Feljton
„Mač
revolucije" - OZNA u Jugoslaviji 1944-1946 (2)
Obračun sa
"reakcijom"
OZNA
(Odeljenje za zaštitu naroda), preteča je današnjih tajnih službi u
Srbiji. Formirana je 1944, a posle 1946. podeljena je na vojnu Kontraobaveštajnu
službu i civilnu Upravu državne bezbednosti. O njenom nastanku, zastranjivanjima
i transformaciji, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju Srbije,
istoričar Kosta Nikolić, napravio je monografiju. Iz njegovog dela o prvoj
tajnoj političkoj policiji u komunističkoj Jugoslaviji „Mač revolucije - OZNA u
Jugoslaviji 1944 -1946", u izdanju "Službenog glasnika", magazin
Tabloid u nekoliko nastavaka donosi najvažnije delove.
Dr Kosta
Nikolić
Zadaci OZNE u
Beogradu bili su veoma složeni, odnosno, kako je rečeno u izveštaju CK KPJ od 11.
novembra 1944. „oceniti, shvatiti i rastumačiti političko-društvenu
situaciju u današnje vreme u Beogradu jeste jako težak i delikatan problem".
Pred novim
vlastima pojavilo se pet grupa problema koje su one morale da prevaziđu:
posebna uloga Beograda u srpskoj istoriji; Beograd je bio „duhovni i
materijalni oslonac" pokreta generala Mihailovića; trebalo je sanirati
dejstvo nemačke propagande; u Beogradu se nalazilo mnogo izbeglica iz Bosne i
Hrvatske; Beograd je bio „varoš malog čoveka" koji je trpeo i patio
i pre rata i za vreme okupacije.
Zatim,
trebalo je neutralisati uticaj predratnih srpskih stranaka koje su i dalje priznavale
legitimitet Kraljevine Jugoslavije, a posebnu pažnju trebalo je posvetiti i
radu Srpske pravoslavne crkve koja je, kako se verovalo u OZNI, bila spremna na
borbi protiv novog poretka.
Zato je u
prvoj fazi, pre nego što je učvršćena vlast KPJ, trebalo uveriti vrh SPC da
nova vlast prema njoj neće biti neprijateljska. U tom smislu je dr Stojan
Pribićević, novinar i publicista, sin predratnog političara Svetozara Pribićevića,
po nalogu OZNE, posetio mitropolita skopskog Josifa (Cvijovića) zamenika
patrijarha Gavrila Dožića.
Pribićević
se trudio da sa mitropolitom razgovara „kao verni sin" SPC i predstavio se
kao „verni antititovac". Mitropolitu je, između ostalog, rekao da on
osuđuje ustaški režim i Katoličku crkvu zbog zločina nad Srbima, kao i da će
sve elaborate i dokumenta koja o tome ima SPC dostaviti budućoj mirovnoj
konferenciji.
O tome šta je
i kako OZNA konkretno radila u Srbiji, dragoceno svedočanstvo ostavio je jedan opunomoćenik
OZNE 47. divizije NOVJ koji se tada nalazio u Ćupriji:
„...Da
bi ispunili zadatke postavljene od našeg naroda i naše Partije, moramo svojski prionuti
na rad i postati majstori svoga posla. Jedan od najglavnijih zadataka uopšte,
danas je uništenje domaće reakcije - izdajnika - njihovo istrebljenje iz samog
korena i davanje vlasti narodu. Da bi uspeli u ovome, moramo pre svega podići i
učvrstiti organizaciju - OZNU. Organizaciju OZNE podići ćemo i učvrstiti samo
ako u nju za poverenike uzimamo one koji su to svojim ponašanjem, odanošću i
radom zaslužili. Treba imati na umu da poverenici ne smeju znati jedan za
drugog, kao i da se isti na radu pokažu što konstruktivniji. Š...Ć Primetio sam
i dostavljeno mi je da se streljanje ne vrši kako treba, odnosno, da se ne vrše
konspirativno. Da se ubuduće ne bi grešilo i da se ne bi stavljale primedbe,
saopštavam vam da se streljanje ne sme izvršiti u vojsci, odnosno, u vašoj
jedinici. Ukoliko se ukaže potreba da se mora izvršiti streljanje, dostavićete
mi podatke sa kojima raspolažete, i tek pošto vam ja dam odobrenje, streljaćete.
