Nemačka
Zašto je
nemačka kancelarka Angela Merkel stala na stranu ukrajinskih fašista?
Nacisti,
uvek isti
Svet je na
ivici rata koji će neumitno istrebiti ceo ljudski rod. Krivac za ovo nije samo
američki predsednik, već i nemačka kancelarka Angela Merkel koja mu pruža
bezrezervnu podršku u njegovom sukobu sa Rusijom i koja je od zagovornika
dijaloga sa Moskvom preko noći postala zaštitnik ukrajinskih povampirenih SS jurišnika
i pobornik novog holokausta koji bi, ovog puta, uništio ne samo Jevreje i Slovene,
već i ostale narode planete. Oprema teksta je redakcijska...
Fridrih Emke
(Dopisnik
iz Frankfurta)
Države u
oružane sukobe ulaze, ili kada smatraju da su jake, ili ako su ugrožene. Ni
jedan od ova dva uslova nije ispunjen, a Nemačka srlja u konfrontaciju sa
Rusijom. Nemačka kancelarka Angela Merkel je jedva sastavila vladajuću
koaliciju prošle jeseni, a već sada zvecka oružjem i potpuno bespotrebno prkosi
svom najvažnijem privrednom partneru u Evropi.
Posmatrači s
pravom smatraju da je aktuelna vladajuća koalicija u Berlinu na staklenim
nogama. Socijalistička partija Nemačke (SPD) je na jedvite jade i posle dugih i
teških pregovora pristala da uđe u koaliciju sa Merkelovom Demohrišćanskom
unijom Nemačke (CDU) i sestrinskom Hrišćansko socijalnom Unijom (CSU).
Odmah po
sastavljanju ovako labave koalicije partnera koji, u suštini, imaju potpuno
različite političke programe, izbila je afera Edati koja je u
jednom trenutku pretila da izazove pad vlade. Sam Sebastian Edati, po
kome je afera dobila ime, na kraju je postao sporedan lik u celoj priči, jer se
okršaj vodio na daleko višem nivou.
Rođen u
mešovitom indijsko-nemačkom braku, ovaj poslanik u Bundestagu i funkcioner SPD-a
osumnjičen je krajem 2013. godine da je prikupljao pornografski materijal na
kome su bili dečaci starosti ispod 14 godina.
Policija je
10. februara ušla u njegov stan da bi ga pretresla, ali Edatija tu više nije
bilo. Već nekoliko dana kasnije postalo je poznato kako je Hans Peter
Fridrih (CSU) oktobra 2013, u toku pregovora o formiranju vladajuće
koalicije, tada sa mesta ministra unutrašnjih poslova upozorio šefa SPD-a Zigmara
Gabriela da se protiv funkcionera njegove stranke vodi istraga. Informacija
je na neki način stigla do Edatija koji je na vreme uklonio materijal koji bi
mogao da ga tereti za pedofiliju, ali se i sam sklonio pre nego je policija
došla po njega.
Posle ovog
saznanja Fridrih je bio primoran da 14. februara podnese ostavku sa mesta
ministra poljoprivrede, ali je njegova stranka tražila da isto učini i Gabrijel
iz SPD-a. Socijalisti su ovo odbili i odmah je izbila kriza koja je pretila da
vladajuću koaliciju posle samo nekoliko meseci na vlasti otera u istoriju.
U ovakvoj
situaciji kancelarka Merkel je, očigledno, potražila utočište u spoljnoj
politici od koje je očekivala da kao dimna zavesa prikrije neprijatnosti koje
je imala kod kuće. Ukrajinska kriza je došla po kancelarku u pravom trenutku.
Nemačka u
Ukrajini ima ne samo istorijsku odgovornost, jer su domaće SS jedinice u Drugom
svetskom ratu nemilosrdno ubijale ne samo Ruse, već i Ukrajince pravoslavne
vere i Jevreje. Osim toga, jedan od lidera protesta u Kijevu, nekadašnji profesionalni
bokser i šampion sveta Vitalij Kličko ima nemačko državljanstvo. Uprkos ovim
činjenicama neposredno posle izbijanja afere Edati, kancelarka Nemačke
je drastično promenila dotadašnji kurs i krenula u otvorenu konfrontaciju sa
Rusijom, koja ima više nego očigledne interese u Ukrajini, a posebno njenom
istočnom delu.
Dr Pol
Krejg Roberts je tim povodom napisao na svom sajtu kako odgovornost za
eventualno izbijanje Trećeg svetskog rata leži najviše na Angeli Merkel: „...Da
je ona jasno stavila do znanja Sjedinjenim Američkim Državama kako ih neće
podržati u uvođenju sankcija Rusiji, kurs Vašingtona bi bio drugačiji i ne bi
došlo do eskalacije krize", objavio je ovaj ugledni ekonomista iz SAD.
Nemačka ima
vodeću ulogu ne samo u EU, već i u NATO-u, i njen dosledan stav da sa Rusijom
treba zajednički tražiti izlaz iz ukrajinske krize otupeo bi oštricu američkog
napada. Merkelova je, zaista, na početku krize i protesta na trgu Majdan u
Kijevu, bila za dijalog sa Moskvom, ali se njen stav menjao kako su se radikalizovali
protesti u glavnom gradu Ukrajine.
