Otimačina
Pljačka loptačka: život na visokoj nozi
uz pomoć budžetskih donacija za "razvoj fudbala"
Ko šiša Radnički iz Niša?
Velike sume novca mogu da se zarade u
fudbalu, ali kajmak skidaju političari, a ne igrači. Primer fudbalskog kluba
"Radnički" iz Niša, pokazuje kako se lako uzima novac iz budžeta i
prebacuje na račune vlastodržaca, dok igračima ostaju mrvice, nekada čak ni to.
Sam klub preživljava jedino zahvaljujući obilnim donacijama grada. Njegova
slavna prošlost ne garantuje mu budućnost.
M. Hadžić
U svom trijumfalnom pohodu na Niš Srpska napredna stranka
je posle pobede na poslednjim izborima počela da preuzima sve što je ovaj grad imao da ponudi.Konačno je red došao i na Radnički na čelo čijeg Upravnog odbora je doveden Darko Bulatović, predsednik najveće opštine u Nišu, Crvenog Krsta.
Bulatović svojim sugrađanima nije nepoznat, ali se vešto sakrio u masi naprednjaka, pa ga birači nisu odmah uočili. Nekada je bio vojno
lice, ali je otišao u prevremenu penziju sa šifrom psihički poremećene osobe. Sugrađani su ga viđali i kako samo u gaćama šeta kejom pored Nišave, u samom centru Niša, usred bela dana. Praštali
su mu sve, jer ludom čoveku je sve dozvoljeno,
pa i da postane predsednik opštine.
Na čelo Radničkog Bulatović je dospeo 4. juna 2013., samo dve nedelje pošto je gradonačelnik Niša Zoran Perišić obećao da će grad ovaj fudbalski klub da pomaže sa 2,5 miliona dinara mesečno. Preostalih tri miliona dinara potrebnih da klub preživljava mesečno će davati privatni sponzori. Tada Perišić nije otkrio da su i ova „privatna
sponzorstva" u stvari budžetski izdaci, novac koji
su privatnici samo oprali i delom vratili Nišlijama, a većim delom prebacili u privatne džepove.
U Upravni odbor, na predlog Bulatovića, ušli su tada Ivan
Hadži Đorđević, predsednik Fudbalskog saveza Niša, Ivica Veličković
(SNS), tadašnji direktor JKP "Naissus", privrednik Vidak Perović,
šef kabineta gradonačelnika Niša Dejan Andrejević (SNS), Boban
Sibinović i Dragan Milenković, vlasnik firme "MD
Gradnja" koja radi na izgradnji stadiona i preživljava isključivo
zahvaljujući poslovima koje dobija od grada na teret budžeta.
Sa F šifrovanim
predsednikom Bulatovićem problemi su počeli odmah po konstituisanju Upravnog
odbora. Za šefa obezbeđenja stadiona odlukom UO biva postavljen Ivica
Đorđević, ali Bulatović samovoljno na to mesto postavlja Ljubišu Golubovića.
Ovu odluku UO nikada nije potvrdio, ali ni Bulatović nije odustao od samovolje,
pa je konačno pametniji popustio i sada je za bezbednost zadužen jedino
Golubović.
Za 12. juli 2013. bila je zakazana
sednica Upravnog odbora, ali je sekretar telefonskim putem otkazuje. Nešto
kasnije, međutim, pojavljuje se odluka predsednika UO Bulatovića o zaduživanju
kluba, koja se poziva na navodno donetu odluku Upravnog odbora na sednici od
12. jula, koja nije ni održana.
Već tada su svi razumni članovi UO
shvatili da su samo statisti, a da o svemu potpuno samostalno odlučuje
Bulatović koji se u svakoj prilici pozivao na svoje poznanstvo sa samim vrhom naprednjaka.
Do raskola je konačno došlo pošto su isplivale nepravilnosti u vezi ugovora sa
igračima i njihovog obeštećenja.
Već tada je bilo poznato da
Fudbalski savez Srbije u Nišu ne overava sve ugovore koje Radnički potpisuje sa
svojim igračima, jer niko nije želeo da krivično odgovara za naprednjačke brljotine.
Posle su se čelnici kluba dosetili, pa su sklapali ugovore koji mogu da prođu
proveru FSS-a, a sve nezakonite dogovore su ostavljali za anekse koje nigde
nisu prikazivali.
Osnovno pravilo je bilo da, osim
zakonom predviđenih procenata za menadžere i posrednike, igrač mora da plati i
trećinu svoje apanaže Bulatoviću, od čega je on neki deo odvajao za partiju
kojoj pripada. Onaj ko bi odbio da plati ovaj reket mogao je da računa da je
završio fudbalsku karijeru, bar kada je u pitanju Čair.