Samo streljanje mora biti izvedeno u najvećoj konspiraciji, tako da ni sam Štab
brigade ne zna. Napominjem vam još jednom da se ovo odnosi na sve one koji se
nalaze u vašoj jedinici. Imajte ovo na umu, jer ukoliko se ne budete držali
ovoga, snosićete lično punu odgovornost".
Na kraju ovog
naređenja rečeno je sledeće:
„...Drugovi,
podvlačim i naglašavam da se sav naš rad i posao zasniva na konspiraciji, i
samo na konspiraciji. Drugovi, nastojte da na terenu na kome se zadržite razvijete
takvu obaveštajnu službu da vam ni jedna stvar ne izmakne a da je vi ne vidite.
Sprovodite strogu kontrolu nad terenom na kome se nalazite, ne dajte da ni
jedan neprijateljski poduhvat uspe. Ukoliko u toku čišćenja naiđete na
slučajeve da pojedine porodice održavaju vezu sa četnicima u šumi, onoga na
koga se sumnja da održava vezu - streljajte najkonspirativnije, a porodici
zabraniti kretanje iz sela i obavestite je da je streljani upućen u logor".
Život i
smrt, minus i plus
Slično je
bilo i u drugim srpskim gradovima. U beogradskoj „Politici" je 27.
novembra 1944. u vreme dok je rat još uveliko trajao, na prvoj i drugoj strani
objavljen spisak od 105 imena streljanih ljudi. Reč je o "...Saopštenju
Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu".
U ovom
obraćanju javnosti, i svojevrsnoj opomeni, piše:
„...U
toku bitke za Beograd i posle oslobođenja Beograda, u ruke Narodnooslobodilačke
vojske pali su mnogi izdajnici i neprijatelji naroda, koji su pod okupacijom
radili za fašističke osvajače i izvršili za njihov račun veliki broj zločina.
Vojni sud Prvog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije sudio je, na
svojim zasedanjima od 26. i 30. oktobra, 2, 6, 10. i 18. novembra 1944. u
Beogradu, tim izdajnicima i neprijateljima naroda. Presudom Vojnog suda Prvog
korpusa osuđena su na smrt lica čija se imena navode. Smrtna presuda izrečena
im je kao narodnim neprijateljima i ratnim zločincima, u smislu čl. 13, 14 i 16,
Uredbe Vrhovnog štaba o vojnim sudovima.
Opšti
razlozi presude su: što su pomenuti zločinci pripadali okupatorskim i izdajničkim,
terorističkim i špijunskim organizacijama, okupatorskoj oružanoj sili i izdajničkim
vojnim organizacijama Nedića, Ljotića, Draže Mihailovića i drugih; što
su svim svojim silama radili na učvršćenju Hitlerovog poretka u Jugoslaviji,
odnosno protiv oslobodilačke borbe naših naroda i svih naših saveznika; što su
ubijali borce narodnooslobodilačke vojske i poštene rodoljube, ili ih potkazivali
neprijatelju, ili predavali, mučili, proganjali i ubijali; što su zborovima,
štampom, radiom, pretstavama, karikaturama i drugim sredstvima podupirali okupatorsko-fašističku
tiraniju i izrugivali vojničke i moralne napore slobodoljubivih naroda. Sva
pomenuta lica kažnjena su i gubitkom časnih prava za svagda, i konfiskacijom
celokupne imovine u korist Narodnooslobodilačkog fonda".
