Kontranapad
Crvena zvezda poligon mahinacija i
marginalizacija
Paraziti, uvek siti
Prošlo je
sedam godina otkako je Zvezdin Sever nezadovoljan takmičarskim rezultatima
svojih miljenika povikao: "Džajo, odlazi!". To je bio dovoljan razlog
fudbalskom velikanu Draganu Džajiću da povuče potez i donese tešku odluku da se
pomeri iz kluba u kome je do tada proveo preko četrdeset godina. Predsedničku
funkciju je preneo novom idolu moćnih Delija. Peta Zvezdina zvezdica,
Dragan Stojković Piksi, u njihovoj zamisli bio je najbolje rešenje za povratak
Crvene zvezde na poziciju nedodirljivog lidera u srpskom fudbalu
Miroslav Vislavski
Odlaskom Dragana Đajića Delije su
pokazale svoju moć, snagu, značaj i uticaj na vođenje i prilike u klubu. To je
bila velika greška u politici Crvene zvezde jer je klub postao zavisan od volje
onih koji nikada nisu bili, niti mogu postati ozbiljan faktor u kreiranju
razvoja i vođenju kluba. Pokazalo se da su potonji predsednici koji su bili
čelnici posle Dragana Džajića bili njihove marionete. Niko od njih nije ni
pokušavao da Delije vrati na jedino njihovo mesto u fudbalu - na
tribine, tamo gde se nalazi publika, navijači ili "navijači"! Sa
druge strane, Delijama je neslućeno rastao autoritet, a njihova ljubav
je godinama skupo koštala Crvenu zvezdu sa kaznama koje su izricane od
fudbalske organizacije, posebno UEFA. Oni su postali presudni faktor za
selekciju kadrova koji će predvoditi Crvenu zvezdu!
Rezutatsko
posrnuće
Delije su u Draganu Džajiću videli najodgovornijeg što
Crvena zvezda više nije bila konkurentna na međunarodnom planu. U njihovim
razmišljanjima nije bilo mesta stavu da je sa "dolaskom" demokratije
po modelu dosovaca, otpočeo rušilački hod po prošlim vremenima i svim
vrednostima na kojima je odnegovana i Crvena zvezda. A rezultat
"vizionarstva, sposobnosti i stručnosti" novog političkog talasa i
njihovih lidera u vođenju države, vidljiv je i bez objašnjenja, jedanaest
godina kasnije. Dakle, Zvezdino rezultatsko posrnuće 2004. godine nije bilo
pitanje i problem Dragana Džajića. Ono je došlo sa procesom rasturanja sistema
koji je stvorio, odnegovao i podigao najtrofejniji srpski fudbalski klub. Možda
se Džajić nije uplašio nimalo "naivnih momaka" koji su predvodili ili
predvode Zvezdine navijače. Možda je mogao u maniru Nenada Bjekovića i Žarka
Zečevića da ignoriše verbalne napade i uvrede Delija, pa da nastavi da
predvodi Crvenu zvezdu sa pozicije predsednika Kluba.
Dve i po godine kasnije, kada je u svom prvom
javnom nastupu nakon dugog ćutanja u mojoj emisiji "Kontranapad" na
TV Jesenjin pričao o tim događajima, rekao je, kao što kazuje i danas, da je
Zvezda iznad svih i svakog pojedinca. Smatrao je da ne treba davati povoda i
svojim daljim prisustvom na funkciji iritirati navijače. Možda je takvo
stanovište u tom trenutku bila jedina racionalna procena. Pre svega zbog toga
što masa strastvenih, iracionalnih, agresivnih momaka najčešće nije ta koja je
spremna na ozbiljan način da predvodi institucije. Naprotiv, takva masa i
negativna energija ugrožavaju i uništavaju institucije. Pokazalo se da je to
zaista tako, jer je period nakon njegovog odlaska predstavljao dalje posrnuće
crveno-belih i njihov odlazak u drugi plan.
Zvezda je postala poligon eksperimenata i
marginalizacije u svakom pogledu, ali i ogledno polje u zadovoljavanju ličnih
interesa. Nije bilo pameti, kapaciteta niti autoriteta da se odgovori
iskušenjima vremena kroz koja je prolazio klub. Doživljavala je poraz za
porazom: na takmičarskom planu, na organizacionom, statusnom, u fudbalskoj
organizaciji, institucionalnom...
