Pogledi
Moglo bi i bez
Brisela: ujedinjena Evropa sa Nemačkom i Rusijom
Hladni rat je bio
bolji
U trenutku kad se ceo svet deli na one
koji uvažavaju ulogu i položaj Rusije u međunarodnim odnosima i na one koji
hronično pate od rusofobije, malo je onih srpskih intelektualaca koji mogu o
tome kvalifikovano da progovore, a još manje onih koji to smeju zbog podaničkog
odnosa prema domaćem političkom establišmentu. Ipak, jedan od onih koji
podjednako dobro poznaju i evroatlanske (osvajačke) težnje ka Istoku, odnos
Rusije prema tim "težnjama" i ulogu Nemačke u svemu tome, svakako je
dr Srđa Trifković, direktor britanske Fondacije Lorda Bajrona za balkanske
studije i dugogodišnji spoljnopolitički urednik američkog mesečnika „Kronikls".
Još 2011. godine, na konferenciji pod nazivom Evropska unija - Rusija,
koja je održana u Nemačkoj (Minhen, 15. septembar 2011.), Trifković skreće
pažnju da se strateško partnerstvo Berlina i Moskve na engleskom govornom
području obično shvata u pojednostavljenom smislu: ruska energetska umeća i
nemačka tehnologija uz dosta visokoumne političke retorike preko
toga...Trifković je tada, u svom izlaganju koje Tabloid u celini prenosi,
doslovno kazao da današnji "briselski oblik" Evrope uopšte više nije
nužan za istinsko ujedinjenje evropskih naroda, te da rusko-nemački energetski
projekat Severni tok nikada ne bi bio sagrađen da se Brisel pitao...
Dr Srđa Trifković
Ako se nemački politički, ekonomski
i civilizacijski interesi razmatraju realno, bez retoričkih ideoloških okova o
zajedničkim vrednostima i idealima, proizlazi da Nemačka ima više pretpostavki
za prirodno zajedništvo i dugoročne geopolitičke interese sa Rusijom nego sa
SAD.
Možda je tako i bilo prethodnih godina,
ali to ne znači da tako mora da bude i u budućnosti. Spoljnopolitički realisti
bi rekli da će u godinama koje su pred nama nemačka elita donosilaca odluka
kritički preispitati stare pretpostavke i razvijati ukupnu strategiju veće ekvidistance
u odnosu na Moskvu i Vašington. (Možda bi umesto ekvidistance prikladniji
termin bio - podjednako blizu.)
Osnov nemačko-ruske kompitabilnosti je u
tome što je reč o tradicionalnim evropskim nacionalnim državama, koje provode
ograničene ciljeve ograničenim sredstvima. Nasuprot tome, lideri SAD se u
odnosu na obe strane i dalje pozivaju na američku izuzetnost i iskazanu veru ukorenjenu
u njihovom puritanskom milenarizmu.
U svetskim odnosima ove neuroze očituju se
u samoproglašenim misijama „širenja demokratije" i „humanitarnog intervencionizma".
Malo je vrednih stvari po kojima bi se biralo između neoliberalnih intervencionista
- posebno damskog trija Hilari Klinton, Suzan Rajs i Samante Pauer,
s jedne, i njihovih neokonzervativnih kolega, poput Ričarda Perla, Pola Volfovica
ili Daglasa Fejta, s druge strane. Oni su samo dve strane jedne iste
medalje.
Nemačka je dugo vremena pratila Ameriku u
njenim neprijateljstvima, ali nemačka elita nikad nije bila sasvim zadovoljna
ideološkim arsenalom američke postmoderne. Valja podsetiti na to da je najavljivanje
neuspeha multikulturalističkog eksperimenta, što je kancelar Angela Merkel uradila
ove godine, za stanare Bele kuće iz bilo koje stranke potpuno nezamislivo.