Niko od
istraživača koji su se bavili represijom u Srbiji, nije u dostupnim arhivama
pronašao bilo koji dokument o hapšenju i osudi ovih lica, niti pouzdaniju
informaciju da je suđenje zaista i održano. To je otvorilo prostor za dosta utemeljenu
pretpostavku da su na ovaj način samo sankcionisana dotadašnja ubistva izvršena
u Beogradu (tzv. divlja čišćenja).
Pošto je OZNA
za Srbiju u ovom periodu još uvek bila u fazi konstituisanja, kao i to što je
Prvi korpus (do odlaska na Sremski front) bio pod direktnom komandom III
odeljenja OZNE za Jugoslaviju, može se sa dosta sigurnosti pretpostaviti da su
najodgovornije ličnosti u ovoj akciji bili Momčilo Dugalić, načelnik OZNE
u Korpusu, i potpukovnik Šašić, koji je to indirektno i potvrdio u svom iskazu
iz kasnijeg perioda. U tom iskazu, on je vrlo jasno saopštio koja su sve lica,
u jednom trenutku, bila na spisku za hapšenje ili likvidaciju. Sa tog spiska
dosta ljudi je i ubijeno, a njihova imena obznanjena su 27. novembra u „Politici".
Šašićevo
svedočanstvo glasi: „...Verovatno od svih ovih zabeleški ovo će biti jedan
od najdragocenijih podataka. Ja se toliko ograničavam diktirajući ovo iz zabeležaka
što nisam siguran da li je to zaista sve spisak onih koji su potpisali sramni
apel 1941. protiv čega je Tito morao reagirati i nazvati to aktom građanskog
rata koji se nameće. Drugo, da li je sve to što je Blagoje Nešković, a to su
bile njegove odluke, odlučio, da li je sve to bilo i sprovedeno. Kako bilo, diktiram
onako kako je to ostalo kao istorijski dokumenat zabeleženo. Josif, koji je bio
mitropolit, ubiti.
Kumanudi-
ima neka zabeleška koja se odnosi na njega, ali ja ne mogu da dešifrujem o čemu
se radi. Aleksandar Cincar Marković. Uz njega stoji plus. To znači da bi trebao
da bude likvidiran. Zatim, Petar V. Kostić. Kod njega je stavljen
upitnik, da li kako postupiti, treba ispitivati. Zatim, Velimir Janković.
Za
njega nije ništa zabeleženo. Verovatno nam nije Blagoje Nešković znao o tome
čoveku odgovoriti kako da zauzmemo stav, nije mu slučaj bio poznat. Uz ime
Dušan Letica stavljen je plus, što znači da se likvidira. Uz ime
Jojića15 stavljen je da je traži vezu, ali i pored toga da ga se treba
izvesti pod sud. Uz Đuru Jankovića stavljen je plus.
Đorđević
se povukao sa okupatorom u Sloveniju i nije ga bilo u Beogradu. Za Pantića
stavljen je plus. Za Đuru Kotura17 stavljen je plus, a za Miloša Stojmirovića
nije ništa stavljeno. Uz nekog Jovanovića je stavljen plus. Dr Aleksandar Belić
i za njega je stavljen plus, ali je iza toga stavljen upitnik i zabeleženo da
se potraže za njega još jednom podaci. Za Petra Micića važi kao i za dr Belića.
Zatim
ime Rusomir se pominje i za njega važi kao i za prethodnu dvojicu. Uz ime Petar
Konjević stavljeno je Ljotićevac i upitnik, tj. da li je sve to tačno,
trebalo je preispitati. Zatim Miroslav Stojadinović bez ikakve oznake. Za
Nikolu Belovića je stavljeno plus. Jovan Mijušković plus. Milan Stojanović i
Dušan Glišić, zabeleška iz koje se ne može pročitati o čemu se radi.
