih planova" resornog ministra i njegove stranke, ustavom predviđene neutralnosti, ambicija NATO pakta da sebi pridruži još jednu članicu i odrešitog ruskog stava da Srbija ne može istovremeno biti i na Istoku i na Zapadu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane