ParaDOS
Slika
jednog vremena: kako smo zaveli vladavinu demokratskog haosa i bezumlja (7)
Pravila
su da nema pravila
Potpredsednik prve postkomunističke
vlade Srbije Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, scenarista, nekadašnji
urednik TV Novi Sad i doskorašnji srpski ambasador u Izraelu, napisao je
sredinom prošle decenije knjigu-svedočanstvo o skandaloznoj koaliciji DOS. Kao
saučesnik tog političkog provizorijuma, kvalifikovan da o njemu kritički
progovori, ubrzo je zasmetao. I on i knjiga. U međuvremenu su neki zasmetali
sebi ili su postali deo političke istorije. Tabloid u nekoliko brojeva
objavljuje izvode iz ove knjige
Mile Isakov
Nema spora da je Zoran Đinđić
bio moderni političar i da je hteo modernu
Srbiju. Sporno je, međutim, njegovo shvatanje modernog vremena. Kao i svi, i on
je naravno znao da je moderan život surova borba za egzistenciju i da u njoj
nema milosti. Ali, za razliku od mene, i verujem većine ljudi, on je to
prihvatao kao surovu realnost, ali realnost koja je data i kojoj se treba
prilagoditi. U tom smislu višeznačne su njegove metafore, kojima se inače često
vešto služio, ali i otkrivao.
Neću više da gutam žabe
Posebno je ilustrativna jedna od njih, koju je često
koristio i koja bi trebalo da podiže moral i hrabri ljude, a koja može i
obrnuto da se tumači. To je priča o životu i spermatozoidima, u kojoj on kaže
kako je život čudo i kako samo jedan od četrdeset hiljada spermatozoida uspeva
da stvori novi život. I vi ste to čudo, jedan od tih retkih
uspešnih.
Vi ste pobednici, jer ste jedan od 40.000 koji je uspeo, glasila je poruka. To
je visprena dosetka koja tako lepo zvuči, ali kada se prenese na ljude i realan
život može i drugačije da se problematizuje. A šta ćemo sa onih 40.000
neuspešnih, sa onima koji nisu pobednici, i to ne zato što nisu toga vredni
nego što im okolnosti nisu bile naklonjene, što im surova stvarnost nije
dozvolila. Uveren sam da kod njega to nije bila samo nevešta poenta zgodne
metafore, već najbliže njegovom poimanju modernog. Tako je u modernim, uspešnim
državama i tako će biti i kod nas. U modernoj Srbiji uspeće jedan od 40.000, pa
šta? Idemo dalje. Gazićemo i mi. To je život,
surova borba, pa ko uspe, uspe.
On je bio uspešan i okrenut uspešnima.
Nije važno kako, čim su uspeli mora da nešto vrede. Na njih treba računati, na
njih se osloniti. To je ono što imamo, to je realnost. Nije on kriv što
su takvi i što nisu bolji. A previđa da su ga upravo oni drugi i bolji, a sticajem
okolnosti neuspešni, izneli na vlast. Upravo zato da promeni te okolnosti.
Zna on da je to nepravda, ali da i nepravde mora biti. Ne
možemo sad sedeti i kukati nad njom. A nismo mi tu da ispravljamo krive Drine.
Tu smo da napravimo modernu Srbiju, a u modernoj Srbiji mora biti i neuspešnih,
i mafijaša, i lopova i nepravedno bogatih i nepravedno siromašnih. Ne treba
trošiti reči, snagu, vreme i emocije protiv onoga što mora biti, nego da vidimo
šta u tim uslovima možemo uraditi.
Druga, omiljena mu dosetka to nedvosmisleno i potvrđuje:
"Ako moraš da progutaš žabu progutaj je, nemoj puno da je
gledaš".Verovatno je to dobar predlog, ali za mene je važnije pitanje
zašto bih ja i dalje morao da gutam žabe. Nagutali smo se već i
previše, svega i svačega. Sada je valjda na redu pitanje šta možemo da učinimo da ipak ne dođe
do toga. A tek na kraju, ako baš nema druge, kako da to uradim još jednom. Ali
ne više. Nije moderan život gutanje žaba. Jasno je da i toga ponekad mora biti,
ali na nama je da se potrudimo da toga bude što manje, a ne da to što lakše
podnesemo. Dakle, čak i ako je sve bio u pravu, a nažalost uglavnom jeste, ne može
se čovek sa time miriti, i ne može to biti program. To sam
zamerao Đinđiću i kao čoveku i, posebno, kao političaru.
Da bi i moj sud o Zoranu Đinđiću, koji nesumnjivo nije
bio običan i jednostavan čovek, bio podložan objektivnoj proceni, moram odmah
da priznam da mi nikada nije bio blizak. Od samog početka, od prvih susreta,
početkom 1990.
Kontraš
Neki bi to nazvali hernijom, neki različitim talasnim
dužinama, neki prosto rivalitetom, ali činjenica je da se jednostavno nismo
našli, iako smo bili na istoj strani. Ili je i to sporno. I to obostrano. Ne
znam šta je kod njega bio razlog, ni ko je prvi emitovao negativne talase, ali
nepoverenje je bilo uzajamno i neskriveno. Možda je to bio odbrambeni refleks,
tek meni se ništa kod njega nije dopadalo. Ni repić i minđuša, dok ih je nosio,
ali ni kada ih je skinuo zbog političke karijere. Nešto
nije iskreno radio. Ili je folirao s time ili s novim imidžom.
Nije mi se svideo ni način na koji se obračunao sa Mićunovićem, kada je preuzeo
stranku, ni kako ju je vodio.
Najoštrije i možda najružnije tekstove u novinama napisao
sam upravo povodom njegovih dveju nepromišljenih i po meni demagoških
inicijativa.
Na primer, da se izvrši revizija otkupa stanova i da svi
građani, koji su te stanove odavno zaradili i "otplatili" kroz
dugogodišnja izdvajanja u stambeni fond, treba ponovo da plate realnu ekonomsku
cenu. Danas, kada većina građana ostaje bez vlasništva u "svojim"
firmama i bez posla, jedina imovina i kakva takva egzistencijalna sigurnost im
je stan. Zna se da je i u toj oblasti bilo nepravdi i zloupotreba, ali ne smem
ni da pomislim kakve socijalne probleme bismo imali da su svi oni koji su
otkupili stanove, i njihova deca i unuci, sada bez njih. Drugo je još gore.
Verovali ili ne, u aprilu 1994. godine Đinđić je
predlagao da svi nezavisni mediji koji primaju pomoć iz stranih donacija, treba
da budu obeleženi, markicom na naslovnoj strani, kao Jevreji svojevremeno žutom
trakom. Zaista ne znam šta je time hteo da
kaže ili postigne.
Naravno, nikad mu nisam zaboravio ni vola na Palama. I
opet ne zato što je to uradio iz uverenja, već upravo obrnuto, zato što sam
znao da u to ne veruje i da je sve sračunato na manipulaciju ljudskim
slabostima, bilo da proizilaze iz emocija ili pogrešnih uverenje, svejedno. Da
je i to licemerna, jeftina propaganda.
Ipak, kada me je pozvao u Vladu, za svog potpredsednika,
pomislio sam da je shvatio da mu je potreban i jedan "kontraš", čovek
drugačiji nazora i ubeđenja, koji će mu otvoreno i neprestano suprotstavljati
drugačije mišljenje. Koji će mu, i kad nije u pravu, biti dragocen barometar i
signal upozorenja. Makar ništa od toga ne prihvatao, to bi ga držalo budnim i
na zemlji. Kao osigurač koji će iskočiti kad se stvar pregreje na jednoj fazi,
kako ne bi došlo do havarije celog sistema. Ali, ništa
od toga, on je već sve glavne odluke bio doneo i otpočeo realizaciju. Kako je i
sam znao šta to znači i kuda vodi, nije mu odgovaralo da ga neko podseća na to.
Opsesija
Obrazovan, oštrouman, ubedljiv, agresivan i uporan, a
lukav i bez predrasuda i skrupula, kakav je bio, Đinđić se svrstao u kategoriju
veoma malog broja ljudi koje je opasno konzumirati u većim dozama. Kao što se i
najbolji lek uzima na kašičicu, tako se mora i sa takvim retkim, posebno
nadarenim, ljudima. Mogu biti dragoceni i korisni, ali mogu, kao i suviše
vitamina, biti štetni. Mogu da postanu opsesija.
Sećam se kako su, jedno vreme, mnogi fudbalski treneri
pili ledena pića da bi govorili promuklo kao Miljan Miljanić, koji je nesumnjivo
mnogo toga učinio, ali konačno i uništio domaći fudbal.
Otkako je Marlon Brando napravio prototip Kuma, s
napuklim glasom, svi glumci sveta, kada igraju makar i najmanjeg šefa bande,
govore tako.