U isto vreme
kada su do zuba naoružani pučisti upali u ukrajinsku skupštinu i tako,
faktički, izveli državni udar, Merkelova se stavila na njihovu stranu bez
obzira (ili upravo zato?) što su oni nosili slike Adolfa Hitlera, razvijali
zastave sa kukastim krstom, palili sinagoge (svi Jevreji su već preventivno
napustili Ukrajinu) i upadali u manastire Ruske pravoslavne crkve koje su
pljačkali, a monahe prebijali.
Umesto da,
shodno istorijskoj odgovornosti nemačkog naroda za najstrašniji pogrom Jevreja
i Slovena u istoriji, osudi ovakvo divljanje, Merkelova se iz nekog razloga
stavila na stranu neonacista kako u Kijevu tako isto i u Vašingtonu.
"...Neokonzervativni
nacisti u Vašingtonu rade već duže vremena na ratu sa Rusijom", piše dr Roberts, "...Amerika
želi da razbije grupu BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), pre
nego što njene članice stvore sopstvenu monetarnu uniju i na taj način uklone
dolar sa mesta svetski najvažnije rezervne monete."
Američki
razlozi su poznati, ali šta je Merkelovu navelo da se upusti u ovu avanturu? Ni
dr Roberts ne zna pravi odgovor. Teško da je u pitanju ucena, jer podaci o
prošlosti Merkelove u Istočnoj Nemačkoj i njenom radu za rusku obaveštajnu
službu, kao i o saradnji njenog oca sa zloglasnim Štazijem, nalaze se u
Moskvi, a ne u Vašingtonu, i nisu neka od posebno nepoznatih tajni kancelarkine
prošlosti.
Možda je u
pitanju finansijska korist, jer je bivša ukrajinska predsednica Julija Timošenko
na više desetina skrivenih računa u Nemačkoj imala milijarde dolara koje je
ukrala od svog naroda. Uprkos tome ona je, odmah po puštanju iz ukrajinskog
zatvora, utočište našla u Nemačkoj. I drugi veliki prijatelj Angele Merkel,
nemački državljanin Vitalij Kličko, dobijao je preko svojih računa u Estoniji
desetine miliona dolara od američkih i zapadno-evropskih tajnih službi, kako bi
finansirao proteste na Majdanu, ali se za većinu para ne zna gde su završile.
Da nisu u nekoj od kompanija koje posredno kontrolišu Angela Merkel ili njen
suprug Joahim Zauer?
Nemačka je krivac za izbijanje Prvog i Drugog svetskog rata, a lako može da
postane i krivac za Treći svetski rat. Do ovoga ne mora da dođe, jer Merkelova ima
ne samo snažnu opoziciju u velikom broju zemalja članica NATO-a, već i u
sopstvenim redovima. Iz ministarstva privrede Nemačke, koje vodi lider SPD-a Zigmar
Gabrijel, već je stiglo upozorenje kako bi ekonomski rat sa Rusijom skupo
koštao nemačku privredu.
Dr
Roberts ukazuje i na nemačku zavisnost od ruskog gasa. "Evropsko
stanovništvo i zapadne banke bi morali da računaju sa gubicima. Tek za najmanje
dve do tri godine Vašington bi bio u mogućnosti da američki gas u dovoljnim
količinama isporuči Evropi. Ovaj gas se dobija metodom koja je osporavana, jer
zagađuje podzemne vode."
Problem je
jedino u činjenici da Nemačka na evropskom tlu imitira Ameriku na
internacionalnom planu: bezobzirno nametanje sopstvene ideje. "Ono što
mi radimo jedino je i uvek je ispravno", glasi deviza američkih i
nemačkih ultrakonzervativaca.
A 1.
Ako
nije protiv Rusije, nema podršku u Senatu
Doktor
ekonomskih nauka Pol Krejg Roberts rođen je 3. aprila 1939. i bio je visoki
funkcioner u više američkih administracija. Jedan je od tvoraca "reganomije",
ekonomske politike iz vremena američkog predsednika Ronalda Regana.
Snažan je kritičar spoljne politike SAD-a poslednih decenija.
U avgustu
2008. je predvideo da će Treći svetski rat neminovno izbiti zbog držanja Zapada
u vezi sa napadom Gruzije na Južnu Osetiju i time isprovocirane ruske vojne
intervencije. U slučaju da Džon Mek Kejn dobije izbore za američkog
predsednika 2008. Roberts je smatrao da je rat neizbežan. Tada je pobedio Barak
Husein Obama, ali je Mek Kejn ostao više nego uticajni član Republikanske
partije, bez koje Obama ne može da progura svoj predlog budžeta koji uskoro
treba da prikaže. Ako ne zadovolji ratne apetite ovog veterana iz Vijetnamskog
rata i ne suprotstavi se Rusiji, ne isključujući ni vojnu intervenciju,
američki predsednik teško da može da računa na njegovu podršku u Senatu.