Tačke razlaza između Nemačke i SAD
Gledajući unazad tokom protekle decenije,
nailazimo na brojne oblasti suštinskog razdora između Berlina i Vašingtona,
koji odražavaju njihove divergentne interese i strateške filozofije
U geopolitičkom smislu Nemačka je - kao i
Rusija, a za razliku od SAD - kontinentalna sila. Takođe kao Rusija, a za
razliku od SAD - ona ima i ograničene racionalne strateške i bezbednosne
interese. Obe zemlje su umorne od američke samozvane globalne misije, mada
Rusiju ne iznenađuju sve češći glasovi koji izražavaju sumnji u njih. Gledajući
unazad tokom protekle decenije, nailazimo na brojne oblasti suštinskog razdora
između Berlina i Vašingtona, koji odražavaju njihove divergentne interese i
strateške filozofije:
U vreme Buša Nemačka je bila dosledno
ravnodušna prema istočnoj ekspanziji NATO, i posebno neosetljiva za
uključivanja Ukrajine i Gruzije u Alijansu iako se za taj kurs snažno zalagala
u Vašingtonu;
Tokom 2003-2004. godine Moskva i Berlin su
efikasno razvili zajednički front kojim su se protivili da SAD predvode rat u
Iraku;
U jesen 2004. godine Nemačka je
ostala u drugom redu političke i finansijske podrške za podizanje „Narandžaste
revolucije" u Ukrajini, kojom se finansijski upravljalo iz Amerike;
Istovremeno, Nemačka nema averziju
prema ruskom gasnom projektu „Južni tok", što je anatema za Vašington i
njegove hronično rusofobične istočnoevropske klijente.
Godine 2005. bivši kancelar Šreder je
odbacio američko-poljski predlog, podržao onaj za zapadni energetski savez i
nastavio da inicira projekat „Severni tok", bez obzira na nezadovoljstvo
Vašingtona zbog zaobilaženja baltičko-poljskih klijenata;
Iako je navodno više atlantista od svog
prethodnika Šredera, Merkelova nije bila voljna da se priključi horu osuda
Rusije, koji su predvodile SAD, pošto je Moskva silom odgovorila na Sakašvilijevu
agresiju u Južnoj Osetiji 2008. godine;
U 2009. godini, SAD su vršile politički
pritisak na Dženeral motors, koji je samo nekoliko meseci pre primio
ogromnu državnu pomoć, da otkaže planove o prodaji "Opela"
konzorcijumu iza koga su stajali Rusi, iako je sporazum već bila podržala
nemačka vlada;
Na jugoistočnom frontu Nemci su ravnodušni
zbog zastoja gasovoda „Nabuko", koji snažno favorizuju SAD, i
predlažu priključivanje Rusije projektu iako je svima jasno da bi to poništilo
njegov osnovni princip;
Kao kulturni germanofil sa jakim osećajem
za istoriju, odlučan u temeljenju glavne strategije na realističkom pristupu,
Putin će takođe dati podsticaj za povratak onoga što bih nazvao neobizmarkovskom
paradigmom.
SAD i njeni evropski klijenti,
posebno Poljska, želeli bi da Evropska unija predstavlja posrednika u
ekonomskim odnosima prema trećim licima, pre svega u oblasti energije, dok
Nemačka mudro nastavlja bilateralne aranžmane, kakve takođe preferira Rusija;
Poslednja, ali ne i najmanje važna
činjenica je da je u proleće Nemačka ostala na marginama, dok su SAD, Britanija
i Francuska intervenisale u Libiji pod okriljem NATO.
Važno je napomenuti da su neki od ovih
trendova varljivi i da njima Merkelova održava raniji zamah odnosa. Iako je
njena vlada povukla neke poteze koji su produbili nemačko-ruske odnose čak i u
poređenju sa njihovim vrhuncem iz Šreder-Štajnmajerovih godina, ona
lično nije kulturni rusofil. To ukazuje na činjenicu da logika interesa i
ciljeva - utvrđena relativno konstantnim faktorima geografije, resursa i
političke kulture - u velikoj meri funkcioniše nezavisno od lične sklonosti donosilaca
odluka.
Povratak Vladimira Putina na mesto
predsednika Rusije u 2012. godine verovatno će koristiti razvoju brojnih
trenutno neiskorištenih potencijala u nemačko-ruskim odnosima. Kao kulturni germanofil
sa jakim osećajem za istoriju, odlučan u temeljenju glavne strategije na realističkom
pristupu, Putin će takođe dati podsticaj za povratak onoga što bih nazvao neobizmarkovskom
paradigmom.