Nažalost, tako je i u politici kod nas. U vreme Miloševićeve najveće
popularnosti većina političara je počela da govori kao Sloba, iz stomaka i sa
karakterističnim akcentom. Ali, i među demokratama, poslednje decenije, postala
je moda da svi govore brzo i lome reči i rečenice na slogove, kao Đinđić.
Međutim, to su samo spoljašnje manifestacije.
Takvi dominantni tipovi, po pravilu obrazovaniji od svoje
okoline, bolje su i obavešteni, brže misle, nametljivo su sugestivni i zrače
samopouzdanjem koje je zarazno, i koje razoružava. Tako nastaje
idolopoklonstvo.
Čak i oni koji nisu fascinirani njima, polako im sve više
popuštaju, a onda se uglavnom predaju i postaju predmet i sredstvo
manipulacije. Tako idoli i sami gube osećaj realnosti i meru. Pošto
su sve oko sebe ubedili da su bogomdani i svemogući, to im se vraća kao
bumerang. I sami počnu da veruju u to.
Mig spolja
Tako je i Đinđić poverovao da može da se igra i
manipuliše sa svima, pa i s ubicama i mafijom. Donekle je i uspeo, da ih zavara
i da ih zavadi. Ali, ma koliko bio pametniji od njih, u šta se, mislim, najviše
uzdao, nije mogao pobediti u njihovoj igri, na njihovom terenu i po njihovim
pravilima, koja ne poznaje. A pravila su da nema pravila. Kada se osete
ugroženima, oni reaguju životinjskim instinktom.
Nemam nikakve sumnje u to da su ga oni ubili. Ali, kao ni
država, ni oni ne mogu da postoje i funkcionišu mimo sveta. A kako se u ovoj
zemlji nikad ništa nije događalo izolovano, isključivo iz unutrašnjih razloga,
sklon sam da verujem da im je za tako krupnu odluku bio neophodan nekakav mig
spolja.
Ne znam odakle i od koga je stigao, ali mislim da znam
zašto. Opet zbog Kosova.
Naime, u decembru 2002. Đinđić se vratio sa puta po
Nemačkoj i, očigledno, sa nekim prijateljskim upozorenjima da Kosovo, u tišini,
polako klizi u nezavisnost. To nam je saopštio na kolegijumu i izneo svoje
uverenje da hitno treba nešto da preduzmemo i podignemo veliku galamu oko toga,
da bismo taj proces zaustavili.
Pozivajući nas na potpunu konspiraciju, izneo je i svoj
plan, koji je imao koncipiran u tezama na jednom papiriću, koji nam je podelio
i tražio mišljenje. Bilo je očigledno da nije, kao obično, već doneo odluku i
da mu treba podrška, ali je otvoreno rekao ono do čega je već došao,
ostavljajući utisak da su u toku i neke druge konsultacije.
Kada je izgovorio rečenicu: "Mislim da nema druge
nego da idemo na podelu Kosova", svi smo prestali da čitamo tekst koji nam
je dao, a u kome je predvideo redosled naših poteza. Zato je odmah i objasnio:
"Ali, ne smemo to odmah tako da kažemo, jer će oni napolju poludeti".
Dakle, plan je bio u tome da ih nateramo da i sami dođu do tog zaključka, da nema druge.
Kako? U Rezoluciji 1244 predviđen je postepeni povratak kontingenta naše vojske
i policije i to prvo treba da tražimo, grlato i odlučno. To ne mogu da nam
ospore, ali ni da prihvate. Na tome treba da insistiramo i vršimo pritisak, da
tražimo tačan datum povratka i tako ih nateramo da priznaju da to nije moguće.
A onda da ih pitamo: pa dobro, šta je moguće uraditi, a da ne izgubimo celo
Kosovo. Tako, insistiranjem na tome, stvaramo prostor za druge zahteve. Za
decentralizaciju, i neku vrstu federalizacije Kosova i Metohije. I za pravo
Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom. I to će
odbiti, jer ni to ne mogu da urade. E, onda mi treba da kažemo: ako Kosovo ide
u pravcu nezavisnosti, a vi niste u mogućnosti to da sprečite, a ni nama da
omogućite da se umešamo, onda mi tražimo teritorijalnu podelu.
To će biti prst u oko mnogima, ali mi moramo to da
uradimo, jer vreme radi protiv nas. U tom kontekstu je pominjao i naše izbore,
do kojih to moramo rešiti, da Kosovo ne bi postalo argument naših protivnika.
Obavestio nas je da je on već
dao jedan takav intervju u Nemačkoj,
mislim da je Špigl bio u pitanju. Naravno, nije pominjao podelu, ali je stvar zaoštrio do
kraja. Nisam siguran da već sa tog sastanka vest nije procurila, ali i bez
obzira na to, stranim obaveštajcima svakako nije bio veliki problem da do nje
dođu.
