Kontranapad

 

Uređenje vlasničkih odnosa u sportu, ili: šta znači privatizacija sporta koji nema materijalnu osnovu?

 

Eks - poz(e)a  bludnika

 

Još uvek aktuelan „duel decenije" koji su u studiju televizije B 92 vodili ratoborni Duško Vujošević i Nebojša Čović, plaća svoju cenu. Nedavni fijasko košarkaša Partizana i Crvene Zvezde na minulom završnom turniru regionalne ABA lige koji su doživeli u sudaru sa hrvatskim klubovima Cedevitom i Cibonom, navode na pomisao da su porazi u polufinalnim mečevima srpskih klubova u određenoj meri izazvani ambijentom i stvorenom lošom klimom nakon pomenutog tv duela. Umesto očekivanog finala u kome bi se sastali beogradski večiti rivali, megdan su u sablasno praznoj Kombank Areni podelili hrvatski, zagrebački veliki rivali. Uspešniji su bili nekadašnji šampioni Jugoslovenske lige i Evropski prvaci „Cibosi", koji su slavili nad zaštitnikom energetskih napitaka, sa 72:59. Zvezda i Partizan iščekuju dalji razvoj situacije koja im može pružiti eventualni prolaz u Evro ligu. U Partizanu ističu da njihov dalji život zavisi od učešća u Evro ligi, što potvrđuje izjava predsednika JSD Partizan i šefa struke košarkaškog kluba: „Mi sa Evroligom jedva preživljavamo, a bez nje bi to bilo zaista teško". O tome, i namerama srpske vlade da vodi politiku sporta, piše naš urednik  Miroslav Vislavski...

 

Miroslav Vislavski

 

To teško preživljavanje se postiže zahvaljujući donacijama i sponzorstvima javnih preduzeća o čemu su Vujošević i Čović iscrpno govorili u „duelu decenije", odnosno „duelu stoleća". Bez takve podrške, izvesno je da će i jedan i drugi klub prolaziti kroz period većih iskušenja od dosadašnje turobne, ali nekako savladive svakodnevice.

Sigurno su obojica svesni da su u svom okršaju odškrinuli Pandorinu kutiju koja dugi niz godina drži začaurenim „sistem autoriteta" na kojima (autoritetima) u značajnoj meri počiva finansiranje „državotvornih" klubova sportskih porodica Crvene Zvezde i Partizana. Taj proces neće ići na ruku ovim klubovima. Tako je odlučio Aleksandar Vučić, nezadovoljan prepucavanjima dvojice istaknutih sportskih funkcionera u kojima je dodirnuta i njegova aura. Sa druge strane, možda je povređena sujeta neprikosnovenog vladara današnjice, podstakla neke procese koji su nužni i neophodni u spašavanju srpskog sporta na putu dovođenja u sistemske relacije.

Ako bi to mogla biti nada i najava onoga što smo i na stranicama Tabloida godinama predočavali i zahtevali da se dođe do sistema koji bi obezbedio ambijent i ravnopravne uslove za sve sudeonike u nadmetanju, kao osnovnoj premisi sporta, onda su Vujošević i Čović svojim ratobornim provokacijama i prepucavanjima zapravo pokrenuli birokratsku svest vladara da se u sportu nešto mora desiti i uraditi. To ne može samo od sebe. Država je taj subjekt koji to mora pokrenuti i sprovesti. Ona je dozvolila da sve ono što je bilo sistem, bude urušeno i uništeno. U svakom pogledu i smislu, država koju simbolizuju moćnici politike je htela da se ponište sve vrednosti i dostignuti rezultati razvoja u svim segmentima društva i njegovog sistema koji nije pogodovao političkim mudroserima novijeg doba.

Tako je i sistem u sportu razoren do temelja, a sport je održavan na milosti kojekakvih klipana koji su se krili iza navodne podrške zabludelog naroda. Nisu sportisti ni sportski entuzijasti odgovorni za propast našeg sporta, kao što radnici nisu krivci za propast privrede, industrije, ekonomije da bi opet oni snosili teret stezanja kaiša, iako je on odavno na zadnjoj rupi i nema više gde da udene iglu koja bi ga čvrsto držala. Dakle, odgovornost za propast države treba da snose političari koji su kreirali zakone. Odgovornost ljudi u sportu je u njihovom podaničkom odnosu i večitom klimanju glavom u znak odobravanja "genijalnih" poteza umišljenih političara koji tako postaju despoti sistema.