Verovatno
da smo morali konkretnije videti ta dva slučaja. Isto uz ime Ivana Milićevića,
Boška Bogdanovića, dr. Milana Horvatski, ing. M. Vasiljevića, Steve Ivanića,
ing. S. Josipovića, Buda Cvinovića ili slično, iza sviju stoji plus. Jovan Gonović,
sud. Branko Miletić, stavljen pod upitnik. Velimir Janković plus, Perić plus, Porežbik,
plus, Kovačević plus, Petrović plus, Đorđe Pešić plus. Galijan Franja bez
oznake. Savičić, treba videti porodicu - stavljen je upitnik.
Miloš
plus, Vujić plus, Parnos sud, Viljković islediti, Trivunac plus, Medić plus,
Miloš Divljak plus, Cvijić plus, Vlajinac islediti, Popović plus, Dušan Popović
islediti, dr. Lazo Kostić, ministar plus, Darinka Stojanović, plus, Tomić S.
Dušan, bez oznake, Kerečki plus i Mića Dimitrijević plus. Š...Ć
U 10.
kvartu se nalazio kao policijski službenik Đorić Glišo. Njega treba
izvući iz hapšenih, iz spiska koji bi trebali biti likvidirani, jer je on radio
za nas. Nailazim na zabelešku o Čolaku Antiću, a u produžetku su imena Milice
Lozanić, pa zatim žena Brane Petrovića koji je sada u Londonu, a
njegova žena se nalazi u Petrovcu na Mlavi.
Znam
da smo imali sastanak sa Čolakom Antićem, no šta je bilo i kako je bilo ništa
ne mogu evocirati. Iza spiska potpisnika nailazim na zabelešku da je neki Stranjaković
36, profesor univerziteta, bio veza između Draže Mihailovića i Nedića.
Nikola
Stoisavljević, koji stanuje u Francuskoj 22. na V spratu u stanu koji se vodi
na ime Marka Markovića ili Gine Marković. Tu se krije jedan
major, član Dražinog štaba za Beograd, Aleksa Jovanović, član viših Dražinih
foruma drži vezu sa Nemcima. Bio je predstavnik Bosanskih četnika ovde u
Beogradu, a živi u Topličkoj 31, ali nije sigurno da je tamo i noću. Evo to su
sasvim decidirana imena gde sam mogao zabeležiti nešto određenije neprijatelje.
Pred toga ima dva puta više razno-raznih imena koja nema smisla ovde diktirati
jer ničemu ne bi to dovelo i ostaju onako zabeležena kao što su u notesu. Ako ubuduće
bude nekada šta koga interesovalo može detaljnije da se ispita".
Likvidacije
"neprijatelja današnjice"
O streljanjima
u Beogradu Milovan Đilas je naknadno pisao: „...Već pre ulaska u
Beograd, utvrđeni su kriterijumi po kojima je trebalo odmah, na licu mesta,
poubijati pripadnike Nedićevih i Ljotićevih formacija. To je već bilo
obavljeno. Dakako, bilo je među streljanima i onih koje bi takve sudbine
poštedeo i najgori, najnepravedniji sud. Ali ratovi, pogotovu revolucionarni i kontrarevolucionarni,
vrše se po šematskim, ideološkim kriterijumima koji tokom istrebljenja postanu
strast i praksa, navika i vrlina: neko je kriv ne samo što je nešto učinio,
nego i što je nečem pripadao. Bes i mržnja su u takvom odlučivanju bili
značajni, ali ne presudni. Sudski procesi takvim ljudima izgledali su
besmisleni, sem u spektakularnim slučajevima, kolovođama: ne može sud izricati
stotine, hiljade smrtnih presuda".
Kao i u
drugim vojnim službama, tako je deo kadrova OZNE školovan u Sovjetskom Savezu.