Uveren sam da i ta njegova odluka, da nekim moćnim
krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili
ne znaju kako da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca
kasnije. Isto tako sam siguran da je bio svestan opasnosti, ali i da je verovao
da ima i neku podršku spolja, i da će, u međuvremenu, obezbediti još veću. I tu
se, verovatno, malo precenio i preračunao, ali za to ga, zaista, niko ne može
okriviti. Kao ni za brojne manipulacije sa njegovim ubistvom i njegovim imenom
posle atentata.
Zasluge i posrtanja
A istina je da mnogi pokušavaju da na njegovoj tragičnoj
smrti profitiraju. Pozivajući se na prijateljstvo i saradnju s njime, na
njegove reči, značajne poglede čak, samo njima upućene. Toliko je baštinika
njegovog lika i dela, i toliko različitih naslednika, bez testamenta, da mu
protivnici više nisu ni potrebni. Čak, moglo bi se reći da oni pokazuju više
poštovanja prema njegovoj žrtvi. "Njegovi ljudi", sami, najviše
doprinose zabuni o tome ko je zapravo bio, šta je radio i šta je hteo Zoran
Đinđić.
Nema sumnje da je bio ličnost posebnog kova i velikih
mogućnosti i da je bio neprikosnoveni vođa. Stoga Đinđiću pripadaju sve zasluge
za prve, uvek najteže korake, ali i odgovornost za sva posrtanja. Još je
relativno rano da se precizno odmere te zasluge, ali se može i mora početi sa
saznanjima i instrumentima koje imamo. Jasno je da nikako ne može biti kriv za
ono što se nije moglo, pa ni za greške kojih nije moralo biti. Oni koji najviše
rade, najviše i greše. Njegovo prokletstvo je što nema opravdanja da nešto nije
znao ili razumeo, da nije dorastao. Zato je kriv najviše za ono što nije hteo
da uradi ili nije hteo onako kako je i sam znao da je najbolje i najpravednije.
Za ono što je vrlo svesno i namerno radio, suprotno principima koje je odlično
poznavao, ali za koje nije mario.
Ne mislim da ga zbog toga treba demonizovati, ali neće
biti dobro ako se nastavi s nekritičkim glorifikovanjem Zorana Đinđića. Mitovi
su skupo koštali Srbiju, i još jedan, koji se pokušava stvoriti o Đinđiću kao
najvećem reformatoru Srbije, samo može štetiti i njemu i Srbiji, u kojoj bi to
mogao biti povod novih istorijskih podela i nestabilnosti.
Mit o Đinđiću, koji stvaraju mali i nemoćni zbog sebe,
zamagljuje pogled ka Evropi, koji ionako nije baš bistar ni dalekovid.
Ne treba zaboraviti, Đinđić je bio premijer u najteže
vreme, ali i vreme najvećeg entuzijazma građana, prepunih razumevanja za sve
poteškoće i propuste i spremnih da podnesu i otrpe svašta. To je takođe bilo i
vreme prave euforije Evrope, i zbog toga što se rešila ratnog žarišta u svojim
nedrima, ali i ogromne želje da se iskupi kod građana Srbije, prema kojima su,
uprkos svim opravdanjima, učinjene velike nepravde, od izolacije i ekonomskih
sankcija do bombardovanja. Amerikanci su to manje pokazivali, da to slučajno
neko ne shvati kao njihovu slabost, ali i kod njih je postojala naglašena naklonost
i želja da pomognu i mimo uobičajene procedure.
Dakle, uslovi su bili izuzetno teški, ali istovremeno
opšta klima, i u zemlji i prema njoj, izuzetno povoljna.
Đinđić je znao da to neće dugo trajati i da moramo brzo
delovati, kako bismo to što bolje iskoristili. I naravno, u toj brzini grešio,
što je potpuno razumljivo i opravdano, do izvesne mere. Ali, kao što u
košarci postoje razlike između greške u koracima, lične greške i tehničke
greške, i različite sankcije za svaku, tako se i o njegovim greškama mora
suditi sa izvesnom gradacijom. Na jedan način kada su slučajne, u žaru žestoke
borbe, a sasvim drugačije o namernim faulovima, ili za političke potrebe
preciznije, o greškama koje su posledica neiskrenih namera.