Jedan od najpoznatijih primera je
slučaj golmana Bojana Isailovića koji je pred više svedoka potpisao
ugovor sa Radničkim, koji je nestao čim je postalo jasno da on nema nameru da
novac deli sa čelnicima kluba i stranke na vlasti. Zvanično opravdanje je
nađeno u lažnim tvrdnjama kako je Isailović fizički nasrnuo na trenera Dragoljuba
Bekvalca (u međuvremenu glavom bez obzira pobegao iz kluba), poznatijeg
kao oca Nataše Bekvalac. Posle je uprava pričala da je od saradnje sa Isailovićem
odustala zbog njegove navodne povrede, ali je notorna istina da ugovor nikada
nije bio overen u FSS, jer je Bulatović čekao svoj deo novca.
Nije problem ni da se raskine već
potpisan ugovor, ako se obe strane novčano dogovore. Sistem je veoma
jednostavan i primenjuje se već duže vremena. Igrač koji bi da napusti Radnički
u toku trajanja ugovora mora da plati određenu sumu Bulatoviću, posle toga da tuži
klub za raskid ugovora, a pravni zastupnik Radničkog čini sve što je u njegovoj
moći da izgubi sudski spor. Troškovi se plaćaju iz budžeta, a zarada ide
u privatne džepove. Svi učesnici su zadovoljni, a narod je ionako gladan.
Da vrhuška posluje za sopstveni
džep, a ne u interesu kluba sa Čaira, videlo se i iz pokušaja prelaska Saše
Stojanovića iz Radničkog u Partizan. Postoje svedoci da je Nišlijama nuđeno
daleko veće obeštećenje od smešnih 9.000 evra koje je nudio Partizan, ali je
Bulatović iz samo njemu znanih razloga hteo da mu prvotimac ode u Humsku.
Razliku u ceni bi Bulatović stavio u svoj džep, ali zbog pritiska javnosti do
transfera nije došlo.
Po istom principu po kome posluje u
fudbalskom klubu Bulatović deluje i u opštini Crveni Krst čiji je predsednik.
Od svakog zaposlenog koga je on lično primio na posao, pa bila to i obična
čistačica sa minimalnom zakonom zagarantovanom platom, on uzima trećinu
"za stranku", kako sam tvrdi. Kome zaista odlazi taj novac, samo
on zna.
Da bi obezbedio dovoljno para i za
sebe i za stranku, ali i da bi nešto ostalo i zaposlenome, Bulatović samovoljno
određuje visinu plate saradnika. Tako je bez odluke UO Radničkoga odredio platu
treneru, postavio šefa stručnog štaba, a potpredsednika omladine SNS Miloša
Sekulića delegirao u Skupštinu Zajednice fudbalskih klubova. Iz svih tih
poslova Bulatović ima procenat.
Iza Bulatovića stoji Bratislav
Gašić, Bata Santos, gradonačelnik Kruševca i potpredsednik Srpske napredne
stranke. Njih dvojica se redovno sreću kako bi razmatrali finansijsko stanje.
Jedan od članova Upravnog odbora
koji nisu više želeli da trpe samovlašće Bulatovića jeste i Boban Sibinović.
Pošto je u jednom razgovoru predsedniku UO rekao šta iskreno misli o njegovim
mafijaškim metodama Sibinović je počeo da prima preteće poruke sa nepoznatih
brojeva telefona. Sve je prijavio policiji tražeći zaštitu za sebe i članove
svoje porodice, ali je vlast, kao i obično, ostala nema. Vrana vrani oči ne
vadi.
Ubrzo posle toga visoki funkcioneri
SNS-a Slaviša Topalović i Predrag Miša Kožlov pokušali su da posreduju
ne bi li se Sibinović i Bulatović pomirili. Po rečima samog Sibinovića, nuđena
mu je veoma primamljiva novčana suma samo da ćuti i da javnost ne obaveštava o
nezakonitim mahinacijama u Radničkom.
Kada god stranci na vlasti zafale
pare, prione se na "renoviranje" stadiona. Ustvari, samo se prekreče
zidovi, ali izvođač (najčešće MD Gradnja) fakturiše iznose kao da je, maltene,
ponovo zidan deo stadiona. Od tih para Bulatović jedan deo prosleđuje Centrali
stranke kako bi i dalje imao zaštitu.
Takozvana sponzorstva privrede u
suštini su obične pozajmice za koje garantuje grad Niš, jer Radnički od imovine
ima samo grb i ime. Čak ni stadion na Čairu nije u njegovom vlasništvu. Kada
jednog dana bude blokiran račun ovog kluba, ceh će iz gradske kase morati da
plate svi građani Niša. Ali, to kao da nikoga od njih ne interesuje, jer se
lokalni mediji ne interesuju za pravo stanje u Radničkom, a birači su
zaslepljeni lažnim obećanjima o zapošljavanju i stranim investicijama, pa će
opet Bulatoviću i njegovoj kliki da produže mandat za krađu para.