U akademiju NKVD-a u Moskvi upućeno je 29 oficira iz svih republičkih OZNI;
kurs je trajao šest meseci. Iz OZNE za Srbiju bila su trojica: Koča Jončić,
Misa Lukić i Vladan Bojanić. Po povratku iz SSSR-a, oni su po
republičkim organizacijama OZNE organizovali čitav niz predavanja i kurseva, na
kojima su svoje kolege upoznali sa iskustvima NKVD-a. Slušaoci iz Jugoslavije
poneli su saznanje da je NKVD, a samim tim i OZNA - „mač revolucije".
Jedan od
najznačajnijih metoda naučenih u Moskvi bio je metod „pokrivanja"; jedno
od pravila tog metoda bilo je da na 10 građana mora biti jedan poverenik OZNE,
da u svakom odeljenju ministarstava i ustanova, u svakom pogonu preduzeća treba
„ugraditi" po jednog agenta.
Tako su u
novoj Jugoslaviji članovi KPJ dobili ulogu denuncijanata OZNE, a u velikim
gradovima sistem špijunaže i kontrole došao je do stanara svake pojedine
zgrade. Nastojnici kuća imali su dužnost da za OZNU kontrolišu stanare i
posetioce. Oni koji nisu bili pouzdani, nisu mogli da dobiju zaposlenje. Svaka
ulica, prema veličini, imala je svoje poverenike ili sekretare koji su vršili
kontrolu za službu bezbednosti.
Istorija OZNE
u Srbiji ne može se razumeti i bez sagledavanja kulturoloških i mentalitetskih osobina
njenih pripadnika. Jedna od bitnih karakteristika novog režima u ovom periodu,
bilo je organizovanje terora na ideološkim protivnicima i kontrole nad svim „nepouzdanima".
Teror je, kao što uvek biva kod svih nasilnika, najbrutalniji i najmasovniji u
prvom periodu dolaska na vlast.
U Srbiji je
od jeseni 1944. teror bio veći ma gde do tada, jer su komunisti bili lišeni
bilo kakve vrste kontrole. Pripadnici OZNE imali su odrešene ruke za sve moguće
mere, jer su dobili vlast u zemlji gde ih skoro uopšte nije bilo u toku
prethodne tri godine. Takođe, oni se nisu pojavili kao donosioci reda i
poretka, već kao pobednička sila u građanskom ratu u Srbiji gde su komunisti, i
po vojničkoj snazi i političkom raspoloženju naroda, bili najslabiji. U svim
drugim pokrajinama Jugoslavije, partizani su za tri prethodne godine mestimično
držali vlast u svojim rukama, pa su mogli da vrše čišćenje i likvidaciju
protivnika. Kada su konačno ovladali Srbijom, oni su za nekoliko meseci imali
da postignu ono što je urađeno drugde za nekoliko godina. Tako je započela
vladavina straha.
Partizanska
pravda funkcionisala je sa sudovima bez zakona, sudijama bez ikakvog pravnog
znanja, sa optuženima bez odbrane i osudama bez priziva.
Kao
pobednici, komunisti su bili gordi i samouvereni i to se ubrzo pokazalo kroz
njihove aktivnosti. Oni su sa sobom doneli i specifičan rečnik sa mnogo novih i
potpuno nepoznatih reči koji će ubrzo uzeti primat u govoru. Dobar deo rukovodećeg
kadra OZNE za Srbiju formiran je od ovakvih partizana. Dominirali su pripadnici
1. i 2. proleterske brigade koji su napustili Srbiju novembra 1941. i marta 1942.
posle sloma partizanskog pokreta.
Drugi, takođe
malobrojni Srbijanci koji su se sa svojim simpatijama ka komunizmu i partizanima
skrivali u najdubljoj ilegali, sada su kao raniji „pozadinski partijski radnici"
uključeni u organe OZNE. Ovakav spoj značio je razliku između života i smrti za
mnoge „narodne neprijatelje" i „reakcionare". Oni, ako nisu odmah pohvatani
u toku partizanskog nadiranja, bili su sistematski traženi, pronalaženi i
likvidirani. Jesen 1944. posebno je bila drastičan i novi organi su, često
vođeni iskazima i prstom onih koji su ih dočekali kao oslobodioce, bili
nemilosrdni.