Povratak Bizmarku
Radi se o tome da su pod „gvozdenim kancelarom"
i istinskim genijem evropske diplomatije 19. veka Nemačka i Rusija poslednji
put izgradile istinsko strateško partnerstvo na temelju kompatibilnosti
interesa i odsustva suštinski nepremostivih prepreka. Bizmarkovi nekompetetni
naslednici napustili su tu paradigmu u korist nepotrebne i u krajnjoj liniji
fatalne ponude za multispektralne hegemonije. One će konačno Nemačku upetljati
u poslove Habsburgovaca na Balkanu, koji, kako je Bizmark s pravom isticao,
nije vredan kostiju ijednog pomeranskog grenadira.
Gotovo je aksiomatično, na primer,
da Rusija ne može nikad da ima istu vrstu partnerstva sa Velikom Britanijom kao
što može sa Nemačkom.
U neobizmarkovskom okviru Rusija će
nastaviti snažan - iako bilateralno baziran - odnos sa Nemačkom kao i sa drugim
ključnim evropskim partnerima, poput Francuske i Italije. Nije ni u ruskom ni u
nemačkom interesu da se tim odnosima aparat EU nametne kao posrednik. Kako
trenutna finansijska kriza jasno pokazuje, interesi pojedinih članova i grupa
unutar EU su suviše različiti, čak nespojivi da bi se moglo dozvoliti da se
jedna zajednička platforma meša u pravilno vođenje bilateralnih odnosa.
Isto tako, Evropska unija je u periodu
hronične krize, u kojoj bi tradicionalne nacionalne države u Evropi trebalo
ponovo da otkriju prednost zajedništva na osnovu spontano nastalih interesnih
veza, a ne na multilateralnom birokratski posredovanom institucionalnom
mehanizmu.
S tim što bi uslovi tog odnosa trebalo da
se odrede direktnim dijalogom Moskve sa Londonom i Berlinom, ili Parizom, ili Rimom.
To je optimalni model za rusku korist od veze sa Nemačkom na putu svoje
neophodne modernizacije. Istovremeno, to je optimalan format za Nemačku da
pruži svoj doprinos. Jer, da je projekat „Severni tok" imao
posrednika u Briselu, nikad ne bi bio izgrađen.
Istovremeno, globalna distribucija moći
vraća svoj multipolarni karakter i SAD nastavljaju da u kratkom roku gube
funkciju punog spektra svoje dominacije. Isto tako, Evropska unija je u periodu
hronične krize, u kojoj bi tradicionalne nacionalne države u Evropi trebalo
ponovo da otkriju prednost zajedništva na osnovu spontano nastalih interesnih
veza, a ne na multilateralnom birokratski posredovanom institucionalnom
mehanizmu.
Da bi se Evropa istinski ujedinila uz
pomoć Rusije, da bi se Rusija modernizovala i razvila svoj puni potencijal integrisanjem
u zajednički evropski dom, potrebna nam je zaista Evropa, ali ne nužno u svom
sadašnjem briselskom obliku. Ili, da budem iskren, uopšte ne u toj formi jer
nam svakako ne treba mešanje ili arbitraža Brisela u situaciji kada
tradicionalni narodi traže zajedničku osnovu obostrane koristi. Verujem da bi Bizmark
ovo razumeo zbog Vladimira Putina, i nadam se da će nemačka politička i
poslovna elita da iskoristi vreme njegovog mandata za dobrobit svih.
A 1.
Primeri rusofobije na Zapadu
(dr Srđa Trifković)
Bilo kakva ozbiljna diskusija o slici
Rusije u zapadnim medijima mora najpre započeti spoznajom da je Rusija čvrsto i
odlučno pomerena u drugu kategoriju od strane zapadne elitne klase, a konkretno
od strane medijske selite. „Zvuči paradoksalno", izjavio je
ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, imajući na umu odnos
Zapada prema Rusiji, „ali vladalo je mnogo veće uzajamno poverenje i
poštovanje tokom Hladnog rata".