Finansijski debalans, koji je napravljen u vreme
Piksija Stojkovića, prvi je plasirao javnosti prof. dr Zoran Bingulac u vreme
kandidature za predsednika u kojoj su "odlučujući faktori" umesto
njemu, zeleno svetlo upalili za Den Tanu. Bilo bi svrsishodnije da je Bingulac
dobio poverenje jer je bio stručno i sportski najkompetentniji za vođenje kluba
u tom trenutku. To se nije desilo, pa su revizorski nalazi o poslovanju kluba i
narasli dugovi, koji su obelodanjeni dolaskom ekipe sa Vladanom Lukićem na
čelu, bili novi šok! Najava novih čelnika da će konsolidovati giganta, tri
godine kasnije pokazuje osnovanost sumnji koje su ispoljavali skeptici.
Jednostavno, Vladan Lukić i ekipa nisu imali
stručni i drugi kredibilitet da osposobe Zvezdu za novi liderski zaokret. Za
razliku od takve procene i stanovišta legende svetskog fudbala, Nenad Bjeković
i Žarko Zečević, utemeljivači moćnog Partizana koji je potisnuo Zvezdinu
supremaciju, dugo su odolevali pritiscima svojih Grobara.
Smatrali su da njima nije mesto u institucijama
kluba van tribina. Bili su ubeđeni u ispravnost takvog stava i u ono što su
radili na razvoju kluba - od Sportskog centra Teleoptik, preko sopstvene
škole fudbala, mahom dobro procenjivane i ostvarene dopunske selekcije i
transfera igrača sa domaćeg, ali i inostranog tržišta, dobro zamišljene i
ostvarene kadrovske politike u organima kluba, uspešnog čuvanja institucije i
statusa kluba u javnosti kao i u organima Fudbalske organizacije, primerenog
čuvanja i negovanja tradicija, sve do takmičarskih rezultata sa kojima su
nadmašili svoje rivale i komšije iz Ljutice Bogdana. Uostalom, ko se još seća
krize u Partizanu nakon neuspeha na međunarodnom planu uoči početka prvenstva u
kome su crno-beli deset bodova ispred Crvene zvezde?
Pamet u
topuzu
Nije li se Dragan Đurić zaleteo u nameri da
smeni Stanojevića? Kada su ga stvarni autoriteti oladili, podigao je ručnu i
ćutao, ali nije rasturao pobednički tandem Stanojević - Krstajić? Zbog toga, on
danas ima pravo da likuje i drži protokolarne govore na polusezoni i na
slavljeničkim seansama. Razume se da je i u takvoj projekciji Partizanove
politike bilo grešaka koje se nisu drastično odražavale na strategiju i ciljeve
koje su postavljali.
Dvojac Bjeković - Zečević, potpomagan Ivanom
Ćurkovićem, nije se povukao dok nisu obezbedili kontinuitet koji garantuje
dalji uspon, ali i svoju poziciju vodećih u klubu iz drugog plana. Njihova
istrajnost i lične žrtve koje su podneli danas je potpuno razumljiva i
opravdana sa stanovišta interesa kluba. Jer, suočavanje sa neverovatnim
pritiskom onih koji su tada organizovali i manifestovali sahranu čelnicima,
noseći pogrebni krst ili postavljajući im zagrobnu humku na terenu, danas
doživljava satisfakciju sportskog i drugog trijumfa. Njihovi Grobari su
u teškim unutrašnjim previranjima i sukobima koje mora da rešava policija.
Naravno da to nikom slučaju nije interes, želja i potreba kluba koji je u našim
uslovima savršenstvo u vođenju politike.
Konačno, taj period u istoriji Partizana moguće da daje odgovor, ali i
odslikava rezultat u kome danas plovi Partizan!
Da je Dragan Džajić odgovorio ignorisanjem onih
kojima je pamet u topuzu, možda bi danas Crvena zvezda bila drugačija i
konkurentnija svojim prvim komšijama.
Zato se u javnosti sa velikim interesovanjem prati
razvoj i čeka epilog javnog poziva koje Delije upućuju nekadašnjem, a u
ovo vreme ponovo priznatom idolu da se vrati u klub i preuzme neku od dužnosti,
ne bi li se Zvezda vratila na vodeću poziciju u Srbiji i učinila nešto više na
međunarodnoj sceni. Da li je taj poziv, poziv kajanja, poziv vapaja ili poziv
domanovićevski? Kakav god da je, on samo potvrđuje tezu da je mesto koje
navijači imaju na tribinama, a nikako vodilja koja usmerava rukovodstvo. Ako je
vodilja, šta će onda rukovodstvo? Rukovodstvo nije samo operativni već organ
koji osmišljava i kreira globalnu politiku, planira strategiju i postavlja
dugoročne i kratkoročne ciljeve, a na tim osnovama i sprovodi operativnu
politiku.