O najavama reformi Aleksandra Vučića u ekspozeu pred poslanicima Narodne Skupštine i građanima Srbije, biće još reči. Pogotovo zbog neverice i osnovanog skepticizma dela javnosti prema onome što ukazuje na ozbiljnost plana i programa koji je saopštio novi Premijer prilikom svoje inauguracije. Preostaje da poželimo da nam je Bog u pomoći u vremenu koje je pred nama.

Ono što je meni posebno privuklo pažnju je deo u kome je Premijer nagovestio sistemsku meru za koju su se godinama unazad zalagali neki razboriti ljudi u sportu. On je rekao: „Uvešćemo oslobađanje od poreza, ali strogo kontrolisano, pošto znamo kakve su zloupotrebe po tom pitanju bile u ranijem periodu. Za one koji hoće da ulože novac u sport i kulturu, to će moći da rade sa najnižim ili bez ikakvih poreskih opterećenja, ali će to država veoma strogo, veoma odgovorno, veoma ozbiljno kontrolisati iz prostog razloga što smo i u ranijem periodu kada su postojale takve ideje bili svedoci brojnih zloupotreba".

U državama u kojima smo živeli nakon raspada nekadašnje složene jugoslovenske zajednice nikada i nikako nije izgrađen ozbiljan sistem finansiranja, niti se tragalo za rešenjima na kojima će počivati sport. Verbalno, često su se političari zalagali da se primene „evropski principi", odnosno „evropski standardi". U dobro organizovanim državama kapitalističkog sistema, državama sa odgovornim vlastima, nadgradnja u kojoj su sport i kultura značajan deo standarda i života građana, rešavani su u duhu tržišnih zakonitosti. To je podrazumevalo da ulaganje u ove oblasti, bude stimulisano poreskim olakšicama. U siromašnim društvima u kojima nije razvijeno tržište, u kojima vlasnici kapitala, krupnog posebno, ne ulažu u nadgradnju, neophodna je ta vrsta stimulacije koji država može da omogući potencijalnim ulagačima. I to se najefikasnije postiže kroz poresku politiku. Ako najava Aleksandra Vučića doživi snoviđenje, mogući su i novi, ohrabrujući procesi u položaju sporta.

Istina, Vučić nije omeđio rokove promena koje bi trebale da se dogode u poreskom sistemu, pa takva najava uz iskustava u dužem nizu godina, još uvek izaziva ogromnu rezervisanost prema takvim, neophodnim promenama i rešenjima. Njegovo naglašavanje da će „država veoma strogo, odgovorno i ozbiljno kontrolisati poreske olakšice na ulaganja u sport, s obzirom na znane zloupotrebe iz prošlosti" čini se nepotrebnim zbog toga što država treba i mora da ima takav odnos u vršenju svih svojih funkcija i nadležnosti. Nije valjda da su u sportu najveće zloupotrebe! Država danas nije u stanju disanja na škrge zbog zloupotreba u finansiranju sporta, već zbog brojnih drugih promašaja i zloupotreba kojima su građani izloženi bezmalo četvrt veka. Sport je samo indikator procesa i odnosa koji bitišu u jednoj državnoj organizaciji u najvećem delu njenih segmenata.

Kada je govorio o prestanku direktnog finasiranja klubova, Vučić je manipulisao sa poslanicima i javnošću, jer država osim Crvene Zvezde i Partizana nije direktno finansirala druge klubove. Radi se o eklatantnim zloupotrebama političke vrhuške i pojedinaca koji su uzimali pravo sa obrazloženjem da iza beogradskih klubova stoje značajne grupe, velike snage i popularnosti pod čijim pritiscima je popuštala politička volja za netransparentna davanja. O tim izdvajanjima budžetskih sredstava nije bila obaveštavana javnost, a institucije iz kojih je dolazila logistika su postajale potpora u podrivanju krhkog ili neizgrađenog sistema.

Deklarativan stav o uređenju vlasničkih odnosa u sportu kroz promene zakonske regulative i završetak privatizacije u sportu, velika je nepoznanica. Vučiću bi morao biti poznat proces „porađanja" Zakona o sportu u Cvetkovićevom i Tadićevom mandatu, koji je vrlo fleksibilno postavio rešenja o privatizaciji u sportu. Po onoj narodnoj: „Mož' da bidne, ali ne mora da znači!"