Njegova tačna primedba sastoji se u tome
da u Briselu i Vašingtonu vlada prezir prema post-sovjetskoj Rusiji, (državi
koja više nije podređena , kao što je bila 1990-tih godina, nego oživljava
svoje patriotske i hrišćanske korene,) mnogo više nego što su Zapadne vođe Hladnog
rata mrzeli SSSR.
Slučaj Beslan - Voleo bih da se na
trenutak fokusiram na poseban, dobro dokumentovan primer koji je star sedam
godina. Teško je zamisliti terorističko divljanje gore nego što je to slučaj sa
čečenskim džihadistima i njihovim stranim saradnicima u Beslanu, septembra
2004. godine, na kraju nedelje u kojoj su dva putnička aviona bila dignuta u
vazduh i smrtonosna bomba eksplodirala ispred stanice moskovskog metroa. Svi
ovi napadi bili su terorističkog karaktera, i, u slučaju Beslana, islamski u
metodu egzekucije; ipak, reakcija zapadnih medija bila je 1) svaljivanje
krivice na žrtvu, 2) ismevanje ruskih tvrdnji da se bori sa terorizmom, ili 3)
savetovanje „dijaloga" sa čečenskim teroristima i efektivnom ruskom kapitulacijom
pred njihovim zahtevima.
U nominalnoj desnici, sveukupni ton je
predstavljao repliku atmosfere, slike i jezika Hladnog rata.:
- „...S obzirom na duboko ukorenjenu
korupciju unutar ruskih snaga bezbednosti i birokratije, teško da je ovo
poslednji incident te vrste u Rusiji", pisao je londonski Daily
Telegraph.
- U Francuskoj, katolički La Croix je
otkrio da je uzrok događaja u Beslanu u ruskim nedostacima, optužujući Putina
za održavanje rata.
- Le Figaro je oštro
kritikovao Putinove tvrdnje da je Rusija žrtva istog onog terorizma koji je
pogodio i Zapad, „kao da prljavi rat koji Rusija vodi nema nikakve veze sa određivanjem
terorista".
- Svenska Dagbladet iz
Stokholma je osudio ruski pokušaj da „maskira rat u Čečeniji kao jedan deo
rat protiv terorizma." Tamo se dalje navodi: "Bilo bi
nemoralno nekom zatvoriti oči pred ruskim zverstvima", i poziva se na
„oštriji pristup od strane SAD i EU" kako bi na Putina bio izvršen
pritisak da potraži „mirno rešenje".
- Financial Times Deutschland je
kritikovao rusku pretnju da napadne terorističke baze u inostranstvu kao napad
na suverenitet drugih zemalja. „...Čak i zrela demokratija kao što je ona u
SAD imasvoje probleme vezane za taj rat", piše tamo, i zaključuju da „autokratskoj
zemlja kakva je Rusija" ne sme biti dopušteno da se zaputi sličnim
putem.
Sa druge strane, organi levice su još
jednom napustili svoju uobičajenu sklonost ka „saosećanju". Naslovi
poput „Tuga se pretvara u bes" i „Kriticizam se gomila protiv
Putina" sugerisali su da žrtve i njihove njihove porodice krive Moskvu
isto onoliko koliko i teroriste:
- Brojni uvodnici u The Sunday Times
su apelovali na čitaoce da shvate, da su „glavni uzroci" čečenskih
napada između ostalih i ruska opresija.
- Široko rasprostranjeno korišćenje
reči „buntovnici" za opisivanje ljudi koji su pucali na decu
odražava iznenađujuću ravnodušnost prema ekstremnoj brutalnosti.
- Guardian je insistirao na
tome da Rusija mora da „traži politički dijalog koji obećava nadu iznad
krvoprolića".
- Le Monde se pitao „zašto
Zapadne vođe u tolikoj meri pružaju podršku Vladimiru Putinu".
- Liberation ga je optužio
da je „isključio svaku mogućnost i okrenuo se isključivo represiji... iz
čuvene ruske tradicije".
- U istom listu Antoan de Gudemar
je kritikovao „evropsko slepilo" koje je izazvalo „usamljenost
čečenskog naroda pred licem ruskog imperijalizma" i optužio Putinov
„režim" za pokazivanje „okrutnog i brutalnog lica".