Posle
hapšenja, oficiri OZNE saslušavali su ljude i pravili njihove kartone (dosije).
Bilo je slučajeva da su se pripadnici Nedićeve straže, saobraćajni policajci,
rečna straža, žandarmi, poštari, vatrogasci i slična uniformisana lica sama
predavala, jer su smatrali da se nisu ogrešili o zakon i „okrvavili ruke"
u ratu. Suđenja su u prvim mesecima bila tajna, ili fiktivna. U Beogradu se sa
kartonima i spiskovima dnevno (nekada i dva puta) odlazilo u Maglajsku ulicu
(na Dedinju) gde su ljudi iz centrale OZNE proveravali spiskove.
Njihova
olovka najčešće je ispisivala dve reči: „Banjica" ili „streljati".
Mnogo češće ovu drugu reč, ako su u pitanju bila uniformisana lica ili
pojedinci označeni kao „izraziti neprijatelji". Klasni motiv obračuna
vidljiv je iz činjenice da se u dokumentima često, pored likvidiranih lica ili
onih koji se nalaze na spisku za likvidaciju, navode i precizni podaci o
vlasništvu nad zemljištem, nekretninama i drugoj imovini.
Direktive sa
vrha bile su precizne, tražila se „najveća konspirativnost" i beskompromisni
obračun sa „reakcijom" i „kolaborantima". Egzekucije su vršene po
unapred dobro pripremljenom planu. Posle kratkog boravka u istražnom zatvoru,
gde su često podvrgavani mučenjima i surovim torturama, zatvorenici su, vezani
telefonskom žicom i obično samo u donjem vešu, dovođeni u grupama i streljani
na lokacijama na obodima gradova, u krugu kasarni, obalama reka i drugim
mestima. Zatim je sledilo sakrivanje tragova zločina, što je bio više nego
jasan znak da su organizatori i sprovodioci zločina znali šta rade.
Prema
sećanju Milan Trešnjića (nekadašnjeg načelnika OZNE za 12. kvart), OZNA je po
ulasku partizana u Beograd bila vrlo oštra u svojim postupcima. On navodi da je
njegova kancelarija „uvek bila puna naroda spremnog za saradnju". Predmeti
privedenih išli su u OZNU za Beograd: „...Njihova olovka je išla pored imena
i upisivala samo dve reči: Banjica ili streljati. Ako je neko bio označen kao
izraziti neprijatelj ili ako je nađen u uniformi- streljati! Svi! Tragedija je
nas oznovaca što nismo razlikovali ljude u uniformi od ljudi u civilu. Mi smo
bili sud, sve je obavljala OZNA. Tek će posle mesec dana Ranković tražiti da se
uvedu redovni sudovi. Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i
neprijatelja revolucije. To je obavljeno uspešno. Ko god je tada bio zatečen u
Beogradu, bio je streljan".
Izvori
pokazuju da se u prvim posleratnim godinama vodila detaljna i precizna
dokumentacija o likvidacijama. U podacima koji su postali dostupni u najnovijem
periodu, mogu se naći detaljni spiskovi, dosijei i čitave ukoričene knjige streljanih
„antinarodnih elemenata". U tim dokumentima se kao kvalifikacija pored
imena likvidiranih najčešće nalazi sasvim kratko objašnjenje (pripadnost nekom antikomunističkom
pokretu ili samo „neprijatelj"). Nije redak slučaj da su među streljanima
bila i maloletna lica; bilo je i slučajeva greškom streljanih lica sa istim
imenom i prezimenom; uz opasku da „nema veze, i on je bio neprijatelj današnjice".
(Nastaviće
se)