Dakle, Zakon je u tom pogledu veoma fleksibilan, a to onda znači da postojeći akt i nije Zakon. Sa tako definisanim pitanjima svojinskog položaja sporta i bez valjanih rešenja o statusu i njegove materijalne osnove, jasno je da se radilo o donošenju zakona koji je kamuflaža nesposobnosti političara prethodnih vlasti da urede odnose u ovoj osetljivoj oblasti.

Šta znači privatizacija sporta koji nema materijalnu osnovu? U Srbiji većina sportskih klubova je bez imovine. Njihov kapital su brendovi imena i delom igrački potencijal. Prema takvim klubovima ne postoji interes vlasnika kapitala da u njih ulažu, da ih kupuju bez „opipljive" vrednosti u vidu stadiona, hale, bazena...A kada se radi o stranim ulagačima, praksa ne poznaje primer da je neki od evropskih klubova kupio neki od naših. A i zašto bi kad mu je jednostavnije da kupi (uzme) ono što mu je potrebno - vrsnog stručnjaka ili talentovanog takmičara. Srbija je odavno zemlja u kojoj se takmiče talenti, a nikako zreli, vrhunski i kvalitetni igrači. Njen sport je najveći majdan marvenim nakupcima iz belog sveta i našeg menadžerskog šljama.

Ukoliko je Vučić mislio na imovinu Crvene Zvezde i Partizana onda je to nešto drugo. Ali i u slučaju vlasničkog statusa ovih objekata na koje polažu pravo „poludržavni" klubovi, kao i kada se radi o netransparentnom finansiranju klubova od države, tako su i ovo vlasništvo Zvezda i Partizan stekli donacijom (poklonom) države koju su oličavali visoki funkcioneri - navijači ovih klubova. Te stadione nisu gradili ni Crvena Zvezda ni Partizan! Doduše, neproverene računice pokazuju da je Zvezda u dugovima koji su možda iznad vrednosti Marakane, pa je veliko pitanje da li je zanimljiva za inostranog klijenta. Možda jeste za Šeika Zajeba!

Što se tiče  vlasništva nad stadionom Partizana, ostaje sporno čiji je to objekat. Ono što je nedvosmisleno, stadion je pripadao Jugoslovenskoj narodnoj armiji koje više nema. Prema tome, Vojska Srbije može biti formalno vlasnik kao pravni sledbenik nekadašnje jugoslovenske vojske, što nije pravedno! Ona je nova institucija, a Partizan postoji svo vreme od kada je građen Stadion JNA, na kome je od 1963 bio jedini klub koji je na njemu nastupao i održavao ga decenijama kasnije, dok se Crvena Zvezda preselila na svoju, možda i danas u izgradnji i nedovršenu Marakanu.          

Koliko su "nove" vlasti sposobnije od svojih prethodnika, merilo su rezultati dvogodišnje vladavine. U sportu se ništa novo nije dogodilo. Zavladala je apatija u klubovima, savezima, na tribinama, terenima…Jednako kao u privrednim organizacijama, naučno obrazovnim institucijama, medijima, nevladinom sektoru ili kod ugroženih grupa kakve su radništvo, seljaštvo, inteligencija, omladina…

Što se tiče potencijala sa kojim Vučić najavljuje radikalne promene u sportu, ostaje velika rezerva u sposobnosti kadrova koji su u državnoj organizaciji angažovani na sadržajima sporta. Alisa Marić je bila prvi ministar sporta u Vučićevom kabinetu, tada kao prvog potpredsednika Vlade. Ona je bila bleda senka svoje prethodnice u marketinškom pozicioniranju Ministarstva i svoje funkcije. Zbog svog časnog karaktera nije ostavljala utisak o svojoj ministarskoj sposobnosti, kako je to bez obzira na sadržinsku jalovost rada, činila Snežana Samardžić Marković. To ju je koštalo smene u „rekonstrukciji" Vlade, kada je doveden jednako kao i ona sjajan sportista, Vanja Udovičić. On je ostao u kabinetu novog premijera, jer je bio i njegov izbor kada je Vladu predvodio prvi potpredsednik. Sa svim simpatijama koje imam prema vrhunskim sportskim vrednostima koje oličava i aktuelni Ministar sporta, nisam pronašao šta je to Vanja pokazao na ovako visokoj funkciji u smislu nagoveštaja i pravaca budućih promena u sportu.