Ako ovim pozivom Delije misle da će
otkupiti greh koji su učinili terajući Dragana Džajića, to se ne može postići
bez "javnog izvinjenja" i traženja oprosta za nepromišljenost kojom
su direktno doprineli poniranju Crvene zvezde, životnim traumama kroz koje je
prolazio i danas prolazi legendarni Džaja. Neka
se sete da ga nisu podržali na svoj način tada kada mu je bilo najteže!
Ako je pak po sredi
poziv vapaja, moguće je da se rukovode narodnom izrekom po kojoj se davljenik i
za slamku hvata. Ali neka se prisete i stihova koje izgovara sam sa sobom
Vladika Danilo u Njegoševom Gorskom vijencu: " ...A ja što ću, ali
sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka veđu vihorove, sirak tužni
bez igđe ikoga. Pleme moje snom mrtvijem spava..."
Konačno, možda je
poziv sa Severa novi prilog domanovićevskoj satiri u kojoj je opisao neslavan
povratak Kraljevića Marka među svoje Srbe. Kada je upitan kakvim poslom je
došao, Marko je odgovorio: "...Pa zovete me iz dana u dan već petsto
godina. Jednako me pevate u pesmama i kukate: 'Gde si Marko? Dođi Marko! Kuku
Kosovo!' ", pa mi se već u grobu dodijalo i zamolih boga da me pusti da
dođem ovamo."
- O, brate slatki, glupo si uradio! Koješta, ta
to se samo tako peva. Na pesmu, da si bio pametan, ne bi ni polagao, niti bismo
sad imali toliku nevolju i mi s tobom i ti s nama". Džajićev eventualni
povratak u Crvenu zvezdu otvara mnoga pitanja. Na primer, u kom statusu bi bio
i sa kakvim kompetencijama i nadležnostima? Da li je razumno da dođe u osinje
gnezdo marginalnih tipova u odnosu na njegovu harizmu, autoritet i rezultate u
karijeri? Nije on njihov izbor, niti su oni Džajićevo društvo! Da li njihova
sujeta može da prihvati da više nisu oni ti koji se pitaju i koji odlučuju,
koji su zanimljivi medijima... Kako će njegovo postavljenje i povratak primiti
razni menadžeri koji raspolažu Zvezdinim igračkim potencijalom? Među njima su
oni za koje se kaže da su "žestoki momci", koji igraju na ivici
zakona i koji su u fudbalu našli utočište da doteraju svoju biografiju...
Kako će se ponašati država, ona ista koja ga je
na bestijalan način iskoristila da demonstrira svoju silu, gazeći po
vrednostima umesto da to čini sa onima koji je predvode ili su njihovi
zaštitnici i garant vlastodržačkom "dossistemu".
Ta ista
država je već pokazala da ga je na povratku u fudbalski svet i forume već osmi
dan nakon postavljenja za potpredsednika FSS, ščepala i poručila naciji
"nema nedodirljivih"!
Da li je pametno, Dragane Džajiću, ponovo
testirati državu sa istim sistemom i da li su oni koji su te poterali iz tvog
Kluba zavredeli žrtvu koja te je učinila mučenikom? Možda će ti isti koji se
ponovo predstavljaju tvojom vojskom, i pevaju ti: "nit' Šešelja, nit'
Draškovića, mi smo vojska Dragana Džajića" stimulisani ili ne, od onih
koji ne mogu da nose tvoju veličinu i autoritet i nakon tvoje skorašnje oslobađajuće
presude, jednoga dana povikati na primer: "Džajo, lopove!" Tako nešto
je moguće i kao odgovor iz protivničkog navijačkog tabora na povike:
"Tole, lopove!" Tako nešto je za očekivati i od marginalnih
navijačkih grupa drugih klubova koje na taj način privlače pažnju na sebe.
Dakle, Srbija je nepredvidiva. Arčibald Rajs je
njenom narodu poručio pre bezmalo stotinu godina: "Čujte Srbi - čuvajte se
sebe!"