- Glavni urednik belgijskog Le Soir
je optužio Putina da se ponaša „na staljinistički, a samim tim i
zastrašujući način"
- Die Tageszeitung iz
Berlina je otišao još dalje optužujući Kremlj da se ponaša kao „grobar" na
Kavkazu jer Putin „ne vidi vezu između uzimanja talaca u Beslanu i varvarskog
rata koji je Moskva vodila u Čečeniji". Novina je ismevala ruske
tvrdnje da su „žrtve međunarodnog terorizma".
Problem stereotipnog kvazi-izveštavanja i
kvazi-analize, ne predstavlja ništa novo. Kolaps ruskih institucija i socijalne
infrastrukture pod Jeljcinom je bio praćen hiperinflacijom koja je izbrisala
ušteđevine i redukovala srednju klasu i penzionere.
Njene vodilje Anatolij Čubajs, Jegor
Gajdar, Boris Nemcov i Vladimir Riškov bili su u evropskim medijima pozdravljani
kao „pro-Zapadni reformatori bez mane i straha".
Njihove političke frakcije su bile podržavane
od strane Zapadnih medija kao i od tobožnje NVO mreže, koja je delimično bila
finansirana od strane američkih poreskih obveznika. Paralelna velika
pljačka ruskih resursa od strane oligarha i njihovih zapadnih saradnika, kao
što su BP, postala sporno pitanje u ruskim odnosima sa Zapadom tek deset godina
kasnije, sa hapšenjem Mihajla Hodorkovskog. Navodi medija o „Putinovoj
osveti" protiv šefa Jukos-a su zahtevali ozbiljnu
istragu koja je izostala, ali su zaobišli činjenicu da povrh njegovih
političkih ambicija Hodorkovski jeste bio kriv za prevaru i utaju poreza i to
sa ogromnim ciframa u igri.
Paralelno sa poricanjem legitimnih ruskih
interesa u „bliskom inostranstvu", zapadna medijska elita vidi Rusiju kao
državu sa ograničenim suverenitetom, čak i unutar njenih postsovjetskih
granica. Nijedan aspekt njene unutrašnje politike, od obrazovanja („etnocentrično"),
imigracije („restriktivno"), ili religije („diskriminatorne prema nepravoslavnima")do
korupcije („raširene"), homoseksualnih prava („užasavajuća") i
pravnog sistema („neefikasan i korumpiran") nije izbegao kritiku medija. „Istinski
demokratska Rusija" može biti samo ona koja je potčinjena i u unutrašnjem
i u spoljnom smislu zahtevima i idejama Zapadne medijske elite, i to je aksiom
koji je prihvaćen od strane obe strane evropskog političkog spektra.
Pojam fundamentalne ruske nelegitimnosti i
ograničenog suvereniteta je eksplicitan bio arila 2007. kada je Moskva odbila
zahtev Velike Britanije za izručenje Andreja Lugovoja, osumnjičenog od
strane britanskih zvaničnika za ubistvo bivšeg oficira KGB Aleksandra Litvinenka.
„Vreme je za svađu s Rusijom" pisao je Guardian, „Rusija
mora da shvati da ne može proći nekažnjeno."
U sličnom maniru pojavile su se osude u
svim većim evropskim dnevnicima...
A 2.
O autoru
Istoričar i
politički analitičar, dr Srđa Trifković je rođen u Beogradu 1954. godine.
Diplomirao je međunarodne odnose na Univerzitetu Saseks u Brajtonu, Velika
Britanija, a doktorirao istoriju na Sautemptonskom univerzitetu. Svoja postdoktorska
istraživanja nastavio je početkom devedesetih na Huverovom institutu u Stenfordu,
SAD. Novinarsku karijeru je započeo u BBC-u 1980. iz kog prelazi
u Glas Amerike, da bi kasnije postao dopisnik nedeljnika US News
i dnevnika Washington Times iz Beograda. Od 1999. godine
Trifković je spoljnopolitički urednik američkog mesečnika "Kronikls"
i direktor Centra za međunarodne studije Rokford instituta u Ilinoisu.