Može se razumeti da je ponekad bio prinuđen da do cilja
krene prečicama, i da to može završiti i u ćorsokaku, ali ne može se put
skraćivati tako što će se sa njegove trase izostaviti glavni orijentiri i
kontrolni punktovi. To onda nije više taj put. Ne može se sa juga na sever
Evrope, preko Srbije, bez Niša, Beograda, Novog Sada i Subotice. Odnosno može,
ali to onda nije magistralni put i lako se može zalutati, pa i
polupati auto na lošim drumovima.
Iz računa, a ne ubeđenja
Najvažnija kontrolna tačka na našem putu u Evropu je Hag.
Bio i u to vreme - i danas je. Ovoj Koštuničinoj vladi se, s pravom, najviše
zamera odsustvo iskrene volje za saradnjom sa Tribunalom u Hagu. Oni čak ni ne
kriju da nevoljno sarađuju. To im naročito glasno spočitavaju upravo samozvani
ili nabeđeni nastavljači Đinđićeve politike. Ali, kakva je razlika?
Đinđić jeste bio voljan da sarađuje, ali ne i iskreno. Ne iz pravih, suštinskih razloga,
već iz čisto pragmatičnih, čak, moglo bi se reći, profiterskih. On je otvoreno
i javno govorio: ako hoćemo pomoć (dakle novac), moramo da sarađujemo! To je
odmah prevedeno u trampu i trgovinu ljudima, i potpuno bacilo u drugi plan
suštinsko pitanje njihove krivice i naše potrebe da se ona utvrdi, da bi bila
skinuta sa svih nas. Taj pristup je ubio svaku potrebu preispitivanja naših
sopstvenih nacionalnih dilema i zabluda, bez čega nema ni ozdravljenja nacije,
pa, rekao bih, ni njene budućnosti.
Razne kuhinje, koje postoje i na Zapadu, nije briga da li
ćemo mi ozdraviti, nego da li ćemo se uklopiti u njihovu šemu. Važno je da se
naš šraf užljebi u njihovu maticu, da postane deo mašinerije i da ona može da nastavi da
funkcioniše. Mi ga moramo izbrusiti po njihovim merama, a oni će, ako treba,
samo malo podmazati.
Đinđić je to znao i zato je ekspresno isporučio
Miloševića, pre iz računa, nego ubeđenja. Tako se, uprkos riziku, i trenutno i
na duži rok, rešio napetosti i potencijalnih problema u zemlji. Na drugoj strani, time je
dokazao lojalnost i dobio značajan kredit (ne samo finansijski) na Zapadu, koji
je zbog toga bio spreman da mu za neke druge stvari progleda kroz prste.
Zato na njega nije vršen tako veliki pritisak, kao danas
na Koštunicu na primer zbog Mladića, iako je bila javna tajna da se često šetao
Beogradom. Kao ni zbog kontrole nad RTS-om i još nekim medijima, pa i nad neefikasnim
i korumpiranim pravosuđem. Kao ni zbog korupcije uopšte. Ni zbog Ustava. Ni
zbog očigledne sabotaže parlamentarizma i predsedničkih izbora. Jedno vreme je
bilo dovoljno da sarađuje oko državne zajednice sa Crnom Gorom i ne talasa oko
Kosova. Ali, ni to nije moglo trajati večito. Vremenom, taj kredit je istekao.
A on je, nekako baš tada, rešio da otvori pitanje Kosova.
Kosovo je druga, za našu evropsku budućnost važna
kontrolna tačka. Za razliku od profesionalnih patriota, Đinđić nije robovao kosovskom
mitu, i nije pristajao da Srbija večito bude talac Kosova. Ali pragmatizam mu
nije dozvoljavao da taj gubitak, koji je napravio Milošević, bude realizovan u
njegovom mandatu i njemu pripisan. Prosto, nije smeo da bude taj koji će Srbiji
saopštiti tu lošu vest. Očigledno, računao je pogrešno da će oni spolja, kojima
će stati na žulj, biti veći džentlmeni.
Nastaviće se
Verovali ili ne, u aprilu
1994. godine Đinđić je predlagao da svi nezavisni mediji koji primaju pomoć iz
stranih donacija, treba da budu obeleženi, markicom na naslovnoj strani, kao
Jevreji svojevremeno žutom trakom. Zaista ne znam šta je time hteo da kaže ili postigne.
Đinđić jeste bio voljan da sarađuje sa Hagom, ali ne i
iskreno. Ne iz pravih, suštinskih razloga, već iz čisto pragmatičnih, čak,
moglo bi se reći, profiterskih. On je otvoreno i javno govorio: ako hoćemo
pomoć (dakle novac), moramo da sarađujemo!